Маргерит Јурсенар: „Хадријанови мемоари“ (одломак о пријатељству)

Head of Artemis, 4th c. BC

Женска биста из 4. века пре нове ере

И тада ми се јави најмудрији од свих мојих добрих духова: Плотина. Више од двадесет година познавао сам царицу. Били смо из исте средине, били смо приближно истих година. Гледао сам је како мирно подноси живот скоро исто скучен као што је и мој, али са мање наде на будућност. Подржавала ме је, као да то не примећује, у тешким часовима. Али у гадним данима Антиохије њено ми је присуство постало неопходно, као што ће ми касније увек бити неопходно њено поштовање, и сачувао сам га све до њене смрти. Навикао сам се на ту прилику у белој одећи, једноставној колико то може да буде одећа једне жене, на њена ћутања, њене одмерене речи, које су увек биле само одговори, и то што је могуће јаснији. Њен изглед није ни по чему одударао у овој палати старијој од римске раскоши; ова ћерка скоројевића била је потпуно достојна Селеукида. Скоро у свему смо се слагали. Обоје смо имали страст да украсимо, а потом оголимо своју душу, да окушамо свој дух на пробном камену. Нагињала је епикурејској филозофији, том уском али чистом лежају где би се понекад и моја мисао опружила. Тајна богова, која је мене мучила, није је узнемиравала, а није имала ни моју страсну приврженост телима. Била је чедна из гађења према површности, широкогруда више свесно но по природи, мудро неповерљива, али спремна да све прихвати од пријатеља, чак и његове неизбежне погрешке. Пријатељство је за њу био избор у који је цела улазила; апсолутно му се предавала, онако како сам ја то само у љубави чинио; откривао сам јој оно што сам скривао од сваког другог: на пример тајне подлости. Волим да верујем да ми ни она са своје стране ништа није прећутала. Присност тела, које никад није било међу нама, надокнадио је тај додир два духа тесно везана једно за друго.

Нашем слагању нису биле потребне изјаве, објашњења или уздржавања: саме чињеице биле су довољне. Она их је боље од мене примећивала. Под тешким плетеницама, које је мода захтевала, то глатко чело било је чело судије. Нјено памћење је задржавало тачан отисак сваке и најмање ствари; никад јој се није догађало, као мени, да дуго оклева или да се пребрзо одлучи. Једним погледом би открила моје противнике, и оне најскривеније; одмеравала је моје присталице са мудром хладноћом. Уистину, били смо саучесници, али и најизвежбаније ухо једва да би начуло знаке тајног слагања међу нама. Никад преда мном није пала у грубу грешку да се жали на цара или у тананију грешку да га извињава или хвали. Са моје стране, моја лојалност није долазила у питање.

Маргерит Јурсенар, Хадријанови мемоари, превела Иванка Павловић.