Уметник и његов атеље: Едвард Мунк

Као илустрацију теме која је назначена насловом, дакле, поглед на уметника из угла његовог стваралачког простора, уз фотографије Мунковог атељеа прилажем и одломке из романсиране биографије Ћетила Бјернстада о ЕдвардуМунку која је објављена 1993. године. Ћетил Бјернстад је норвешки пијаниста, композитор и писац.

*

Ћутљив човек? Тако је. Едвард Мунк је постао ћутљив човек. Сада је постао симбол оне контрадикције за којом је одувек осећао потребу. Поносит и достојанствен, држао се далеко од гомиле, чак подаље и од оне мале групе својих присталица која је пропагирала његову уметност са фанатичним жаром.

Мунк већ годину дана живи међу нама, у Кристијанији. Али крије се у једном пансиону близу Лјана и ни друштво које се окупља у Гранду, ни редовни шетачи по улици Карла Јохана нису били у прилици да виде његов набусити лик. Јер Мунк је, током прошле године, био и болестан човек.

*

Мунк је унајмио атеље на три месеца. Дошло је време да се поново окуша у Немачкој. Колебао се између Немачке и Париза, али у Берлину боље познаје уметничке кругове.

Ангажује једну риђокосу као модел, што ће касније навести људе да мисле да је на литографији Грех насликао своје виђење Туле Ларсен. На једној литографији Мунков модел стоји обнажен испред преврнуте верзије Жене-Сфинге, што је наговештај да је у својој свести обрадио догађаје из последњих неколико година.

Три године раније берлинска сецесија дошла је до сопствених просторија у улици Кантштрасе, што је била непосредна последица скандала око Мунка из 1892. године, када су се радикални елементи у граду удружили у протесту против старије генерације. Сликари Лудвиг фон Хофман, Лајстиков и млади, динамични трговац уметничким делима Пол Казирер сада позивају Мунка да изложи целокупан опус свог Фриза живота. За двадесет и две слике стављају му на располагање читаво пространо предворје своје зграде. Мунк смешта Голготу у средину, а с једне и друге њене стране распоређује слике из циклуса Љубав и смрт. Сада излаже свој живот доказујући да је остао веран визији коју је имао у Руским планинама пре дванаест година, када је решио да слика свете, одлучујуће тренутке. Он приказује смрт у детињству, Софи на столици, мајку у постељи. Потом слика љубавну мрежу. Његова властита Медузина коса се обмотала око његових сопствених успомена. Везује госпођу Таулов заувек уз себе, мотивом раздвајања овековечује и Осе Нерегорд, уткива патње других људи у своје, као онда када је Јапе Нилсен јурио около с пиштољем по Осгордстранду. Слика себе самог у веома лошем стању током једног напада анксиозности, присиљава Тулу Ларсен да носи женске маске какве верује да је видео на три верзије њеног лица.

Слике су изложене у улици Кантштрасе, у огромном предворју зграде, у белим рамовима. Различите су по колориту и величини, али су повезане одређеним бојама и линијама, хоризонталним и вертикалним, вертикалним линијама дрвећа и зидова, хоризонталним линијама подова, тла, кровова и крошњи дрвећа. Таласасте линије мора уљуљкују као успаванке, тужни, сивозелени тонови у собама самртника, крик ватре, небо црвено као крв и јека у црвеним, јаркоцрвеним, жутим и зеленим тоновима.

Леви зид носи поднаслов Зачетак љубави. Ту су изложене слике Црвено и бело, Лицем у лице, Пољубац и Мадона. На предњем зиду је груписао дела под насловом Цветање и распад љубави, са сликама као што су После пада у грех, Вампир, Љубомора, Сфинга и Меланхолија. На десном зиду је тема Страх од живота, која укључује Крик, Стрепњу и Црвене орловске нокте. На зиду у дну предворја изложена је тема Смрт, са сликама као што су Самртна агонија, Смрт у болесничкој соби, Девојка и смрт и Мртва мајка и дете.

Часопис Kunst für alle могао је да констатује да је из тог споја дивљачке, нордијске љубави према бојама, утицаја Манеа и извесне склоности ка сањарењу настало нешто сасвим јединствено.

*

Љубавници стоје у некаквој соби, загрљени. То је можда некакав стан или просторија у некој кући. Мушкарац и жена стоје најпре с леве, касније са десне стране прозора, попут сенке на зиду, а столица с друге стране успоставља равнотежу на слици. Мунк ће насликати три верзије ове слике.

Са сваком новом верзијом спољашњи свет постаје све јасније дефинисан. Све. Људи. Који не могу да допру у собу, до љубавника. Њих двоје су испреплетени у загрљају, свесни једино једно другог. Напољу врева живота, у оштром контрасту према тишини собе. Тишини пољупца.

Чемпрес уноси тон озбиљности у ту атмосферу. Близина смрти. Безгласна мистичност тог дрвета.

У првој верзији светлост ствара осећај узнемирености. Ни на шта се не може ослонити. Екстеријер може да се распадне. Зидови су од картона, светлост је сувише јарка, неки дрхтави немир, све је могуће. Место злочина! Крвавоцрвени залазак сунца и мистично осветљена соба.

Још док се дружио с Колдицом Мунк је почео да говори о љубави као о аутопсији. Леш, крв и утроба, скалпели и инструменти. Крв љубавника, небеска крв, усирена крв саме анксиозности1 Последица пољупца.

Он пише: „Кад вам је дух у стању великог немира и кад вас облаци при заласку сунца подсећају на крвави прекривач, онда вероватно нема смисла сликати обичне облаке. Идете директним путем и сликате непосредну импресију, слику. Сликате крв тих облака.“

*

Мунк често пише дневник. Пише о Земљи, планетама и атомима и њиховим планетама. Да ли је Земља пасивна лопта која се креће око Сунца? Земља, која има исти облик сфере као и све што ниче у пролеће, све што храни људе и животиње. Живи атом који има своју вољу и мисли. Који дише. Његов дах се таложи око њега као облаци. Он дише. Он има крв. Лаву која кључа.

Он пише о Тули Ларсен, поново проживљава тај кошмар: „Одлучио сам да се никада не женим. То је предосећај несреће која би могла да задеси моје потомство због туберкулозе наслеђене од мајке и лудила од оца.“

Мунк је у Екелију и сећа се своје жестоке борбе на прелазу два века. Да се веже за другу особу. Или да изабере самоћу. Он је одабрао. Седи у празним собама и ради. Доживљава тренутке снаге. Скоро здравља. А онда се изненада врате старе бољке. Бронхитис, инфекција, шлајм који мора да искашље. Нерви током ноћи. Несаница.

Извор: Ћетил Бјернстад, Прича о Едварду Мунку, превела Невена Ашковић, Завод за уџбенике, Београд, 2013.

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A