Паул Кле и Београд

Паул Кле у свом атељеу

Овде ме не могу разумети. Боравим подједнако са мртвима колико са нерођенима. Нешто ближи сржи стварања него обично. Али ни приближно довољно.

Епитаф на гробу немачког сликара Паула Клеа превела сам за ову прилику. Његове боје су, као што је случај са пурпурном на првом приложеном раду, хармоничне и оспокојавајуће, а облици на њему афирмација дечије визије. Све асоцира на подводни свет пре много хиљада година, на кретање облика уздрхталих захваљујући морској струји, на плес цвећа из Дизнијевог цртаног филма о Алиси, на ритам и и сјај мисли у настајању.

Све је овде апстракција и сан. То је одлика и многих других Клеових радова. Његово дружење са Кандинским, путовање у Египат са Марком, афирмација у Баухаус покрету, све је то вредно помена и говори о Клеовом статусу у контексту уметности 20. века. За бољи преглед његових дела предлажем читаоцу да посети сајт Design is Fine. Ту је Клеово стваралаштво адекватно предочено и пружа јасан увид у стваралачки код сликара који је био веома оригиналан, с обзиром на временски и просторни контекст у коме је његово дело настајало.

Паул Кле, „Сазревање раста“, 1921.

Оно што ме веже за Клеа је један његов цртеж који сам поредила са насловном страном албума Fool Control групе Eyesburn. Београд, каквим га ја видим, приказан је на том омоту. Мислим да каснији уметник, творац насловне стране албума из 2000. године, албума који је обележио моје одрастање и музички укус, није био под утицајем свог претходника, али сличности су уочљиве на релацији употребе геометрије при дефинисању контура града.

Мој доживљај ових слика је Београд из ноар филмова. Без убиства, али са визијама пијаног човека, а алкохол, знамо, не ствара визију, он ју, уколико ју већ носимо у себи, само интезивира. Ноћ, сенке, жути пудер у праху уличног осветљења обасјава капи кише које праше тротоаре и лица под шеширима. Нечији кораци чују се иза угла. Музика тромбона прати контуре зграда које обликују контуре наших тела, исто као што обликују наша лица, јер се утискују у нашу душу док поред њих пролазимо, тај циркуларни, повратни ток је нераздвојив.

Моја омиљена песма са тог албума која, заправо, јесте оличења града у коме живим и у коме сам рођена, града из моје маште, мојих снова о граду, граду какав је могао бити, јесте No Free Time. То су зграде које ја видим.

Паул Кле, „Град ноћу“, 1925. (Град је највероватније Палермо иако је сам цртаж настао у Вајмару)
Паул Кле, „Град-сан“, 1918.
Паул Кле, „Ритам прозора“, 1920.

Налазим се у улици Гаврила Принципа. Долазим до Манакове куће, прекопута које је једна продавница бомбона. Ако пређем улицу и кренем доле, ка Лепотици, ка Краљици београдске архитектуре, згради Геозавода, на путу ћу се зауставити поред продавнице беретки, шубара и шешира, у коју се улази једино ако прво позвониш. У ове касне сате (градом ходам бесциљно ноћу јер тада ми је најлепши) у тој продавници, са ћилимом и белим бродским даскама нема никога, а излог је неосветљен. Мора да шешири међусобно говоре, да лутке дижу своју пластичну главу када је улица пуста. Али, ја не желим да идем тим путем.

Од Манакове куће скрећем у улицу која ме води горе, то је улица уз коју се пењем, а зграде су велике нада мном, ја дижем поглед ка њима, тражим округле прозоре на фасадама, окрњене углове тераса и наге каријатиде са класјем у руци. Пењем се, теже дишем, ту су мачке, степенице које воде ка забаченом бару шпанског имена, и он је затворен у ово доба. Настављам да идем узбрдо.

Стигла сам на кров Руине. Са њеног врха, костура онога што је некада била Беобанка, док шкрипи ветар међу оглоданим спратовима, посматрам град и видим оно што је Кле цртао. Видим зграде које падају ка реци, климаве су и неравне, попут домина које се у низу ослањају једна на другу. Видим моју омиљену улицу у том крају, Светозара Радића, где сам некада видела један простор на углу са Црногорском улицом у коме сам пожелела да отворим свој антикваријат. Видим улицу којом сам дошла, њен доњи наставак који води до Краљице. Видим хотел Бристол, видим улицу иза хотела у којој су лучке кафане, видим старе куће које подрхте кад воз пролази. Видим једну гаражу, унутрашња дворишта, степенице испод моста, климаве вратнице, бараке, мачке и реку.

Београд ноћу. Један кварт, две перспективе.

Омот албума „Fool Control“ групе Eyesburn. Дизајн Марко Банићевић.
Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A