Паул Кле и импресије поводом његовог сликарства

Paul Klee

Овде ме не могу разумети. Боравим подједнако са мртвима колико са нерођенима. Нешто ближи сржи стварања него обично. Али ни приближно довољно.

Епитаф на гробу немачког сликара Паула Клеа превела сам за ову прилику, сада се не сећам из које књиге. Његове боје некада су, као што је случај са пурпурном на приложеном раду, хармоничне и занимљиве, а његов рад афирмација дечије визије. Рад асоцира на подводни свет пре милијарду година, подсећа на плес цвећа из Дизнијевог цртаног филма о Алиси, на ритам и кретање облика уздрхталих захваљујући морској струји. Облици на њему приказани подсећају на морско дно ноћу и сјај мисли у настајању.

Клеово дружење са Кандинским, путовање у Египат, афирмација у Баухаус покрету, све је то вредно помена и говори о његовом статусу. За бољи преглед дела предлажем читаоцу да посети сајт Design is Fine. Ту је Клеово стваралаштво адекватно предочено и пружа јасан увид у стваралачки код сликара.

Paul Klee, Reifendes Wachstum, 1921. Watercolor over pencil on paper and collage. Sold by Christie’s for $1,142,500.

Оно што ме веже за Клеа је један његов цртеж који сам поредила са насловном страном албума Fool Control групе Eyesburn. Београд, каквим га ја видим, приказан је на ова два цртежа. Мислим да каснији уметник, творац насловне стране албума из 2000. године, албума који је обележио моје одрастање и музички укус, није био под утицајем свог претходника, али сличности су уочљиве на релацији употребе геометрије при дефинисању контура града.

Мој доживљај ових слика је Београд из ноар филмова. Без убиства, али са визијама пијаног човека, а алкохол не ствара визију, он ју, уколико ју већ носимо у себи, интезивира. Ноћ, сенке, жути пудер у праху уличног осветљења обасјава капи кише које праше тротоаре и лица под шеширима. Нечији кораци чују се иза угла. Музика прати контуре зграда које обликују контуре наших тела, исто као што обликују наша лица, јер се утискују у нашу душу, тај циркуларни, повратни, ток је нераздвојив.

Моја омиљена песма са албума групе Eyesburn, која, заправо, јесте оличења града у коме ја живим, града из моје маште, мојих снова о граду, граду какав је некад био и какав је могао бити, јесте No Free Time. То су зграде које ја видим одоздо.

Налазим се у улици Гаврила Принципа. Долазим до Манакове куће, прекопута које је продавница бомбона. Ако пређем улицу и кренем доле, ка Лепотици, ка Краљици београдске архитектуре, згради Геозавода, на путу ћу се зауставити поред продавнице беретки, шубара и шешира, у коју се улази једино ако прво позвониш.

У ове касне сате у тој продавници, са ћилимом и белим бродским даскама, нема никога, а излог је неосветљен. Мора да шешири међусобно говоре, да лутке дижу своју пластичну главу када је улица пуста. Али, ја не желим да идем тим путем.

Од Манакове куће скрећем у улицу која ме води горе, то је улица уз коју се пењем, а зграде су велике, ја дижем поглед ка њима, тражим округле прозоре на фасадама, окрњене углове тераса и наге каријатиде са класјем у руци. Пењем се, теже дишем, ту су мачке, степенице које воде ка забаченом бару шпанског имена, и он је затворен у ово доба. Настављам да идем узбрдо.

Стигла сам на кров Руине. Са њеног врха, костура онога што је некада била Беобанка, док шкрипи ветар међу оглоданим спратовима, посматрам град и видим шта је Кле цртао. Видим зграде које падају ка реци, климаве су и неравне, попут домина које се у низу ослањају једна на другу, видим моју омиљену улицу, Светозара Радића, где сам видела један простор на углу са Црногорском у коме сам пожелела да отворим свој антикваријат. Видим улицу којом сам дошла, њен доњи наставак који води до Краљице. Видим хотел Бристол, видим улицу иза хотела у којој су лучке кафане, видим старе куће које подрхте кад воз пролази. Видим једну гаражу, унутрашња дворишта, степенице испод моста, климаве вратнице, бараке, мачке и реку.

Београд ноћу. Један кварт, две перспективе.

Kle Eyesburn