Употреба туге: Лизел Милер и Мери Оливер

Marie Laurencin, Self-Portrait, 1904.

Мари Лоренсин, „Аутопортрет“, 1904.

ЛИЗЕЛ МИЛЕР: КАДА МЕ ПИТАЈУ

Када ме питају
како сам почела да пишем песме
ја им говорим о равнодушности природе.

Било је то мало пошто је моја мајка умрла
блистав јунски дан, све је цветало.

Села сам на сиву камену клупу
у дивно одржаваној башти,
али љиљани су били глуви
као уши заспале пијанице,
а руже су се повукле у себе.
Ништа није било црно или сломљено
ниједан лист није пао,
а бескрајне рекламе за летовања
вриштале су на сунцу.

Села сам на сиву камену клупу
окружену безазленим лицима
ружичастих и белих бегонија
и положила сам своју тугу
на језик, у уста
једино што је могло да тугује са мном.

*

МЕРИ ОЛИВЕР: УПОТРЕБА ТУГЕ 
(сањала сам ову песму)

Неко кога сам волела дао ми је једном
кутију пуну таме

Године су ми требале да разумем
да је и то, такође, био поклон.

Мит о Пандориној кутији променио је током векова многа наративна обличја и у овом до мене је стигао посредством две песникиње – Лизел Милер и Мери Оливер. Није реч о интенцији ауторки да мит редефинишу или поетски уобличе. Реч је о мом транспоновању мита на читалачко искуство.

Песма Мери Оливер, овако постављена, заправо је закључак песме Лизел Милер. Треба их читати заједно, као почетак и као наставак. Писање је дар туге. Box full of darkness из песме Мери Оливер еквивалентна је смрти мајке из прве песме.

У природи, у спољашњем свету,  све  је равнодушно спрам бола онога који га осећа. То је разлог и започињања писања. Индиферентност разоружава. Са јунакињом песме Лизел Милер не саосећа се ништа око ње, осим:

и положила сам своју тугу
на језик, у уста
једино што је могло да тугује са мном

У роману Госпођа Бовари, отац Еме Бовари, по сазнању да му је кћер умрла, не може да поверује да је то јутро као и свако друго, ништа се није променило и, чини се, свет је апсолутно равнодушан, недотакнут. Дан је исти као и сваки други.

У филму Амадеус Милоша Формана, по смрти композитора, по кишном дану, све је исто док коњска запрега односи сандук на гробље. Краве се морају извести на испашу, трговачка кола морају проћи. Дан је исти као и сваки други.

Најзад, ту је пример и са митом о Икару и његовом паду, нарочито онако како је приказан на Бројгеловој слици. Икар је пао, нико то не примећује, свет иде својим током. Сељанин и даље оре. Чобанин пази на стадо. Брод наставља да плови.

Постоји адекватан одговор на индиферентност природе и света који нас у болу немо окружује: то је уметност. Не зато што ће стваралачки чин ублажити наш бол или га поништити, већ зато што ће борба бити равноправнија.

Напомена: Обе песме превела је Ана Арп. Исте можете читати у оригиналу овде и овде.