Seksualne persone Pabla Pikasa

Pablo Picasso - Erotic Drawing

Moja je nesreća – i možda moja radost – što stvari koristim kako mi strasti zapovedaju. Kako je jadna sudbina slikara koji obožava plavuše a ne sme da ih unese u sliku jer ne idu uz korpu sa voćem! Kako je strašno slikaru koji prezire jabuke a stalno mora da ih slika jer idu uz stolnjak. U svoje slike unosim sve što mi se sviđa. Stvari – utoliko gore po njih; one moraju s tim da se pomire.

Ovih nekoliko crteža Pabla Pikasa, za koje bi se reklo da na njih ni sam umetnik nije naročito obraćao pažnju, svedoče o seksualnosti koja je, očito, bila pokretačka snaga slikara. Crteži nisu ni studije akta, a ni prikaz opscenosti, a ukoliko ih i ima, one su nagoveštene. Parovi su prikazani kroz skicu i izdaleka.

Da je pisac, Pikaso bi događaj od opisao u tri rečenice, faktografski. Bio sam sa … bilo je …  otišao sam oko … Pretpostavljam da bi sve kod njega stalo u tri utiska i, pre zapažanja kontura, nego atmosfere. Na ovaj način ne želim da pružim kvalitativnu ocenu njegovog emotivnog stanja, posebno zato što za to nemam prava, a ni dokaza. Dela mi to kazuju, ali ni ona pouzdano. Ovo su uzgredni radovi i, kao što sam napisala, pre (likovni) dnevnik samog umetnika.

Uz serije crteža o Minotauru, kao i neke skulpture, ovo je jedan od zanimljivijih segmenata Pikasovog stvaralaštva. Ljuba Popović je u jednom intervjuu rekao da je Pikaso umetnički proliv. Ne znam da li je to tako, naročito kada se odgleda film Alena Renea o Pikasovoj Gernici ili pročitaju njegova shvatanja umetnosti. Problem sa njim je što se stalno menjao, mnogo istraživao, raspiao se. I, najgore, bio je po svaku cenu nov. Novo nije garant kvaliteta u umetnosti. Novo može biti potpuna besmislica.

Kubistička faza je očajno loša, to je zaista proliv. Primer novine po svaku cenu, bolesti od koje je čitava umetnost 20. veka patila. Plavi i ružičasti periodi su šarmantni, ali da se zadržao na njima, danas bi bio potpuno zaboravljen slikar koji je pokušao da kopira Manea i da figure prikazuje kako lebde u prostoru. Prelazi su mu najbolje vidljivi na ženskim portretima. Tu je panorama promena i stilova najuočljivija.

Mnogi koje poznajem ne žele za Pikasa ni da čuju. Možda ovi erotski crteži budu ohrabrenje, uz slike bikova, pomenuti film o Gernici i njegova razmišljanja o umetnosti, da mu opet priđu, ovoga puta iz drugog pravca. Ne kao velemajstoru, već istražitelju. Neumornom radniku.

Pol Verlen: „Nevermore“

Cesare Bacchi, Verlaine au café Procope

Uspomeno, šta hoćeš od mene? – Goni
jesen nebom tamnim drozda da se skloni,
a sunce zabada zrak svoj monotoni
u to žuto lišće gde vetar romoni.

Samoće nam spoji san i sreća ista,
kose nam i misli vetar poput lista
nosi. Tad odjednom pogled joj zablista:
„Je l to tvoj najlepši dan?“ od zlata čista

trepti glas njen zvonak, blag, s prizvukom nade.
Jedan laki osmeh odgovor joj dade,
i poljubih njenu belu ruku smerno.

– Ah, kako miriše cveće majskih dana!
I kako šapuće i nežno i verno
prvo da što dođe s ljubljenih usana!

Pol Verlen, „Nevermore“, 1865.

Prevod: Danilo Kiš

Crtež: Cesare Bacchi, „Verlaine au café Procope“

Vilijam Fokner: „Jablan“

Zašto drhtiš tu
Između bistre reke i puta?
Nije ti hladno,
Uz svetlost sunca koje sanjari o tebi,
A ipak dižeš svoje skrušene molbene
ruke kao da želiš
Navući oblake sa nebesa da krhkost
sakriju tvoju.
Ti si mlada deva
Što podrhtava u patnji ushićene
smernosti,
Bleda stvarna deva
Čija je odora sa nje strgnuta.

Vilijam Fokner, „Jablan“
Slika: Armand Charnay

Renesansne trpeze Boša i Rablea

1

2

3

4

5

6

7

8

9

Renesansne trpeze, sudeći po hronikama, tapiserijama, slikarskim i književnim delima, bile su po sebi performansi i umetnička dela par excellence koja su pokušala evocirati, ali i preokrenuti, običaj biblijskih večera, gozbi i svadbi. Što se mene tiče, najneobičnije trpeze i razlozi slavlja nalaze se prikazane na slikarskim delima holandskog umetnika Hijeronimusa Boša (1450-1516) i franscuskog pisca Fransoa Rablea (1494-1553). Vizuelni primeri su sa Bošovog triptiha a književni iz Rableovog romana Garganua i Pantagruel.

To rekoše, večeru spremiše. Pored večere još su ispekli na ražnju šesnaest volova, tri junice, trideset dva teleta, šezdeset tri jareta-odojčeta i devedeset pet ovaca; dok se tri stotine prasadi varilo u širi, peklo se dve stotine dvadetet prepelica, sedam stotina šljuka, četri stotine petlova iz Ludena i Kornuaja, šest hiljada piladije i isto toliko golubova, šest stotina ugojenih koka, hiljadu četri stotine zečeva, tri stotine tri droplje i hiljadu sedam stotina petlića. Od zamašnijeg lova nije se moglo za ovaj mah više dobaviti osim jedanaest divljih veprova, koje je poslao opat od Tirpneja, osamnaest grla krupnije divljači, koje je podario vlastelin od Granmona; pa dvadeset fazana koje je poslao boljar Dezesar, i nekoliko tucadi grivnjaša, pa rečnih ptica svake vrste, divljih pataka, gusaka, tetreba, roda, ćubarki, čaplji, zlatorki, ćurana, indiskih kokoši, ognjara (to su fenikopteri) terigola, morskih koka, ćurića-pućpurikala. Ne sme se izgubiti iz vida i bezbroj čorbi.

Izvor: Fransoa Rable, Gargantua i Pantagruel, preveo Stanislav Vinaver, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2000.

Umetnik i njegov atelje: Vasilij Kandinski

Bernard Lipnitzki - Wassily Kandinsky at work, 1936.

Bernard Lipnitzki – Wassily Kandinsky at work, 1936.

Bernard Lipnitzki - Wassily Kandinsky in his studio, 1937.

Bernard Lipnitzki – Wassily Kandinsky in his studio, 1937.

Wassily Kandinsky at his desk,  1911.

Wassily Kandinsky at his desk, 1911.

Svako umetničko delo je dete svog vremena. Svaki kulturni period ima sopstvenu umetnost, koja ne može biti ponovljena. Udahnuti život umetničkim načelima prošlosti, nije ništa drugo do roditi mrtvo dete. Mi ne možemo osećati kao stari Grci, niti živeti njihov unutrašnji život. Kad primenimo grčke principe u plastičnoj umetnosti dobićemo samo formu, ali će za sva vremena sama dela biti bez duše. Ovo liči na podražavanje majmuna. Spolja gledano pokreti majmuna liče na naše. Majmun će da sedi, da drži ispred sebe knjigu, da je prelistava, imaće zamišljen izraz lica, ali njegovim će kretnjama nedostajati unutrašnji smisao. – Vasilij Kandinski

Kandinski je rođen u bogatoj porodici 1866. godine. Kad je završio pravne škole, zaposlio se. Međutim, 1896. u Moskvi je otvorena izložba francuskih umetnika, među njima su bila platna Kloda Monea. Slika „Stog sena“ oduševila je Vasilija: „Nejasno sam osećao kako na toj slici nema predmeta. Sa zanosom sam, ali i zbunjeno primećivao, da ova slika uzbuđuje i pokorava, urezuje se u pamćenje i neočekivano sam shvatio kako sliku u svim detaljima mogu da prizovem pred oči.“ Podudarilo se da je u to vreme odgledao Vagnerovu operu „Loengrin“, koju je nazvao „ostvarenje moje bajkovite Moskve“. Ova dva događaja su bila presudna da napusti posao i uči „za slikara“. Tad je imao 30 godina. 1889. odlazi u etnografsku ekspediciju u Vologdsku oblast. Radovi severnih majstora – narodne igračke, preslice, vez, ikone, će dugo godina biti njegova inspiracija i ostaviti trag u njegovoj apstraktnoj umetnosti.

Kandinski i njegov prijatelj ekspresionista Franc Mark 1911. formiraju slikarsko društvo „Plavi jahač“. Kandinski će zapisati: „Naziv Plavi jahač smo smislili za stolom gde smo pili kafu u vrtu Cirndorfa. Obojica smo voleli plavo, Mark – konje, a ja jahače. Naziv je došao sam od sebe“. Slikari, plesači, kompozitori činili su ovu grupu. Članove „Plavog jahača“ interesovala je srednjovekovna i primitivna umetnost, fovizam i kubizam, koji su u to doba bili popularni u Evropi. Kandiski je te godine imao prvu samostalnu izložbu. Uskoro je izašla knjiga „O duhovnom u umetnosti“ – svojevrsna teorija apstrakcionizma. Svaka boja, linija i geometrijska figura izazivaju asocijacije kod publike. Recimo, toplu crvenu on poredi sa snagom i energijom, duboku zelenu sa predosećanjima, a sivu je nazvao „beznadežna nepokretnost“.

Boja je dirka, oko je čekić, duša su mnogobrojne dirke klavijature. Umetnik je ruka koja pomoću jedne ili druge dirke ciljano dovodi našu dušu da vibrira. – Vasilij Kandinski

Kad je počeo Prvi svetski rat, kao ruski državljanin morao je da ode, te se vratio u Moskvu. Ovaj period krase impresionistički pejzaži, romantične fantazije i kasnije – realistička platna. Njegove apstraktne slike su postale „geometričnije“ – očigledna simbioza ruskog avangardizma prvih sovjetskih godina.

Nakon revolucije Kandinski postaje profesor Moskovskog univerziteta. Bavio se reformom muzeja i zaštitom spomenika kulture, pomagao otvaranje regionalnih muzeja i predavao na Vhumtemasu (Visoka umetničko-tehnička škola, pr. prev.). Trudio se da adaptira nastavne planove prema svojoj teoriji slikarstva. 1921. odlazi u Berlin, učestvuje na prvoj postavci ruske umetnosti i više se ne vraća u SSSR. Zaposlio se u Vajmaru, u Bauhausu (državna škola za arhitekturu i primenjene umetnosti, koju je 1919 osnovao arhitekta Valter Gropijus, pr. prev.), gde je predavao freskno slikarstvo i teorijske discipline. Nastavnici i studenti bili su oduševljeni idejom „Gesamtkunstwerk“ (termin Riharda Vagnera, u doslovnom prevodu sveukupno umetničko delo, pr. prev.), sinteza svih umetnosti u jednom delu. Tih godina Kandinski, kao lider apstrakcionizma postaje poznat celome svetu. Dobija nemačko državljanstvo, ali dolaze nacisti. Bauhaus postaje privatna škola, umetnike-avangardiste progone zbog njihovih stavova, emigrante iz SSSR-a, jer su potencijalna komunističke pretnja. Kandinski se seli u Francusku. Platna iz ovog perioda često nazivaju biomorfne apstrakcije. Osim geometrijskih figura pojavljuju se nadrealistički biološki organizmi. Ovde je stvorio „Dominantnu krivu“, „Plavo nebo“, „Raznolika dejstva“.

Godine 1937. nacisti su uzeli njegovih pedeset sedam slika iz muzeja i izložili ih kao „degenerisanu umetnost“ na sramnoj izložbi. Mnoge slike su uništene.  Posle okupacije Pariza, Kandinski pokušava da ode u Ameriku i provodi u Pirinejima nekoliko meseci, ali se ipak vraća u Francusku, gde ostaje do kraja života, 13. decembra 1944. godine. Smatrao je da je Lepo u umetnosti, sve ono što je „unutrašnja potreba“, što „usavršava i obogaćuje dušu“ i podstiče „dušu da vibrira“.

Izvor: E. Okladnikova, prevod Jadranka Dubak.

O Stokerovom romanu „Drakula“

Akvarel Viktora Igoa

Akvarel Viktora Igoa

Moje putovanje Rumunijom ovog proleća doprinelo je otkrivanju Stokerovog romana Drakula, književnom biseru viktorijanske ere, školskom primeru literature o vampirima, dostojnog naslednika gotskih romana 18. i 19. veka.

Engleskog pisca Brema Stokera inspirisao je rumunski knez Vlad Cepeš, poznatiji kao Drakula, o kome sam slušala na putovanju Transilvanijom. Priču o istorijskoj ličnosti i o putovanju pominjanje Stokerovog romana uvek asocira, a to se i desilo kada sam naišla na snimak gde Rodžer Lakhrst, urednik Oxford World Classics edicije, govori o poziciji i recepciji ovog dela danas.

Ana Ahmatova o Mandeljštamu

File:Olga kardovskaya portret ahmatovoy 1914 szh 16.jpg

Mandeljštam je bio jedan od najblistavijih sugovornika: on nije slušao samoga sebe i odgovarao samome sebi, kao što danas gotovo svi čine. U razgovoru je bio uljudan, dosjetljiv i beskrajno raznolik. Ja nikad nisam čula da se on ponavljao ili da je vrtio stare ploče. Osip je s neobičnom lakoćom učio jezike. Cijele stranice Božanske komedije citirao je napamet na talijanskom. Nedugo prije same smrti molio je Nađu da ga nauči engleski. O stihovima je govorio blistavo, pristrasno i ponekad je bio čudovišno nepravedan, na primjer, prema Bloku. O Pasternaku je govorio: „Ja sam tako puno mislio o njemu da sam se čak umorio“, i „uvjeren sam da nije pročitao nijednog mog retka“.

Ograničavali su ga čitatelji. Stalno mu se činilo da ga ne vole oni koji bi trebali. On je dobro poznavao i pamtio tuđe stihove, često se zaljubljivao u pojedine retke, lako je pamtio ono što su mu čitali. Volio je govoriti o nečemu što je zvao svojom „idolatrijom“. Ponekad, želeći me zabaviti, pripovijedao mi je nekakve drage gluposti. Nasmijavali smo jedno drugo dotle da smo u „Oblačku“ padali po divanu koji je pjevao svim oprugama, i smijali se do besvijesti kao djevojke iz Joyceova Uliksa.

U desetim godinama, naravno, svugdje smo se sretali: u redakcijama, kod poznanika, petkom u „Hiperborejcu“, u „Lutajućem psu“, gdje mi je on, među ostalim, predstavio Majakovskog. Jedanput, upravo u „Psu“, kad smo svi večerali i zveketali suđem, Majakovski se sjetio da čita stihove. Osip mu je prišao i rekao: „Majakovski, prestanite čitati stihove. Niste vi rumunjski orkestar“. Oštroumni Majakovski nije se snašao da odgovori.

Simbolisti ga nikad nisu prihvatili. Dolazio je u Carsko. Kad se zaljubljivao, a to je dosta često događalo, ja sam nekoliko puta bila njegovom povjerenicom. Koliko se sjećam, prva je bila Ana Mihajlovna Zeljmanova-Čudovska, ljepotica-slikarica. Ona ga je naslikala na modroj pozadini sa zabačenom glavom (1914?). Ani Mihajlovnoj nije pisao stihove, na što se sam gorko tužio – još nije umio pisati ljubavne stihove. Druga je bila Cvetajeva, kojoj su upućeni krimski i moskovski stihovi, treća Salomeja Andronikova. Ja se sjećam raskošne Salomejine spavaće sobe na Vasiljevskom otoku.

Na početku revolucije (1920), u ono vrijeme kada sam ja živjela u potpunoj osamljenosti i čak se ni s njime nisam sretala, on je bio jedno vrijeme zaljubljen u glumicu Aleksandrinskog teatra Olgu Arbeninu, koja je postala ženom J. Jurkuna, i pisao joj je stihove. Sve te predrevolucionarne dame (bojim se, da sam među ostalima i ja) nakon mnogo godina on je nazvao „nježnim Evropljankama“:

Od ljepotica tadašnjih, od tih Europljanki nježnih,
koliko bijah zbunjen, prenapet i tužan.

Godine 1933-1934. Osip Emiljevič je burno, kratko i neuzvraćeno bio zaljubljen u Mariju Sergejevnu Petrovih. Njoj je posvećena, točnije upućena pjesma Turkinja (naslov moj), ljubavna, po mom mišljenju najbolja ljubavna pjesma 20. stoljeća. Marija Sergejevna pripovijeda da je bila još jedna prekrasna pjesma o bijeloj boji. Rukopis se vjerojatno izgubio. Nekoliko redaka Marija Sergejevna zna napamet.

Nadam se da ne treba podsjećati da ovaj donžuanski popis ne uključuje registar žena s kojima je Mandeljštam bio blizak.

Mandeljštam je revoluciju dočekao kao sasvim kompletan, i već, premda u uskom krugu, poznat pjesnik.

Mandeljštam je često svraćao po mene pa smo se vozili kočijama po rupčagama revolucionarne zime, između slavnih vatri koje su gorjele gotovo do svibnja, slušajući topovsku pucnjavu koja je dopirala tko zna odakle. Tako smo se vozili na nastupe u Akademiju umjetnosti, gdje su organizirane večeri u korist ranjenika i gdje smo oboje nekoliko puta nastupali. Bili smo skupa i na koncertu Butomo-Nazvanove, gdje je pjevala Schuberta.

Nakon malo kolebanja odlučujem se sjetiti u ovim zapisima da sam morala objasniti Osipu kako nije u redu da se tako često srećemo; to može ljudima dati materijala za neispravno tumačenje prirode naših odnosa. Poslije toga, otprilike u ožujku, Mandeljštam je nestao. Tada su svi nestajali i pojavljivali se, i nitko se nije tome čudio.

U ljeto 1924. Osip Mandeljštam je doveo k meni (Fontanska 2) svoju mladu ženu. Nađuša je bila ono što Francuzi zovu laidemais charmante. Otada je počelo moje prijateljstvo s Nađušom i održava se do danas.

Osip je Nađu volio nezamislivo. Kada su joj u Kijevu operirali slijepo crijevo, on nije izlazio iz bolnice i sve vrijeme je stanovao u sobici kod bolničkog vratara. Nađu nije puštao od sebe ni koraka, nije joj dopuštao da radi, bio je jadno ljubomoran i tražio je od nje savjet za svaku riječ u stihu. Ništa slično nisam vidjela u životu. Sačuvana Mandeljštamova pisma ženi u potpunosti potvrđuju taj moj dojam.

Slika: Olga Kardovskaya, Portret Ane Ahmatove, 1914.

O Prustovim godišnjicama

Marsel Prust

Marsel Prust

Ovih dana obeležavaju se dve godišnjice koje vezujemo za francuskog pisca, dendija, estetu, asmatičara, epskog hroničara belle epoque, literarnog ornamentiste i uživaoca u pisanju pisama (osim romana i pastiša), čitanju novina, kao i Balzakovih i Stendalovih romana. Naravno, reč je o Marselu Prustu, jednom od  mojih omiljenih pisaca.

Četrnaestog novembra 1913. godine objavljen je u prvi deo romana U traganju za izgubljenim vremenom – „Ka Svanovoj strani“. Prva knjiga sedmotomnog romana sastoji se iz tri dela: „Kombre“, „Jedna Svanova ljubav“, „Imena mesta: ime“. Najpoznatiji deo prve knjige svakako je „Jedna Svanova ljubav“ koji mnogi štampaju i čitaju odvojeno od celokupnog korpusa romana.

Nažalost, ironija nije zaobišla Prusta. Tačno devet godina nakon objavljivanja prvog toma svog romana Prust je preminuo. Bilo je to 18. novembra 1922. godine. Ovi datumi su obično povod da se podsetimo njegovih stilističkih osobenosti i likova, među kojima se naročito izdvajaju dva dendija – Šarl Svan i baron de Šarlis. Obično se početak Prvog svetskog rata smatra krajem belle epoque a ja bih dodala da se to zapravo desilo sa Prustovom smrću.

Takođe, povodom godišnjice objavljivanja prvog toma romana U traganju za izgubljenim vremenom održano je i predavanje u Beogradu na kome je govorila Adrijana Marčetić. Njeno izlaganje hronologije, okolnosti i konteksta pod kojim je Prustov prvi tom „Ka Svanovoj“ strani objavljen može se čuti u prvih četrdeset minuta izlaganja.

Jedno pismo Hajnriha fon Klajsta

Hajnrih von Klajst

Hajnrih von Klajst

Hajnrih fon Klajst, jedan od najznačajnijih predstavnika nemačkog romantizma, ostao je najviše upamćen po pripovetci Mihail Kolhas i drami Pentesileja. Krajem jula 1801. Klajst je upitio pismo prijateljici Vilhelmini fon Cenge, koje ovde prenosim u prevodu na engleski jezik, gde piše o pojedincu i njegovom položaju nasuprot nužnosti(ma) života. Deset godina kasnije Klajst je sa Henrijetom Fogel izvršio samoubistvo.

Kleist’s letter to Vilhelmine von Zenge:

Whoever loves life excessively, he is already morally dead; for his highest vital power, namely his ability to sacrifice it, molders even as he cultivates it. And yet—O, how incomprehensible the will that rules over us! This enigmatic thing that has been given to us, we know not from whom; that leads us on, we know not whither; that belongs to us, we do not know with what rights of possession; a property that is worth nothing if it is worth anything at all; a thing paradoxical, shallow and deep, barren and rich, honorable and contemptible, meaningful and inscrutable, a thing that anyone might throw aside like an unintelligible book: are we not obligated by a law of Nature to love it? We must tremble at annihilation, which could not be the torment that existence often is; and while many a man bewails this sad gift of life, he must nourish it with food and drink, and protect the flame, although it affords him neither heat nor light. That sounded rather dark? Patience—it will not be always thus, and I long for the day as the stag for the river at the heat of noon, to plunge myself into it. But patience!—Patience? Can Heaven ask it of its creatures, having itself given them such hearts? *

Fjodor Dostojevski: „Zapisi iz podzemlja“ (odlomak)

Eric Lacombe

Eric Lacombe

Eric Lacombe

Eric Lacombe

Nešto nije htelo da umre u meni, u dubini srca i savesti; nije htelo da umre i ispoljavalo se u teškoj čamotinji. Nikako nisam mogao sam sa sobom da budem načisto. Nešto se stalno dizalo u duši, podizalo se bez prestanka i sa bolom, i nikako nije htelo da se smiri. Vratih se kući potpuno rastrojen.

Izvor: Fjodor Dostojevski, Zapisi iz podzemlja, prevela Branka Kovačević, Logos, Beograd, 2005.

Tomas Man: „Smrt u Veneciji“ (odlomak)

Jean-Hippolyte Flandrin, Jeune Homme Nu Assis au Bord de la Mer (1836)

Jean-Hippolyte Flandrin, „Jeune Homme Nu Assis au Bord de la Mer“, 1836.

Jer lepota Faidre, dobro to upamti, samo je lepota u isti mah božanska i vidna, i tako je ona put čulnoga, ona je, mali Faidre, put umetnika ka duhu. A misliš li ti, dakle, moj dragi, da ikad može postići mudrost i pravo muško dostojanstvo onaj koga put ka mudrosti vodi kroz čula? Ili, naprotiv, veruješ (a ja ti dopuštam da sam odlučiš) da je to opasno – umilan put, uistinu put lutanja i greha koji nužno zavodi? Jer ti treba da znaš da pesnici ne mogu ići putem lepote a da im se ne pridruži Eros, i ne nametne im se za vođu; Vidiš li, dakle, da mi pesnici ne možemo biti ni mudri ni dostojanstveni? Da nužno moramo lutati, nužno moramo ostati raspusni i pustolovi osećanja? Uzorno držanje našeg stila je laž i gluma budale, naša slava i počasni položaj je lakrdija, veoma je smešno poverenje mase prema nama, vaspitanje naroda i omladine putem umetnosti i suviše je smeo podvig, i trebalo bi ga zabraniti. Jer kako bi mogao biti dobar vaspitač onaj čiji je duh nepopravno i prirodno upravljen prema ponoru? Mi bismo se rado odrekli te težnje i postigli dostojanstvo, no ma kako se obrtali, on nas privlači.

Izvor: Tomas Man, Smrt u Veneciji, prevela Anica Savić Rebac, Novosti, Beograd, 2004.

Preporuka: Uništiteljska komponenta lepote u delu Smrt u Veneciji Tomasa Mana

Gajto Gazdanov: „Povratak Bude“ (odlomak)

Elin Danielson-Gambogi, Winter Night

Elin Danielson-Gambogi

„Bilo je već kasno, a mi smo i dalje sedeli i pričali o najrazličitijim stvarima – o budizmu, o Direrovom slikarstvu, o Rusiji, o književnosti, o muzici, o lovu, o tome kako zvecka sneg po jakom mrazu, kako podrhtava odsjaj mesečine na površini mora, o tome kako prosjaci umiru na ulicama, o tome kako žive bogalji, o američkoj gradskoj civilizaciji, o neprijatnom mirisu Versaja, o tome kako svetom ponekad vladaju neuki tirani i zločinci, i kako je opšta apokaliptička podlost na zemlji, svojstvena svakoj epohi ljudske istorije, po svoj prilici jednako neizbežna kao što je i odvratna.“

Gajto Gazdanov, Povratak Bude, preveo Duško Paunković.