Zahvaljujući fotografijama Hansa Namuta Džekson Polok prikazan je široj javnosti u svom radnom prostoru. Tako smo dobili bolji uvid u njegov stvaralački ritual i tok. Apstraktni ekspresionizam, čiji je Polok predstavnik, nije tek ekspresivno, „akciono“ i iracionalno nanošenje boja na platno.

Baš kao i mnogi drugi umetnici 20. veka, i Polok se može činiti kao anarhista koji poriče sve dotadašnje vrednosti. Naime, njegovo platno u očima onih koji imaju unapred utvrđena očekivanja, a koja svaki veliki slikar neminovno izneveri, izgubilo je dostojanstvo. Ono nije položeno uspravno već je oboreno na zemlju. Slikar više ne stoji pred njim, već je nad njim. On kruži oko njega, direktno inkorporirajući u sadržaj platna energiju svog tela, podstaknutu dinamičnom energijom uma. Sve se čini decentrirano i bez plana.

Umetnik u oblaku zanosa koji je primat dao iracionalnim elementima svog uma, ruku koristeći kao oruđe koje bi se kretalo i zaustavljalo na platnu po sopstvenom nahođenju, romantična je i netačna vizija stvaraoca. Polok, sudeći prema Namutovim fotografijama i dokumentarnom filmu Džekson Polok 51, deluje staloženije. On promišljeno pristupa delu, njegove apstrakcije nisu nasumično nataložene boje na platnu. Primat jeste dat stvaralačkom činu nad značenjem, to je konceptualni vid njegovog metoda, no on nije sam sebi svrha, niti je dominantan.

Pedesetih godina u Americi džez muzika doživljava uspon, a taj se kulturološki trenutak podudara i sa Polokovim stvaralaštvom. Pošto je akcija dobila primat nad značenjem, posmatrajući fotografije Hansa Namuta može se doći do zaključka da je taj ritam uporediv, ponekad čak i istovetan, sa načinom na koji džez muzičari sviraju.

Posmatrajući Poloka kako slika mi u njegovim pokretima možemo prepoznati pokrete džez bubnjara. Bitno je pomenuti i uticaj koji su oba oblika američke posleratne umetnosti imala na evropsku kulturu. Džez je vrlo brzo prihvaćen u Parizu, Rimu, Amsterdamu i Londonu. Slično je i sa Polokom koji je i danas jedan od najpoznatijih apstraktnih ekspresionista u Evropi.

Najzad, treba dodati i sledeće: džez muzika i Polokovo slikarstvo postoje istovremeno kad i socijalistički realizam. Dakle, možemo ih posmatrati i kao deo hladnoratovske kulturne politike. Što je jedna strana insistirala više na „konkretnom“ i „stvarnosti“, toliko je druga insistirala na „nekonkretnom“ i apstrakciji.