Уметник и његов атеље: Василије Кандински

Bernard Lipnitzki - Wassily Kandinsky at work, 1936.

Бернар Липницки, „Кандински у свом атељеу“, Париз, 1939.

Bernard Lipnitzki - Wassily Kandinsky in his studio, 1937.

Бернар Липницки, „Кандински у свом атељеу“, Париз, 1937.

Wassily Kandinsky at his desk,  1911.

Габриела Минтер, „Кандински у свом атељеу“, Минхен, 1913.

Кандински је рођен у богатој породици 1866. године. Кад је завршио правне школе, запослио се. Међутим, 1896. у Москви је отворена изложба француских уметника, међу њима су била платна Клода Монеа. Слика „Стог сена“ одушевила је Василија: „Нејасно сам осећао како на тој слици нема предмета. Са заносом сам, али и збуњено примећивао, да ова слика узбуђује и покорава, урезује се у памћење и неочекивано сам схватио како слику у свим детаљима могу да призовем пред очи.“ Подударило се да је у то време одгледао Вагнерову оперу „Лоенгрин“, коју је назвао „остварење моје бајковите Москве“. Ова два догађаја су била пресудна да напусти посао и учи „за сликара“. Тад је имао 30 година. 1889. одлази у етнографску експедицију у Вологдску област. Радови северних мајстора – народне играчке, преслице, вез, иконе, дуго година ће бити његова инспирација и оставиће траг у његовој апстрактној уметности.

Кандински и његов пријатељ експресиониста Франц Марк 1911. формирају сликарско друштво „Плави јахач“. Кандински ће записати: „Назив Плави јахач смо смислили за столом где смо пили кафу у врту Цирндорфа. Обојица смо волели плаво, Марк – коње, а ја јахаче. Назив је дошао сам од себе“. Сликари, плесачи, композитори чинили су ову групу. Чланове „Плавог јахача“ интересовала је средњовековна и примитивна уметност, фовизам и кубизам, који су у то доба били популарни у Европи. Кандиски је те године имао прву самосталну изложбу. Ускоро је изашла књига „О духовном у уметности“ – својеврсна теорија апстракционизма. Свака боја, линија и геометријска фигура изазивају асоцијације код публике. Рецимо, топлу црвену он пореди са снагом и енергијом, дубоку зелену са предосећањима, а сиву је назвао „безнадежна непокретност“.

Боја је дирка, око је чекић, душа су многобројне дирке клавијатуре. Уметник је рука која помоћу једне или друге дирке циљано доводи нашу душу да вибрира.

Кад је почео Први светски рат, као руски држављанин морао је да оде, те се вратио у Москву. Овај период красе импресионистички пејзажи, романтичне фантазије и реалистичка платна. Његове апстрактне слике су постале „геометричније“: очигледна симбиоза руског авангардизма првих совјетских година.

Након револуције Кандински постаје професор Московског универзитета. Бавио се реформом музеја и заштитом споменика културе, помагао отварање регионалних музеја и предавао на Вхумтемасу (Висока уметничко-техничка школа, пр. прев.). Трудио се да адаптира наставне планове према својој теорији сликарства. 1921. одлази у Берлин, учествује на првој поставци руске уметности и више се не враћа у СССР. Запослио се у Вајмару, у Баухаусу (државна школа за архитектуру и примењене уметности, коју је 1919 основао архитекта Валтер Гропијус, пр. прев.), где је предавао фрескно сликарство и теоријске дисциплине. Наставници и студенти били су одушевљени идејом „Gesamtkunstwerk“ (термин Рихарда Вагнера, у дословном преводу свеукупно уметничко дело, пр. прев.), синтеза свих уметности у једном делу. Тих година Кандински, као лидер апстракционизма постаје познат целоме свету. Добија немачко држављанство, али долазе нацисти. Баухаус постаје приватна школа, уметнике-авангардисте прогоне због њихових ставова, емигранте из СССР-а, јер су потенцијална комунистичкa претња. Кандински се сели у Француску. Платна из овог периода често називају биоморфне апстракције. Осим геометријских фигура појављују се надреалистички биолошки организми. Овде је створио „Доминантну криву“, „Плаво небо“, „Разнолика дејства“.

Године 1937. нацисти су узели његових педесет седам слика из музеја и изложили их као „дегенерисану уметност“ на срамној изложби. Многе слике су уништене. После окупације Париза, Кандински покушава да оде у Америку и проводи у Пиринејима неколико месеци, али се враћа у Француску, где остаје до краја живота, 13. децембра 1944. године. Сматрао је да је Лепо у уметности, све оно што је „унутрашња потреба“, што „усавршава и обогаћује душу“ и подстиче „душу да вибрира“.

Извор: Е. Окладникова, превод Јадранка Дубак.