Сексуалне персоне Пабла Пикаса

Пабло Пикасо, „Пар и мачка“, 1903.

Моја је несрећа – и можда моја радост – што ствари користим како ми страсти заповедају. Како је јадна судбина сликара који обожава плавуше а не сме да их унесе у слику јер не иду уз корпу са воћем! Како је страшно сликару који презире јабуке а стално мора да их слика јер иду уз столњак. У своје слике уносим све што ми се свиђа. Ствари – утолико горе по њих; оне морају с тим да се помире.

Ових неколико цртежа Пабла Пикаса, за које би се рекло да на њих ни сам уметник није нарочито обраћао пажњу, сведоче о сексуалности која је, очито, била покретачка снага сликара. Цртежи нису ни студије акта, а ни прикази опсцености, а уколико их и има, они су у наговештају. Парови су приказани кроз скицу и – издалека.

Да је писац, Пикасо би догађај од описао у три реченице, фактографски: „Био сам са. Било је. Отишао сам.“ Претпостављамо да би све стало у три утиска и било би више запажања контура самог сусрета него атмосфере. На овај начин не желим да пружим квалитативну оцену сликаревог емотивног стања. Дела ми казују да је овде у питању кроки приказ физичког сусрета. Ово су узгредни радови и, као што сам написала, пре (ликовни) дневник самог уметника. Где би Пикасо био без својих љубавница?

Уз серије цртежа о Минотауру, као и неке скулптуре, ово је један од занимљивијих сегмената Пикасовог стваралаштва. Љуба Поповић је у једном интервјуу рекао да је Пикасо уметнички пролив. Не знам да ли је то тако, нарочито када се одгледа филм Алена Ренеа о Пикасовој Герници или прочитају његова схватања уметности. Пикасо се мењао, много истраживао, расипао се. И, најгоре, био је по сваку цену нов. Ново није гарант квалитета. Ново може бити потпуна бесмислица. Ново није априори позитивна естетска категорија.

Пример форсирања новог по сваку цену, болести од које је уметност 20. века патила, огледа се, рецимо, у његовој кубистичкој фази, у појединим женским портретима, или у дадаистичким колажима и заумној поезији, али не оној из Петрограда колико оној из Цириха. Плави и ружичасти периоди су шармантни, али да се задржао на њима, данас би био успут помињани сликар који је покушао да копира Манеа и да фигуре приказује како лебде у простору.

Многи које познајем не желе за Пикаса ни да чују. Можда ови еротски цртежи буду охрабрење, уз цртеже бикова, филм о Герници и његова размишљања о уметности, да му опет приђу, овога пута из другог правца. Не као мајстору већ као истражитељу. Неуморном раднику. Великом посвећенику. Умео је да каже: „Не подносим људе који говоре о лепоти. Шта је лепо? Сликарство се бави проблемима!“

Pablo Picasso - Erotic Drawing