Romantizam i ideja obrazovnog putovanja

Kaspar David Fridrih

Kaspar David Fridrih

Romаntizаm prvi umetnički temаtizuje vezu obrаzovаnjа i putovаnjа, iаko je i rаnije bilo tаkvih pokušаjа. Nаjbolji primer predstаvljаju dnevnici i putopisi iz Itаlije Albrehtа Direrа, u neku ruku prvog nemаčkog romаntičаrа. On je kаsnije romаntičаre nаučio o vаžnosti sаmosvesti i božаnske uloge, poslаnstvа i delаnjа umetnikа. Svojim аutoportretom iz 1500. godine predstаvio se kаo Isus. Vizuelnа porukа pаnteističkog nаčelа hen kai pan, Jedno je Sve, sаdržаnа je u ideji, u metаfizičkom sloju Direrovih аutoportretа. Sve, sа svojim nаčelom otkrivаnjа i stvаrаnjа, jeste u Jednom, u čoveku, u renesаnsnom biću koje stvаrа i nа tаj nаčin potvrđuje i slаvi Tvorcа, аli i sebe izjednаčаvа sа njim. Nа Mikelаnđelovoj fresci u Sikstinskoj kаpeli Bog i Adаm u istoj su rаvni, istog oblikа, veličine, snаge i lepote, ljudske lepote. Nа isti tаkаv nаčin, sаmo drugаčije izrаženo, umetnički i misаono oblikovаno, rаzmišljаju i umetnici romаntizmа.

Od 18. vekа jаvljа se instituciijа velikog obrаzovnog putovаnjа, turа koje su podrаzumevаle dа mlаdići iz аristokrаtskih porodicа pođu kočijаmа iz Engleske ili Frаncuske u Itаliju kаko bi se upoznаli sа kulturnim nаsleđem koje Itаlijа nа svom tlu poseduje.Dа bi stigli u Itаliju junаci su morаli kočijаmа (ili pešice) dа pređu Alpe. Alpi tаko postаju jedаn od nаjčešćih toposа romаntičаrske književnosti i epohe. Ruso, Vordsvort, Bаjron, Tаrner sаmo su neki od umetnikа koji im se dive i koji ih posećuju. Alpi postаju sinonim zа uzvišeno, plаnine pune provаlijа, bujicа, neprohodnih stаzа, stenа ”bremenitih poezijom i religijom” pred kojimа putnici osećаju istovremeni očаj i oduševljenje. Divljinа Alpа je romаntičnа i uzvišenа. Kаdа bi junаci sišаvši sа njih stupili u grаdove, kаdа bi se oprostili od divlje i nepredvidive prirode i ”dinаmički uzvišenog”, nаišli bi nа područjа ”mаtemаtički uzvišenog” , područjа punа ruševinа iz prošlosti kojimа Itаlijа obiluje. Tаmo su mogli doći u neposredаn kontаkt sа ostаcimа аntičkih grаđevinа tj. njihovim frаgmentimа, ruševinаmа. Ako bi pri susretu sа аntičkim i srednjevekovnim ruševinаmа putnici imаli neposredаn kontаkt sа Vremenom, odnosno prošlošću i njenim frаgmentimа, prelаzeći Alpe putnici bi imаli neposredаn kontаkt sа prirodom, posebno sа onom koju smo skloni dа nаzovemo uzvišenom.

Putovаnjа su prevаshodno shvаtаnа kаo deo obrаzovnog procesа. Obrаzovаnje je stogа još jednа ključnа reč epohe. Obrаzovаnje je ondа podrаzumevаlo i ono što mi dаnаs podrаzumevаmo pod tim terminom, а to je institucionаlizovаno znаnje odnosno poznаvаnje lаtinskog jezikа, аntičke istorije, filozofije i književnosti. Zаrаd detаljnijih sticаnjа znаnjа iz tih oblаsti, mlаdići su  slаti nа put u Itаliju . Tokom tog putovаnjа dešаvаo se i drugi oblik njihovog obrаzovnog procesа, а to je njihovo lično obrаzovаnje odnosno formirаnje ličnosti i sаzrevаnje. Putovаnje kаo obrаzovаnje, i to u dvostrukom smislu, neodvojivosti i međusobnoj uslovljenosti.

Putnik – junak njihovog doba. Analiza odnosa putnika i prirode u književnosti i slikarstvu romantizma.

Umetnik i Italija: Et in Arcadia ego!

Jean Alaux

Jean Alaux, Louis Vincent Palliere in His Room at the Villa Medici, 1817.

Carl Gustav Carus, Balcony Room with a View of the Bay of Naples, c.1829.

Carl Gustav Carus, Soba sa pogledom na Napuljski zaliv, 1829.

Veza umetnika i Italije poznata je odavno. Još od renesansnog perioda kada Albreht Direr odlazi u Italiju da bi se školovao, gradovi poput Venecije, Firence, Rima, Padove, Parme, Milana i Napulja ostali su polazište za obrazovanje, podjednako kao i za putovanje i inspiraciju hiljada umetnika.

U 18. i 19. veku, naročito zbog idealizacije davnog i dalekog, rimske ruševine, oživljene na Piranezijevim gravirama, postaju mesta hodočašća. Ali, ruševine su i tekstualnog oblika, podjednako koliko i arhitektonskog. Takođe, istorija je sastavljena od reči koje treba prevesti, ruševinu tekstova od kojih je istorija satkana treba rekonstruisati i ponovo oformiti.

Geteove Rimske elegije podstaknute su putovanjem podjednako koliko i Kitsova groznica zbog koje je proveo mesec dana u napuljskoj bolnici. Stendalov Parmski kartuzijanski manastir okolinu jezera Komo, severa Italije i genij Napoleona evocira podjednako koliko i romani Uga Foskola. Bajronova Venecija približava se Hofmanovoj viziji iste ili pak Vagnerovoj. Primera je mnogo, a jedan od njih može biti i Engrov.

Nedavno sam pisala o Klodu Lorenu i njegovim Arkadijskim pejsažima koji su inspirisani zracima i svetlošću kojima je okolina Rima izbistrena. Takođe, u Rimu sam, na železničkoj stanici, naišla na knjižaru u kojoj se prodavala Geteova knjiga o Italiji gde kao moto stoji Et in Arcadia Ego. O dvosmilenost tog natpisa pisala sam u kontekstu istoimene Pusenove slike. Kod Getea ona nema tu oporu poruku kao kod francuskog klasiciste ili renesansnih vizija arkadija i utopijskih prostora. Ovde, ona je, jednostavno, naivnost u najboljem značenju Šilerove ideje šta je naivno i ko je naivni umetnik.

Isto sam videla posmatrajući ove pejsaže viđenje iz sobe stvaralaca, iz prostora umetnika, iz subjektivne perspektive koja svedoči o opštosti koja je izvan nje. To su već romantični umetnici, ne više naivni. Oni teže, kroz sećanje i stvaranje, zauvek izgubljenom raju, zauvek izgubljenoj Arkadiji koju bi ponovo da uspostave ili osete. To je svakako bio veliki izazov, kao i tema, umetnosti 19. veka.

Engr kao upravnik Vile Mediči u Rimu

Jean Alaux

Jean Alaux

Jean Alaux

Jean Alaux

Žan-Ogist Dominik Engr, francuski slikar 19. veka, poznat po svom neoklasicističkom obrascu, bio je između 1835. i 1840. na čelu Francuske akademije u Rimu koja je bila smeštena u Vili Mediči. Francusku akademiju, koja je prvobitno bila na drugim lokacijama, Napoleon je 1803. premestio u ovu građevinu.

Francusku akademiju u Rimu osnovao je Luj XIV 1666. godine i njome su tada upravljali Šarl le Brun (kraljev zvanični dvorski slikar), Đan-Lorenco Bernini (italijanski barokni umetnik) i Žan-Batist Kolber (kraljev ministar finansija). Akademija je predstavljala kulminaciju studija slikarstva.

Svake godine po jedan student dobio bi Prix de Rome, nagradu koja bi mu omogućila besplatan boravak u Rimu, u prostorijama vile, gde bi mogao da se upozna sa ostacima antičke i renesansne umetnosti, i sa drugim umetnicima koji su tu boravili, i da od najboljih majstora uči svoj zanat.

Umetnici, rezidenti vile, bili su poznatiji pod imenom pensionnaires. Mnoge od slika koje možete videti u objavama Ateljei otvorenih prozora kao tema romantičarskog slikarstva i Umetnik i Italija: Et in Arcadia ego! prikazuju mladeće u svojim sobama, ateljeima, u vili Mediči, dok rade, sa prozorom pred sobom kroz koji se vidi Rim sa građevinama boje okera i isto tako lepo kontrastiranog, prozračnog neba.

Danas rezidenti vile nisu samo slikari već i skulptori, pisci, istoričari umetnosti, arheolozi, fotografi. Nema više takmičenja, kao što je to bila praksa, gde bi žiri među stotinom slikara koji su dostavili radove izabrao jednog. Nagradu bi osvajao najbolji slikar, po mišljenju žirija, ali je istorija umetnosti pokazala da su njihova imena na njenim stranicama retka, što ne znači da su oni loši slikari, već da je proučavanje umetnosti na osnovu remek-dela zaostao pristup sa dosta manjkavosti i nemogućnosti da pruži potpuniju sliku umetničke stvarnosti i duha doba u kome su sva dela nastajala.

Upravnik vile između 1961. i 1967. bio je poljsko-francuski slikar Baltus. On je rekonstruisao vilu, palatu i njene bašte, nabavio modernu opremu za građevinu. Nagradu Rima ukinuo je 1968. Andre Malro, tadašnji francuski ministar kulture. Akademija lepih umetnosti i Francuski institut izgubili su svoj značaj u radu vile i nadleštvo nad njom.

Na priloženim slikama vidimo Engra u sobi, u tipičnom okruženju, sa violinom u ruci, okruženog slikama i voćem. Na prvoj slici njegova supruga, punija dama u beloj haljini, oslonjena je na stolicu, u drugoj ona izostaje pa je dama uspravnog položaja za razliku od prethodne slike gde je bila povijena. Engrov učenik predstavio je pred učitelja dve varijante, u očekivanju da će jedna od njih biti prihvaćena kao odgovarajuća stilska vežba.

Sajt: Vila Medici

Slike: Jean Alaux, Dve slike Engrovog studija u Rimu, 1818.

Fridrih Helderlin: „Bonaparte“

William Turner -

William Turner – „Napoleon Bonaparte“ (detail)

Svete su posude pesnici,
U kojima vino života, duh
Junaka se čuva.

Ali duh ovog mladića hitri
Zar ne bi razorio ono
Čime ga obuhvatiti želiš, posudu?

Pesniče ne dotiči ga kao ni prirode duh,
Na takvoj građi od veštaka postaje dete.

U pesmi on ne može živeti ni trajati,
On živi i traje u svetu.

Napoleon Bonaparta još jedan je od mnogih heroja perioda romantizma u kome su umetnici videli duh genija u neprestanom kretanju (rečeno hegelovski apstraktnim jezikom). Napoleonu su mnogi posvetili svoja dela da bi ga se kasnije ga se odrekli zbog uzurpacije evropskog kontinenta. Betoven je bio jedan od njih posvetivši mu Treću simfoniju.

Razočaranja prate velika oduševljenja, naročito kada su u pitanju pojedinci od istorijskog značaja. Helderlinovo oduševljenje svakako je drugačije uobličeno u odnosu na oduševljenje Žilijena Sorela, Stendalovog junaka romana Crveno i Crno (o tome sam pisala u tekstu Slika prirode i slikari prirode u kontekstu umetnosti evropskog romantizma. No, ipak, zanimljivo je uspostaviti paralele.

Za Helderlina Napoleon je nasuprot svetim posudama pesnika. Napoleon „živi i traje u svetu“ ali ga pesnici čine junakom iz svete posude u kojima čuvaju vino života, pesnici su ti koji stvaraju junaka od realne istorijske ličnosti, bilo da je on Asurbanipal, Aleksandar Makedonski, Hadrijan ili Napoleon.

Iako pominjan i uzet kao tema pesme, lirski subjekt upozorava pesnika da ga se ne dotiče jer on svojim duhom razara posudu, on živi i traje u jednom svetu koji za pesnika jeste ono što Helderlin podrazumeva pod „oskudnim vremenima“. Izuzetno lepa i jednostavna pesma. Kao i sva Helderlinova poezija zagonetna, ali ne i dvosmilena. Ali baš zbog zagonetnosti kako odabrati koji je smisao iste? Kako spoznati koji je smisao Napoleona i kakav je položaj umetnika u odnosu na njega?

Citat: Fridrih Helderlin, „Bonaparte“, preveo Ivan V. Lalić, iz: Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Beograd, 1982.

Jedna pesma Meri Šeli

Mary Shelley’s handwritten poem “Absence”

Rukopis pesme “Absence” Meri Šeli

ABSENCE

Ah! he is gone — and I alone;
How dark and dreary seems the time!
‘Tis Thus, when the glad sun is flown,
Night rushes o’er the Indian clime.

Is there no star to cheer this night
No soothing twilight for the breast?
Yes, Memory sheds her fairy light,
Pleasing as sunset’s golden west.

And hope of dawn — Oh! brighter far
Than clouds that in the orient burn;
More welcome than the morning star
Is the dear thought — he will return!

Pesma je napisana na dan smrti njenog supruga, engleskog pesnika Persija Biš Šelija. Sve se desilo u Italiji, leta 1822. godine. Posle viđanja sa Bajronom i Li Hantom, po olujnoj noći, Persi je odlučio da se čamcem vrati k svom prebivalištu. Udavio se u zalivu La Spezia koji se nalazi u severo-zapadnom delu Italije, u blizini Đenove.

„The paper fell from my hands. I trembled all over“, napisala je Meri kada je pročitala pismo Li Hanta, upućeno Persiju, koje je stiglo pre njega. Meri je pričitavši Hantovo pismo shvatila da nešto nije u redu i počela je sa potragom za Persijem. U Livornu su joj rekli da su ga videli kako u čamcu napušta obalu. Upozoravanja meštana o nadolazećoj oluji pesnik nije uzimao za ozbiljno.

Persi je Bajrona i Hanta napustio u ponedeljak a nije se pojavljivao do petka, dana kada je Meri i primila Hantovo pismo. Narednog dana joj je javljeno da su olupine nekog čamca pronađene u blizini obale, ali ne i telo. Ono je isplivalo tek nakon dve nedelje od potonuća čamca. Meri je posle ovog događaja, prethodno sudbinski najavljenog smrću njihovog deteta u Veneciji od dizenterije, septembra 1818, u pismu prijateljici napisala: „The scene of my existence is closed“.

Preporuka: British Library Blog

O slikama Kloda Lorena

Klod Loren, "The Expulsion of Hagar", 1668.

Klod Loren, „The Expulsion of Hagar“, 1668.

Klod Loren, "Hagar and Ismael in the Desert", 1668.

Klod Loren, „Hagar and Ismael in the Desert“, 1668.

U jednoj od soba Alte Pinakoteke u Minhenu, koju sam svojevremeno posetila, nalaze se slike francuskog umetnika Kloda Lorena. Utisak je veličanstven. Pošto je sadržaj muzejskih soba raspoređen hronološki, Lorenove slike dolaze skoro na kraju (Stara Pinakoteka sadrži dela nastala do kraja 18. veka).

Sobu u kojoj se nalaze njegova dela razlikuje od drugih potpuno drugačija svetlost. Kao da same boje sa platna daju prostoriji drugi život, jednu veličanstvenost koja se kupa u sunčevom odsjaju. Arkadija, izgubljeni svet, mitovi i pejsaži kao večna težnja ka povratku idealu, Suncu.

Prazan tron: Van Gog i sudbina umetnika 19. veka

Vinsent van Gog, "Vinsentova stolica", 1888.

Vinsent van Gog, „Vinsentova stolica“, 1888.

Vinsent van Gog, "Gogenova stolica", 1888.

Vinsent van Gog, „Gogenova stolica“, 1888.

U nastavku slede dva odlomka Inga F. Valtera, nemačkog istoričara umetnosti, rođenog 1940. godine u Berlinu, koji je poznat zahvaljujući izdavačkoj kući Taschen čija su se izdanja mogla pronaći u ovoj zemlji. U prvom odlomku, koji je na srpskom jeziku, možete pročitati Valterovo posmatranje dve čuvene Van Gogove slike koje su priložene u ovoj objavi. Drugi citat, koji je na engleskom, smešta Van Goga u istorijski kontekst i posmatra poziciju umetnika u 19. veku.

Na Vinsentove oči nestaje san o umetničkoj komuni koju je želeo da ostvari sa Gogenom. Slike njegove i Gogenove stolice (desno) iz decembra su simboli usamljenosti. Obe stolice su prazne, kao metafora odsustva umetnika i nemogućnosti međusobne komunikacije. Skromna Van Gogova stolica, sa luloom i duvanskom kesicom kao njegovim osnovnim simbolima, u kontrastu je sa nešto raskošnijom Gogenovom naslonjačom na kojoj stoje sveća i knjiga, simboli učenosti i ambicije. Van Gog je naslikao svoju stolicu žutim i ljubičastim bojama, koje su u to vreme bile znak svetlosti i nade. Nasuprot tome, Gogenovu stolicu je naslikao crvenim i zelenim kontrastima, znacima tame i beznađa. Dan i noć stoje jedan naspram drugog, kao i dva umetnika, kao predskazanje njihove budućnosti.

U nastavku sledi odlomak iz monografije posvećene delima i životu Vinsenta van Goga na osnovu koga se može obaviti pokušaj razumevanja pozicije, uloge i karakteristika mnogih umetnika 19. veka.

Yet van Gogh naturally remained a child of his age. He grew up in a century when people for the first time saw their own existence as everything, with no transcendental support system – a century that produced many odd and even self-destructive characters.

The Austrian art historian Hans Sedlmayr gives the title ‘The vacant throne’ to the final chapter of his essay in cultural criticism, „The Loss of the Centre“ [Verlust der Mitte]. Sedlmayr writes: „It must be added that the artists have been among those who suffered the most in the 19th and 20th centuries, the very people whose task it has been to render the Fall of Mann and of his world visible in their terrible visions. In the 19th century there was an altogether new type of suffering artist: the lonely, lost, despairing artist on the bank of insanity. It was type that previously only occured in isolated instances, if that. The 19th century artists, great and profound minds, often have the character of sacrificial victims, of victims who sacrifice themselves. From Hoelderlin, Goya, Friedrich, Runge and Kleist through Daumier, Stifter, Nietze and Dostoyevky to van Gogh, Strindberg and Trakl there was a line of solidarity in suffering at the hands of the times. All of them suffered frim the fact that God was remote, and ‘dead’, and Man debased.“

Van Gogh’s chairs constitute a metaphor of the crisis of the entirs century, a metaphor that correspondents to the somewhat forced pathos of Sedlmayr’s account. We cannot graspvan Gogh’s own via dolorosa, through to his fits of madness and final suicide, in isolation from the century he lived in. Van gogh’s ailment was maladie du siecle, the self-fulfilling Weltschmertz, that Sedlmayr attempts to explain by the loss of belief in God.

Izvor: Ingo F. Walther, „Van Gogh“ (Complete Paintings), Tashen, Koln, 2006.

Mape Odisejevih putovanja

1

2

3

4

Čitajući o Odisejevim avanturama u Homerovom epu Odiseja čitalac pokušava da zamisli gde bi na mapi Mediterana mogle biti sve zemlje koje je grčki junak obišao. Istražujući, naišla sam na mapu uz koju su detaljno locirana i opisana sva mesta i događaji koji su dogodili tokom putovanja, od kojih izdvajam samo neka: ostrvo Kiklopa, Kirkina pretvaranja Odisejevih pratilaca u svinje, Sirene i njihovo zanosno pevanje, Scila i Haribda, sedmogodišnji ostanak na ostrvu nimfe Kalipso, upoznavanje Nausikaje, silazak u Had i povratak na Itaku. Takođe, mnoge od pomenutih epizoda predstavljene su u antičkoj umetnosti, ocrtane su na zidovima u Pompeji, kao i na vrčazima, predstavljene su na mozaicima i skulpturama.

Emil Vilson, prevodilac sa klasičnih jezika, u svom eseju The good rogue Odysseus, piše: 

It is not difficult to see why the Odyssey and its famously adaptable hero have spawned such a rich reception history. Other Homeric heroes (like Agamemnon the king, Achilles the warrior, Ajax the tough guy or Nestor the wise old counsellor) are far more strictly tied to a specific, and limited, set of times, places and social roles. Odysseus, by contrast, is multiple. He is a king like Agamemnon, an adviser like Nestor, a defensive fighter like Ajax and an aggressor, like Achilles. But he is far more than any of these roles. He is also a poet, a beggar, a lover, a husband, a father, a son, a pirate, a sailor, a giant-killer, a military strategist, a hunter, a spy, a politician, a fierce general, a carpenter, a shipwright, a liar, a thief, a polite guest in either a king’s hall or a pigsty, a victim of fortune and its master – to name but a few. Unlike either Achilles (shot in the heel) or Agamemnon (killed in the bath), or Ajax (suicide), he is a survivor. He is also a master-storyteller, or poet. The beginning of the Odyssey repeats words for “many” and its cognates four times in as many lines (“the man of many turns … had many wanderings … saw the cities of many different people … and suffered many things”, before he finally got back home). Odysseus goes to many places, knows many things, adapts to many situations, and has many tricks up his sleeve.

Odisej

Ezra Paund čita „Prvi kanto“

Ezra Paund

Na sajtu Open Culture o Ezri Paundu piše:

No student of modernism, no lover of modern poetry, can avoid Ezra Pound, or the problem that is Ezra Pound. Although a notorious and enthusiastic booster of Mussolini’s Italian state during the Second World War, Pound’s influence over the shape and character of American literature in the early 20th century always seems to trump his regrettable, if not particularly surprising, politics. T.S. Eliot, James Joyce, H.D.—all are deeply indebted to Pound. His attempts to bridge Eastern and Western aesthetics are profound, and his own poetry, informed by his devotion to Chinese poetics and immersion in the European canon, comprises an often brilliant, generally intimidating body of work.

CANTO I

A onda hrupismo k brodu,
Uronismo kobilicu u valovlje, pa na božansko more, i
Digosmo jarbol i jedro na crnom brodu,
Ukrcasmo ovde, i s njima tela naša
Otežala od plača, i s vetrom u krmi
Ustremismo se s nadutim jedrilima;
Kirke, utegnute boginje, to beše plov.
Zatim posedasmo po palubi, te s vetrom u krmilu
Pod razapetim jedrom plovismo do u smiraj.
Sunce zapadu, okeanom plinuše senke,
Tad prispesmo na rub bezdanoga ponora,
Obali kimerskoj, mnogoljudnim gradovima
Pod gustotkanom maglom, koju
Ni prosjaj sunca, ni problesak zvezde
Nije sekao, i, negledana s nebesa,
Najcrnja noć tu je obvijala zlosrećne ljude.
Okean poteče unazad, mi stigosmo do mesta
Koja nam predznači Kirka.
Tu izvršiše obrede, Perimed i Euriloh,
I trgnuvši sa bedra mač
Iskopah jamu aršin u prečniku;
Za svakog mrtvog po žrtvu, prvo
Medovinu i slatko vino, vodu sa belim brašnom.
Potom dugo prizivah umrle nemoćnike;
Kako je na Itaki red, najbolje štrojenike
Za žrtvu, sve blago na lomaču,
A ovna, crnoga predvodnika, za Tiresiju samo.
Krv tamna kljuknu u jamu,
I duše iz Ereba, mrtvaci bledi, neveste,
Pa mladići, i starci što pretrpeše mnogo;
Duše umrljane suzama svežim, cure nežne,
Muškarci mnogi, vršcima kopalja probodeni,
Plen bitaka, s unesrećenim oružjem,
U neizbroju se oko mene tiskahu; bled
Povikah ljudima mojim: životinja još, i još;
Iskasapiše krdo, ovnove poklaše sabljama;
Izlismo pomast, uglas pozvasmo bogove,
Plutona moćnog, i dičnu Prozerpinu;
Potegoh uzani mač,
Odbih od sebe drske, mlitave mrtvace,
Čekajući da se Tiresija javi.
Al prvo Elpenor dođe, Elpenor, prijatelj naš,
Nepokopan, sam na prostranoj zemlji,
Udove mu ostavismo u Kirkinom domu,
Neožaljene, bez groba; drugi nas požurivaše cilj.
Žalosna duša. Zasoplje, ja zavapih:
„Elpenore, otkud ti na ovoj crnoj obali?
Dolaziš li pešice, prvi ispred mornara?“

A on će na te reči:
„Baksuzlik, i mnogo vina. Zaspah kraj Kirkina ognjišta.
Basamaci neograđeni; ja da siđem,
Omakoh se, drmnuh u neku gredu,
U potiljku puče žila, duša u Avern odlete.
Al tebe, o, Kralju, molim: na me, neoplakanog, nepokopanog,
Misli, složi mi oružje na žalu, kao odar, s natpisom:
Zlosrećni čovek, ime će mu tek doći.
U zemlju pobodi veslo, kojim sam međ druzima vitlao.“

Dođe Antikleja, koju odagnah, a onda Tiresija Tebanac,
Sa zlatnim štapom, prepoznade me, i reče:
„Opet ti? al zašto? čoveče nesrećne zvezde,
Sa bledokrvnim mrtvacima u bezradosnom kraju?
Odstupi od jame, krvav mi putir daj
Za proricanje.“

I ja ustuknuh,
A on, okrepljen krvlju, reče tad: „Odisej će se
Vratiti uprkos Neptunovoj pizmi, u mračnim ponorima
Svu družbu izgubiće.“ Tad Antikleja pristupi.
Mir prahu tvome, Dive. Mislim na Andreju Diva
In officina Wecheli, 1538, prema Homeru.
Pa zaplovi, prođe Sirene, i dalje i dalje
Do Kirke.
Venerandam,
Po Krićaninovoj reči, sa zlatnom krunom, Afrodito,
Cypri munimenta sortita est, vesela, oricalchi, s pojasom
I grudnjakom od zlata, ti, tamnih očnih kapaka,
Koja nosiš Argicidinu zlatnu granu. Tako da:

Izvor: Ezra Paund, Pesme, preveo Milovan Danojlić, BIGZ, Beograd, 1975.

Ivan Meštrović

tumblr_nmywvz97ut1r4zdnio1_1280tumblr_nmywvz97ut1r4zdnio2_1280

Statuama snažnim kao hipnotički snovi, nepokretnim, sličnim apsurdnosti, pokleklim pod nebom posutim zvezdama, uzvišenim čudovištima i tihim usred brutalnog, letargičnog dahtanja; beskrajno varvarsko odisanje koje najavljuje najezdu na drugu obalu, naš Jadran. – Bruno Barili o Meštrovićevim skulturama u listu La Tribuna od 26. novembra 1912.

Zahvaljujući Margerit Jursenar i njenim „memoarima“, seriji intervjua koje je u različitim vremenskim intervalima davala francuskom novinaru Matjeu Galeju (objavljeno u knjizi „Širom otvorenih očiju“) ja sam saznala da je tokom Prvog svetskog rata jugoslovenski umetnik Ivan Meštrović imao izložbu svojih dela u Londonu. Ona je priznala da je zahvaljujući odlascima u jednu pravoslavnu crkvu u Parizu, u kojoj su se okupljali Rusi, kao i poseta izložbe u Londonu, umnogome označila njeno upoznavanje sa slovenskom umetnošću i senzibilitetom koji će joj kasnije poslužiti kao predložak za priču „Osmeh Kraljevića Marka“.

Ivan Meštrović autor je skulpture „Pobednik“ koja se sada nalai na Kalemegdanu, na najlepšem mestu u Beogradu, ponosito gledajući na, nekada austrijske teritorije, na mesto gde se uliva najveća balkanska reka u najveću evropsku reku. Veoma simbolično mesto, kao i njen izgled, no skulpturu su pratile mnoge peripetije i godinama se nije znalo šta sa tom skulpturom, gde ju smestiti. Prvo je predviđena za Terazijski plato ali prikaz nagog muškarca nije bio prihvatljiv na tako prometnom mestu pa je doneta odluka da se skulptura postavi na Kalemegdan. Međutim, između odluke i izvršenja proteklo je nekoliko godina.

Gore su priložene dve skulpture: anđela i žene koje spava. Anđeo kao da spava i kao da se trudi da svom snagom oslušne poruku koju treba da prenese. Jedna od mojih omiljenih skulptura. Usnula žena čvrsto sni, ona nema blag i lak san, kao da je prikazao umornu seljanku posle celodnevnog rada u polju. Dole je stara fotografija predratnog Beograda, kao i moj kolaž fotografija koje prikazuju plakat za Meštrovićevu izložbu u Londonu 1915. godine i izgled prostorije, kao i izloženih dela u muzju „Viktorija i Albert“. Ivan Meštrović je i autor Njegoševog mauzoleja na Lovćenu, spomenika neznanom junaku na Avali, kao i mnogih drugih arhitektonskih i skulptorskih dela. Izradio je i bistu Nikole Tesle, po Teslinoj želji, 1942. godine. 

m2tumblr_nr18cywbzl1tanoqvo1_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio1_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio3_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio4_1280

Umetnik i njegov atelje: Edvard Munk

painters-in-color: “Edvard Munch in his studio at Ekely in Norway, 1938. Photo: Ragnvald Væring ”

Kao ilustraciju teme koja je naznačena naslovom, uz fotografije prilažem i dva odlomka romansirane biografije Edvarda Munka koju je 1993. godine napisao Ćetil Bjernstad, norveški pijanista, kompozitor i pisac.

*

Ćutljiv čovek? Tako je. Edvard Munk je postao ćutljiv čovek. Sada je postao simbol one kontradikcije za kojom je oduvek osećao potrebu. Ponosit i dostojanstven, držao se daleko od gomile, čak podalje i od one male grupe svojih pristalica koja je propagirala njegovu umetnost sa fanatičnim žarom.

Munk već godinu dana živi među nama, u Kristijaniji. Ali krije se u jednom pansionu blizu Ljana i ni društvo koje se okuplja u Grandu, ni redovni šetači po ulici Karla Johana nisu bili u prilici da vide njegov nabusiti lik. Jer Munk je, tokom prošle godine, bio i bolestan čovek.

*

Munk je unajmio atelje na tri meseca. Došlo je vreme da se ponovo okuša u Nemačkoj. Kolebao se između Nemačke i Pariza, ali u Berlinu bolje poznaje umetničke krugove.

Angažuje jednu riđokosu kao model, što će kasnije navesti ljude da misle da je na litografiji Greh naslikao svoje viđenje Tule Larsen. Na jednoj litografiji Munkov model stoji obnažen ispred prevrnute verzije Žene/Sfinge, što je nagoveštaj da je u svojoj svesti obradio događaje iz poslednjih nekoliko godina.

Tri godine ranije berlinska secesija došla je do sopstvenih prostorija u ulici Kantštrase, što je bila neposredna posledica skandala oko Munka iz 1892. godine, kada su se radikalni elementi u gradu udružili u protestu protiv starije generacije. Slikari Ludvig fon Hofman, Lajstikov i maldi, dinamični trgovac umetničkim delima Pol Kazirer sada pozivaju Munka da izloži celokupan opus svog Friza života. Za dvadeset i dve slike aus dem modernen Seelenleben, stavljaju mu na raspolaganje čitavo prostrano predvorje svoje zgrade. Munk smešta Golgotu u sredinu, a s jedne i druge njene strane raspoređuje slike iz ciklusa Ljubav i smrt. Sada izlaže svoj život dokazujući da je ostao veran viziji koju je imao u Ruskim planinama pre dvanaest godina, kada je rešio da slika svete, odlučujuće trenutke. On prikazuje smrt u detinjstvu, Sofi na stolici, majku u postelji. Potom slika ljubavnu mrežu. Njegova vlastita Meduzina kosa se obmotala oko njegovih sopstvenih uspomena. Vezuje gospođu Taulov zauvek uz sebe, motivom razdvajanja ovekovečuje i Ose Neregord, utkiva patnje drugih ljudi u svoje, kao onda kada je Jape Nilsen jurio okolo s pištoljem po Osgordstrandu. Slika sebe samog u veoma lošem stanju tokom jednog napada anksioznosti, prisiljava Tulu Larsen da nosi ženske maske kakve veruje da je video na tri verzije njenog lica.

Slike su izložene u ulici Kantštrase, u ogromnom predvorju zgrade, u belim ramovima. Različite su po koloritu i veličini, ali su povezane određenim bojama i linijama, horizontalnim i vertikalnim, vertikalnim linijama drveća i zidova, horizontalnim linijama podova, tla, krovova i krošnji drveća. Talasaste linije mora uljuljkuju kao uspavanke, tužni, sivozeleni tonovi u sobama samrtnika, krik vatre, nebo crveno kao krv i jeka u crvenim, jarkocrvenim, žutim i zelenim tonovima.

Levi zid nosi podnaslov Začetak ljubavi. Tu su izložene slike Crveno i belo, Licem u lice, Poljubac i Madona. Na prednjem zidu je grupisao dela pod naslovom Cvetanje i raspad ljubavi, sa slikama kao što su Posle pada u greh, Vampir, Ljubomora, Sfinga i Melanholija. Na desnom zidu je tema Strah od života, koja uključuje Krik, Strepnju i Crvene orlovske nokte. Na zidu u dnu predvorja izložena je tema Smrt, sa slikama kao što su Samrtna agonija, Smrt u bolesničkoj sobi, Devojka i smrt i Mrtva majka i dete.

Časopis Kunst für alle mogao je da kontstuje da je iz tog spoja divljačke, nordijske ljubavi prema bojama, uticaja Manea i izvesne sklonosti ka sanjarenju nastalo nešto sasvim jedinstveno.“

Izvor: Ćetil Bjernstad, Priča o Edvardu Munku, prevela Nevena Ašković, Zavod za udžbenike, Beograd, 2013.

Albreht Direr: „Pismo mladom slikaru“

Albrecht Durer - Self-portrait with Pillow and Hand

Albrecht Dürer

Neka niko ne misli o sebi suviše visoko, jer mnogi više vide nego jedan. I mada može da se desi da jedan razume više od stotine drugih, ipak se to retko dešava. Korisnost je veliki deo lepote. Stoga ono što čoveku nije za upotrebu, nije ni lepo. Čak se i u nesličnim stvarima velika sličnost može naći. Vi ćete još mnogo pisati o temama i o umetnosti slikanja, jer predviđam da će ubuduće biti mnogo odličnih ljudi koji će svi dobro pisati o ovoj umetnosti i predavati je, i to bolje od mene. Jer ja znam koji su moji nedostaci.

Zato neka svako skupi hrabrost i neka se uči na mojim nedostacima koliko god može. Kad bi Bog dao pa da sad vidim dela i umetnost budućih velikih majstora, onih još nerođenih. Verujem da bi mi to koristilo.

Isto tako, koliko puta sam video vredne stvari i veliku umetnost u snu, što mi se na javi nije dogodilo. Ali, kad bih se budio, sve sam zaboravljao.

Neka se niko ne stidi da uči, jer dobar savet koristi dobrom radu. Ali onaj koji traži savet o umetnosti neka ga traži od onog koji odlično poznaje te stvari i može da svojeručno pokaže ono što misli.

Ako zapalim jedan plamen i ako se tome doda sav razvoj i napredak umetnosti, vremenom može da se razgori vatra koja će obasjati ceo svet. I pošto je prijatno gledati lepog čoveka, počeću da radim na ljudskim proporcijam, a posle ću, ako mi Bog da vremena, da napišem i druge stvari, da radim na njima. Ali dobro znam da zavidljivci neće svoj otrov zadržati za sebe. Pa ipak me ništa neće sprečiti, jer je velikim ljudima suđeno da to trpe.

Dalje, imamo razne oblike čoveka (teorija o četiri vrste naravi). Ali bi trebalo načiniti sliku onako kako umemo, najlepše što predmet dopušta, onako kako doliči. Jer nije jednostavna stvar portretisati mnoge različite i lepe ljudske figure. Ono što je ružno, stalno preti da se uplete u naš rad.

Ako hoćete da napravite lepu sliku čoveka, morate brižljivo da posmatrate kako izgledaju udovi mnogih ljudi, uzimajući od jednog glavu, od drugog grudi, ruke, noge, i tako sa svim delovima tela, i spreda i pozadi, ne ispuštajući ništa. I tražite načina da svemu tome date pravu meru. Jer uvek postoji prava sredina između suviše mnogo i suviše malo, a na to ne zaboravljajte ni u jednom radu.

Neki ljudi mogu da se uče od svih načina umetničkog rada, ali svi nisu za to sposobni. Samo, ni jedan razuman čovek nije toliko sirov da ne bi mogao naučiti nešto čemu njegov duh najviše teži. Zato se nijednom čoveku ne može oprostiti što ništa nije naučio. Jer zbog opšteg dobra je potrebno da učimo i iskreno pokažemo potomstvu ono što znamo, a ništa da ne sakrijemo. Zato mi je namera da nacrtam nešto što izvesnim ljudima neće biti nezanimljivo da vide. A čovekovo najplemenitije čulo je Vid.

Utoliko što lakše i zapamtimo i verujemo u svaku stvar koju vidimo nego u ono što čujemo. Ali ono što i čujemo i vidimo, jače je. Naš vid je kao ogledalo, jer odražava sve vrste oblika koje izađu pred nas. Tako čovek često rado gleda svoje drugove, i što su lepši, u tome više uživa. O suđenju o lepoti oblika više znaju vešti slikari nego drugi ljudi, jer oni bolje od ostalih umeju da sude o svim vidljivim stvarima.

O SPISU

Direrovo veliko delo o poučavanju „potomstva“, koje je nameravao da nazove „Hrana za mlade slikare“, nikad nije otišlo dalje od prvobitnog plana i nekoliko fragmenata. Jedini delovi štampani za njegova života bili su „Uputstvo o merama“, koje je izašlo 1525, i traktat o utvrđenjima, objavljen 1527. Traktat o proporcijama pojavio se posle njegove smrti, 1528. Svi ovi traktati su doživeli brojna izdanja, a njihov latinski prevod je štampan u Parizu. Savremeno shvatanje o Direru kao prvom nemačkom umetniku evropskog značaja umnogome je zasnovano na njegovim teorijskim i vaspitnim spisima.

O CRTEŽU

82nd and Fifth je naziv ulice u Njujorku u kojoj se nalazi jedna od najbogatijih umetničkih kolekcija na svetu: The Metropolitan Museum of Art. Muzej ima izvanrednu virtuelnu bazu podataka u okviru koje izdvajam Heilbrunn Timeline of Art History i 82nd and Fifth.

Prva je bogat izvor tekstualnih podataka sortiranih hronološki i stilističku, po periodima i teritorijama. Druga je izvor različitih video i audio zapisa koji su na temu određenog umetničkog dela koje je u kolekciji muzeja. Jedno od takvih je i crtež Albrehta Direra, skica za autoportret, kao i crtež jastuka u različitim oblicima.

Evo videa na tu temu, a zatim i detalja koji prate video.

Izvor: Ričard Fridental, Istorija umetnosti kroz pisma velikih stvaralaca (od Gibertija do Gejnzboroa), prevela Desa Milekić, Izdavački zavod „Jugoslavija“, Beograd, 1967.

Albrecht Durer

Albrecht Dürer

Mrtva priroda: Žan-Batist Simeon Šarden

Jean-Baptiste SiméonChardin - Le Panier de Prune

Jean-Baptiste SiméonChardin – Le Panier de Prune

Jean SiméonChardin -Basket of Peaches with Walnuts, Knife and Glass of Wine

Jean SiméonChardin -Basket of Peaches with Walnuts, Knife and Glass of Wine

JeanSiméonChardin-Pears,WalnutsandGlass of Wine

Jean Siméon Chardin – Pears,Walnuts and Glass of Wine

JeanSiméonChardin-WaterGlassandJug

Jean-Siméon Chardin – Water Glass and Jug

JeanSiméonChardinStillLifewithPipeandJug

Jean-Siméon Chardin – Still Life with Pipe and Jug

Jean-Siméon Chardin - Grapes and Pomegranates

Jean-Siméon Chardin – Grapes and Pomegranates

Ovi tihi prostori, ove prazne sobe čine se nedodirnute zvukom. Tamne su, nagoveštavaju krhkost pred zrakom. On će razobličiti njihovu tajnu: nespremnost da prevaziđu sebe, da prazninu otkriju, „da nisi zaboravljen i da spasa ti ima“, kako kaže stih jedne pesme Petra Pajića.

Ali, pre melanholije, ovde ima šarma koji svetlost ostavlja na površini voća, na površini vode nedavno spuštene čaše. Isečak iz života: malo voća na stolu, bokal, čaša, tama poslepodneva. Svi su u vrtu, u polju, ili spavaju. Anticipacija je jedino što nam preostaje gledajući ova jednostavna dela, suptilno satkana od želje da budu prepoznata, ali ne na slici, već svakodnevno, dok pored njih nemarno prolazimo, dok ih bezobzirno koristimo, a ona možda pate poput predmeta u poeziji Vaska Pope (stolnjak, čačkalica, čiviluk, stolica, tanjir, hartije, ali i krompir i kaktus).

Evo šta je Alen de Boton, u poglavlju „Kako da otvoriš oči“ knjige Kako Prust može promeniti tvoj život, napisao o Šardenu, slikaru kome se Prust neizmerno divio i čije je scene evocirao u svom romanu:

Šarden nije naslikao mnogo luka, prinčeva, niti palata. On je voleo da slika zdele sa voćem, vrčeve, džezve, vekne hleba, noževe, čaše s vinom i komade mesa. Voleo je da slika kuhinjsko posuđe, i to ne ljupke tegle sa pralinama, već slanike i cediljke. Kad se radi o ljudima, Šardenovi likovi retko čine ikakvo herojsko delo; jedan čita knjigu, drugi gradi kuću od karata, žena tek što je stigla kući iz kupovine, a majka ukazuje svojoj ćerki na nekoliko grešaka koje je načinila prilikom vezenja.

Pa, ipak, uprkos ordinarnoj prirodi svojih predmeta, Šardenovo slikarstvo uspeva da bude izvanredno omamljujuće i evokativno. Njegova breskva rumena je i punačka kao heruvim, tanjir ostriga ili kriška limuna primamljivi su simboli halapljivosti i senzualnosti. Raža, rasporena i okačena na kuku, priziva more čiji je zastrašujući žitelj bila za svog životnog veka. Njena utroba, obojena tamno crvenom krvlju, plavim nervima i belim mišićima, je poput brodova polihromne katedrale. Između predmeta, takođe, postoji harmonija; na jednom platnu gotovo prijateljstvo između crvenkastih boja prostirke pred kaminom, kutijice za igle i poveska vune. Ove slike su prizori u jedan svet, odmah prepoznatljiv kao naš vlastiti, a ipak neobičan, čudesno primamljiv.

Citat: Alen de Boton, Kako Prust može promeniti tvoj život, preveo Saša Lalić, Zavet, Beograd, 2003.

Jean-Baptiste Siméon Chardin -StillLifewithAttributesoftheArts1766

Jean-Baptiste Siméon Chardin – Still Life With Attributes of the Arts, 1766.

Gotfrid Ben o Šopenu

André Kertész

André Kertész

Ne baš govorljiv, nazori mu ne behu jača strana, nazori zaobilaze suštinu, kad bi Delakroa razvijao teorije, on bi se uznemirio, on sam nije mogao da obrazloži noturna.

Slab ljubavnik; senke u Noanu gde deca Žorž Sandove nisu prihvatala njegove vaspitne savete.

Grudobolan – s krvarenjima i ožiljcima – u onom obliku koji se dugo vuče; tiha smrt, za razliku od smrti u paroksizmu bola ili od puščanog plotuna: dogurali su do vrata klavir (Erar), a Delfina Potocka pevala mu je u samrtnom času pesmu o ljubičicama.

U Englesku je putovao sa tri klavira: Plejel, Erar, Brodvud, za dvadeset gvineja svirao po čevrt sata uveče kod Rotšildovih, Velingtonovih, u Straford Hausu i pred nebrojenim vitezovima Podvezice; potamneo od umora i blizine smrti vraća se kući na Skvare d’Orleans.

Onda spaljuje svoje skice i rukopise, samo nikakvih ostataka, fragmenata, beležaka, tih izdajničkih uvida -, na kraju reče: „Moji pokušaji su izvedeni po meri onog što mi je bilo moguće dosegnuti“.

Svaki prst treba da udara snagom koja odgovara njegovoj građi, četvrti je najslabiji (samo sijamski bliznac srednjeg prsta). Kad bi počinjao, bili su položeni na e, fis, gis, h, c.

Ko je bilo kada čuo neke njegove preludije, u letnjikovcima ili u nekom planinskom predelu ili kroz otvorena vrata terase nekog, recimo, sanatorijuma, teško da će to zaboraviti.

Nikad nije komponovao operu niti jednu simfoniju samo te tragične progresije iz artističkog ubeđenja i malom rukom.

Gotfrid Ben, „Šopen“Statičke pesme, 1948.

Ples Lui Fuler

Koloman Moser, 'Portrait of Loïe Fuller', 1901.

Koloman Moser, „Portrait of Loïe Fuller“, 1901.

Frederick Glasier, 'Portrait of Loïe Fuller', 1902.

Frederick Glasier, „Portrait of Loïe Fuller“, 1902.

Loie Fuller

Loie Fuller

Loie Fuller

Loie Fuller

Lui Fuler, plesačica, balerina i glumica poreklom iz Čikaga, umetnica koju su proglasili jednom od začetnica modernog plesa, bila je muza mnogih fotografa i slikara, među kojima su Kolomon Moser i Tuluz-Lotrek. Zanimljiv ples čijoj dinamici doprinosti vijorenje haljine bio je deo mnogih burleski, vodvilja i predstava nalik cirkuskim, a cirkus je, takođe, jedna od umetnosti nastala fuzijom svih pomenutih veština koje je Fulerova posedovala.

Po prelasku iz Amerike u Pariz, Lui Fuler stekla je mnoštvo novih poklonika među kojima su bili pesnik Stefan Malarme, skulptor Ogist Roden, simbolistički slikari Franc fon Štuk i Moris Denis, Marija Kiri – dobitnica dve Nobelove nagrade – kao i rumunska kraljica Marija (majka kraljice Marije Karađorđević) sa kojom je Lui u kontinuitetu održavala prepisku dugi niz godina. Postepeno etablirajući svoju poziciju umetnice u pariskim krugovima, Fulerova je bila u mogućnosti da pomaže i mlađim umetnicama, među kojima je bila i Isidora Dankan.

Ar Nuvo i Bel Epok (Art Nouveau i Belle Epoque) ere imale su dostojnu predstavnicu artističkih i tehnoloških invencija (Lui je eksperimentisala sa svetlošću koristeći njene efekte tokom nastupa). Istoričar umetnosti Đovani Lista sastavio je knjigu od 680 stranica u kojoj se nalaze ilustracije umetnika kojima je Lui bila inspiracija. Pored plesa, Fulerova je napisala i memoare Quinze ans de ma vie za koje je predgovor napiso Anatol Frans.

 

Umetnik i njegov pas: Pikaso, Kafka, Barili

Man Rej,

Pablo Pikaso sa svojim psom (fotografisao Man Rej)

Franc Kafka sa psom

Franc Kafka sa svojim psom

Milena Pavlović-Barili sa svojim psom

Milena Pavlović-Barili sa svojim psom

Serija objava Umetnik i njegov pas odnosi se na različite forme umetnosti – fotografije, slikarstvo, književnost – koje predstavljaju određenog umetnika sa njegovim psom. Verujem da je odnos umetnika i životinja, u ovom slučaju psa, u drugom mački, ili papagaja, ili majmuna, ili ribica u akvarijumu (kao u slučaju Fride Kalo ili Anri Matisa) veoma važan i kreativno podsticajan.

Serija nema za cilj da svaku vrstu psa detaljno predstavi ili da se bavi životinjama u užem smislu reči, donoseći prikaze o rasi ili naglašavajući sam kontekst u kome je neko delo na kome je pas nastalo. Naprotiv. U pitanju je samo naglašavanje nečega što je česta pojava, a što ljubiteljima umetnosti treba predstaviti, čega oni često nisu svesni. Pas je čovekov najbolji, najodaniji, najpouzdaniji prijatelj.

Nastanak serije, ideja da tako nešto objavljujem, lične je prirode. Svojevremeno, imala sam dva psa. Prvo mužjaka pinči čivavu pa ženku nemačkog ovčara. Oba psa bila su prisutna u mom životu, ne u isto vreme, tokom rane osnovne škole i, kasnije, tokom srednje škole. Imali smo i jednoj papagaja, aru, i nekoliko puta ribice. Svi su, u svoje vreme, nestali iz našeg (porodičnog) života.

Životinje su ljubav, koju možemo dobiti, ali i ljubav koju moramo pružiti, koju kroz ispunjavanje obaveze moramo dokazivati. To je veliki rizik. Pošto već osam godina živim sama nisam se usudila da i jednu jedinu životinju nabavim, a želela bih. Ljudska sebičnost može ih povrediti, oni u potpunosti zavise od nas. Zašto da svoju usamljenost (taj osećaj kad kasno sa posla dođeš u prazan stan) lečim tako što bih njih učinila usamljenima? Moje životne faze bile su takve da životinju nisam mogla da imam. Ukoliko bih birala, volela bih da imam dvorište za dva dalmatinca, jednog nemačkog špica, dva zeca i puno, puno povrća. Ipak, nema izgleda za tako nešto u skorijoj budućnosti. Do tada, virtuelni svet nastavlja da pruža utehu.

Piko dela Mirandola: „O dostojanstvu čoveka“ (odlomak)

Mikelanđelo Buanoroti - Stvaranje Adama, detalj freske u Sikstinskoj kapeli, Vatikan

Mikelanđelo Buanoroti – „Stvaranje Adama“ (detalj freske u Sikstinskoj kapeli, Vatikan)

Nisam ti dao lice, ni mesto koje ti je svojstveno, ni bilo koji dar koji bi samo tebi bio svojstven, o Adame, da bi svoj lik, svoje mesto i svoje darove sam želeo, osvajao i sam posedovao. Priroda omeđuje i druge vrste zakonima koje sam ja ustanovio. Ali ti, koga ne sputava nikakva granica, u čije sam te ruke predao, ti sopstvenom voljom sam sebe određuješ. Postavio sam te u središte sveta, da bi mogao bolje da vidiš šta svet sadrži. Nisam te učinio ni nebeskem ni zemaljskim, smrtnim ili besmrtnim, kako bi sam, slobodno, poput dobrog slikara ili spretnog vajara, dovršio sopstveni lik.

Ovaj odlomak nalazi se na početku prvog dela knjige Crna mena Margaret Jursenar. Citiran je prema knjizi Širom otvorenih očiju gde autorka, vrhunski pisac i erudita čiji je osećaj za istoriju i kulturu izuzetno izražen i intezivan, između ostalog, o ovom odlomku kaže:

Taj citat mi je važan jer tumači duh mlade renesanse, renesanse u kojoj je vera u ljudsko dostojanstvo, u beskonačnu moć čoveka, još uvek ogromna. Reč je o jednom odlomku, kako mi je napomenuo jedan teolog, napisanom u vreme kad slika sveta još nije kopernikanska. Čovek je uvek u centru stvari, na zemlji koja je centar sveta.

Izvor: Margaret Jursenar, Širom otvorenih očiju (Razgovori sa Matjeom Galejem), preveo Stanko Džeferdanović, Politika, Narodna knjiga, Beograd, 2004.

Volfgang Amadeus Mocart: „Lacrimosa“

 

Latinska reč Lacrimosa označava tugu, plač, bol izražen kroz jadikovanje, suze i naricanje. Lacrimosa se najčešće vezuje za muziku ali ako ju transponujemo na slikarstvo možemo uočiti izvanredne umetničke primere na kojima su prikazane scene skidanja Isusa Hrista sa krsta ili polaganja u grob. Neki od najpoznatijih slikara tih scena su Rodžer van der Vajden i Grinevald.

U muzici Lacrimosa je neodvojiva od mise posvećene mrtvima – rekvijema. Mnogi kompozitori uzimali bi temu koja se prevashodno ticala muzike korišćene u crkvenim obredima i interpretirali je kroz norme klasične muzike. Tako su, pored Mocarta, neki od poznatijih kompozitora koji su koristili Lacrimosu kao deo svojih kompozicija bili Berlioz i Verdi.

Mocart komponuje Rekvijem 1791. godine u Beču po anonimnoj porudžbini grofa Franca fon Valzega koji je na taj način želeo da obeleži godišnjicu smrti svoje žene. „Lacrimosa“ je deo Rekvijema i dolazi skoro na kraju dela. Mocart ne dovršava svoje delo zbog smrti koja je nastupila 5. decembra 1791.

Carlo Crivelli, "Stabat Mater Lacrimosa"

Carlo Crivelli, „Stabat Mater Lacrimosa“

Rodžer van der Vajden, "Skidanje sa krsta" (detalj)

Rodžer van der Vajden, „Skidanje sa krsta“ (detalj), 1435.

Matija Grinevald, "Izenhajmski oltar" (detalj), 1515.

Matija Grinevald, „Izenhajmski oltar“ (detalj), 1515.

Fransisko Goja i Margerit Jursenar: Vrzino kolo

Francisco Goya, "Witches' Sabbath", 1797-98.

Francisco Goya, „Witches’ Sabbath“, 1797-98.

Francisco Goya, "Witches' Flight", 1797-98.

Francisco Goya, „Witches’ Flight“, 1797-98.

Šta je seljaku koji je teško živeo značio odlazak na vrzino kolo? Ono što ovde zovemo ‘bojiti grad u crveno’, odnosno proslavljati, uz malu i vrlo  uzbudljivu nijansu opasnosti; vrzino kolo je bila njihova diskoteka, mesto njihovog prepuštanja čulima i pijanstvu, njihova javna kuća. Ako hoćemo da umanjimo ugled sekti, postoje bolji načini nego što su parlamentarne istrage ili policijske racije. Ljudima bi trebalo ponuditi više zadovoljstva, istovremeni osećaj svetosti, lepote i sreće u životu. Nesreća bi i dalje postojala, ali samo ona koja je neuništiva, koja pripada prirodnom poretku stvari. – Margerit Jursenar

Kada sam bila mlađa nisam baš razumela savet koji je glasio „ne ulazi u vrzino kolo“. Vrza? Kolo? Prošlo je nekoliko godina i nikada poetski sadržajnije reči nisu mi prilazile kao kada bih pomišljala na zidove kuće Fransiska Goje. Kasnije se ispostavilo da se moj asocijativni tok kretao u odgovarajućem pravcu. Naravno, posmatrajući ove slike, osim već naglašene analogije, možemo uspostaviti i dijagonalu koja bi presecala stranu Gojinih ličnih demona i stranu koja ima veze sa veštičijim sabatima kao kulturološkom konstantom. Odgovor na poslednju pokušala je dati Margaret Jursenar i njega treba poimati kao njeno gledište i jedno od mogućih stanovišta u pokušaju određenja takvih rituala.

Sa druge strane, meni je ova pojava u umetnosti španskog slikara interesantna jer se ja bavim, polako i sa prekidima, ali istrajno, umetnicima auto-egzorcistima. Dakle, mislim da nema većeg auto-egzorciste krajem 18. veka od potpuno ogluvelog Fransiska Goje, suočenog sa početnim fazama poluđivanja. Njegove slike nisu reakcija kliničkog slučaja već rezultat umetnika u vatri, u razgradnji na atome sopstvene duše tokom isterivanja đavola iz iste. Taj proces auto-egzorcizma ja nazivam stvaranje umetnosti. Borba sa sobom borba je sa avetima koji nisu izvan nas, već u nama. Rezltat je dovršena Atena koja u punoj opremi izleće iz Zevsove glave ili Meduza – to je uvek neizvesno.

Citat: Margaret Jursenar, Širom otvorenih očiju (Razgovori sa Matjeom Galejem), prevod, Stanko Džeferdanović, Narodna knjiga, Politika, Beograd, 2004.

Vajldov umetnički manifest: Predgovor romanu „Slika Dorijana Greja“

Oskar Vajld

Oskar Vajld

Umetnik je tvorac lepih stvari.

Cilj umetnosti je da otkrije umetnost a skrije umetnika.

Kritičar je onaj ko može da na drugi način ili u novom ruhu prenese utiske o lepim stvarima.

Najviši, kao i najniži, oblik kritike jeste autobiografija.

Oni koji u lepim stvarima nalaze ružna značenja pokvareni su a nisu šarmantni. To je greška.

Oni koji u lepim stvarima nalaze lepa značenja prosvećeni su. Za njih ima nade.

Odabrani su oni kojima lepe stvari znače samo lepotu.

Ne postoji moralna ili nemoralna knjiga. Knjige su dobro ili loše napisane. To je sve.

Odbojnost 19. veka prema realizmu gnev je ljudoždera koji vidi sopstveno lice u ogledalu.

Odbojnost 19. veka prema romantizmu gnev je ljudoždera koji ne vidi sopstveno lice u ogledalu.

Moralni život čoveka čini deo teme umetnika, ali moralnost umetnosti sastoji se od savršenog korišćenja nesavršenog sredstva. Nijedan umetnik ne želi ništa da dokaže. Čak i istinite stvari moguće je dokazati.

Umetnik nema etičkih saosećanja. Etičko saosećanje kod umetnika predstavlja neoprostiv manirizam stila.

Umetnik nikad nije morbidan. Umetnik može sve da izrazi.

Misao i jezik za umetnika su instrumenti umetnosti.

Mana i vrlina za umetnika predstavljaju umetničku građu.

Sa tačke gledišta forme, uzor svih umetnosti jeste umetnost muzičara. Sa tačke gledišta osećanja, uzor je veština glumca.

Umetnost je istovremeno površina i simbol.

Oni koji zarone pod površinu čine to na sopstveni rizik.

Umetnost, u stvari, odražava gledaoca, ne život.

Različitost mišljenja o nekom umetničkom delu pokazuje da je to delo novo, složeno i vitalno.

Kada se kritičari ne slažu, umetnik se nalazi u saglasju sa sobom.

Čoveku možemo da oprstimo što stvara nešto korisno dotle dok ne počne da mu se divi. Jedini izgovor za stvaranje nečeg beskorisnog jeste što mu se čovek veoma divi.

Umetnost je sasvim beskorisna.

Izvor: Oskar Vajld, Slika Dorijana Greja, preveo Lazar Macura, Narodna knjiga, Beograd, 2004.