Франсиско Гоја и Маргерит Јурсенар: Врзино коло и вештичје сабати

Francisco Goya,

Франсиско Гоја, „Вештичје сабати“, 1797.

Francisco Goya,

Франсиско Гоја, „Вештичје сабати“, 1797.

Шта је сељаку који је тешко живео значио одлазак на врзино коло? Оно што овде зовемо „бојити град у црвено“, односно прослављати, уз малу и врло узбудљиву нијансу опасности; врзино коло је била њихова дискотека, место њиховог препуштања чулима и пијанству, њихова јавна кућа. Ако хоћемо да умањимо углед секти, постоје бољи начини него што су парламентарне истраге или полицијске рације. Људима би требало понудити више задовољства, истовремени осећај светости, лепоте и среће у животу. Несрећа би и даље постојала, али само она која је неуништива, која припада природном поретку ствари.

Када сам била млађа, нисам најбоље разумела савет који је гласио: „Не улази у врзино коло“. Прошло је неколико година и поетски садржајне речи прилазиле су ми када бих посматрала слике које су се налазиле на зидовима куће Франсиска Гоје у предграђу Мадрида. Посматрајући их ми можемо успоставити аналогију са цитатом Јурсенарове, а можемо их упоредити и са вештичјим сабатима као антрополошком, историјском и културолошком константом. Одговор на последњу покушала је дати Маргарет Јурсенар и цитат треба поимати као једно од могућих становишта у покушају одређења тих мрачних и дивљих ритуала.

Ова појава у уметности шпанског сликара интересантна је јер се ја бавим, полако и са прекидима, али истрајно, уметницима које сам назвала аутоегзорцистима. Сматрам да нема већег аутоегзорцисте крајем 18. века од потпуно оглувелог Франсиска Гоје, суоченог са почетним фазама полуђивања. Његове слике нису реакција клиничког случаја, већ резултат уметника у процесу разградње на атоме сопствене душе. Процес аутоегзорцизма називам стварање уметности. Борба са собом борба је са аветима који нису изван нас. Они су интериоризовани, они паразитирају унутар крхке шкољке свог домаћина. У случају уметника, резултат је довршена Атена која у пуној ратној опреми излеће из Зевсове главе. Или Медуза – то је увек неизвесно.

Цитат: Маргарет Јурсенар, Широм отворених очију. Разговори са Матјеом Галејем, превео Станко Џефердановић, Народна књига, Политика, Београд, 2004.