Уметник и његов атеље: Едвард Мунк

painters-in-color: “Edvard Munch in his studio at Ekely in Norway, 1938. Photo: Ragnvald Væring ”

Као илустрацију теме која је назначена насловом, уз фотографије прилажем и два одломка романсиране биографије Едварда Мунка коју је 1993. године написао Ћетил Бјернстад, норвешки пијаниста, композитор и писац.

*

Ћутљив човек? Тако је. Едвард Мунк је постао ћутљив човек. Сада је постао симбол оне контрадикције за којом је одувек осећао потребу. Поносит и достојанствен, држао се далеко од гомиле, чак подаље и од оне мале групе својих присталица која је пропагирала његову уметност са фанатичним жаром.

Мунк већ годину дана живи међу нама, у Кристијанији. Али крије се у једном пансиону близу Лјана и ни друштво које се окупља у Гранду, ни редовни шетачи по улици Карла Јохана нису били у прилици да виде његов набусити лик. Јер Мунк је, током прошле године, био и болестан човек.

*

Мунк је унајмио атеље на три месеца. Дошло је време да се поново окуша у Немачкој. Колебао се између Немачке и Париза, али у Берлину боље познаје уметничке кругове.

Ангажује једну риђокосу као модел, што ће касније навести људе да мисле да је на литографији Грех насликао своје виђење Туле Ларсен. На једној литографији Мунков модел стоји обнажен испред преврнуте верзије Жене/Сфинге, што је наговештај да је у својој свести обрадио догађаје из последњих неколико година.

Три године раније берлинска сецесија дошла је до сопствених просторија у улици Кантштрасе, што је била непосредна последица скандала око Мунка из 1892. године, када су се радикални елементи у граду удружили у протесту против старије генерације. Сликари Лудвиг фон Хофман, Лајстиков и млади, динамични трговац уметничким делима Пол Казирер сада позивају Мунка да изложи целокупан опус свог Фриза живота. За двадесет и две слике стављају му на располагање читаво пространо предворје своје зграде. Мунк смешта Голготу у средину, а с једне и друге њене стране распоређује слике из циклуса Љубав и смрт. Сада излаже свој живот доказујући да је остао веран визији коју је имао у Руским планинама пре дванаест година, када је решио да слика свете, одлучујуће тренутке. Он приказује смрт у детињству, Софи на столици, мајку у постељи. Потом слика љубавну мрежу. Његова властита Медузина коса се обмотала око његових сопствених успомена. Везује госпођу Таулов заувек уз себе, мотивом раздвајања овековечује и Осе Нерегорд, уткива патње других људи у своје, као онда када је Јапе Нилсен јурио около с пиштољем по Осгордстранду. Слика себе самог у веома лошем стању током једног напада анксиозности, присиљава Тулу Ларсен да носи женске маске какве верује да је видео на три верзије њеног лица.

Слике су изложене у улици Кантштрасе, у огромном предворју зграде, у белим рамовима. Различите су по колориту и величини, али су повезане одређеним бојама и линијама, хоризонталним и вертикалним, вертикалним линијама дрвећа и зидова, хоризонталним линијама подова, тла, кровова и крошњи дрвећа. Таласасте линије мора уљуљкују као успаванке, тужни, сивозелени тонови у собама самртника, крик ватре, небо црвено као крв и јека у црвеним, јаркоцрвеним, жутим и зеленим тоновима.

Леви зид носи поднаслов Зачетак љубави. Ту су изложене слике Црвено и бело, Лицем у лице, Пољубац и Мадона. На предњем зиду је груписао дела под насловом Цветање и распад љубави, са сликама као што су После пада у грех, Вампир, Љубомора, Сфинга и Меланхолија. На десном зиду је тема Страх од живота, која укључује Крик, Стрепњу и Црвене орловске нокте. На зиду у дну предворја изложена је тема Смрт, са сликама као што су Самртна агонија, Смрт у болесничкој соби, Девојка и смрт и Мртва мајка и дете.

Часопис Kunst für alle могао је да контстује да је из тог споја дивљачке, нордијске љубави према бојама, утицаја Манеа и извесне склоности ка сањарењу настало нешто сасвим јединствено.

 

Извор: Ћетил Бјернстад, Прича о Едварду Мунку, превела Невена Ашковић, Завод за уџбенике, Београд, 2013.