Уметник и Италија: Et in Arcadia ego!

Jean Alaux

Жан Ало, „Луј Винсент Палије у Вили Медичи“, 1817.

Carl Gustav Carus, Balcony Room with a View of the Bay of Naples, c.1829.

Карл Густав Карус, „Соба са погледом на Напуљски залив“, 1829. 

Веза уметника и Италије позната је одавно. Још од ренесансе када Албрехт Дирер одлази у Италију да би се школовао, градови попут Венеције, Фиренце, Рима, Падове, Парме, Милана и Напуља остали су полазиште за образовање, образовање уметношћу, подједнако као и за формативно образовно путовање и врело инспирације хиљада уметника.

У 18. и 19. веку, нарочито због идеализације давног и далеког, римске рушевине, оживљене на Пиранезијевим гравирама, постају места ходочашћа. Али, рушевине су и текстуалног облика, подједнако колико и архитектонског. Такође, историја је састављена од речи које треба превести, рушевину текстова од којих је историја саткана треба реконструисати и поново оформити.

Гетеове Римске елегије подстакнуте су путовањем подједнако колико и Китсова грозница због које је провео месец дана у напуљској болници. Стендалов роман Картузијански манастир у Парми околину језера Комо, севера Италије и гениј Наполеона евоцира подједнако колико и роман Уга Фоскола Последња писама Јакопа Ортиса. Бајронова Венеција приближава се Хофмановој визији исте или пак Вагнеровој.

Недавно сам писала о Клоду Лорену и његовим Аркадијским пејсажима који су инспирисани зрацима и светлошћу којима је околина Рима избистрена. Такође, у Риму сам, на железничкој станици, наишла на књижару у којој се продавала Гетеова књига о Италији где као мото стоји Et in Arcadia ego! (Ја сам у Аркадији!). Код Гетеа тај двосмислени поклич не садржи опору поруку као код француског класицисте или ренесансних визија аркадија и утопијских простора. Овде, она је, једноставно, наивност у најбољем значењу Шилерове идеје шта је наивно и ко је наивни уметник. Примера уметника у Риму ј.е много, а један од њих може бити и Енгров.

Исто сам видела посматрајући ове пејсаже виђење из собе стваралаца, из простора уметника, из субјективне перспективе која сведочи о општости која је изван ње. То су већ романтични уметници, не више наивни. Они теже, кроз сећање и стварање, кроз контемплацију и посматрања, чему прозор доприноси, заувек изгубљеном рају, заувек изгубљеној Аркадији коју би поново да успоставе или осете. То је свакако био велики изазов, као и тема, уметности 19. века.