Уметник и Италија: Et in Arcadia ego!

Веза уметника и Италије позната је одавно. Још од ренесансе када Албрехт Дирер одлази тамо да би се школовао, градови попут Венеције, Фиренце, Рима, Падове, Парме, Милана и Напуља остали су полазиште за образовање уметношћу, подједнако као и за формативно образовно путовање и врело инспирације хиљада уметника.

У 18. и 19. веку, нарочито због идеализације давног и далеког, римске рушевине, оживљене на Пиранезијевим гравирама, постају места ходочашћа. Али, рушевине су и текстуалног облика, подједнако колико и архитектонског. Такође, историја је састављена од речи које треба превести, рушевину текстова од којих је историја саткана треба реконструисати и поново оформити. Путници сањиво посматрају Колосеум и гроб Сесилије Метеле.

Гетеове Римске елегије подстакнуте су италијанским путовањем подједнако колико и Китсова грозница због које је провео месец дана у напуљској болници. Стендалов роман Картузијански манастир у Парми околину језера Комо, севера Италије и гениј Наполеона евоцира подједнако колико и роман Уга Фоскола Последња писама Јакопа Ортиса. Бајронова Венеција приближава се Хофмановој визији исте. Шели мисли на Медузу из „Фирентинске галерије“.

Недавно сам писала о Клоду Лорену и његовим Аркадијским пејзажима који су инспирисани зрацима и светлошћу којима је околина Рима избистрена. Такође, у Риму сам, на железничкој станици, наишла на књижару у којој се продавала Гетеова књига о Италији где као мото стоји Et in Arcadia ego! (Ја сам у Аркадији!). Код Гетеа тај двосмислени поклич не садржи опору поруку као код француског класицисте или ренесансних визија аркадија и утопијских простора. Овде, она је, једноставно, наивност у најбољем значењу Шилерове идеје шта је наивно и ко је наивни уметник. Примера уметника у Риму је много, а један од њих може бити и Енгров. Вила Медичи била је препуна француских сликара са Римском наградом којима је он био учитељ.

Исто сам видела посматрајући ове пејзаже виђење из собе стваралаца, из простора уметника, из субјективне перспективе која сведочи о општости која је изван ње. То су већ романтични уметници, не више наивни. Они теже, кроз сећање и стварање, кроз контемплацију и посматрање, чему сам прозор доприноси, заувек изгубљеном рају, заувек изгубљеној Аркадији коју би поново да успоставе или осете. То је свакако био велики изазов, као и тема, уметности 19. века.

Слика (горе): Жан Ало, Сликар Винсент Палије у својој соби у Вили Медичи, 1817.

Хендрик Вогд, „Поглед на Рим“, 1809.
Constant Moyaux, „Поглед на Рим из Виле Медичи“, 1863.
Жан Ало, „Сликар Франсоа-Едуар Пико у Вили Медичи“, 1817.
Леон Коније, „Аутопортрет у Вили Медичи“, 1817.
Жан-Ватист Виншон, „Резидент Виле Медичи“, 1817.
Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A