Фридрих Хелдерлин: „Бонапарте“

165461-jzbdsvb.jpg

Вилијам Тарнер, „Наполеон на Светој Јелени“, 1842.

Свете су посуде песници,
У којима вино живота, дух
Јунака се чува.

Али дух овог младића хитри
Зар не би разорио оно
Чиме га обухватити желиш, посуду?

Песниче не дотичи га као ни природе дух,
На таквој грађи од вештака постаје дете.

У песми он не може живети ни трајати,
Он живи и траје у свету.

Наполеон Бонапарта један је од многих хероја романтизма у коме су уметници видели дух генија у непрестаном кретању (речено хегеловски апстрактним језиком). Наполеону су многи посветили своја дела да би га се касније одрекли због узурпације европског континента. Бетовен је био један од њих посветивши му Трећу симфонију.

Разочарања прате велика одушевљења, нарочито када су у питању појединци од историјског значаја. Хелдерлиново одушевљење свакако је другачије уобличено у односу на одушевљење Жилијена Сорела, Стендаловог јунака романа Црвено и Црно. О томе сам писала у тексту Слика природе и сликари природе у контексту уметности европског романтизма. Ипак, занимљиво је успоставити паралеле.

За Хелдерлина Наполеон „живи и траје у свету“ али га песници чине јунаком, песници су ти који стварају јунака од реалне историјске личности, било да је он Асурбанипал, Александар Македонски, Хадријан или Наполеон. Ипак, лирски субјект упозорава песника, имагинарног саговорник аза кога верује да га у том тренутку чита, да га се не дотиче јер Наполеон својим духом разара песничку посуду, он живи и траје у свету који њене границе, који њен обим превазилази.

Изузетно лепа и једноставна песма. Као и сва Хелдерлинова поезија.

Цитат: Фридрих Хелдерлин, „Бонапарте“, превео Иван В. Лалић, у: Песништво европског романтизма, приредио Миодраг Павловић, Београд, 1982.

Слика: Вилијам Тарнер, Наполеон на Светој Јелени, 1842.