Фридрих Хелдерлин: „Бонапарте“

Свете су посуде песници,
У којима вино живота, дух
Јунака се чува.

Али дух овог младића хитри
Зар не би разорио оно
Чиме га обухватити желиш, посуду?

Песниче не дотичи га као ни природе дух,
На таквој грађи од вештака постаје дете.

У песми он не може живети ни трајати,
Он живи и траје у свету.

Наполеон Бонапарта један је од многих хероја доба романтизма у коме су уметници видели дух генија и правог представника свог времена, појединца који се издигао изнад могућности које судбина, обично, додељује појединцу. Наполеону су многи посветили своја дела да би га се касније одрекли због узурпације европског континента. Бетовен је био један од њих посветивши му Трећу симфонију (Ероику).

Велика одушевљења праћена су разочарањима, нарочито када су у питању појединци од великог историјског значаја као што је био Наполеон. Хелдерлиново одушевљење свакако је другачије уобличено у односу на одушевљење, рецимо, Жилијена Сорела, Стендаловог јунака романа Црвено и Црно или Фабриција дел Донга, јунака подједнако значајног Стендаловог романа, Картузијански манастир у Парми. Ипак, занимљиво је успостављати паралеле.

За Хелдерлина, Наполеон живи и траје у свету. Песници га потом учине правим херојем, песници су ти који стварају јунака од реалне историјске личности, било да је он Асурбанипал, Ахилеј, Александар Македонски, Хадријан или Наполеон. Ипак, лирски субјект упозорава песника, свог имагинарног саговорника за кога верује да га у том тренутку чита, да га се не дотиче (Песниче не дотичи га као ни природе дух) јер Наполеон својим духом разара песничку посуду тј. самог песника. Наполеон живи и траје у свету који границе те посуде, њен обим, превазилази. Уз Наполеоново име у стиху стоји још и природе дух. То значи да се појединац изједначава са свим оним што чини природу, и читав њен систем, а пред тим силама је и песник недорастао јер На таквој грађи од вештака постаје дете.

Изузетно лепа и једноставна песма. Као и сва Хелдерлинова поезија.

Песма је настала око 1802. Тарнерова слика која допуњује овај текст настала је четрдесет година после и њоме је захвално заокружити целину. Хелдерлинов ентузијазам разара Тарнеров цинизам. Усамљена фигура немо посматра свој одраз на води, окружена сећањима, уписаним у светлости и пари, на уништене градове и изгубљене битке. Он разуме прошлост и у стању је да сагледа будућност. Сасвим другачије у односу на Давидов портрет Наполеона из 1802. на коме видимо императора који прелази Алпе, како одлучно, на белом коњу који се пропиње, прстом показује право. Уосталом, епоха је била на издисају. Вектори времена кретали су се у другим правцима, што је уметност и забележила.

Цитат: Фридрих Хелдерлин, „Бонапарте“, превео Иван В. Лалић, у: Песништво европског романтизма, приредио Миодраг Павловић, Београд, 1982.

Слика: Вилијам Тарнер, Наполеон на Светој Јелени, 1842.

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A