Gejnsborovo slikarstvo i Kjubrikov film „Beri Lindon“

Verujem da je veza između slikarstva engleskog umetnika Tomasa Gejnsbora i filma Beri Lindon Stenlija Kjubrika nedvosmislena. Uopšte, čitava britanska vizuelna estetika 18. veka uticala je na ovog filmskog reditelja koji je snimio svoj film 1975.

Reditelj se, pak, oslanjao na vizuelnu estetiku jednog drugog britanskog umetnika, Vilijama Hogarta, koji je stvarao sredinom 18. veka. To nas, najzad, ni ne čudi: ciničan, satiričan ton i motiv blizak je pre Hogartu nego Gejnsboru.

Film u sebi sažima sve ostale umetnosti, formalno i sadržinski, a ovde možemo videti najmanje dve umetnosti prisutne u trećoj: slikarstvo i muziku prisutne u filmu. Beri Lindon je čudan film, dosadniji nego što deluje. Junak filma, nikogović i provincijalac, Beri Lindon, građen je prema modelu junaka literature 19. veka, kakve srećemo u Balzakovoj, Floberovoj i Stendalovoj prozi, ali na hogartovski način. Oportunista, posredstvom vojske i ženidbe Beri napreduje na društvenoj lestvici.

To je ono što vidimo spolja. Međutim, način na koji je to sugerisano, a posredstvom svih opštih mesta tadašnje pikarske i sentimentalne književnosti (dvoboji, razbojništva, laž i sociojalna hipokrizija), pred nas prinosi vizuelno podsticajan film.

Ova objava je više podsećanje na kraj 18. veka, najavu romantičarskih ideja (sadržanih u slikarstvu Gejnsbora, naročito odnosa prema pejzažu), kao i ovaploćenje istih u muzici, kao zvučnoj materijalizaciji duha jednog doba. Šubertova muzika neodvojiva je od ovog filma. Ona mu daje dozu ljudskosti, emotivnosti i lepote.

Italijanski istoričar umetnosti Đuzepe Gat u monografiji o Gejnsborovom slikarstvu pisao je o odlikama ovog slikara, stavljajući akcenat na razliku između dva žanra kojima je ovaj slikar bio odan: pejzažu i portretu. Takođe, Đuzepe Gat je navodio i razliku između uzvišenog i dopadljivog, estetskih kategorija značajnih za kraj 18. veka koje se, isto tako, prelamaju kroz slikarstvo ovog umetnika.

Gainsborough je bio rođen za pejzažista, ali njegova „službena“ umjetnost bilo je portretiranje. Njegovi pejzaži govore o nagonskoj sposobnosti za traženjem i o ukusu, o jakoj iako ne potpuno ostvarenoj (i do kraja iživljenoj) želji za saživljavanjem sa prirodom, o stremljenju za obnavljanjem krutih shema „manje vrijedne“ i „pomoćne“ tematike koju je nalagala holandska tradicija. Njegovi portreti ponekad već pokazuju konformističko pokoravanje ukusu vremena, slavljenje jedne posebne društvene klase, prilagođavanje mušičavim zahtjevima otmjene klijentele s mnogo zahtjeva. Danas bismo rekli da je njegov pejzaž zanosna pjesma koja mu omogućuje bijeg iz stvarnosti, dok mu je portret obavezna i zahtjevna podvrgnuta forma u kojoj se Gainsborough – iako zna da vrši nasilje nad svojim stvaralačkim sposobnostima i da se prilagođuje „običnom oku“ – ipak, mada to uopće ne očekuje, uspinje do najviših dostignuća.

Citat: Guiseppe Gatt, Gainsborough, prevele Branka Fabečić i Fedora Paškvan, Naprijed, Zagreb, 1969.

Dodatak: Poslednja priložena slika nije Gejnsoborova, ali pripada umetniku koji je radio istovremeno kada on i Hogart. U pitanju je Džozef Rajt (Joseph Wright). Slika je nastala 1768. godine i prikazani par samo je detalj jedne veće kompozicione celine (slika na kojoj su zove se An Experiment on a Bird in the Air Pump). Evidentno je da je na Kjubrika ostavilo stvaralaštvo ovog perioda veliki utisak i da je bilo polazište za dalju razradu teme njegovog filma „Beri Lindon“. Posebno svetlost i čuveno snimanje u mraku.