Putnik Igo

Related image

Ti se nadaš da čuješ nešto više o Viktoru Igou. Šta mogu da ti o njemu kažem? To je čovek kao i svaki drugi, sa dosta ružnim licem i dosta prostom spoljašnjošću. Ima izvanredne zube i veličanstveno čelo, bez obrva, bez trepavica. Malo govori, izgleda da pazi na sebe i da neće da govori više nego što treba; vrlo je učtiv i pomalo usiljen. Veoma mi se sviđa zvuk njegovog glasa. Imao sam uživanje da ga posmatram izbliza; gledao sam ga sa čuđenjem, kao neku kasicu u kojoj bi se nalazili milioni i kraljevski dijamanti, razmišljajući o svemu što je izišlo iz tog čoveka, koji je tada sedeo pored mene na jednoj maloj stolici, i stalno upirući oči u njegovu desnu ruku, koja je napisala toliko lepih stvari. A to je, međutim, bio čovek zbog koga mi je najviše zakucalo srce otkad sam na svetu, i možda čovek koga sam najviše voleo od svih onih koje ne poznajem. Govorilo se o pogubljenjima, o osvetama, o lopovima, itd. Taj veliki čovek i ja upravo smo najviše razgovarali; ne sećam se više da li sam rekao pametne stvari ili glupe, ali sam ih rekao prilično mnogo. – Gistav Flober (str. 11)

Ovako je Gistav Flober pisao svojoj sestri, krajem januara 1843. godine, iz Pariza, o Viktoru Igou. Pismo nam može biti dobar uvod u fascinacije mladog Flobera starijim umetnikom, već tada Bardom, figurom od nacionalnog značaja, čija je slava vremenom dobila odgovarajući nijansu, više mat nego sjajnu. Protok vremena uspostavlja meru.

Floberovi zanosi nisu jenjavali ni deset godina kasnije. Iz Kroasea, petnaestog jula 1853, Flober upućuje pismo svom idolu egzaltirano i u zanosu. Pismo je odraz divljenja, poštovanja, ali i refleksije o trenutnoj političoj situaciji koja je Igoa proizvela u nacionalnog heroja zahvaljujući progonstvu, prvo na ostrvo Džersi pa na Gernesi.

Izgnanstvo vam je bar uštedelo da ih ne gledate. Oh, da znate u kakvo đubrište tonemo! Pojedinačne bestidnosti proizilaze iz političkog srama, i nijedan korak se ne može učiniti a da se ne zagazi nešto prljavo. Atmosfera je zagušljiva od odvratnih isparenja. Vazduha! Vazduha! Zato otvaram prozor i okrećem se vama. Slušam kako snažno uzleću krila vaše muze i udišem, kao šumski miris, ono što struji iz dubina vašeg stila.

A, uostalom, gospodine, vi ste mi u životu bili divna stalna misao, duga ljubav; ona ne slabi. Čitao sam vas za vreme zlokobnih bdenja i na morskim obalama, na mekom pesku, pod najžešćim letnjim suncem. Nosio sam vas u Palestinu, a isto tako ste me opet vi tešili pre deset godina, kad sam umirao od dosade u Latinskom kvartu. Vaša poezija je ušla u sastav mog tela kao mleko moje dojkinje. Poneki od vaših stihova ostaje zauvek u mom sećanju, sa svom važnošću nekog doživljaja.

Ovde stajem. A ipak, ako je išta iskreno, to je ovo. Odsad, dakle, ja vam neću više dosađivati svojom osobom, i vi ćete moći upotrebiti dopisnika bez straha od dopisivanja.

Međutim, pošto mi pružate ruku preko morske pučine, dohvatam je i stežem. Stežem je sa gordošću, stežem tu ruku koja je napisala „Bogorodičinu crkvu“ i „Napoleona Malog“, tu ruku koja je istesala kolose i spremila izdajnicima gorske pehare, koja je ubrala na visinama uma najveličanstvenije naslade, koja sada, kao ruka biblijskog Herkula, ostaje jedina uzdignuta usred dvogubih ruševina Umetnosti i Slobode.

Ostajem sav vaš, gospodine, i hiljadu puta vam zahvaljujem.

Ex imo. (str. 106-107)

Dva priložena pisma Gistava Flobera adekvatan su uvod u lik i delo Viktora Igoa, francuskog pesnika i slikara koji je deo naše teme o putnicima romantizma. Pismo nam, sa jedne strane, može pomoći da razumemo odnos savremenika prema ovom umentiku a, sa druge, da ga pozicioniramo u određeni istorijski kontekst.

Igo je rođen 1802. godine, u vreme kada je Novalis već godinu dana sa svojom Sofijom, među kosmičkim kristalima, kada su Lirske balade Kolridža i Vordsovrta objavljene po treći put, kada Gete misli o Italiji, iako se iz nje vratio pre četrnaest godina, kada Vilijam Blejk piše Miltona, kada Puškin ima tri godine, a Ljermontov još uvek nije rođen.

Romantičarski umetnički postupak nije se u svim evropskim zemljama razvijao ravnomerno. Međutim, uticaji, kruženje društvene energije i ideja kojima je doba bilo prožeto ravnomerno su bili prisutni u svim zemljama, u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Rusiji, Poljskoj. Romantizam u Francusku, mnogi smatraju, dolazi kasnije. Međutim, ona ga je uporedo sa drugim zemljama razvijala, samo na političkom planu. Francuska revolucija je praktični eksperiment filozofskih ideja prosvetiteljstva. Taj eksperiment, na planu estetskog i filozofskog, pre nego političkog, imale su, takođe, Nemačka i Engleska, istovremeno kada i Francuska.

Neoklasicizam predstavlja prvu fazu romantizma. Unutar samog romantičarskog pokreta, koji nije bio koherentan i jednoznačan, neoklasicizam je, kasnije, odbacivan. To odbacivanje, koliko na planu likovnog, toliko i na planu književnog, proizvodi Igoa. Ono što je neoklasicizam u slikarstvu, zvanična forma Akademije, to je klasična francuska drama Rasina u književnosti, estetika koja se ne dovodi u pitanje. Neoklasicizam je bio deo političkog eksperimenta romantizma, onog koji je antičke političke teme prilagođavao savremenom trenutku, revoluciji i prelasku sa monarhije na republiku, što je naročito uočljivo na Davidovim slikama kao što su Zakletva Horacija ili Liktori donose Brutu mrtva tela njegovih sinova. 

Neoklasicizam je, takođe, umetnost odjeka arheoloških otkrića, istraživanja i saznanja 18. veka, proizvod velikih obrazovnih putovanja, probuđenog interesovanja za antiku, ovaj put potpuno drugačijeg nego u renesansi, proizvod Vinkelmanovih zaključaka koji su, kao što je to uvek slučaj sa idealizacijama, zabluda kojoj se predajemo bez griže savesti. Neoklasicizam je i napor britanskog ambasadora u Napulju, Vilijama Hamiltona, i njegovog saradnika, francuskog antikvara, slikara i avanturiste, d’Ankarvila da klasifikuju i precrtaju sve slike viđene na grčkim vazama. Koliko je samo takvih scena i prikaza uticalo na potonju umetnost, i po pitanju teme i po pitanju stila, može se videti po sadržaju knjige Kolekcija etrurskih, grčkih i rimskih antikviteta iz kolekcije ser V. Hamiltona. Kada čitate Geteovu dramu Ifigenija na Tavridi vi pred sobom vidite figure iz Ankarvilovog i Hamiltonovog kataloga. Sve je pročišćeno, geometrijski jednostavno i hladno, kao leti u kamenoj mediteranskoj sobi.

To je slika o antici koju je stvorio kasni 18. vek, to nije objektivna slika antike. Reakcija na takvu estetiku dolazi kasnije, i to najsnažnije u Francuskoj, baš zbog snažnog pritiska Akademije koji su umetnici trpeli. Formu, liniju, teme razaraju Žeriko i Delakroa. Igo, nasuprot Engru (stavljanje u odnos njihovih estetika bila bi dobra vežba), govori o ružnom, o njegovim estetskim potencijalima. Engr se okreće, kao i mnogi njegovi savremenici Orijentu. Igo se okreće Severu, gotskom osećanju, još jednoj romantičarskoj estetici zasnovanoj na zabludi i pogrešnom istorijskom tumačenju. Međutim, to idealizovano gotsko raspoloženje obeležilo je, paralelno sa neoklasicističkim, doba kasnog 18. veka i čitav 19. vek, i to u različitim oblicima. Stoga, umetničke odlike doba kao što su gotski roman i sentimentalni roman, Orijent i Italija, neoklasicizam i romantizam, ne treba suprotstavljati. Oni teku paralelno i izraz su zajdeničkog duha, duha u previranju, traženju, iznalaženju novih mogućnosti izraza i oblikovanja sveta.

Slikarstvo i književnost neoklasicizma (Torvaldsenova skulptura Heba, Kanovina skulptura Amor i Psiha, Geteova drama Ifigenija, Davidova slika Madam Rekamije uzorna su dela ove estetike) na romantičarski način, iako drugačijim izražajnim sredstvima na koja smo navikli, prikazuju grčku i rimsku antičku prošlost. Svojim pročišćenim, bistrim, jasnim formama neoklasicizam idealizuje. Dela Čovek koji se smeje, Poslednji dan na smrt osuđenog, Zvonar Bogorodičine crkve više su od idealizacije, ona su reakcija. Nasuprot estetike lepog uspostavlja se estetika ružnog, bizarnog, zlog. Na scenu stupa groteska. Evo kako Igo raskida sa Akademijom. O slobodi on piše:

Mladi ljudi, budimo hrabri! Ma koliko hteli da nam otežaju sadašnjost, budućnost će biti lepa. Romantizam, toliko puta rđavo definisan, kada se sve uzme u obzir, nije ništa drugo nego slobodoumlje u književnosti i to je, ako se posmatra samo sa njegove borbene strane, njegova prava definicija. Tu istinu su shvatili skoro svi zdravi duhovi, a njihov broj je veliki; i uskoro će, jer stvar je već dosta odmakla, slobodoumlje u književnosti biti isto tako popularno kao što je politički liberalizam. Sloboda u umetnosti, sloboda u društvu, to je dvostruki cilj kome treba da teže podjednako svi dosledni i logički duhovi; …. i da je književna sloboda kći političke slobode. To je načelo ovog veka i ono će preovladati. Ultraši svih vrsta, klasicistički ili monarhistički, uzalud će jedni drugima pomagati ne bi li ponovo sklepali stari poredak, društveni i književni, svaki napredak zemlje, svaki intelektualni razvoj, svaki korak slobode porušiće sve što budu izmajstorisali i, u krajnjoj liniji, njihovi reakcionarni napori da pruže otpor biće od koristi. U revoluciji svako kretanje znači napredovanje. Istina i sloboda imaju tu izvanrednu odliku da im podjednako ide u prilog sve što se čini za njih i sve što se čini protiv njih. Dakle, posle tolikih velikih stvari koje su naši očevi učinili a koje smo mi videli, najzad smo izašli iz starog društvenog kalupa; kako ne bismo izašli iz starog pesničkog kalupa? Novom narodu, nova umetnost. (str. 111-112)

Igo je sin Napoleonovog generala. Odrastajući, pesnik je politički bio na klackalici između rojalista i republikanaca što ga je, najzad, koštalo izgnanstva. Krajem 1851. godine, zbog iznošenja negativnih stavova protiv Napoleona III, cara koji je obnovio Pariz i dao mu moderni izgled, nalažući arhitekti Osmanu da gradi velike bulevare na kojima je bilo nemoguće organizovati barikade, bulevare kojima Bodler šeta u pozi rezigniranog flanera koji piše o gradu koji se menja i o svojoj melanholiji koja je ostala ista, Igo biva stavljen na politički i društveni stub srama koji ga primorava da napusti Francusku. Prvo odlazi u Belgiju, zatim se, avgusta 1852, iskrcava na ostrvo Džerzi koje pripada Engleskoj i koje se nalazi nedaleko od francuske obale, Normandije, u kanalu koji odvaja britansko ostrvo od kontinentalnog dela Evrope. Na Džerziju, opet zbog političkih problema i napisanih pamfleta protiv francuske i britanske krune, ostaje kratko, do kraja 1855. Odatle prelazi na obližnje ostrvo Gernezi. Tu se u potpunosti se posvećuje književnom radu.

Na priloženoj fotografiji, koju je načinio pesnikov sin, Šarl Igo, vidimo izgnanika na steni, putnika zagledanog u horizont, u more, u beskraj pučine. To je tipična romantičarska predstava. Ova Igoova fotografija ikonološki se uklapa u prikaze pojedinca u predelu ali je u novom mediju, fotografiji, umetnosti koja je u to vreme tek u povoju. Igo, prognanink i samoizgnanik istovremeno, na ostrvu kao simbolu izolovanosti i osame, izjednačava sebe sa elementima kojima je okružen, sa morem, stenom i vetrom. On je sada njihov zvučni odjek. Daljina evocira čežnju. Fotografija deluje prozračno, mi skoro da možemo osetiti bistar jutarnji vazduh kako obavija nabrojane prirodne pojave. Fotografija je nastala oko 1853. godine. Umetnik tada ima pedeset godina i neka od dela o kojima ćemo pisati već su poznata i objavljena dok neka druga tek treba da ugledaju svetlost dana i ugledaće baš na ta dva malena ostrva u Atlantiku.

Igoova poezija sva je u slikama. Ona nije mišljenje, ona je osećanje. Ili, bolje je reći da je ona pokušaj prenošenja osećanja kroz sliku i deskripciju, pokušaj prenošenja efekta na čitaoca koji, ipak, izostaje. Igo nije pesnik sugestije i nagoveštaja, on je pitoreskni pesnik. Ti pitoreskni elementi tu su da bi nam približili pesnikovu viziju. Ona je pred nas prineta isuviše jasno, nedvosmileno, konkretno i to je ono što nam smeta. Mi znamo da vizije nisu to. Njegova poezija zanimljiva nam je zbog motiva koji se u njoj pojavljuju i koji se uklapaju u ono o čemu mi pišemo. Slika prirode dominira Igoovim pesništvom. Njen zvučni kvalitet moguće je osetiti ukoliko pesmu čitamo u originalu, na francuskom. Na srpskom, ta rima, taj prenaglašeni ritmički efekat nama smeta. Uopšte, Igoova poezija, ukoliko bismo ju poredili sa poezijom njegovih prethodnika i savremenika, daleko zaostaje. Ona nije metafizička, a to svojstvo ni ne mora biti uslov kvaliteta, ali čini se da mu pesnik teži. Ipak, on ga ne postiže. Utisak koji on postiže više je sintetički, veštački, na silu proizveden zarad efekta koji čitaoca ne pogađa. Čitalac jedino pogađa nameru umetnika ali dejstvo te namere izostaje. Ta poezija čini se kao dekorum, kao izvrsna pozorišna scenografija u drami preforsirane osećajnosti. Čitalac to prepoznaje. Igo pokušava da uz pomoć slika proizvede raspoloženje kod svog čitaoca. Međutim, te slike čitaoca ne pomiču. One pozivaju na asocijacije koje su, uglavnom, likovne prirode. Baš po toj liniji efekta, kontrasta, veštački i prenaglašeno proizvedene patetike i strasti, bola i utisaka, Igo i Edgar Alan Po bivaju srodni. Međutim, jedna razlika postoji: Po taj postupak koristi u svrhu ironijskog zaoštravanja koga jedino „spašava“ izvrstan stil pripovedanja da ne zapadne u potpunu parodiju književne mode. Igo je, međutim, iskren. Stoga, mi se okrećemo njegovim likovnim radovima, njegovim crtežima i akvarelima i posmatramo ih kao jedinstvene entitete, kao samostalna umetnička dela koja mogu biti drugačija vrsta odraza pesničke imaginacije, dopuna reči, produžetak Igoove lirike drugim sredstvima. Igo zaslužuje našu podjednaku pažnju i kao slikar.

Igo staje u red mnogih umetnika doba romantizma koji su bili skloni likovnoj podjednako koliko i poetskoj umetnosti. Gete, Blejk, Puškin i Tarner (koji je pisao stihove prema svojim slikama), svi su oni istovremeno pesnici i slikari. Priroda ih zanima ne samo na nivou pojavnosti, već ih zanima Priroda kao mehanizam, kao sistem, kao model Univerzuma. Priroda je u Igoovom delu predstavljena posredno, kroz sliku prirode. Čitav sistem i način postojanja Prirode predstavljen je kroz njenu sliku – pejsaž. Ta predstava, ta slika, u umetničkim delima romantizma, je fantazam, uobraženje, priviđenje, mistifikacija, halucinacija, sanjarija, iluzija. U odnosu na stvarnost, na čulnu i realno opipljivu pojavnost, u odnosu na empirijsku datost, taj fantazam je definisan kao nešto „nerealno“, „izmišljeno“. Međutim, taj fantazam ispoljava i ostvaruje svoju vrednost u poretku unutrašnjeg, duhovnog života. Duhovna stvarnost je poseban oblik egzistencije koji nije u vezi sa materijalnom stvarnošću. Fantazam ima svoju realnost, ona je u okvirima svesti. Pošto smo već na jednom mestu pomenuli Flobera učinićemo to i sada, povezaćemo temu fantazma sa temom mora, jednom od značajnijih za Igoovo stvaralaštvo. Uporediemo dva pristupa.

MORSKE ŽIVOTINJE

okrugle kao mešine, pljosnate kao sečiva, reckave kao testere, primiču mu se vukući se po pesku.

Ti ćeš poći sa nama u naša ogromna prostranstva u koja još niko nije išao!

Razni narodi prebivaju u zemljama Okeana. Jedni borave u staništu bura; drugi plivaju pučinom kroz prozračne hladne talase, kao volovi pasu koralske ravnice, svojim surlama prouzrokuju plimu i oseku, ili na ramenima nose težinu izvora morskih.

Noktilusi svetlucaju na brkovima foka, na krljuštima riba. Morski ježevi okreću se kao točkovi, Amonovi rogovi se odmotavaju kao kablovi, školjke ostriga škripe, polipi pružaju svoje pipke, meduze podrhtavaju  slične kristalnim kuglicama, sunđeri plivaju, sase pljuju vodu, mahovine i okrek su izrasli.

I raznovrsne biljke pružaju svoje grančice, uvijaju se kao svrdla, protežu svoje šiljaste vrhove, zaobljavaju se kao lepeze. Bundeve liče na dojke, lozice se prepliću kao zmije.

Na vavilonskim Dedaimima, koji su drveće, plodovi su ljudske glave; Mandragove pevaju, koren Baara trči po travi.

Bilje se sada više ne razlikuje od životinja. Polipi koji liče na misirsku smokvu imaju ruke na granama. Antoniju se čini da vidi gusenicu između dva lista; to leptir odleće. On se uputi po šljunku; jedan sivi skakavac skoči. Insekti slični ružinim laticama krase bokor; ostaci vodenih cvetova prekrivaju tle kao sloj snega.

A onda se biljke mešaju sa kamenjem.

Obluci liče na mozaik, stalaktiti na bradavice, cvetovi na tapiserije ukrašene ljudskim likovima.

U komadima leda razaznaje pupljenje, tragove žbunja i školjaka – tako da ne zna da li su to tragovi tih stvari ili su same te stvari. Dijamanti blistaju kao oči, minerali trepere.

I njega više nije strah.

Leže potrbuške, oslanja se na laktove; i zadržavajući dah, gleda.

Insekti, koji više nemaju stomaka, jedu i dalje; sasušena paprat ponovo počinje da cveta; udovi koji nedostaju ponovo izrastaju.

Najzad, primećuje mala zrnasta telašca, velika kao glave čioda i svud unaokolo ukrašene trepljama. Pokreću se treperenjem. Iskušenje svetog Antonija, str. 172-173.

Floberov sveti Antonije korisna nam je figura u odabiru fantazmagoričnih priviđenja. Vidimo kako se njemu prikazuje morska površina, morsko dno, čitav živi svet koji je uslovljen vodom. On razlistava do najsitinijeg detalja pojave i prelazi u simbolistički i nadrealistički apsolut. Tu gde je Igo dramatičan, gde se odvija drama između subjekta i objekta, između čoveka u čamcu i talasa, tu je buka, tu je snaga. Kod Flobera, ta fantazija je sa snage i zvučnog odjeka prebačena na snagu i intezitet pojavnog. Gomilaju se slike, ali ne samo što se gomilaju i što se njihova začudnost prostom deobom razmnožava, već se i sam svet oku dostupan umnožava i usložnjava. Vizije svetog Antonija mogu dobro posluižiti kao primer za vizije junaka doba romantizma. Međutim, izraz snage, dinamke, zvuka prirodnog elementa u okršaju sa pojedincem kod Flobera je preusmeren u drugom pravcu, on ne insistira na tragediji pojedinca pred silama prirode već pred fantastičnim razlistavanjem vizije. Igo to postiže u slikarstvu.

Sada je na redu Igo. Evo jedne njegove pesme, napisane na Džerziju, čija je tema more.

Te noći su oluja i plima likovale,
Oblaci pritiskahu svu obalu i vale,
Grebeni su urlali kao psi; crno more
Primaše suze s neba s jecajem punim more;
U mračnom kovitlanju taj mrak, taj ponor tmurni
Tresao se, valjao u bezgraničnoj urni;
Kao da čeljust noći riče i tmine plaču.

Tada se sa pučine pucanje topa začu.
Mornari u nevolji kroz noć su pomoć zvali.
U mraku gde divljaju vihori, munje, vali,
Bez kormilara, sidra, bez katarke, bez luke,
Brod se neki javljao kricima smrtne muke.
Izađoh. Puk hitaše ko da ga slutnje gone.
Vikahu: „To je neki ribarski brod što tone“
Potrčah na obalu, i videh pokrov amo
Od magle i od strave, i sebe pod tom tamom;
A val, dižući mračne čeljusti iz dubina,
Kao da hoće smaći svedoka svog zločina,
Poče da urla za mnom dok odmicah bez daha.

Kakav si to, o bože oholi, bože straha,
Bože svih iskušenja, oluja, bože sloma,
Da nisi smiren posle velikih brodoloma,
Da, pošto moćnicima nahraniš svoje vale,
Imaš dosta vremena za nejake i male,
Da čak i najslabije goni ti srdžba jarka,
Da, posle te Francuske, treba ti i ta barka! (str. 108)

Još 1827. godine Igo u jednoj pesmi pominje „lavež mraka“. U ovoj pesmi grebeni podsećaju na Kerbere a talasi koji se o njih obijaju, formirajući im građu, podsećaju na lavež, na jecaj, na urlanje. Prisustvujemo gradaciji zvukova koji su odraz različito stepenovanog očajanja. Upravo gomilanjem reči, gradacijama, sinonimima, mi prisustvujemo artificijalnoj, patetičnoj sceni stradanja koja je smeštena u kontekst koji nas zanima: na moru, u noći, pod dvosmislenom svetlošću. Pesma pred nas prinosi simboličku tragediju. Čovek pred morem je slika nemoći, slika stremljenja, beskrajno polje slobode, etički imperativ. Igoovo lirski subjekt sa obale gleda ribarski brod koji tone. Bezbednosna distanca sa koje posmatra tragičan prizor, obala, preti da postane, takođe, mesto pokolja jer se talas, „dižući mračne čeljusti iz dubina“, ustremio kao obali i posmatračima tragedije na njoj. Lirski subjekt se, najzad, obraća Bogu koji i dalje nije smiren posle velikih brodoloma, a u jednom od njih je i Francuska stradala, naglašava on, što je tipična romantičarska tema ugrađivanja političkog konteksta u simboličku sliku prirode, naročito čoveka, broda i podivljalog mora.

Odnos prema Bogu, takođe, zanimljivo je uporediti. Flober u Iskušenjima svetog Antonija piše:

ANTONIJE

u zanosu:

O, kakva sreća, kakva sreća, video sam kako se život rađa, video sam kako nastaje kretanje. Krv mi u žilama bije tako jako da će poprskati. Obuzima me želja da letim, da plivam, da lajem, da mučem, da urlam. Hteo bih da imam krila, ljušturu, koru, da ispuštam dim, da imam surlu, da izvijam telo, da se delim svuda, da budem u svemu, da se moje čestice odvajaju od mene zajedno sa mirisima, da se razvijam kao biljke, da tečem kao voda, treperim kao zvuk, da sijam kao svetlost, da uronim u sve oblike, da prodrem u svaki atom, da se spustim do dna materije – da budem materija. (str. 173-174)

Igoov subjekt odvojen je od celine. Panteističko načelo da je Jedno Sve, da su Bog i vaseljena isto, u Igoovoj poeziji je odsutno. Mi prisustvujemo razdvojenosti načela. Suština i pojava na suprotnim su obalama. Igoov subjekt je posmatrač i reflektor onoga oko njega ali ne i nosilac želje, poput Floberovog Antonija da se sa Jednim stopi, da se rasprsne, poistoveti, da preraste u večitu i nezaustavljivu metamorfozu.

Igoov „reflektor“, „lampa“, „ogledalo“, onaj koji osvetljava, ali i onaj koji reflektuje, umetnik, subjekt, posmatrač, na dva mesta u njegovoj poeziji dobio je značaj kakav umetnik ima u romantičarskoj poeziji: povlašćen, značajan. On je tvorac pojavnog sveta oko sebe ali sa stalnom težnjom da ga te pojave usisaju i da se sa njima stopi. Nemogućnost prevazilaženja tog jaza posebna je tema.

Sledeća tema koja je značajna za Igoovo stvaralaštvo je oživljavanje reči, pridavanje najmanjoj stvaralaškoj jedinici značaj.

Jer reč je, znajte, živa: ona treperi, diše.
Ruka sanjara uvek zadrhti kad je piše.
Pero, što nekom krilu davaše raspon veći,
Zatrepti nad hartijom pri rađanju te reči,
Reči što je znamenje iz kraja ko zna koga
I lice nevidljivog, i oblik neznanoga.
Ko li je stvara, kuje? Šiklja iz tmine tmaste,
U našoj tamnoj glavi opada ili raste;
Kao voda razinu, smisao uvek ima;
Ona je znamen ognja što zri u mozgovima.

Svaki se čovek nekoj dubokoj reči klanja;
U njoj se udvajaju sve snage, sva uzdanja.
Po mozgu salivena, živahna ili spora,
Ozbiljna ili britka, ona je slika bora
Sa čela ljudskog dvorac, po ljudskoj glavi zidan;
Stari otisak u njoj kraj novoga je vidan.
Kao talas o hridi, o čela ona bije;
Što jedna ni ne sluti, to druga razotkrije.
U zamišljenom duhu, gde vrvi ih sva sila,
Reči imaju kandže a ponekad i krila.
Kao kad u kaminu crnome iskre blude,
Reči, taj tamni narod, radosne, gorke, lude,
Žalosne, pune snova, putnice zagonetne,
Istražiteljke bića, kroz naše duše lete. (str. 55)

Upravo predočena pesma, kao i ona koja će uslediti, nastale su na Džerziju, prva oktobra, druga aprila 1854. Njima je zajedničko isticanje umentika i njegovog značaja tokom stvaralačkog procesa. U prvoj pesmi umetnikova glava je dvorac a reči su glasovi koji odzvanjaju hodnicima građevine: one hoće da izađu, hoće vani. One su žive i naviru iz tmine. Umetnikova glava je kamin a reči su iskre plamena koji tinja. Gotska atmosfera, podjednako tvorena opisom arhitekture i opisom predela (takozvana „gotska geologija“), prisutna je u Igoovom delu. Gotski žanr, star preko dvesta godina, uz neophodne promene, jedan je od najdugovečnijih u književnosti. Elemente gotske književnosti Igo koristi kao nijedan drugi francuski romantičar.

Priložena fotografija takođe je veza između dve pesme. Reč je o velikoj romantičarskoj temi umetnika i njegovog ateljea. Igo je na jednom od ostrva, na vrhu kuće koju je kupio, imao svoju kulu do koje se peo uskim stepeništem. Ta kula bila je sva u staklu odakle je umetnik posmatrao more oko sebe. Danju bi bila u potpunosti ispunjena svetlošću, što je na priloženoj fotografiji i zabeleženo. Noću bi odatle pesnik posmatrao more, mesečinu, slušao huk talasa. Idealni predložak gotske scenografije bio je pred njim. Odatle on piše narednu pesmu. On, poput neke mitske figure, sa vrha svoje kule posmatra svet, odakle ga i kroz umetnički čin stvara. Odatle on uranja u noć i u njoj pronalazi svoje boravište.

Ja sam od mramora i tmine;
Kao korenje u dubine
Ja uranjam u noći guste;
Ja sam sluh što pod zemljom sluti,
Ja gromu kažem da zaćuti
Usred visine svoje puste.

Ja, kog pesnikom svi zovu,
Bačen u bezglasnu noć ovu,
Tajanstveno sam stepenište,
Neznano stepenište tmine;
Spiralom mojom svet tišine
Nalazi svoje boravište.

Sve buktinje će biti sveće.
Utrnite, vi kratke sreće,
Veselja kratka, sile, vlasti!
Jer nikad nisu moji gosti
Krilate noge svečanosti,
Kao ni gole noge strasti!

Ispred dubine blede moje
I same sablasti se znoje
U stravi koja svakog mori.
Iz gluhog groba ja se dižem
I do onoga praga stižem
Za kojim jedan plamen gori.

U smeh i blesak gozbe tonu.
Na svom okrvavljenom tronu
Ćefove svoje vladar tera.
Kraj njega kade svi i cvile,
I veličina carske sile
Golotinje je ženske mera.

Ne tražite ni ključ ni bravu,
Jer ja sam stepenište; pravu
Optužbu kob će jednom dići.
I neko će, u plaštu tmine,
Po meni doći u visine,
A neko će niz mene sići. (str. 109-110)

Za gotsko je, osim objekta, potreban i zvuk. Ključevi, noževi, svećnjaci, zavese koje se njišu, vrata koja škripe, spiralno i pravougaono stepenište, portreti po kamenim hodnicima, podrumi, ogledala, lusteri koji se ljuljaju, lobanje i slepi miševi. Sve je tu. Interesantno je da su majstori gotskog žanra engleski pisci s kraja 18. veka ali da se nijedan gotski roman ne dešava u Engleskoj. Većina ih je u planinskim predelima Italije. Zli i prvertirani monasi glavni su junaci tih priča. Igo isključuje snažne seksualne elemente prisutne u gotskom romanu ali preuzima spoljašnje odlike, zato kažemo da je on pesnik snažnog dekoruma. Ove spoljašnje odlike koje se manifestuju su dodaci žanru kao što su nakazna stvorenja dodaci plasici na fasadama gotskih crkvi. Najbolje je uporedit neke Igoovoe stihove iz pesme „Zli dusi“. Podražavanje zvukova kroz kratak stih i obgrljenu rimu stvaraju utisak dramske napetosti. Pesma je iz 1828. godine, tada je igo imao dvadeset pet godina. Neki motivi konstantno su prisutni u njegovom stvaralaštvu. Iz pomenute pesme citiraćemo samo pojedine strofe.

Bože! zlih čdovišta,
Duhova grobni glas!
Spiralom stepeništa
Tražimo hitro spas.
Već moja sveća trne,
Duž zida senke crne,
Ko tamni roj što prhne,
Beže na strop od nas.

Pesma „Zli dusi“ ima narativni sled. Kepeci, mali zli dusi koji u noći plešu svoj ples, glasova kao da su u pitanju ukleti zvonici, napadaju prostor u kome su lirski junak i njgova družina, u pesmi nedovoljno definisana, sa kojom je on. Čitava pesma obeležena je zvucima, ne samo na način na koji ih pesnik postiže kroz upotrebu jezika već i kroz naglašavanje zvukova kao što su: žagorenje, grobni glas, žvužduci, „let pomamni, čas munjevit, čas spor“, „tresu se vrata zarđala“, „pakleni krici“, „jauče kuća“.

Evo ih blizu! Nek nas štite
Vrata od čudovišta tih!
Kakve li vojske jezovite
Zmajeva i vampira svih!
I kao travka uzdrhtala
Greda je s krova skoro spala,
Tresu se vrata zarđala,
Spadaju šarke već sa njih!

Pakleni krici! Glas što urla, jeca!
Jezivi roj taj, vetrom zavitlan,
Bez sumnje, nebo! na zid moj što kleca
Već obara se, opseda mi stan!
Jauče kuća, posrće, nagnuta,
I reklo bi se da je istrgnuta
Iz tla, i da je goni bura ljuta,
Ko sveo list, kroz prestravljeni dan! str. 70-71.

Kratak stih sa dominantnom rimom čini da pesma zvuči poput bajalice. Ova pesma, koja stoji na početku Igoovog pesnilčkog stvaralačkog opusa primer je uvođenja dva dominantna motiva koja će on nastaviti do kraja života da koristi: noć i san. „Noćni dah“ doprinosi različitim šumovima koji lirskog subjekta onespokojavaju. Da li je ono što smo pročitali u pesmi „Zli dusi“ njegova noćna mora ili je to prizor kome je on „istinski“ prisustvovao, mi ne možemo sa sigurnošću tvrditi. Nalik kepecu koji čuči i koji se kezi sa trbuha usnule devojke na slici Hajnrih aFjuzelija, tako i u ovom delu lirski subjekt vidi kepeca („Utvara mala, sva zahuktala“) koji na vrhu talasa pleše svoj demonski ples. Lirski subjekt sa prozora svoje kule posmatra predeo koji je ispunjen zvucima. Njih nam pesnik dočarava kroz odjek, kroz zvuk praporaca, glas zvonika, kao moćno žagorenje. Osim što je u prethodnih nekoliko stihova dočarao atmosferu posredstvom nabrajanja zvukova, pesnik ih naglašava i kroz pominjanje duhova koji imaju „grobni glas“. Pesma je ispunjena zvucima, njihovo pominjanje smenjuje naraciju ili deskripciju, posredstvom njihovog naglašavanja pesnik pokušava da dočara atmosferu jeze. Kandže i crna krila grebu prozor lirskog subjekta dok se on uzda u svog sveca zaštitnika i dok mu se na oltaru moli. Najzad, krilati i glasni demoni odlaze, napuštaju zidine zamka, o njegova vrata i prozorska okna više niko ne tuče svojim telom.

Sanjarenje i svetlost, takođe, bitne su odlike Igoovog stvaralaštva. Podudaranje tema kompatibilno je i u Igoovim vizuelnim i u Igoovim poetskim ostvarenjima. Svetlost u Igoovom delu uvek je dvosmislena, ona navodi na oniričnu atmosferu, u funkciji je stvaranja raspoloženja. Takođe, pošto smo na terenu romantičarskih ostvarenja, možemo pomisliti i da nije jedino pejsaž taj koji utiče na posmatračevo osećanje već da je proces dvosmeran i da posmatrač predela, lirski subjekt, podjedanko utiče na „raspoloženje pejsaža“. 

„Gde li bog nalazi tamu koju stavlja / U slomljena srca i u crne noći?“, stihovi su pesme „Večerenje sličice“ koji nam se čine antologijskim. Igo još piše i:

Vres je siv, a magla plava dok dan trne:
Tihi čas kad stado na pojilo stiže.
Kao baklja što se iz zasede diže,
Pun mesec se javlja kroz oblake crne.

Ne znam više kad je, a ne znam ni gde
Gazda Iv uz gajde pevao pesme te.

Putnik, sam, korača, a stepa se mrači:
Jednu senku sledi, dok ga druga prati.
Zapad je još beo, a istok se zlati;
Ovde je još suton, tamo mesec zrači.

Predeo u suton. Trenutak tišine i izmaglice kojom dominiraju disparatni tonovi: baklje i magle, zapad koji se beli dok se istok zlati. Predo zamišljamo kao da je na nekoj drugoj planeti. Kombinovanje svetlosti i zvuka još jedan je dodatak Igoovoj imaginaciji. Dok se predeo mrači, dok je na prelazu, a Igo često prikazuje i životinje sa htonskim obeležjima, one koje se oglašavaju na prelazu, petla, recimo, sumrak razotkriva količine svetlosti u svojim nijansama. Pauci, još jedan gotski element, posebno značajan za snove, ali prisutan i u Igoovom slikarstvu, mleže pletu, a plamen se javlja iz dubine šuma dok pastir u povetarcu vidi igru svetlosti u nejasnom blesku. Čujemo sovin huk. Pesma bez naziva iz 1827. svedoči ovim motivima u prilog.

Sve budi moje snove: livade, gore, grane.
U meni glas oboe, šum krošnje zanjihane po čitav dugi dan još ječi,
A kad suton stigne, u dnu doline crne
Volim jezera zlatna, ta zrcala gde trne Sunce, u oblak zalazeći.

Volim mesec, taj žarki, blistavi komad zlata,
Kad se kroz gustu maglu diže, i kad se hvata, pobledeo, za skut oblaka;
Volim crna i troma kola na putevima;
Kad prolaze pored majura, a za njima valja se pseći lavež mraka. (str. 60)

Pesma iz 1834, napisana u Angijenu, isto bez naziva, jedna je od najlepših Igoovih pesama. Ona nas poziva nas da uporedimo načine na koji su tematizoivali sanjarenje u svom delu Žan-Žak Ruso i Viktor Igo. Sa jedne strane, sanjarenje je proces potpunog poništavanja čula. Sa druge, sanjarenje je proces prepuštanja vizijama. Takođe, ona nas poziva da lirsku junakinju ove pesme uporedimo sa jednom heroinom Dostojevskog. Dolina se vidi kao posuda a magle nad njom kao tamjan koji se dimi. Veličanstvena vizija. Devojka hoda sama, ona podseća na usamljene figure koje je slikao Džon Etkinson Grimšo, čija smo dela, takođe, mogli uporediti i sa Floberovim pejsažima u njegovom ranom delu Novembar. Neka sve bude duša, neka sve glas svoj ima i nek ti moje ime kaže, poruka je devojci koja usamljena hoda kroz „sjesenjenu dolinu“. Mi vidimo kako sve oko nje istovremeno, simultanost oprečnih zvukova ili boja karakteristična je za Igoa, istovremeno iskri i tuli se. Iskri od svetlosti koja se odbija od lišće, tuli se o to isto lišće koje je mokro i koracima ugnječeno.

Oh! da ti sanjarenje postane puno mene,
Dok me čekaš kraj ove doline sjesenjene,
Gde, suncem raskinuta, maglina se koprena
Dimi poput tamjana što u svom sudu gori,
A tebi val jesenji pod nogama šumori
Dok stojiš, sasvim sama i šetnjom zamorena.

Nek sve što vidiš sada, brežuljci i doline,
Nežno žbunje, mirisne i cvetne pitomine
Okna što naglim ognjem gore,
Livade, staze što se zapliću oko sela,
Jaruga, što od krošnji nabujala je cela
Kao od burnih vala more,

Nek šuma, bašta, kuća, nek oblak u daljini
Kojemu podne senku izjeda u tišini,
Nek obrisi nejasni što vazduhom trepere,
Neka grane sa voćem sazrelim, krošnje žute,
Polja što pod dodirom septembra jesen slute,
Neka sve što kreće se, što leti, što se vere,

Nek život oko tebe, bujica uzavrela,
Ta zaljubljena stabla što nemir tvoga čela
Dubokom svojom senkom blaže,
Neka trave i lišće, val, zemlja, svetlost, plima,
Neka sve bude duša, neka sve glas svoj ima
I nek ti moje ime kaže!

Jesenji dan i magla mirišu na tamjan. Dolina je sud iz koga se miris tamjana širi. Možemo pomisliti da je čitav predeo hram kojim se lirska junakinja kreće. Njeno kretanje i njena opažanja pesnik koncentriše na sebe, on želi da ju sve što vidi, što oseti i dodirne podseti na njega. Ali, šta nam on kaže o njoj? Zamišljamo ju kao jurodivu i spolipsistički zanesenu. Zamišljamo je u predelu koji zvuči kao neki od koncerata za klavir Sergeja Rahmanjina. Ona je odazvana u polja, zanesena. Ne zamišljam oje u građanskoj toaleti već kao sa slika ruskih heroina predstavljenih na slikama u Tretjakovskoj galeriji. Ona pešači u predelu, ako mnoge druge junakinje i umetnice doba romantizma, a zamišljamo da zli dusi igraju u kolu nad njom, praći njen korak. Jesen je vizuelno fragmentarno doba, uvek u prelazu, baš kao što je doba dana, svetlost ili zvuk kod Igoa. Taj prelaz jasno je vidljiv na njegovim akvarelima koja su ispred svog vremena, ona su najava lirske apstrakcije, ona su, iako sa drugom paletom, slična Tarnerovim akvarelima Venecije i najava su svih kasnijih Vistlerovih nokturalnih pejsaža na venecijanskim kanalima. To su, baš kao i kod Igoa, „obrisi nejasni što vazduhom trepere“. Stihovi „Neka grane sa voćem sazrelim, krošnje žute / Polja što pod dodirom septembra jesen slute“ navode nas da se setimo Kitsove Ode jeseni i Arčimboldovog slikarstva kje afirmiše jesen kao doba druge plodnosti, kao korpu punu prezrelog, mekog voća, slatkih sokova i izobilja. Polja koja jesen slute, njihovu melanholiju možda najbolje predstavlja Fjodor Dostojevski u jednoj sceni iz romana Zli dusi. Trans Lizavete Nikolajevne koji se odigrava u predelu punom odsečenih stabala, dok za njom juri Mavrikije Nikolajevič, posledica je razgovora sa Stavroginom. Njeno ponašanje u polju isto je kao i Puškinovi stihovi citirani na početku romana:

Liza je letela kao ptica, ne znajući kuda… I pala je, spotakla se o panj. U taj mah, pozadi, sa strane, razleže se jak uzvik, uzvik Mavrikija Nikolajeviča koji je video kakao Liza trči i pade, pa je i on preko polja trčao k njoj… Video je kako ona, …. bezumno trči preko polja, u ovo doba, po ovakvom vremenu… Mavrikije Nikolajevič još nije gubio nadu da će sresti kakve taljige; ali niko ne naiđe. Sitna, tanka kiša svu okolinu skroz probija, guta svaki odsjaj i sve pretvara u zamagljenu, sivu jednoličnu masu. Dan je već odavno nastao, a čini se da još nije svanulo. Odjedanput, u toj tamnoj hladnoj magli ocrta se neka pojava neobična i nezamisliva, idući im u susret. (str. 635-636)

Grafike Kaspara Davida Fridriha na kojima su devojke u belim širokim haljinama i raspuštenim kosama koje stoje na ivici provalije do osušenog, iskrivljenog drveta ili Puškinovi stihovi na početku pomenutog romana

I ubij me, po putu ni traga
Zalutasmo, pa šta ćemo sada?
Nečisti nas je u polja zaveo
Kovitla nas i desno i levo

podsećaju i daju se uporediti sa pomenutom Igoovom pesmom. Ona se ovim literarnim i vizuelnim asocijacijama može dopisati, dodatno razlistati i u umu čitaoca jednim osobenim načinom proširiti. Sanjarija, pesma iz 1828. godine, nastala šest godina pre prethodno protumačene pesme sadrži iste odlike. Magluštine guše horizont. Jesen je, vlada tama, od sunca i kiše zarđale su sve krošnje. Lirski junak je sam, na prozoru. On iz svoje sobe sanjari o mavarskim varošima čiji se vrhovi kupola zlate kao krošnje i nebo oko njega. Oni su nalik vatrometu i pesnik želi da ta daleka, orijentalna varoš izmami iz njega „Pesme, kao jesenje nebo zasutonjene“. U pitanju je još jedan veličanstveni Igoov stih, čiju lepotu sigurno dugujemo i prevodiocu, Nikoli Bertolinu.

Oh! mir mi dajte! Čas je kad ispod kruga tmuše
Magluštine horizont isprekidani guše
A džinovsko svetlilo crveni se i mre,
Kad zlato brežuljaka prekriva hume crne,
Kao da ovih dana, dok jesen tiho trne,
Zarđaše od sunca i kiše krošnje sve.

Oh! ko će da dočara, da stvori iznenada
Onamo – dok u hodnik sumračje meko pada
A ja se na prozoru prepuštam snima, sam –
Mavarsku varoš neku, blistavu, neviđenu,
Što poput vatrometa rasplamtelog u trenu
Zlatnim vršcima zdanja probija maglen pram!

Nek iskrsne preda mnom, nek izmami iz mene
Pesme, kao jesenje nebo zasutonjene,
Nek mi u oči sine magični odraz njen,
I dok se u stišanom žamoru dugo gasi,
Neka mi ljubičasti horizont moj ukrasi
Hiljadom kula, kao čipkasta duga sen! (str. 73)

Noć nad gradom i njegove kule kao čipkasta senka su. Slika o kojoj sanjari lirski subjekt oslonjen o zid svog prozora, slika je egzotiste, osobe koja se maštom prenosi van trenutnog vremena i prostora, van datih mu fizičkih i čulno opipljivih granica. Ezotista teži čulnom, umetničkom ispoljavanju svoje vizije. On uspeva da konkretizuje svoju iluziju. O razlikovanju mistika i egzotiste piše Mario Prac u svojoj knjizi Agonija romantizma. On smatra da obojica imaju sličnost u nameri jer obojica u idealni svet, svet iz sna, prenose svoje želje i neretko pribegavaju određenim stimulansima. Mistik postu i bdenju, egzotist opijumu i drogama. Mistik poriče svet čula dok ih egzotista potvrđuje. Ezotista udaljene zemlje i davna vremena obavija vibracijom svojih čula i materijalizuje ih. Prac piše da se romantičarski egzotizam hrani posebnom kulturnom i duhovnom klimom: nostalgijom (čežnjom). Za egzotika je naročito bitan prozor, tačka sa koje posmatra spoljašnji svet i tačka sa koje sanjari. Prozor je još jedan tipičan romantičarski motiv koji naglašava subjektivnu perspektivu i prodor pojedinčanog, individualnog spolja, u svet.  Prac piše:

On lebdi u nekom neizrecivom rojentalnom sanjarenju koje je svo puno zlatnih odsjaja, prožeto čudnim mirisima i u kome odjekuju radosni uzvici; on ne razvija osećanja elegancije, ponosa i čulnosti i, umesto da sebi kaže da po samoj svojoj prirodi takva stanja ostaju unutarnja, on misli da će ih naći ostvarena na drugim mestima. (str. 167)

Nakon godinu dana pošto je napisao pesmu Sanjarije, Igo, novembra 1828, sa dvadeset šest godina, piše pesmu Sunce na zalasku. Na redu je tema oblaka. Kao i priložene slike, ili prethodne pesme, tama preovlađuje i poređenja su neočekivana. Ako je magla nalik tamjanu, onda je u ovoj pesmi izbrazdano kao leđa krokodila. Pesma podseća na kasne Fridrihove severne pejsaže. Prozračnost neba, njegovo strujanje, nalik morskom kretanju, navodi na asocijativno povezivanje oblika oblaka sa nekom pojavom u prirodi. Nebo nekada podseća na leđa krokodila, nekada na dvorac. Malom promenom, dinamikom vazduha i oblaka, dvorac, to #strašno zdanje pada ko ruina usred mora“, ona „Nad glavama našim visi, poput mračnih i preokrenutih gora.“ Najzad, Sunce zalazi, ono sa nebesa pada kao topovsko đule. Najzad, pesnik poručuje: „Oh, gledajte nebo!“ Za oblake on kaže da su tajnom prožeti, što zbog svetlosti koja je uvek drugačija, u skladu sa godišnjim dobom, što zbog metamorfoza kojima su oblaci skloni, što je naročito istraživao kroz likovni postupak Igoov savremenik, Džon Konstabl i o čemu je stihove sricao još jedan politički pobunjenik, Persi Biš Šeli.

Ja volim prozračno veče, volim veče
Kad, zlatno, po starim pročeljima teče i sja iza krošnja gustih;
Kad mu se po nebu vuku magle plamne
I kad zapljuskuje iz plaveti tamne otočja nebesa pustih.

Oh! gledajte nebo, te oblačne struje,
Neznane oblike te, što ih oluje gomilaju u visini!
Val im se obasja katkad munjom bledom,
Kao da džin neki izvlači odjednom mač u nebeskoj dubini.

Kroz njih svetlost sunca sja, još uvek ista;
Od nje krov kolibe skromne sav se blista kao zlatni krov palate;
Ona tmurni vidik otima od tmine;
Po tamnom travnjaku, kada ona sine, sjajna se jezera zlate.

Dočarava nebo – mutna pruga smeđa –
Krupnog krokodila ispruganih leđa, sa tri reda zuba plamnih,
Kome noć pod sivim trbuhom već zija,
A ko zlatna krljušt sto oblaka sija sa bokova polutamnih.

Zatim nikne dvorac. Ali vazduh tada
Krene, i oblačno strašno zdanje pada ko ruina usred mora,
I pršti u dalji… Niz kupa oblačnih
Nad glavama našim visi, poput mračnih i preokrenutih gora.

Taj crep od olova, od srebra i zlata,
Gde se uragani, grom i burna jata odmaraju žagoreći,
Njega bog po krovu nebeskome slaže,
Kao ratnik koji svoj oklop odlaže kad, umoran, ide leći.

Sve nestaje! Sunce propadne s nebesa,
Ko đule od tuči pada usred kresa žeravice raspaljene,
I talasi moćnog ognja burno niknu,
Do samog zenita oblačine šiknu kao niti žarke pene.

Oh, gledajte nebo! I u smiraj dana,
Uvek, svuda, nek vam duša očarana velove tog neba sanja;
Nekom čudnom tajnom oni su prožeti
Zimi, kad su crni kao pokrov, leti kad zvezdana nose tkanja. (str. 74)

Autorski tekst Ane Arp. Deo eseja posvećenih putnicima romantizma: Putnik – junak njihovog doba. Tekst se ni u delovima ni u celini ne sme prisvajati niti preuzimati.

Putnici romantizma na blogu A . A . A

Slike: Nacionalna biblioteka Francuske

KORIŠĆENA LITERATURA:

Viktor Igo, Crna sunca, izbor, prevod i predgovor Nikola Bertolino, Rad, Beograd, 1972.

Zoran Gluščević, Romantizam, Obod, Cetinje, 1967.

Gistav Flober, Pisma, preveo Milan Predić, Nolit, Beograd, 1964.

Gistav Flober, Kušanje svetog Antonija, prevela Milica Carcaračević, Nolit, Beograd, 1964.

Fjodor Dostojevski, Zli dusi, prevela Kosara Cvetković, Rad, Beograd, 1964.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.