Slikarstvo Džordžije O’ Kif

Georgia O’Keeffe is much more extraordinary than even I had believed. In fact I don’t believe there has ever been anything like her. Mind and feeling very clear, spontaneous and uncannily beautiful – absolutely living every pulse beat. – Alfred Stieglitz

Američka umetnica Džordžija O’Kif (Georgia O’Keeffe) poznata je po svojim apstraktnim pejsažima, predstavljenim iz ptičije perspektive, predstavama mrtve prirode (uglavnom, reč je o talasastim oblicima cveća koji lako mogu podsetiti na spoljašnji izgled ženskih genitalija), slikama njujorških nebodera predstavljenim, za razliku od pejsaža, iz mišje perspektive (ima li simbolike, u ovom slučaju, u načinu predstavljanja, uglu iz koga se predmeti i pojave posmatraju?), po slikanju kostiju i lobanja bizona na području Novog Meksika gde je, pored Njujorka, umetnica imala svoj atelje. Takođe, Džordžija O’Kif bila je poznata i po mnogobrojnim akvarelima ženskih aktova.

Džordžija O’Kif je bila poznata kao muza i životna saputnica pionira umetnosti fotografije, Alfreda Stiglica, osnivača magazina Camera Work koji je prvi okupljao u svom studiju na Menhetnu modernističku elitu mlade Amerike. Stiglic je voleo da fotografiše Džordžijino lice koje bi bilo istaknuto neobičnim položajem njenih ruku, gordost njenog pogleda i oštrinu njene brade koju bi oči bezpogovorno podržale u ponosnom držanju. Sa njenim delom sam se susrela jednog maja kada sam kupila monografiju koja joj je bila posvećena. Kasnije, klupko se dodatno odmotalo kada sam saznala za časopis Camera Work, s obzirom na moje sve veće interesovanje za fotografiju, kao i za knjigu pisama koje su ona i Stiglic razmenjivali tokom mnogih godina njihove burne veze.

Tonight I walked into the sunset — to mail some letters — the whole sky — and there is so much of it out here — was just blazing — and grey blue clouds were riding all through the holiness of it — and the ugly little buildings and windmills looked great against it…

The Eastern sky was all grey blue — bunches of clouds — different kinds of clouds — sticking around everywhere and the whole thing — lit up — first in one place — then in another with flashes of lightning — sometimes just sheet lightning — and some times sheet lightning with a sharp bright zigzag flashing across it –. I walked out past the last house — past the last locust tree — and sat on the fence for a long time — looking — just looking at — the lightning — you see there was nothing but sky and flat prairie land — land that seems more like the ocean than anything else I know — There was a wonderful moon.

Well I just sat there and had a great time all by myself — Not even many night noises — just the wind —

It is absurd the way I love this country… I am loving the plains more than ever it seems — and the SKY — Anita you have never seen SKY — it is wonderful —

Preporuka: 1, 2, 3

Izvor citata: Brain Pickings

Barok nedeljom: Johan Sebastijan Bah i Frančesko Boromini

 

Barok nedeljom je nova serija objava na ovom internet mestu. Nedelja je težak dan, dosadan i deprimirajući. Iako tokom čitave nedelje pojedinac mašta o vikendu (dokaz robovlasničkog odnosa koji vlada u društvenom ekonomskom poretku), nedelja mu je teška, duga, a naročito se takvom čini tokom zime. Rutina banalnih dnevnih obaveza čišćenja kuće, domaćih zadataka, gubljenja vremena na internetu i, još gore, vremena provedenog na akcijama u hipermarketima, čini da nedelja kao dan bude omrznut jer posle svih tih „neodloživih obaveza“ sledi saznanje: sutra moram na posao.

Ja kažem NE. Nedeljom se sluša barokna muzika.

Barok: dragulj umetnosti muzike, arhitekture, skulpture, pozorišta i slikarstva. Svake nedelje trudiću se da objavim po jednu kompoziciju različite forme (opera, kamerna sonata, balet, koncert za orgulje, itd) umetnika iz različitih evropskih zemalja koji su pripadali periodu koji sa sobom nosi određene formalne odlike, teme, naročitu i neobičnu upotrebu instrumenata. U zavisnosti od inspiracije i raspoloživih podataka, uz svaku kompoziciju postovaću osnovne podatke o umetniku, delu, njegovom značaju u kontekstu svog vremena ili u širem kontekstu evropske muzičke kulture („sinhronijski“ i „dijahronijski“ presek umetničkog dela, rečeno jezikom ruske formalističke škole). Takođe, tu će biti i likovnih primera, slikarstva i arhitekture, ali i književnosti.

Prvo delo ove serije verovatno je jedno od najčuvenijih dela umetnosti muzike, Bahova Pasija po Mateji, oratorij napisan 1727. godine koji traje nešto više od dva sata. Pisac libreta Pikander (Christian Friedrich Henrici) služio se Luterovim prevodom (tanka linija po kojoj su umetnici ovog perioda, punog religijskih previranja između protestanata i katolika, morali da održavaju ravnotežu) Jevanđelja po Mateji (poglavlje 26 i 27). Delo je najverovatnije prvi put izvedeno na Veliki petak 1727. godine u Lajpcigu.

U nastavku slede vizuelni primeri kupola crkava koje je u Rimu projektovao i gradio (samo nekoliko decenija ranije u odnosu na Baha) još jedan barokni genije: Frančesko Boromini. Na upravo ovakve primere mislim kada stalno naglašavam da opet treba preispitati u kojoj meri je hrišćanstvo (dogme katoličke, protestantske i anglikanske crkve) uticalo na umetnički razvoj Evrope. Pitanje se može učiniti retorskim ali ja ga ostavljam otvorenim: da li bi bilo barokne umetnosti u ovom obliku i ovolikom obimu da nije bilo katoličke crkve i kontrareformacije?

Johan Sebastijan Bah na blogu A . A . A

Frančesko Boromini na blogu A . A . A

Ljubavne poruke Jung Li

23692-1383549672-jl002_s-xl

Južnokorejska umetnica Jung Lee rođena je 1972. godine u Seulu. Ono što njene instalacije odnosno fotografije odlikuje jeste pejsaž u koji su smeštene neonske poruke sa uobičajenim rečima koje izgovaraju zaljubljeni i, kako to često biva – povređeni. Pomalo paničnim i bizarnim ponavljanjem, ona reči koje svedoče o krahu emocija banalizuje, svodeći ih na neonski sjaj, šarenilo koje podeća na višemilionske gradove noću kada se ljudi vraćaju u svoje stanove-kutije za šibice. Na taj način umetnica svedoči o sveopštoj niskokaloričnosti emocija, kao i o otuđenju koje samo po sebi nije otuđeno od potrebe za pripadanjem i emocijom, ali pred dosezanjem istih jeste nemoćno. Patetici, ali i dodatnoj bizarnosti – koja ne nedostaje umetnosti dalekog istoka – doprinose pejsaži (koji se meni naročito dopadaju) čija je praznina zapravo praznina duše onih koji ove poruke odnosno pitanja ponavljaju.

Umetnica je imala zapaženu izložbu u Green Art Galery u Dubaiju. Sa sajta galerije navodim citat:

Working across sculpture and photography, the exhibition will present works from both her Aporia and Day and Night Series. Aporia, meaning “coming to a dead end” in Greek, was inspired by Roland Barthes’s “A Lover’s Discourse” that tells the story of the ineptitudes of people in love. According to Barthes, when one falls in love the beloved becomes a mystery and one will ceaselessly try to figure out the reasons for their mysterious feelings. The desire to express one’s love produces lies and conflicts leading to a dead end. For Lee, those empty phrases reveal the solitude and sorrow of modern people today.

Inspired by Barthes’s close reading of desire and love, Lee slows everything down patiently analyzing that most intense and overwhelming of states, unanswered desire – the language of complete love and the deep solitary state it throws the lover into. Collecting cliched expressions of love and hatred- very much like Barthes’s collections of of hesitations, stammerings and gasps- Lee places them in deserted landscapes in the form of neon text sculptures, mimicking cold neon signs so often found in cities. The result is a group of beautiful and melancholy empty landscape photographs, contrasting sentimental phrases such as “I still remember”, “Once in a lifetime” and “How could you do this to me?”, with stark layouts of deserted plains or barren snow fields.

  

Jung Lee, I Dream Of You, 2012, C-type Print, 170 x 136 cm

Jung Lee, How Could You Do This To Me?, 2011, C-type Print, 136 x 170 cm

Iva Draškić-Vićanović o Rodenovoj skulpturi

U svojoj knjizi Non finito – prilog zasnivanju estetike nedovršenog, prof. dr Iva Draškić-Vićanović, vanredni profesor estetike na Filološkom fakultetu u Beogradu, u poglavlju „Sukob amorfnog i uobličenog u Rodenovoj skulpturi“, piše:

*

Pogledajnmo sad prelepu Rodenovu Danaidu. Kao Mikelanđelovi Robovi i ona je čvrsto priljubljena uz neobrađenu podlogu koja je hotimice ostavljena u rudimentarnom stanju. Kao prvu snažnu impresiju mi doživljavamo kontrast amorfnog grubog kamena i ljupkog, ženstvenog tela Danaide, suptilno uobličenog Mikelanđelovom tehnikom troppo finito. Danaida leži bolno zgrčena sa kolenima podignutim ka trbuhu i rukama ispred sebe; glava joj je takoreći uronjena u podlogu i gotovo progutana njenom amorfnošću. Položaj devojčinog tela vidimo kao grč intenzivne, kako fizičke, tako i duhovne patnje.

Rodenova Danaida bi sigurno izdržala Mikelanđelov surovi ogled kotrljanja niz planinu. Dirljiva su mala, fino uobličena stopala, mekana i ranjiva, koja izviru neposredno iz grube podloge i vizuelno se sukobljavaju sa njom. Utisak nežnosti i ranjivosti ostavljaju takođe i devojčina leđa i krsta; čitavo telo kao da je bačeno na tvrdu i surovu podlogu koja ga bolno ranjava, fizički vređa i duhovno unižava. Danaidino telo i stopala urađeni su tako da, pored vizuelne mekoće, ona gotovo da imaju i taktilnu. Prevariće nas ovaj mermer uobličen sa toliko ljubavi i veštine i ako ga dotaknemo emitovaće nam senzacije mekoće i topline ljudske puti.

Ogist Roden je, budući i vrhunski teoretičar umetnosti kao što je bio i darovit umetnik, proučavao tajne lepote antičke skulpture, posebno mekoći i suptilnosti ženskog akta. Analizom površine mermera otkrio je  da ona nije glatka i ravna već da ima mnoštvo ispupčenja i ulegnuća koja se vide samo kad se skulptura osvetli lampom odozdo. U svojim razgovorima o umetnosti sa Polom Gzelom (Paul Gsell), veliki skulptor modernog doba kaže: „Zar to nije izvanredno? Evo, pogledajte samo beskrajno talasanje udubljenja koje spaja trbuh sa butinom.. A sad ovde.. na krstima, sve ove divne jamice.“ [1]

Gledajući Rodenovu Danaidu, kao da slušamo ove njegove reči. Gzel kaže da je majstor „govorio tiho, s pobožnim žarom. Naginjao se nad mermer, kao da je zaljubljen u njega. To je istinska put, govorio je on. Kao da je isklesana poljupcima i milovanjem! Kad čovek dodirne torzo, prosto očekuje da je topao.“ [2] Upravo to je Rodenova Danaida – istinska ženska put koja emanira mekoću i toplotu.

Likovni sukob te dve forme – non finito podloge i troppo finito ženskog tela, doživljavamo kao sukob amorfnog i uobličenog u predsokratskoj, Anaksimandrovoj teoriji bića, likovnim sredstvima ponuđen. U ovom slučaju, slučaju Rodenove Danaide, amorfno guta formu, tvrdoća i grubost vređaju i ponižavaju suptilnost oblika.

Kroz krajnje jednostavan i sveden značenjski sloj, dakle, ženski akt zgrčen na gruboj podlozi, poslednji, metafizički plan, razlistava se u dve varijante. Ovaploćenje Anaksimandrove vizije nastajanja i propadanja, omogućuje nam, zahvaljujući zakonu transparencije, i vizuelizaciju Aristotelove metafizičke spekulacije: dva bitna uzroka (aitia) stvari, materija i forma sudaraju se i rvu u našem perceptivnom polju, streme jedna ka drugoj, proždiru jedna drugu i tim svojim sukobom – i skladom ukazuju na ključnu Aristotelovu misao da je kretanje kao stremljenje materije ka formi suština fisisa, energia, bivstvo – u – delu.

Citati:

[1] Pol Gzel, Roden o umetnosti, str. 40.

[2] Isto., str. 41.

Izvor: Iva Draškić-Vićanović, Non Finito – Prilog zasnivanju estetike nedovršenog, Čigoja, Beograd, 2010.

Putnik Kurbe

Uvek će te, slobodni čoveče, srce vući
Moru, tvom ogledalu, jer sebe duša tvoja
Vidi u talasanju tog večnog nespokoja,
A i tvoj duh je isti ponor zastrašujući!

Ti uživaš roneći u sopstvenoj toj slici;
Tvoj pogled je miluje, tvoj zagrljaj je hvata;
Srce ti se raduje odjeku svoga bata
U toj neukrotivoj i divljoj tužbalici.

Podjednako ste mračni i ćutljivi vas dvoje:
Čoveče, niko ne zna dno tvoje provalije,
More, tvoja bogatstva niko otkrio nije,
Toliko ljubomorno čuvate tajne svoje!

I stoleća protiču, a vi ste večno orni
Za bitku bez milosti, za boj vaš pogibeljni,
Tako ste žedni smrti i pustošenja željni,
Braćo neumoljiva, o borci neumorni!

Šarl Bodler – „Čovek i more“

Proučavati istoriju umetnosti sa stanovišta remek-dela pogrešno je. Ipak, ta otkrivalačka staza sama nam se nameće, mi ju, zapravo, svojevoljno biramo, po prirodi stvari krećemo se njome, nesvesni da propuštamo ostale strane sveta, drugačije predele i obale. Postoje istok, zapad, sever i jug a staza kojom se krećemo, ako otvorimo neku Istoriju umetnosti (zapravo istoriju prostornih umetnosti: slikarstva, skulpture i arhitekture), ona nas vodi, hronološki, od jedne do druge strane sveta i, stoga, kao posledicu čitanja i gledanja te knjige, nama se, umesto kružne slike sveta umetnosti, nameće jedna redukovana, pravolinijska slika sveta i razvoja umetnosti. Ovde pod stranom sveta podrazumevam metaforu kojom bih ilustrovala svoju misao a ne konkretnu kulturu koja pripada Zapadu ili Istoku, Severu ili Jugu, mada i ta konotacija može biti uzeta u obzir jer je većina knjiga i udžbenika posvećena istoriji umetnosti zapadnocentrična. Još jedan dodatak saznavalačkoj redukciji.

Istorija umetnosti, naša zamišljena knjiga, koja nam je staza i smernica, osim normativna po pitanju selekcije dela (ko njihov kvalitet određuje i na osnovu kojih kriterijuma, to nam naša knjiga retko otkriva i obrazlaže, a naše pitanje ne treba shvatiti kao pokušaj relativizacije), ona nas i uskraćuje za detaljnija saznanja o ostalim umetnostima, prvenstveno muzici i književnosti. Najzad, glavno, mi bivamo lišeni dijahronijskog preseka umetnosti, staze se ne ukrštaju u vremenu već se mi krećemo isključivo pravolinijiski, od tačke A do tačke B. Našu stazu ništa ne preseca, ni drugo doba, ni druge umetnosti. Nema analogija već isključivo kauzaliteta, razvoj je pravolinijski i posmatran je organski, često kao proizvod cikličnosti ili hegelijanske trijade, rezultat akcije i reakcije. Međutim, mi bez analogija ne možemo da prodremo u pojedinačno delo, ne možemo ga razumeti ako ga ne uporedimo sa drugim delom, nezavisno od toga kojoj umetnosti drugo delo pripada i, još bitnije, kom vremenu.

Postavili smo prevelik zahtev pred našu knjigu u čijem naslovu je reč istorija a ona je hod u vremenu. Ukoliko bismo našu knjigu organizovali tematski ili po principu poređenja to više ne bi bila ta knjiga. Takođe, ukoliko ne želimo da iznova gledamo samo glavna dela nekog slikara već želimo da obuhvatimo u celosti njegovo stvaralašto, onda za nas nije Istorija umetnosti već monografija posvećena umetniku koji nas zanima. Međutim, i monografije najčešće ponavljaju princip rada Istorije umetnosti samo na primeru pojedinačnog slikara. Stoga, problem ostaje otvoren i, čini se, nerešiv. Mi ga možemo argumentovano kritikovati i dovoditi u pitanje ali ne možemo jednostavno doprineti promeni metoda proučavanja i pristupa. Umetnost je odavno oborila pojedine zakone fizike međutim kada je reč o pisanju o umetnosti tada je metod još uvek praćen kartezijanskom logikom. Homer i Helderlin i dalje razgovaraju iako nas fizika uči da je to nemoguće. Umetnost je probila granice prostora i vremena postavivši pred fiziku nove izazove ali je svest ta koja ne može lako da prihvati predlog kroz i umesto njega stalno se vraća na predlog u. Umetnost se proučava sa oba predloga, ali se najbolje obuhvata ako se posmatra kroz vreme, ne u vremenu. Takođe, tu treba dodati konstantno poređenje sa drugim umetnostima. Skulptura i muzika imaju mnogo više sličnosti nego razlika, nezavisno od potpuno različitog medija kome pripadaju.

Ovaj uvod bio nam je neophodan kako bismo dobro razumeli poziciju Gustava Kurbea (1819-1877) u kontekstu teme o putnicima romantizma. Ovog slikara ne smatramo romantičarem, on ni hronološki ni stilski ne pripada tom pravcu. Sebe je nazivao realistom i kada se govori o realizmu (terminu koji mora ići pod navodnike, koji za sobom povlači mnošto pitanja, antinomija i značenjskih nedoumica) njegovo ime se među prvima pomene. Neka njegova dela, ona koja izdvajamo kao obeležje epohe ili pravca, svedoče u prilog realizmu (možda bi bolje bilo koristiti termin naturalizam i to jedino na nivou teme a ne na nivou postupka). Nema u njima ničeg romantičnog: Sahrana u Ornanu prizor je sivila i bede, kaljuge provincijalnog i svakodnevnog, nage kupačice rubensovskih oblina (iste godine, 1853, kada Kurbe slika Kupačice, Flober je napisao: „Juče sam mnogo vremena proveo u posmatranju gospođa na kupanju. Kakva slika! Kakva gnusna slika!“) omaž su baroknoj tradiciji viđenoj u Luvru, slika njegovog ateljea iz 1855. drugačija je od romantičarskih soba stvaranja i na nju ćemo se posebno osvrnuti u nastavku. Ništa u Kurbeovom stvaralaštvu ne svedoči o temama na koje smo navikli kada govorimo o putnicima, prirodi, idealizmu i putovanju. Međutim, tu dolazimo do, u uvodu pomenute, manjkavosti proučavanja umetnosti sa stanovišta remek-dela jer su u većini istorija umetnosti date dve do tri Kurbeove slike koje nam o njemu nedovoljno svedoče pa, samim tim, i pogrešno. Pomenute slike nedovoljne su za obuhvatanje opusa a nedovoljne su i one koje su u monografijama jer je, primera radi, u svom paviljonu-ateljeu Realizam za vreme Svetske izložbe 1867. godine u Parizu Kurbe izložio sto tri platna, tri crteža i dve skulpture. Dvanaest godina ranije, 1855, isto na Svetskoj izložbi u Parizu revoltiran odlukom žirija da ne uvrsti neke od njegovih slika u izložbu, Kurbe u istom paviljonu, tada tri puta manjem, izlaže oko četrdeset svojih slika. Dakle, s obzirom na količinu, ni u pojedinačnim knjigama, monografijama posvećenim umetniku, stvari ne mogu biti bolje. Međutim, za razliku od Istorije umetnosti i pojedinačnih monografija, internet nudi drugačiji izbor i uvid. Muzeji digitalizuju svoje kolekcije a posredstvom društvenih mreža slike se šire. Tako smo svedoci otkrivalačkih potencijala našeg doba koje favorizuje sliku. Otkrivamo umetnike na jedan nov način, slike odavno zatrpane po depoima ili crteži u fasciklama i fiokama ugledali su svetlost dana i na svež način doprinose proširenju granica, oni razlistavaju doba u kome je umetnik stvarao i ističu mnogostrukost njegovog stvaralačkog opusa. Međutim, mi ne odbacujemo knjigu u korist interneta jer je internet ravan kao karta. U pitanju su samo slike, u pitanju su datosti i vizuelne činjenice. Međutim, sinteze i tumačenja tih činjenica mogu se naći u knjigama. Kada se ta dva otkrivalačka rudnika istovremeno koriste tek tada ćemo biti u stanu da doprinesemo kružnoj, sveobuhvatnoj slici umetnosti.

Ona Kurbeova dela koja su uzgred pomenuta u većini knjiga u fokusu su naše teme. U pitanju su pejsaži nastajali od 1854 do 1869. U tom vremenskom razmaku Kurbe je posmatrao more, njegovo pravolinijsko telo i, poput mnogih umetnika opčinjenih barokom, posmatrao je vodu i njena kretanja (voda i oblaci su elementi prirode koje barok na najbolji mogući način uspeva da podražava, naročito zato što se uklapaju u baroknu opsesiju dinamikom i formama koje se menjaju, metamorfozama). Voda, koja je na likovnom planu donji odraz gornjeg (oblaka) podsticaj je za prikaz dinamike u medijumu statičnog. Kurbe odlučuje da otputuje maja 1854. u Monpelje gde ostaje do septembra te godine. U Monpeljeu boravi kod svog pokrovitelja i prijatelja, koga je i prikazao kao vitkog, bradatog riđokosog muškarca na slici Susret – Dobar dan, gospodine Kurbe!, bankara Alfreda Brija koji je, osim u kupovinu njegovih slika, novac ulagao i u izgradnju Kurbeovog pomenutog paviljona i ateljea Realizam. Iz Monpeljea, Kurbe odlazi u Palavu, mesto na obali Sredozemnog mora. Preporod oka, koji mi uočavamo posredstvom promene palete, je izvestan i mi taj preporod uočem na njegovim slikama po atmosferi i po predmetu prikaza možemo porediti sa sto godina kasnije napisanim esejima Albera Kamija, sabranim u knjizi Leto, a možemo se setiti i Kurbeovog vremena, njegovih savremenika i načina na koji su oni pisali o moru i zanesenom posmatraču koji ga doživljava.

Prvo o Kurbeu putniku. S obzirom na specifične istorijske okolnosti umetnik se kretao zemljama Zapadne Evrope, bivajući u izgnanstvu ili na putovanju kao realizaciji potrebe koja je u svrhu umetničkog stvaralaštva. On otkriva Francusku: Arl, Normandija, Palavas, obala Mediterana inspirišu ga i doprinose prikazima mora. Takvih slika je u umetnikovom opusu isuviše da bi se one posmatrale samo kao neočekivan i uzgredan rezultat putovanja. Takođe, umetnik boravi i u Nemačkoj, Švajcarskj, Belgiji i Holandiji. Slike koje ovde prilažemo nastajale su uglavnom tokom prvog boravka na jugu Francuske, u Palavasu. Na prvoj slici vidimo kako putnik otpozdravlja moru isto onako podignute glave kao što je i slikar sebe prikazao, podignute glave, ispružene brade pred prijateljima koje sreće na putu ka obali. Njegov mecena ga otpozdravlja skinuvši šešir dok mecenin prijatelj, takođe, skida kapu i spušta pogled. Umetnik je putnik u polju, sa štapom u ruci i rancem sa opremom na leđima uputio se ka obali.

Čitava scena na slici Susret – Dobar dan, gospodine Kurbe! deluje izveštačeno, nemoguće, nemotivisano i poput slike za pozornicu. Međutim, njena važnost je za umetnika u ličnom pristupu događaju, sećanje na boravak i druženje, a i prikaz sebe kao umetnika u istoj ravni sa onima koji njegova dela kupuju i koji njega finansiraju. Ukoliko narativno dopunimo sliku možemo zamisliti umetnika koji posle susreta sa poznanicima nastavlja svoj put ka obali, u pravcu suprotnom od kretanja kočije koja se u desnom uglu slike od obale udaljava. Slika može biti posmatrana i kao delo koje na nov način afirmiše staru i poznatu temu, u romantizmu naročito dramatično korišćenu, a to je tema o Jevrejinu lutalici. Kurbe spaja dva žanra, portretini i pejsažni, figure dobro uklapa u predeo, a prikazujući sebe sa alatom za slikanje na otvorenom kao da najavljuje slikare koji će stvarati posle njega, naročito francuske impresioniste koji favorizuju slikanje u pleneru (En plein air), stvaranje na otvorenom, što je retko koji romantičarski slikar činio. Na ovom mestu dolazimo do značaja ateljea za stvaralačke trenutke i ta nam tema može biti luk kojim ćemo definisati razliku između romantičara i Kurbea pri poimanju prirode i kakva je uloga umetničkog ateljea u stvaralačkom procesu podvlačeći razlike između Kurbeovog ateljea i romantičarskih prikaza ateljea.

Gustave Courbet - Bonjour Monsieur Courbet - Musée Fabre.jpg

Povlašćen prostor umetnika, radna soba ili atelje, oduvek je privlačio pažnju znatiželjnih poštovalaca umetnosti. Oni su u te prostore voleli da zalaze, posećujući ih, ili su voleli da ih posmatraju kada oni pređu u drugi medijum, u sliku. Stvaralačke sobe u statusu su misterije drevnog trona delfijske proročice, odakle bi isparenja obuzimala dušu i prinosila je k Istini. U daleko desakralizovanijem svetu od onog delfijskog mesto skoro religijskog i mističkog značaja imaju prostori u kojima se stvara. Delfijsko načelo samospoznaje je ključno, kako u stvaralačkom procesu, tako i u osamljivanju u tim prostorima gde jsvetlost koja prodire spolja od ključnog značaja za umetnika  i, pored nje, ono što se vidi sa tog prozora kroy koji svetlost prodire.

Romantičarski ateljei nisu grandiozni, za razliku od Kurbeovog. To su, uglavnom, sobe koje uvek imaju prikazan jedan otvoren prozor kroz koji je moguće videti grad, bilo da je to Rim, Drezden ili Beč. Romantičarski prikazi ateljea odraz su građanske kulture koja ističe subjektivnu perspektivu i unutrašnji doživljaj. Prozor mora biti otvoren jer je upravo on ugao sa koga se svet posmatra i snagom svoje unutrašnje imaginacije izgrađje. Tema otvorenog prozora i romantičarskih ateljea, građanske kulture i subjektivne perspektive priziva u sećanje Emu Bovari sa čelom oslonjenim o zatvoreno prozrosko okno. Ono označava prepreku. Kada je, međutim, prozor otvoren on ističe nadmoć stvaraoca u ateljeu, nadmoć unutrašnjeg da oblikuje spoljašnje, ali to spoljašnje, iako je na slici, ono je i van nje jer je tačka sa koje se svet posmatra i meri soba, a ono spolja prikazano poseduje ugao kakav mu je subjektivna pozicija dodelila. To je najbolje uočljivo na prikazima soba vile Mediči u Rimu, koja je dugo bila rezidencijalno mesto studenata i stipendista Francuske akademije (Prix de Rome) koji su jedni druge slikali u svojim sobama (prvi primer, drugi primer, treći primer).

Kurbe pravi zaokret i na osnovu poređenja stvaralačkih prostora mi ćemo uvideti razliku u pristupu prirodi i pojavnom svetu. Romantičarski umetnik retko ističe sebe direktno. Sama soba je on i predmeti koje prikazuje na slici jesu deo njega, svojevrsni su delovi slagalice za autoportret. On u predmetima koje predstavlja svedoči o sebi, oni su njegova metafora i mogućnost za narativ koji je na posmatraču da oformi. Fetišistički odnos umetnika prema predmetima u kojima bi pronalazio inspiraciju imaju semantičku funkciju. Međutim, u čitavom tom prostoru je samo on iako, kao što smo naglasili, nije uvek direktno prikazan. Kurbe pravi razliku na sledeći nači: romantičarske sobe su prikazane kao mali, intimni prostori dok je njegov atelje ogroman, što visina tavanica i širina prostora u koji je smestio svoje aktere svedoče. Takođe, platna na kojima su prikazane romantičarske sobe su malog obima jer je obim slike uvek bio u proporcionalnom odnosu sa  temom. Možemo se setiti, a da ostanemo u francuskoj romantičarskoj tradiciji (slike dole), Žerikoovog autoportreta u malom ateljeu, gde tavanica počinje tik iznad njegove glave, gde umetnik u crnom, u pozi melanholika, sedi u svom ateljeu dok su oko njega predmeti koji ga definišu: skulptura, lobanja, paleta. Ta slika je razmera 147 x 114 cm. Isto tako, Delakroa, Žerikoov učenik, slika ugao svog ateljea, peć i paravan na platnu razmera 51 x 44 cm. Kurbe odstupa tako što slika svoj atelje na platnu ogromnih proporcija i jedino je Davidova slika Napoleonovog krunisanja veća. Kurbe je prikazao svoj atelje na tri metra i šezdeset santimetara visokom platnu i šest metara širokom. Dakle, sama površina slike koja se zove Slikarski atelje – Realna alegorija u kojoj je sažeto sedam godina mog života kao umetnika, i koja je nastala 1855, svedoči o važnosti umetnikovog stvaralačkog prostora koji je posmatran kao Republika, prostor za društvo unutar koga se njegova umetnost formira, realizuje i izlaže.

Image result for gericault portrait of an artist in his studio

U centru slike Kurbe postavlja sebe, ne postoje više predmeti koji su tu da, poput proširene metafore, o njemu svedoče. U njegovom ateljeu su različiti ljudi, drugi više nisu spolja, oličeni u dometima kulture kao što je arhitektura koja se vidi sa prozora kao deo panorame grada, već su drugi sada u njegovom ateljeu, došli su da se poklone njegovoj umetnosti, ali i da o njoj, svojim interesovanjem, posvedoče. Slikar je pred platnom na kome je konvencionalan pejsaž (možemo pretpostaviti da je izabrao taj žanr da bi vizuelno potvrdio stav da umetnik stvara prema istom principu kao priroda), siromašno dete gleda u njega, što je vizuelna zamena za stav da „blaženi su siromašni duhom“. Dečija neiskvarenost, dečija vizija i nepodeljen doživljaj sveta ono je što se očekuje od Kurbeovog idealnog posmatrača. Zatim, iza slikara koji sedi je naga devojka, ona simbolizuje načelo istine. Njena purpurna haljina (ono veštačko, što skriva pravu prirodu) na podu je, ona je naga jer istina takva treba da bude. Međutim njena nagost nije ogoljena, direktna i sirova, ona uz sebe pridržava beli čaršaf kojim se delimično zaklanja. Dakle, Istina, suptilna i ne agresivno očigledna, stoji nasuprot iskrenosti koja se vidi kao znak lošeg stvaralačkog načela. Sa leve strane umetnikovog platna je jedna grupa ljudi koja je, čini se, istovremeno i u prolazu i u statičnosti koju zahteva dijalog i kontemplacija. Ova slika može biti Rafaelova Atinska škola 19. veka. Ko je zamenio filozofe sa Agore? Sa leve strane ateljea-agore sada su radnici, predstavnici društva u kome je slikar živeo, grupa siromaha, zamišljena seljanka, majka koja doji dete, ljudi bez zuba, mase koje traže pravdu za svoju klasu još od 1789. godine. To su oni jadnici o kojima je Igo pisao a koje je u likovnoj umetnosti, nešto kasnije, najbolje predstavio Van Gog u svojoj prvoj fazi, dok je živeo sa rudarima i tkačima, „ljudi koji jedu krompir“. Sa umetnikove desne strane je građanska klasa koju najbolje predočavaju muškarac i žena koji su u prednjem planu i koji posmatraju platno. Iza njih je jedan mladić koji čita knjigu. To je Šarl Bodler, pesnik citiran na početku, koji u trenutku stvaranja ove slike, 1855. godine, ima trideset i četri godine i koji još uvek nije objavio svoju zbirku Cveće zla (to će učiniti dve godine kasnije). Na toj strani su i Prudon, čuveni filozof, ali i Kurbeov mecena, pomenuti Brije. Pri vratima (na slici, još jedna razlika, nema prozora, a vrata su predstavljena masom boje koja treba da predstavi svetlost odnosno izlaz) moguće je videti zaljubljeni par koji je posvećen sebi i stoji naspram građanskog para u prednjem delu slike.

Kurbe na platnu slika, kao što smo napisali, konvencionalan pejsaž, drugačiji od onih koje mi predstavljamo, i slika ga u ateljeu, za razliku od morskih pejsaža, za koje verujemo da su započinjani na otvorenom, na obali, ali ne i tu dovršavani. Sada, kada smo i posredstvom pisanja o umetnikovom ateljeu napravili distinkciju između Kurbeovog stvaralaštva i romantičarskog, i kroz tu distinkciju definisali rad umentika, možemo se vratiti slikama na kojima su prikazani more, obala, nebo i talasi.

Sve priložene slike Kurbeovih morskih pejsaža odlikuje nizak horizont posredstvom koga nebo dolazi do izražaja, naročito oblaci i njihova dinamika. Svakom slikom preovlađuje čitav spektar boja. Valere, količine svetlosti u jednoj boji, kako u prikazu oblaka tako i u prikazu talasa, umetnik pred posmatrača postavlja suptilno i uspeva da ga očara. Zraci koji se odbijaju o površinu mora ili probijaju kroz guste oblake doprinose atmosferi jutra, tišine i spokoja. Oblaci su iste strukture kao talasi, njihovo kretanje, dinamika i svetlosni efekti zanimaju umetnika. Kurbeove slike odišu drugačijim tonalitetom kojim, za razliku od romantičarskih pejsaža Fridriha i Tarnera, nije prikazana lična drama umetnika niti drama univerzuma, buka i bes prirode koja se obrušava na svog hodočasnika, već mirna obala, svakodnevno prebivalište onih koji tu rade ili tuda prolaze posmatrajući brodove i sakupljajući školjke.

Prvom slikom vlada plava boja u nekoliko nijansi i ona je u kompatibilnom tonalitetu sa zlatikastom bojom peska. Nju sa Bodlerovim stihovima možemo uporediti na sledeći način: ne samo što je čovek pred morem već on, kao u ritmu pesme, usklično otpozdravlja moru ili nekome i nečemu (drugom putniku, brodu?) što mi na slici ne vidimo. Mi narativno možemo nadgraditi sliku, što umetnost i dozvoljava, a mi želimo da svoj asocijativni tok i metod analogija primenimo, poredeći sliku sa Bodlerovim stihovima koji su izrazili jedno panteističko poimanje sveta. Ti stihovi su pesnički izražena filozofija sjedinjenja čoveka i prirode, posmatranje pejsaža kao svog ogledala.

U moru se vidi i traži jedan etički zahtev, bitan za filozofiju 18. i 19. veka: sloboda. Čovek i more su podjednako slobodni. More je čovekovo ogledalo, to je razlog privlačnosti svakog putnika da krene ka obali i litici i da odatle posmatra sebe. Osim slobode, čovekova duša ogleda se u morskoj dubini, tajni i nespoznatljivosti. Talasanje površine vode je ogledalo čovekovog (putnikovog) nespokoja, i kao što je zastrašujuća snaga i dubina mora, tako je zastrašujuća snaga i dubina čovekovog duha. Narcis nije zaljubljen u sebe već u svoju sliku. Tako je i čovek pred morem zagledan i zaljubljen u svoju sliku. More i njegov putnik, posmatrač, avanturista, podjednako su ćutljivi i ćudljivi (Bodler piše „mračni“). Najzad, u duhu kategorije uzvišenog, snage i uništiteljske komponente koja sa bezbednosne distance oduševljava, pesnik zaključuje da su oboje „večno orni za bitku bez milosti“, oboje su, i čovek i more, „žedni smrti i pustošenja željni“.

Morski talasi nadraženi su silinom vetra. Ipak, na slikama osećamo tišinu. Slikar postiže atmosferu mirnog jutra, prožetog mirisom soli, zvucima galebova u daljini i šuštanjem vode koja dodiruje obalu. Posetilac te plaže daleko je od vode, to nam otkrivaju na jednom platnu naslikani čamci. Šta stvara punoću Kurbeovih slika i razbija statičnost dominantne horizontale? To je prikazana dinamika oblaka. Oblaci zauzimaju gornju i veću površinu slike, njihova struktura podseća na talase, ali slikar nikada ne prikazuje dva prirodna fenomena istovremeno jer bi na taj način pretrpao sliku. Oblaci su istaknuti i voluminozni, oni zauzimaju vertikalnu ravan kretanja onda kada je dole, na obali i na pučini sve mirno. Onda kada slikar predstavlja talase, njihovu dinamiku, voluminoznost i zvuk, nebo je neupadljivo i bezlično. Na jednoj od slika umetnik dočarava atmosferu nalik onoj posle oluje. Na drugoj suton čiji hladan vazduh izaziva setu kod posmatrača. Posmatrač nema osećaj da su to prizori sa Mediterana, više mu deluju kao prizori Severnog i Baltičkog mora. Tišina na ovim slikama ima svoje game, ona se kreće od svetlija ka tamnijoj boji što može biti polazište i za prikaze doba dana, što je bila jedna od uobičajenih tema u pejsažnom slikarstvu 18. i 19. veka, a i ranije, ukoliko uzmemo u obzir slikarstvo Kloda Lorena koji je, zaprvao, umetnik koji započinje temu odnosa boje, doba dana i raspoloženja posmatrača. Engleski slikari Tarner i Konstabl pre Kurbea proučavaju i posmatraju oblake. Zanima ih forma, boja, kretanje, mehanizam rada prirodne pojave i način na koji bi se on mogao predstaviti. Međutim, prava priroda njihovog interesovanja je kretanje, a ono je nepredvidivo i tvori neočekivane forme. Kreativna, stvaralačka moć prirode da kretanjem iz sebe proizvodi oblike, obrazuje svetlost i posebnu strukturu jednaka je moći same imaginacije. I tu pravimo krug, vraćajući se na Bodlerovu pesmu, u pitanju je izjednačavanje sebe, svog unutrašnjeg stanja, kretanja, i stvaralačke moći.

Kurbe nas je podstakao da preispitamo način uspostavljanja kanona, da načinimo razlike u prikazu ateljea, učinio je da njegovo delo uporedimo sa Bodlerovim i Konstablovim, naročito po pitanju prikaza dve značajne forme u prirodi a to su talasi i oblaci. Na taj način mi smo napravili jedan krug čiji nas obim nije udaljio od središta: iskustva putovanja i stvaranja umetnosti.

Rajner Marija Rilke: „Zar na nebu sazvežđe Konjanik ne postoji?“

Zar na nebu sazvežđe Konjanik ne postoji?
Jer to se čudno urezalo u nas:
taj ponos od zemlje. I još jedan, koji
goni ga, ustavlja, i koga on nosi u kas.

Zar se ne čini takvom, gonjenom pa obuzdanom
priroda postojanja, sva od čvrstih tetiva?
Put i obrat. Al’ pritisak kaže: tom stranom.
Nova daljina. Od dvoga jedno biva.

Ali, da li biva? Il’ možda ne misli njih dvoje
na isti put pred sobom, na put što za nama osta?
Sto i ispaša njih već bezimeno dvoje.

Prevariti može čak i zvezdani spoj.
Al’ nek nas za tren obveseli da toj
figuri poverujemo. To je dosta.

Soneti Orfeju (I deo), sonet XI

Izvor: Rajner Marija Rilke, Soneti i elegije, preveo Branimir Živojinović, Mali vrt, Beograd 2011.

Slika: Crtež koji prikazuje Orfeja okruženog životinjama, a naslikao ga je italijanski umetnik Cima da Coneligano (1459-1518). Baladina Klosovska, tadašnja Rilkeova družbenica, stavila je ovaj crtež iznad Rilkeovog radnog stola.

Umetnik i njegov pas: Emili Dikinson

 

Rano ustanem – Psa povedem –
U posjet moru krenem –
Iz Prizemlja su – da vide mene –
Izišle sve Sirene.

Fregate – s prvog sprata – ruke
Kudeljne ispružale –
Misleći da sam Miš nasukan –
Na pjeskovite žale –

No ne makoh se – dok mi Plima –
Cipelu prostu ne prođe –
I moju Kecelju – i moj Pojas –
I Steznik moj – takođe –

Ko da je htjelo – cijelu mene –
Da proguta ko Rosu
Što se rukavom Maslačka osu –
A potom – i ja krenem –

Išlo je za mnom – tik uz mene –
Moji Gležnjevi ćute –
Srebrnu Petu mu – a Cipele mi
Biserjem obasute –

Kod Tvrdog Grada više nikog
Znanog mu nije bilo –
Pa uz naklon – i uz mig oka –
More se povlačilo –

 

I started early, took my dog,
And visited the sea;
The mermaids in the basement
Came out to look at me,

And frigates in the upper floor
Extended hempen hands,
Presuming me to be a mouse
Aground, upon the sands.

But no man moved me till the tide
Went past my simple shoe,
And past my apron and my belt,
And past my bodice too,

And made as he would eat me up
As wholly as a dew
Upon a dandelion’s sleeve—
And then I started too.

And he—he followed close behind;
I felt his silver heel
Upon my ankle,—then my shoes
Would overflow with pearl.

Until we met the solid town,
No man he seemed to know;
And bowing with a mighty look
At me, the sea withdrew.

 

Izvor: Emili Dikinson, Poezija, preveli Jasna Levinger i Marko Vešović, Svjetlost, Sarajevo, 1988.

Source: Poetry Foundation  |  Preporuka: Robin Ekiss

Pesma pod rednim brojem 520.

J. V. Gete: „Faust“ (odlomak)

FAUST
A kuda vodi put?

MEFISTOFELES
Ka predelu besputnom
i nepristupnom, na molbu okrutnom
i neuslišljivom. Da l ćeš to moći? –
Tu nema katanaca niti reza,
samoća tebe nosiće i jeza.
Da l štogod znaš o pustošnoj samoći?

Johan Volfgang Gete, „Faust“
Prevod: Branimir Živojinović

Konstantin Kavafi: „Očekujući varvare“

Otto Dix

-Šta ćemo ovde na agori okupljeni?

Treba danas varvari da stignu.

-Zašto u senatu vlada takav nered?
Što senatori većaju a ne donose zakone?

Zato što će varvari danas stići.
Kakve još zakone da donesu senatori?
Varvari će ih načiniti čim stignu.

-Zašto nam je car tako poranio,
i na glavnoj kapiji grada zaseo
na presto, sav svečan, sa krunom na glavi?

Zato što će danas varvari stići.
Pa car čeka da primi
njihovog vođu. Pripremio je
specijalno za njega povelju na pergamentu
sa silnim titulama i počastima.

-Zašto su se naša dva konzula i pretori
pojavili u svojim crvenim togama sa vezom;
zašto su stavili narukvice s toliko ametista,
i sjajno prstenje s divnim smaragdima;
zašto su im danas u rukama skupoceni štapovi
sa čudesnim inkrustacijama u zlatu i srebru?

Zato što će danas varvari stići;
a takve stvari zasenjuju varvare.

-Zašto naših valjanih retora nema da kao uvek
saopšte svoje besede, da kažu svoju reč?

Zato što će danas varvari stići;
a njima su govori i svečane besede dosadni.

-Zašto odjednom nastade toliki nemir
i zbrka. (Kako su im lica postala ozbiljna).
Zašto se tako brzo prazne ulice i trgovi
i svi se vraćaju kućama jako zabrinuti?

Zato što se već smrklo a varvari nisu došli.
A neki ljudi su stigli sa granice
i rekli da varvara više nema.

Pa sad, šta ćemo bez varvara?
Oni su ipak bili neko rešenje.

Prevela: Ksenija Maricki-Gađanski

Iz knjige o Andreju Tarkovskom

WP_20131027_004
 WP_20131027_043WP_20131027_045WP_20131027_059WP_20131027_060WP_20131027_061

Fotografije su deo knjige М. Туровская: Семь с половиной, или Фильмы Андрея Тарковского.

Obično blaga tražimo dalje u odnosu na radijus koji nam je u životu dat ali se ponekad ta ista blaga nađu tik ispred nas. To je retko, ali se dešava. Tako, nisam ni sanjala da bih retko izdanje knjige na ruskom o filmovima Andreja Tarkovskog mogla da pronađem u stanu u kome trenutno stanujem. Pregledajući knjige na polici pronašla sam dragulj koji nisam mogla da čitam pošto nisam učila ruski jezik ali su fotografije bile dovoljne. One su sadržale neke od najupečatljivih scena iz mnogobrojnih i poetičnih filmova ruskog reditelja. Sve fotografije sam ja načinila i za njihovo postovanje nije korišćen nijedan program za obradu.

Crteži Franca Kafke i odlomak iz dnevnika

dbe1de471cdf300fa67616be82a3f97b

U nastavku slede dva odlomka iz dnevnika Franca Kafke koja su verbalno ogledalo crteža koji ih slede.

5. NOVEMBAR 1911.

Sinoć sam sam sa izvesnim predosećanjem skinuo prekrivač sa kreveta, legao i ponovo postao svestan svih svojih sposobnosti, kao da ih držim u ruci; napinjale su mi grudi, raspaljivale glavu, neko vreme ponavljao sam da bih se utiešio da ne ustajem da radim: „To ne može biti zdravo, to ne može biti zdravo“, i trudio se da sa gotovo vidljivom namerom navučem san preko glave. Neprestano sam mislio o nekoj kapi sa štitom koju, da bih se zaklonio, snažnom rukom nabijem na čelo. Koliko sam izgubio juče, kako se tiskala krv u skučenoj glavi, sposobna na sve, a zadržavana jedino silama koje su neophodne za moj goli život i tu se rasipaju.

14. NOVEMBAR 1911.

Utorak. Juče kod Maksa, koji se vratio sa svog predavanja u Brnu.

Posle podne pre no što ću zaspati. Kao da su se čvrste temene kosti, koje obuhvataju bezbolnu lobanju, uvukle nešto dublje unutra i jedan deo mozga ostavile napolju, prepuštajući ga neometanoj igri svetlosti i mišića.

Buđenje jednog hladnog jesenjeg jutra pri žućkastoj svetlosti. Prodirati kroz gotovo zatvoren prozor, pa još ispred okna, pre no što padneš, zalebdeti, raširenih ruku, ispupčena stomaka, nogu povijenih unazad, kao figure na pramcu drvenih lađa.

Izvor: Franc Kafka, Dnevnici 1910-1913, preveo Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.

 

Crtež Franca Kafke, „Mislilac“, 1913.

Crtež Franca Kafke, „Konj i jahač“, 1909-1910.

Četri crteža Franca Kafke

Ciril Kosmač: „Prolećni dan“ (odlomak)

Claude Monet

Klod Mone

Taj prolećni dan bio je lep, svetao i zvonak, kao iz čistog srebra izliven.

Istina, mračni oblaci gorkih doživljaja više puta su nagrnuli na vedro nebo moga sećanja; istina, stari i novi bolovi prilično su često muklo udarali o zid mog srca; vrtlozi nekadašnjih olujnih mladenačkih osećanja podizali su se ponekad; istina, na dnu hladnog ponora životnog saznanja uzdišući su se prevrtali teški kamenovi potopljenih žudnji – ali sve to nije zasenilo, nije izgazilo, i nije razorilo široku i duboku njivu moga mira. O, ne! Sve, što još neukroćeno i nezadovoljeno divlja po mojim unutrašnjim tamama, nije moglo otplaviti ovu dragocenu, plodnu zemlju koju je u mene naplavila, sloj za slojem, trideset godina duga, najčešće blatnjava i uzburkana reka gorkih iskustava.

Taj prolećni dan bio je dakle zaista lep, svetao i zvonak, kao iz čistog srebra izliven.

Izvor: Ciril Kosmač, Prolećni dan, prevela Roksanda Njeguš, Prosveta, Beograd, 1968.

Pablo Pikaso o umetnosti

cavetocanvas:
“ Pablo Picasso in his studio, c. 1910-11
”

Ne podnosim ljude koji pričaju o lepoti. Šta je lepo? Slikarstvo se bavi problemima! Slike nisu ništa osim istraživanje i eksperiment. Nikada ne stvaram sliku kao umetničko delo. Sve je u istraživanju. Ja stalno istražujem, i u tom stalnom traženju, postoji logični razvoj. Zato numerišem i datujem slike. Možda će mi jednog dana neko biti zahvalan zbog toga. Slikanje je stvar inteligencije. To vidite kod Manea. Svaki potez njegove četkice je inteligentan. Inteligenciju na delu vidite i u filmu o Matisu, gde on crta, okleva, i onda se izražava jednim sigurnim potezom.

Slike su bile pravljene uvek na isti način – kao što su aristokrate pravile decu: sa čobanicama. Nikad ne slikate portret Partenona, nikad ne slikate stolicu u stilu Luja XV. Slikate selo južne Francuske, kesu duvana, staru stolicu.

Govori se da je naturalizam suprotan modernom slikarstvu. Voleo bih da znam da li je iko ikad video prirodno umetničko delo. Priroda i umetnost su potpuno različite i nikada ne mogu biti iste. Umetnošću saopštavamo sopstvenu ideju o tome šta priroda nije.

Nema trenutka u kome se može reći: „Uradio sam dobar posao i sutra je nedelja. Čim stanete, morate opet da počnete. Možete da odložite platno i kažete da na njemu više nećete raditi. ALi nikada ne dolazite do kraja.

Ako tačno znate šta ćete da radite, zašto onda to radite? Pošto znate, taj posao je besmislen. Bolje radite nešto drugo.

Za razliku od muzike, u slikarstvu se ne rađa čudo od deteta. Ono što se podrazumeva preranom genijalnošću je genijalnost detinjstva. Ona jenjava sa odrastanjem. Možda takvo dete jednog dana postane pravi slikar, možda čak i veliki slikar. Ali, morao bi da počne od početka. Što se mene tiče, ja nisam posedovao tu genijalnost. Moji prvi crteži nikada nisu mogli da budu na izložbi dečjih crteža. Nedostajala mi je nespretnost deteta i njegova naivnost. U sedmoj godini sam pravio akademske crteže, čija me je preciznost prepala.

Sa ponosom mogu da kažem. Nikada nisam mislio da je slikarstvo umetnost koja ima za cilj da razonodi i zabavi. Pošto su olovka i boja moje oružje, želeo sam das njima prodrem sve dublje i dublje u spoznaju sveta, da bi nas ta spoznaja svakog dana sve više oslobađala… Da, svestan sam da sam se svojom umetnošću borio kao pravi revolucionar.

Nisam pesimista. Ne prezirem umetnost. Ne bih mogao da živim a da njoj nisam posvećen. Volim je kao jedini cilj svog života. Uživam u svemu što radim a što ima veze sa njom. Ali ipak ne vidim zašto bi svi bili obuzeti umetnošću, svi tražili njenu verodostojnost, i tako otvorili vrata gluposti. Muzeji su gomila laži, a ljudi koji od umetnosti prave posao su prevaranti.

Umetnik prima sva osećanja koja odasvud dolaze: sa neba, sa zemlje, sa komadića papira, od obrisa u prolazu, od paukove mreže. Zato ne smemo da pravimo razliku među stvarima. Kada su stvari u pitanju, nema klasnih razlika. Uzimamo ono što je za nas dobro gde god da ga nađemo – osim u sopstvenim delima. Užasavam se od kopiranja samog sebe. Ali, kada mi pokažu stare crteže, na primer, nemam ništa protiv da od njih uzmem sve što želim.

Kad zrelo razmislite, postoji samo nekoliko tema. NJih svi stalno ponavljaju. Venera i Amor postaju Bogorodica i Dete, pa majka i dete, ali to je uvek ista tema. Mora da je divno izmisliti neku novu temu. Uzmimo van Goga. Svakidašnje stvari, poput krompira. Naslikati tako nešto, kao svoje stare cipele! To je nešto.

Mislim da u umetnosti nema ni prošlosti ni budućnosti. Ako umetničko delo ne može da opstane u sadašnjosti, onda ono i nije umetničko delo. Umetnost starih Grka, Egipćana, velikih slikara prošlosti, nije umetnost prošlosti; možda je danas življa nego ikad. Umetnost se ne razvija sama od sebe, ideje se menjaju, a sa njima i načini njihovog izražavanja.

Ljudi kažu da tražim. Ja ne tražim. Ja pronalazim.

Od svih ovih stvari – gladi, bede i nerazumevanja – slava je najstrašnija. Tako Bog kažnjava umetnika. To je tužno. To je istinito. Uspeh je veoma važan! Često se govori da bi umetnik trebalo da radi za sebe, za „ljubav umetnosti“, da tako kažem, i da prezire uspeh. To je pogrešno! Umetniku je potreban uspeh. I ne samo da bi živeo, već i da bi mogao da stvara. I bogatom slikaru je potreban uspeh. Malo ljudi razume bilo šta o umetnosti, a osećaj za slikarstvo nije svakome dat. Većina sudi o umetnosti na osnovu njenog uspeha. Pa zašto prepustiti uspeh „uspešnim“ slikarima? Svaka generacija je imala svoje. Ali gde piše da uspeh pripada samo onima koji laskaju publici? Želeo sam da dokažem da se može biti uspešan uprkos svemu i svakome, bez ustupaka. Znate šta? Moj uspeh u mladosti je bio moj štit. Plavi i Ružičasti period su bili paravan, iza kojega sam se osećao bezbedno.

Kad slikam činiju, želim da vam pokažem da je ona, naravno, okrugla. Ali, ritam slike, kompozicija celine, mogu da me nagnaju da prikažem kružne oblike kao kvadratne. Kad malo razmislite, ja sam verovatno umetnik bez stila. „Stil“ je obično nešto što sputava umetnika i tera ga da stvari vidi na jedan određen način, ista tehnika, ista rešenja, godina za godinom, nekada i za ceo život. Odmah ga prepoznate, on uvek nosi isto odelo, ili odelo istog kroja. Naravno, postoje slikari koji imaju svoj stil. Ipak, ja sam po malo propalica, u trenutku dok me vidite, ja sam se već promenio, ja sam negde drugde. Ne mogu da se skrasim i zato nemam stila.

Uvek sam slikao svoje doba. Nikada se nisam opterećivao traganjem. Slikam ono što vidim, nekad na jedan način, nekad na neki drugi. Nikad se ne premišljam niti eksperimentišem. Kad osetim da nešto želim da kažem, kažem to onako kako mislim da bi trebalo. Nema međustanja u umetnosti. Postoje samo dobri umetnici i manje dobri umetnici.

Kuća za lutke Petronele Ortman

Kuća za lutke koja je pripadala Petroneli Ortman, udatoj za amsterdamskog trgovca Johana Branta, izložena je u Rijks muzeju u Amsterdamu. Videla sam je, mnogo je veća nego što izgleda na priloženoj slici. Zato sam ju, na početku teksta, nazvala kućom a ne, kako je to uobičajenije kada govorimo o lutkama, kućicom. U pitanju je umetnički predmet koji je veći i masivniji od prosečnih regala koje viđamo po stanovima u kojima provodimo našu svakodnevicu. Kroz standardna stambena vrata ona ne bi mogla da prođe. Njena masivnost svedoči o bogatstvu Petronele Ortman, ali je neproporcionalno materijalno veća u odnosu na neke detalje koji vraćaju predmet tajni. Jer, sve što sa sobom i u sebi nosi tajnu, veoma je malo. Ovde prisustvujemo jednom od mnogobrojnih paradoksa ovog predmeta.

Ovu kuću za lutke napravio je (sagradio) anonimni francuski stolar koji je između 1686. i 1710. godine radio u Amsterdamu. Kabineti kurioziteta bili su podjednako sobe i ormari koje bi najčešće izrađivali italijanski ili nemački majstori od najfinijeg i najkvalitetnijeg drveta. Njihovi vlasnici sakupljali bi predmete različitog porekla i izgleda kojima je zajedničko bilo da su egzotični, neobični, bizarni, groteskni i više su se ticali prirodnog sveta, neobičnih vrsta životinja, biljaka i hibridnih bića za koja se verovalo da postoje u dalekim zemljama, odakle su pristizali brodovi. Takođe, ti kabineti kurioziteta sadržali bi i verske relikvije, umetnička dela, numizmatičke kuriozitete, korale, nakit od najfinijih materijala, lobanje, bodeže, knjige.

Petronela je činila nešto slično, samo što je koncept bio drugačiji. Kabineti kurioziteta nemaju koncept. Naizgled. Police, bilo drvenog ormara, čija bi škripa teških vrata najavljivala oblike koji se nalaze u tami, iza njih, ili velikih, tajnih soba u koje bi se vlasnici istih, uglavnom bogati muškarci, povlačili u osamu, bile su, doslovno, natrpane različitim predmetima, čiju je bizarnost i neobičnost dodatno isticala gomila drugih predmeta. Ti predmeti nisu razumeli jedni druge, govorili bi različitim jezicima i tako bi se stvarala ta čuvena barokna vizuelna, značenjska i emocionalna kakofonija. Zub kita za koga se verovalo da je star osamsto godina, novčići na kojima je Hadrijanov lik, prst mrtve svetice koji nije satrulio iz jednog španskog karmelićanskog manastira, antička ženska bista pronađena na Siciliji, oko čijeg vrata bi bila ogrlica od korala, jedna slika na kojoj je pejsaž pred oluju, u čijem su uglu tri ružne starice. Svi ti predmeti nisu bili sistematično poređani, a navikli smo da je upravo sistematičnost i kauzalna raspoređenost predmeta, stilska ili hronološka, odlika većina kolekcija na Zapadu.

U slučaju Petronele Ortman bilo je drugačije. Ona nije sakupljala predmete koji su ukazivali na dinamičnost kretanja i daljinu koju je to kretanje pretpostavljalo, kao što je to bio slučaj sa vlasnicima Kunstkamera. Njen radijus kretanja bio je suženiji i on nam govori o privatnoj situaciji žena u 17. veku. Međutim, zašto baš dupliranje i otkuda toliko strpljenja? Dok je čekala izradu figurica, koje su samo delimično preživele tok vremena, a koje su izrađivane tokom dvadeset šest godina, unutar njene kuće, arhitektonske kocke, uneta je druga, veštačka i ukrašena arhitektonska kocka od drveta, i unutar te kocke, unutar tog kabineta je, s vremena na vreme, ubacivan kabinet da bi i lutke imale svoj prostor za odlaganje i mogućnost za, eventualno, dupliranje prostora, vremena i radnje. Dakle, u pitanju je bilo utrostručavanje dubine stvarnosti, nalik babuškama, nalik nekoj Borhesovoj priči, najviše onoj koja se zove Kružne razvaline. Sanjam da sanjam i u tom snevanom snu nešto se događa, nešto što po buđenju zaboravim.

Taj zaborav snevanog sna je ono što je Ortonela, možda, mislila kada je, s večeri, u polutami tople sobe, možda heklajući ili vezući, a možda i igrajući šah sa svojim suprugom, krajičkom oka posmatrala figurice i njihove sobe koje je tokom dve decenije formirala. Kao što čovek koji godinama sakuplja knjige i pažljivo ih bira, trudeći se da korica ne bude izvijena, i trag štamparskog mastila suviše vidan, posmatra svoju policu, tako mora da je i Ortonela posmatrala svoje kutije unutar kutije. Mora da je čitav taj raspored imao neki smisao, neki svoj zaseban život. I kao što dete posmatra porcelanske figurice u vitrini, ptičice ili zaljubljene pastire, koje je njegova baka stavila na uštirkane heklane komade, misleći da će, eventualno, uspeti da primeti trag njihovog kretanja u mraku, tako je, možda, i Ortonela mislila da se u mraku, kada ona zatvori teška orahova vrata svog kabineta, odvija život, ili pak da, kao i ona, kao i Amsterdam s večeri, i njene figurice odlaze na počinak.

Dakle, mora da je postojala neka priča, a priča, ona uvek podrazumeva narativnost, neku radnju, neki tok događaja, neki prostor, neki vremenski sled. Kada se lutka kreće iz sobe u sobu, kad ju ruka „pisca“ pomera sa jednog mesta na drugo, za to mora postojati neki razlog, neki uzročnik, prvi pokretač. Neko pokreće radnju i neko ju vrši. Tu dolazimo do glavne distinkcije ovog „kabineta kurioziteta“ u odnosu na one koje smatramo uobičajenim. Petronelin „kabinet kurioziteta“ podrazumevao je neku naraciju. Osim umnožavanja stvarnosti i svetova, Petronela je stvarala određenu priču koja nam danas izmiče. Ta priča nije napisana već je prikazana. Mi prisustvujemo nemom lutkarskom pozorištu koje je uz to i bez pokreta. Ta priča mogla je biti ogledalo života, a mogla je imati i zaseban scenario. Ovde je postojala priča koja je mogla, kao i kućice za lutke mnogih devojčica, imati infantilan zaplet baziran na samom životu, a mogla je, i to je uvek zavisilo od kreativnosti devojčice, a u ovom slučaju od Petronele, imati zaseban, novi život. Jer za maštu je, i tu dolazimo do još jedne distinkcije, dovoljno i kada ostane kod kuće.

Klasični kabineti kurioziteta haotični su i ne nude određenu vrstu priče koja ima pripovedni tok u sadašnjosti. Oni su slika baroknog sveta koje je izgubilo središte u svom religijskom haosu. Takođe, oni su telo koje smo otkrili u tepihu, kao u orijentalnoj bajci, i koje, posmatrajući ga, težimo da kauzalno odgonetnemo, zanima nas način na koji je ono tu dospelo. Kod kabineta kurioziteta uvek smo izmešteni prostorno i vremenski jer istorijski prostor i istorijsko vreme ne nude rešenje i utehu. Kod kućica za lutke uvek smo ovde i sada, kod neobičnih i egzotičnih predmeta uvek smo tamo i nekada. Međutim, ono što je zajedničko ovim fenomenima 16. i 17. veka, koji su i u našem vremenu prisutni, ali više kao deo ekscentrične estetske sklonosti pre nego kao deo svakodnevnog života, jeste okvir u kome su: drvena kutija koju zovemo „kabinet“ i koja je neka vrsta granice sveta kojim se krećemo. Zajedničko je, isto tako, i to otuđenje od života i smeštanje istog u novi kontekst kome bi pojedinac dodao svoju želju. Želju za posedovanjem, za fikcijom, za lepotom, za tajnom, za sakupljanjem, za porukom Vremenu da bude umereno u svom ravnodušnom razaralačkom nastojanju.

Slika (1): Kućica za lutke Petronele Ortman (1686-1710, Amsterdam) – Rijksmuseum

Slika (2): Jakob Apel, Kućica za lutke Petronele Ortman, 1710.

Mit o kentaurima

Mala skulptura kentaura, 2. vek pre nove ere

Skulptura kentaura, 2. vek pre nove ere

KENTAURI, surova kosmata bića, koja žive u teško pristupačnim planinama i šumama Tesalije, zapadne Arkadije, Elide i Etolije. Kentauri su deca Iksionovog sina Kentaura i magnezijskih kobila; gornji deo tela nasledili su od oca, a donji – od majki. Drugi su pripovedali da im je otac bio Iksion, a majka Nefela ili da su ponikli iz semena koje je na zemlju prosuo Zevs kada je progonio Afroditu.

Predanje opisuje borbe kentaura sa Lapitima, Pelejem i Heraklom. Lapiti, koje su predvodili Piritoj, Tezej i Nestor, uspeli su da na Pelionu savladaju divlje Kentaure. Ovaj sukob je izazvao kentaur Euriton, koji je kao gost Lapita, u pijanstvu, počinio neko zlodelo u Piritojevom domu. Kasnije se pričalo da su svi Kentauri došli na Piritojevu svadbu gde su, opijeni vinom, počeli da otimaju lapitske žene i dečake. U žestokoj borbi, koja je zatim nastala, Lapiti su izvojevali pobedu i prisilili kentaure da napuste Tesaliju.

Herakle se u više mahova sukobljavao sa kentaurima. Kad je krenuo u lov na Erimantskog vepra, zaustavio se kod gostoljubivog kentaura Fola, koji ga je ponudio pečenim mesom i otvorio mu posudu sa vinom. Miris vina privukao je kentaure u Folovu pećinu, ali ih je Herakle odagnao udarcima i strelama, te su oni pobegli do rta Maleje, gde su se okupili oko Mudrog Hirona, a i Fol je umro od njegove otrovne strele. Kasnije se Herakle sukobio sa kentaurom Euritionom, koji je trebalo da se oženi Deksamenovom kćerkom Mnesimahom, kao i sa opakim kentaurom Nesom.

Predanje pominje i sukob Peleja i Atlante sa kentaurima.

Kentauri su često prikazivani u antičkoj likovnoj umetnosti. Na najstarijim spomenicima oni su predstavljeni u vidu ljudskih figura, ali sa četri noge, od kojih su dve konjske. Od kraja VI veka stare ere samo bista sa rukama i glava su ljudski, a trup i sve četri noge su konjske. Najomiljenije su scene iz borbe kentaura i Lapita, koje simbolišu borbu Grka sa varvarskim narodima. Kentauri se uvek bore kamenjem i stablima drveća; predstavljeni su i kako nose preko ramena stablo jele, o kojoj visi njihova lovina. Osim brojnih predstava na vazama, kentauromahija je prikazana na frizu hrama u Asu (VI vek stare ere), na zapadnom zabatu Zevskovog hrama u Olimpiji (prva polovina V veka stare ere), na metopama Partenona (oko 440. godine stare ere), na zapadnom frizu „Tezeona“ u Atini (druga polovina petog veka stare ere) i na frizu Apolonovog hrama u Basama (oko 420. godine stare ere). Iz rimske epohe najpoznatija je skulptura dva kentaura, rad Aristeja i Papijasa (oko 125. godine). Istom vremenu pripada i mozaik iz Hadrijanove vile u Tivoliju, na kome je prikazana borba kentaura sa zverima. Najzad, treba pomenuti i fresku iz Pompeja, s prikazom kentaura na Piritojevom dvoru.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Crteži kentaura Ogista Rodena

Auguste Rodin, "Centaur abducting a young man"Auguste Rodin - "Centaure enlacant deux femmmes", 1880.

Force and Ruse

Prikaz snage i dinamike – kao osnovnih (telesnih) elemenata Kentaura – evidentan je na priloženim Rodenovim skicama. Skulptor se posvetio crtežu, zahtevnoj likovnoj formi, koja, baš kao i haiku, uz malo reči (odnosno poteza), treba da predstavi suštinu. Suština je, može se naslutiti iz ovako predstavljenih pokreta i oblika, kao i u slučaju predstava na skulpturama, u požudi, u nezajažljivoj dinamici čulnosti. Mi vidimo kentaure u borbi i sjedinjavanju sa ženama Lapita, otmice, poljupce, grebanja i zagrljaje. Kao da nam umetnik zapravo predočava borbu svojih ruku i kamena, ideje duha i grube materije iz koje pokušava da oslobodi formu: konačno umetničko delo.

Pojedini prikazi kentaura u likovnoj umetnosti

Gustave Moreau, Dead Poet and Centaur

Gustave Moreau

Gustave Moreau, Centaur and Cupid

Gustave Moreau

Giovanni Domenico Tiepolo, ca. 1700.

Giovanni Domenico Tiepolo

Honore Daumier, Centaur Abducting a Woman, 1870.

Honore Daumier

Arnold Böcklin, Centaur and nymph

Arnold Böcklin

Giovanni Battista Tiepolo

Giovanni Battista Tiepolo

Franz von Bayros

Odilon Redon, Kentaur koji čita

Odilon Redon

Ovaj sažet i hronološki neorganizovan pregled prikaza kentaura, kojima sam već posvetila post – odlomak iz rečnika grčke i rimske mitologije – u cilju je prikaza pokušaja umetnika da iz mitološke scene istovremeno izvuku najviše od forme, kao i od same poruke koju mitska priča može sadržati. Istu je bilo potrebno predstaviti kroz odgovarajući oblik koji je samoj temi, prema antičkim ili klasicističkim pravilima, namenjen.

Retko se koji umetnik, od onih čija su dela predstavljena, odlučio na prikaz kentaura Hirona čija priča sa sobom nosi oporu poruku. Umetnici su se uglavnom odlučivali na prikaze divljih hordi kentaura koji lutaju udaljenim brdima, opijeni vinom i nezajažljivom požudom. Pikaz neobuzdanih nagona kroz prikaz dinamičnih i neobuzdanih pokreta izazov je za umetnika, za kontrolu i trening pokreta ruke i formiranje linija koje tvore forme.

Smatram da su ovim mitološkim scenama umetnici davali najčešće oblike kroz crtež a ređe kroz ulja na platnu ili skulpture. Tek su kasnije Ogist Roden, kao i neki klasicistički skulptori pre njega – čija se dela mogu videti u Kunsthistorische muzeju u Beču – kentaure počeli predstavljati i kroz forme tvorene mermerom ili na platnu. Tema je, po strogom klasicističkom odnosno akademskom pravilu, morala pratiti formu kroz koju bi bivala predstavljena.

Izgleda da je tema kentaura, prikaza njihovih borbi, raskalašnosti, dinamike kretanja kroz upotrebu oružja, otmicu tuđih žena ili beg kroz prirodno okruženje bila neporeciv nagon u čoveku koji je mogao biti sublimisan i prikazan kao tema dostojna umetničkog dela. No, ostaje pitanje otkud odabir adekvatnih medija kojima su ove scene predočene i zašto baš one. Ili pitanja, kao i odgovori, u ovom slučaju, kao i u slučaju umetnosti uopšte nisu potrebni.

Marsel Prust: „Jedna Svanova ljubav“ (odlomak)

Sandro Botičeli, "Portret Simonete Vespuči"

Sandro Botičeli, „Portret Simonete Vespuči“

Sastanke sa Odetom, bar najčešće, imao je samo uveče; ali, pošto se bojao da joj ne dosadi ako bi joj i preko dana dolazio, želeo je da bar ne prestane biti u njenim mislima, pa je svaki čas tražio neku priliku da to postigne onako kako bi njoj bilo prijatno. Ako bi ga, u izlogu nekog cvećara ili juvelira, očaralo neko cveće ili nakit, odmah je pomišljao da to pošalje Odeti, zamišljajući da će i ona osetiti isto zadovoljstvo kao i on kad je te stvari ugledao, te da će to još uvek uvećati njenu nežnost prema njemu, pa ih je odmah slao u ulicu La Peruz, da ne bi i dalje odgađao trenutak kad će se, pošto ona bude primila nešto od njega, i on sam u neku ruku osećati kraj nje. Naročito je želeo da ona to primi pre nego što pođe od kuće, kako bi mu zahvalnost koju će ona osetiti pribavila da ga ona još nežnije susretne kad ga ugleda kod Verdirenovih, ili čak, ko zna, ako se trgovac dovoljno požuri, da mu ona pošalje i pismo još pre večere, pa čak i da dođe lično kod njega, u naročitu posetu, da bi mu se zahvalila. Kao što je nekad iskušavao Odetinu narav, kad reaguje jednom, pokušavao je da putem njene zahvalnosti izvuče iz nje osećanja koja mu ona još ne beše otkrila.

Ona je često imala novčanih neprilika, pa bi ga, pritešnjena nekim dugom, zamolila da joj pritekne u pomoć. On je zbog toga bivao srećan, kao i zbog svega što je Odeti moglo pružiti uzvišenu sliku o njegovoj ljubavi ili, prosto, ubedljivu sliku o njegovom uticaju, o koristi koju ona može imati od njega. Doduše, da mu je ko na početku rekao: „Njoj se sviđa tvoj društveni položaj“, a sada: „Ona tebe voli zbog tvog bogatstva“, on to ne bi poverovao, ali mu ne bi bilo ni krivo da svet zamišlja da je ona za njega vezana – da ih svet oseća sjedinjene – nečim tako jakim kao što su snobizam ili novac. Ali, da je čak i pomislio da je to istina, možda ga ne bi bolelo što bi u Odetinoj ljubavi prema njemu otkrio potporanj trajniji nego što su prijatnost ili vrline koje je ona mogla u njemu videti: korist, korist koja bi onemogućila da ikad nastupi dan kad bi ona možda došla u iskušenje da prestane da se viđa sa njim. Za sada, time što ju je obasipao poklonima, činio joj usluge, mogao je da se tim prednostima izvan svoje ličnosti, svoje inteligencije, odmori od iscrpljujućeg truda da joj se svidi sam po sebi. A cena koju je, kao ljubitelj nematerijalnih osećanja, plaćao za tu nasladu što je zaljubljen, što živi samo od ljubavi – za koju je kadšto sumnjao da je stvarna – još je svemu tome uvećavala vrednost, kao što viđamo ljude koji sumnjaju da li je prizor mora i šum talasa odista prekrasan, pa se u to ubeđuju, kao i u izvanrednost svojih nekoristoljubivih sklonosti, time što iznajmljuju po sto franaka na dan hotelsku sobu koja im omogućava da se time naslađuju.

Jednog dana kad su mu takva razmišljanja ponovo oživela u sećanju ono vreme kad su mu o Odeti govorili kao o ženi koju muškarci izdržavaju i kad se opet pozabavio time da tu čudnovatu personifikaciju: ženu koju izdržavaju – taj blistavi amalgam nepoznatih, satanskih elemenata, ukrašenih, kao kakva utvara Gistava Moroa, otrovnim cvećem isprepletenim s dragim kamenjem – da takvu ženu suprotstavi  ovoj Odeti na čijem je licu viđao ista osećanja sažaljenja prema kakvom nesrećniku, ogorčenja zbog nepravde, zahvalnosti za dobročinstvo kakve je nekada viđao i u svoje rođene majke, u svojih prijatelja, ovoj Odeti čije su se reči tako često ticale stvari koje njemu samom ble najprisnije poznate, njegovih zbirki slika, njegove sobe, njegovog sluge, bankara kome je poverio svoje hartije od vrednosti, dogodilo se da ga je ova poslednja slika, bankara, podsetila da bi trebalo da ode da podigne nešto novca. Jer, zbilja, ako bi ovog meseca manje izobilno pritekao u pomoć Odeti u njenim novčanim teškoćama nego što je to učinio prošlog meseca, kad joj je dao pet hiljada franaka, i ako joj ne bi poklonio dijamantsku ogrlicu koju je želela, ne bi u njoj obnovio ono divljenje prema njegovoj velikodušnosti, onu zahvalnost zbog koje je bio tako srećan, pa bi pretilo da ona pomisli da se njegova ljubav, pošto bi joj videla manje krupne znake, i sama smanjila.

Izvor: Marsel Prust, Jedna Svanova ljubav, preveo Živojin Živojnović, Politika, Beograd, 2004, str. 105-107.

Štefan Cvajg o Rilkeu

rilke-cvajg

Ako drago ime Rajnera Marije Rilkea, premda je on nemački pesnik, ispisujem na stranicu pariskih dana, činim to stoga što sam se u Parizu s njim sastajao najčešće i najbolje, i što njegov lik vidim uvek, kao na starim slikama, kako se ističe na pozadini toga grada koji je voleo kao ni jedan drugi. Setim li se danas njega i onih ostalih majstora reči koja kao da je iskovana u delu prečiste zlatarske veštine, setim li se tih uvažavanih imena koja su nad mojom mladošću svetlela poput nedostižnih sazvežđa, onda mi se neodoljivo nameće setno pitanje: hoće li u naše sadašnje vreme nemira i opšte pometenosti ikad još biti mogućni tako čisti i samo lirskim slikama obraćeni pesnici?

Jedan je, eto, bio u Nemačkoj, a jedan u Francuskoj, jedan u Italiji, a opet svi u istoj otadžbini, jer živeli su jedino u pesmi, i time što su sa strogim odricanjem izbegavali sve efemerno, oni su, stvarajući umetnička dela, i svoj sopstveni život oblikovali u umetničko delo. Uvek mi se čini čudesnim što smo mi u mladosti među sobom imali takve pesnike bez mrlje i mane. Ja ne znam koliko još danas znače svi ti pesnici, Valeri, Verharen, Rilke, Paskoli, Fransis Žam, koliko oni vrede jednoj generaciji u čijim je ušima godinama, mesto te krhke muzike, tutnjalo klepetavo vodenično kolo propagande, a dva puta grmljavina topova.

Od svih njih možda niko nije živeo tiše, tajanstvenije, nevidljivije nego Rilke. Ali to nije bila nikakva namerna, nikakva forsirana ili popovski drapirana usamljenost, kakvu je na primer Štefan George celebrirao u Nemačkoj; tišina je u neku ruku rasla oko njega, kud bi god išao i gde bi se god nalazio. Pošto je izbegavao svaku buku, pa čak i svoju slavu – taj „zbir svih nesporazuma što se skupe oko jednog imena“, kako je jednom lepo rekao – juriš sujetnog talasa radoznalosti kvasio je samo njegovo ime, a nikad njegovu ličnost. Rilkea je bilo teško pronaći. Nije imao kuće ni adrese gde bi se mogao potražiti, nije imao doma ni stalnog stana, ni službe. Uvek se nalazio na putu po svetu, i niko, pa ni on sam, nije znao na koju će se stranu obrnuti. Za njegovu neizmerno senzibilnu i na svaki pritisak osetljivu dušu predstavljala je tegobu već i svaka kruta odluka, svako planiranje i svako zakazivanje. Tako je susret sa njim uvek bio posledica slučaja. Stojeći, na primer, u nekoj italijanskoj galeriji, čovek bi osetio kako ga presreta, neizvesno od koga, jedan ljubazan smešak. Tek potom bi poznao njegove plave oči, koje su, kad nekog pogledaju, svojim unutrašnjim zračenjem nadahnjivale njegove u stvari po sebi neupadljive crte. Ali baš ta neupadljivost predstavljala je najdublju tajnu njegovog bića. Mogle su proći hiljade ljudi pored tog mladog čoveka sa pomalo melanholično obešenim plavim brkovima i s ponešto slovenskim ni jednom crtom naročite pažnje vrednim oblikom lica, a da ne naslute da je on pesnik, i to jedan od najvećih našeg stoleća; tek u bližem ophođenju otkrivala se njegova izuzetnost: neobična uzdržljivost njegovog bića. Beše mu svojstven jedan neopisivo tih način dolaženja i govora. Kad bi ušao u sobu u kojoj je okupljeno neko društvo, to bi se odigralo toliko bezglasno da bi ga jedva ko primetio. Sedeo bi tada tiho slušajući, ponekad nehotice dizao čelo čim bi mu se učinilo zanimljivim, a ako bi sam počeo govoritti, onda uvek bez afekcije ili strsnog naglaska. Pripovedao je prirodno i jednostavno, kao što mati priča basnu detetu, i sa isto toliko ljubavi, bilo je divno slušati kako se u njemu i najravnodušnija tema oblikuje u nešto slikovito i značajno. Ali tek što bi osetio da je u jednom širem krugu postao centar pažnje, on bi prekinuo i ponovo utonuo u svoje ćutljivo, pažljivo osluškivanje. U svakom pokretu, u svakom gestu bilo je te tišine; čak i kada se smejao, činio je to jednim tek samo nagoveštenim tonom. Sordiniranost je za njega predstavljala potrebu, i ništa mu stoga nije moglo toliko smetati kao buka i svaka vehemencija u oblasti osećanja. „Mene do iscrpljenja umaraju ti ljudi što svoja osećanja bljuju kao krv“, kazao mi je jednom, „i zato Ruse uzimam samo u sasvim malim dozama, kao liker.“ Ne manje nego za odmerenošću u ponašanju, on je imao upravo fizičku potrebu za redom, čistoćom i tišinom; satima bi stajao smeten posle vožnje u prepunom tramvaju ili sedenja u bučnom lokalu. Nije podnosio ništa vulgarno, i premda je živeo u skučenim prilikama, odevanje mu je uvek predstavljalo sumu brižljivosti, čistoće i ukusa. I ono je bilo jedno promišljeno, poezijom prožeto umetničko delo neupadljivosti, a ipak svagda sa jednom nevidljivom, sasvim ličnom notom, sa nekom malom uzgredicom kojoj bi se on potajno radovao, nekom na primer tankom srebrnom grivnicom oko ruke. Jer njegov estetski smisao za dovršenost i simetriju prodirao je sve do najintimnijih i najličnijih stvari. Jednom sam ga gledao u stanu pred odlazak na put – moju pomoć je s pravom odbio kao nenadležnu – kako pakuje kofer. Ličilo je to na slaganje mozaika, svaki pojedini komad usađivan je gotovo nežno u brižljivo prišteđeni prostor; bio bih se osećao prestupnikom da sam tu na cvet nalik hrpu razorio svojom rukom koja bi pokušala da pomogne. I taj njegov elementarni smisao za lepo pratio ga je do u najsporedniju pojedinost, ne smao što je manuskripte ispravljao svojim kaligrafski okruglim pismom tako brižljivo, na najlepšoj haritiji, da je svaki red prema drugome stojao u istoj visini kao da je meren santimetrom; čak i za najnevažnije pismo birao bi odabranu hartiju, i njegov kaligrafski rukopis protezao se pravilno, čisto i okruglo do samog marga. Nikada, ni u najužurbanijem saopštenju, ne bi sebi dozvolio ma i jednu prevučenu reč, nego bi uvek, čim mu se koja rečenica ili izraz ne učine potpunim, s veličanstvenom strpljivošću ispisivao čitavo pismo i po drugi put. Nikada Rilke ne bi dao iz ruke nešto što nije potpuno savršeno.

U šest objavljenih svezaka njegovih pisama nećete gotovo nikad naići na takvo oslovljavanje, a izgleda da posle školskih doina jedva da je iko kod njega stekao pravo na ono bratski prisno „ti“. Njegovoj vanrednoj senzibilnosti bilo je nepodnošljivo da bilo koga ili bilo šta pusti odviše blizu sebi, a pogotovo je sve izrazito maskulino u njemu izazivalo upravo fizičku nelagodnost. Ženama se u razgovoru lakše davao. Njima je pisao mnogo i rado, i u njihovom prisustvu je postajao znatno slobodniji. Plašljiv i rezervisan, Rilke je u Parizu, tom gradu što širi sva srca, delovao daleko ajneuzdržljivije, možda i stoga što se ovde još nije znalo za njegovo delo, za njegovo ime, a on se u anonimnosti uvek osećao slobodniji i srećniji. Posetio sam ga onde u dvema različitim sobama za izdavanje. Obe su bile proste i bez ukrasa, ali su pod vladavinom njegovog smisla za lepo ipak odmah poprimile stila i krotkosti. Kuća u kojoj bi se on mogao odomaćiti nikad nije smela da bude kakva velika najamna zgrada sa bučnim susedima, već radnije kakva stara, makar i manje udobna, a što se tiče unutrašnjeg prostora, njega bi on, gde se god nalazio, svojom sposobnošću za uređivanjeznao smesta tako udesiti da bude smišljeno i da odgovara njegovom biću. Oko sebe je uvek imao sasvim malo predmeta, ali je uvek u ponekoj vazi ili čanku blistalo cveće, što su mu ga možda žene poklonile, ili ga je možda sam s ljubavlju doneo kući. Uvek su sa zida svetlile knjige, lepo povezane ili brižljivo umotane u hartiju, jer on je knjige voleo kao verne životinje. Olovke i pera ležahu na pisaćem stolu pod konac, tabaci neispisane hartije poređani u čist pravougaonik; jedna ruska ikona i jedan katolički krst, koji su ga, čini mi se, pratili na svim putovanjima, davahu njegovoj radnoj ćeliji pomalo religiozan karakter, iako njegova pobožnost nije bila vezana za određenu dogmu. Na svakoj pojedinosti osećalo se da ju je on brižljivo odabrao i nežno čuvao. Ako ste mu pozajmili knjigu koju nije poznavao, dobili ste je natrag umotanu u svilenu hartiju, bez ijednog nabora, i kao praznički dar prevezanu šarenom vrpcom; još se sećam kako mi je, kao dragocen poklon, doneo u stan rukopis Melodije o ljubavi i smrti, i još danas čuvam omot koji ga je pokrivao.

Ali najlepše je bilo šetati sa Rilkeompo Parizu, jer to je značilo videti i najneupadljiviju stvar u njenom punom značaju i sa takoreći prosvetljenim očima; primećivao je svaku sitnicu, i čak je imena firmi, ako mu se činilo da zvuče ritmično, rado izgovarao naglas; upoznati taj jedan grad, Pariz, beše njegova strast, i to gotovo jedina koju sam kod njega uočio.

Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Slušbeni glasnik, Beograd, 2009.

Štefan Cvajg o Džojsu

BeFunky Collage

Najdirljiviji među tim ljudima bili su za moj račun – kao da me je već bila dodirnula slutnja sopstvene sudbine u budućnosti – ljudi bez otadžbine, ili još gore: oni koji su mesto jedne otadžbine imali dve ili tri, ne znajući u dubini duše kojoj pripadaju. Onde u kafani ‘Odeon’ sedeo bi, najčešće sam u jednom uglu, mlad čovek sa smeđom bradicom i upadljivo debelim naočarima pred oštrim tamnim očima; rekoše mi da je to jedan vrlo talentovani engleski pesnik. Kada sam se nekoliko dana kasnije upoznao sa Džemsom Džojsom, on je oštro negirao da u bilo kom pogledu pripada Engleskoj. On je Irac, reče. Piše istina na engleskom jeziku, ali ne misli na engleski način. „Želeo bih“, rekao mi je tada, „jezik koji stoji nad jezicima, jezik kome svi oni služe. Na engleskom se ne mogu potpuno izraziti a da se time ne zatvorim u jednu tradiciju.“ Meni to nije bilo sasvim jasno, pošto nisam znao da je on već tada pisao svog ‘Ulisa’; bio mi je ponudio samo svoju knjigu ‘Portret jednog umetnika kao mladića’, jedini primerak koji je imao, i svoju malu dramu ‘Izgnanici’ koju sam tada čak hteo prevesti da bih mu pomogao. Što sam ga više upoznavao, tim me je više dovodio u čuđenje svojim fantastičnim znanjem jezika; iz tog oblog, kao čekićem iskovanog čela, koje se pod električnom svetlošću sjajilo kao porcelan, stajale su utisnute reči svih narečja, i on ih je kombinovao kao u nekoj briljantnoj igri. Jednom kada me je upitao kako ću na nemački prevesti jednu tešku rečenicu iz ‘Portreta jednog umetnika’, pokušali smo zajednički da je oblikujemo najpre na italijanskom; za svaku reč imao ih je pripremljenih pet ili šest u svakom idiomu, čak i onih dijalektskih, i znao njihov valer, njihovu težinu do u najsitnije nijanse. Neka neodoljiva gorčina retko ga je napuštala, ali ja mislim da je baš ta razdraženost predstavljala snagu koja ga je prožimala intezitetom i produktivnošću. Zlovolja prema Dablinu, prema Engleskoj, prema izvesnim licima, pretvarala se u njemu u dinamičnu energiju, a oslobađala stvarno tek u pesničkom delu. Činilo se, međutim, da on voli tu sopstvenu oštrinu; nikad ga nisam video nasmejana ili makar dobro raspoložena. Uvek je davao utisak jedne u sebe sklupčane mračne snage, i kada bih ga video na ulici, oštro stisnutih tankih usana i uvek užurbanog, kao da se ustremljuje na nešto određeno, osetio bih odbojnost i unutrašnju izolovanost njegovoga bića još snažnije nego u našim razgovorima. I nisam kasnije bio nimalo začuđen što je napisao baš delo najveće usamljenosti, najveće nepovezanosti sa svim drugim, to delo koje se na našu epohu oborilo poput meteora.

Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Službeni glasnik, Beograd, 2009.