Kuća za lutke Petronele Ortman

Kuća za lutke koja je pripadala Petroneli Ortman, udatoj za amsterdamskog trgovca Johana Branta, izložena je u Rijks muzeju u Amsterdamu. Videla sam je, mnogo je veća nego što izgleda na priloženoj slici. Zato sam ju, na početku teksta, nazvala kućom a ne, kako je to uobičajenije kada govorimo o lutkama, kućicom. U pitanju je umetnički predmet koji je veći i masivniji od prosečnih regala koje viđamo po stanovima u kojima provodimo našu svakodnevicu. Kroz standardna stambena vrata ona ne bi mogla da prođe. Njena masivnost svedoči o bogatstvu Petronele Ortman, ali je neproporcionalno materijalno veća u odnosu na neke detalje koji vraćaju predmet tajni.

Ovu kuću za lutke napravio je (sagradio) anonimni francuski stolar koji je između 1686. i 1710. godine radio u Amsterdamu. Kabineti kurioziteta bili su podjednako sobe i ormari koje bi najčešće izrađivali italijanski ili nemački majstori od najfinijeg i najkvalitetnijeg drveta. Njihovi vlasnici sakupljali bi predmete različitog porekla i izgleda kojima je zajedničko bilo da su egzotični, neobični, bizarni, groteskni i više su se ticali prirodnog sveta, neobičnih vrsta životinja, biljaka i hibridnih bića za koja se verovalo da postoje u dalekim zemljama, odakle su pristizali brodovi krcati tovarom. Takođe, ti kabineti bi sadržali i verske relikvije, umetnička dela, numizmatičke kuriozitete, korale, nakit od najfinijih materijala, lobanje, bodeže, knjige.

Petronela je činila nešto slično, samo što je koncept bio drugačiji. Kabineti kurioziteta nemaju koncept. Police, bilo drvenog ormara, čija bi škripa teških vrata najavljivala oblike koji se nalaze u tami, iza njih, ili velikih, tajnih soba u koje bi se vlasnici istih, uglavnom bogati muškarci, povlačili u osamu, bile su, doslovno, natrpane različitim predmetima, čiju je bizarnost i neobičnost dodatno isticala gomila drugih predmeta. Ti predmeti nisu razumeli jedni druge, govorili bi različitim jezicima i tako bi se stvarala ta čuvena barokna vizuelna, značenjska i emocionalna kakofonija. Zub kita za koga se verovalo da je star osamsto godina, novčići na kojima je Hadrijanov lik, prst mrtve svetice koji nije satrulio iz jednog španskog karmelićanskog manastira, antička ženska bista pronađena na Siciliji, oko čijeg vrata bi bila ogrlica od korala, jedna slika na kojoj je pejsaž pred oluju, u čijem su uglu tri ružne starice. Svi ti predmeti nisu bili sistematično poređani, što je odlika većina kolekcija na zapadu.

U slučaju Petronele Ortman bilo je drugačije. Ona nije sakupljala predmete koji su ukazivali na dinamičnost kretanja i daljinu koju je to kretanje pretpostavljalo, kao što je to bio slučaj sa vlasnicima Kunstkamera. Njen radijus je bio suženiji i on nam govori o privatnoj situaciji žena u 17. veku. Međutim, zašto baš dupliranje i otkuda toliko strpljenja? Dok je čekala izradu figurica, koje su samo delimično preživele tok vremena, a koje su izrađivane tokom dvadeset šest godina, unutar njene kuće, arhitektonske kocke, uneta je druga, veštačka i ukrašena arhitektonska kocka od drveta, i unutar te kocke, unutar tog kabineta je, s vremena na vreme, ubacivan kabinet da bi i lutke imale svoj prostor za odlaganje i mogućnost za, eventualno, dupliranje prostora, vremena i radnje. Dakle, u pitanju je bilo utrostručavanje dubine stvarnosti, nalik babuškama, nalik nekoj Borhesovoj priči, najviše onoj koja se zove Kružne razvaline. Sanjam da sanjam i u tom snevanom snu nešto se događa, nešto što po buđenju zaboravim.

Taj zaborav snevanog sna je ono što je Ortonela, možda, mislila kada je, s večeri, u polutami tople sobe, možda heklajući ili vezući, a možda i igrajući šah sa svojim suprugom, krajičkom oka posmatrala figurice i njihove sobe koje je tokom dve decenije formirala. Kao što čovek koji godinama sakuplja knjige i pažljivo ih bira, trudeći se da korica ne bude izvijena, i trag štamparskog mastila suviše vidan, posmatra svoju policu, tako mora da je i Ortonela posmatrala svoje kutije unutar kutije. Mora da je čitav taj raspored imao neki smisao, neki svoj zaseban život. I kao što dete posmatra porcelanske figurice u vitrini, ptičice ili zaljubljene pastire, koje je njegova baka stavila na uštirkane heklane komade, misleći da će, eventualno, uspeti da primeti trag njihovog kretanja u mraku, tako je, možda, i Ortonela mislila da se u mraku, kada ona zatvori teška orahova vrata svog kabineta, odvija život, ili pak da, kao i ona, kao i Amsterdam s večeri, i njene figurice odlaze na počinak.

Dakle, mora da je postojala neka priča, a priča, ona uvek podrazumeva narativnost, neku radnju, neki tok događaja, neki prostor, neki vremenski sled. Kad se lutka kreće iz sobe u sobu, kad ju ruka „pisca“ pomera sa jednog mesta na drugo, za to mora postojati neki razlog, neki uzročnik, prvi pokretač. Neko pokreće radnju i neko ju vrši. Tu dolazimo do glavne distinkcije ovog „kabineta kurioziteta“ u odnosu na one koje smatramo uobičajenim. Petronelin „kabinet kurioziteta“ podrazumevao je neku naraciju. Osim umnožavanja stvarnosti i svetova, Petronela je stvarala određenu priču koja nam danas izmiče. Ona nije napisana već je prikazana. Mi prisustvujemo nemom lutkarskom pozorištu koje je uz to i bez pokreta. Ta priča mogla je biti ogledalo života, a mogla je imati i zaseban scenario. Ovde je postojala priča koja je mogla, kao i kućice za lutke mnogih devojčica, imati infantilan zaplet baziran na samom životu, a mogla je, i to je uvek zavisilo od kreativnosti devojčice, a u ovom slučaju od Petronele, imati zaseban, novi život. Jer za maštu je, i tu dolazimo do još jedne distinkcije, dovoljno i kada ostane kod kuće.

Klasični kabineti kurioziteta haotični su i ne nude određenu vrstu priče koja ima pripovedni tok u sadašnjosti. Oni su slika baroknog sveta koje je izgubilo središte u svom religijskom haosu. Takođe, oni su telo koje smo otkrili u tepihu, kao u orijentalnoj bajci, i koje, posmatrajući ga, težimo da kauzalno odgonetnemo, zanima nas način na koji je ono tu dospelo. Kod kabineta kurioziteta uvek smo izmešteni prostorno i vremenski jer istorijski prostor i istorijsko vreme ne nude rešenje i utehu. Kod kućica za lutke uvek smo ovde i sada, kod neobičnih i egzotičnih predmeta uvek smo tamo i nekada. Međutim, no što je zajedničko ovim fenomenima 16. i 17. veka, koji su i u našem vremenu prisutni, ali više kao deo ekscentrične estetske sklonosti pre nego kao deo života, jeste okvir u kome su: drvena kutija koju zovemo „kabinet“ i koja je neka vrsta granice sveta kojim se krećemo. Zajedničko je, isto tako, i to otuđenje od života i smeštanje istog u novi kontekst kome bi pojedinac dodao svoju želju. Želju za posedovanjem, za fikcijom, za lepotom, za tajnom, za sakupljanjem, za porukom Vremenu da bude umereno u svom ravnodušnom razaralačkom nastojanju.

Slika (1): Kućica za lutke Petronele Ortman (1686-1710, Amsterdam) – Rijksmuseum

Slika (2): Jakob Apel, Kućica za lutke Petronele Ortman, 1710.