Grčki mit prema Zbignjevu Herbertu

August Roden, "Orfej i Euridika", 1893.

August Roden, „Orfej i Euridika“, 1893.

ORFEJ I EURIDIKA

Sve je to čuo Orfej u tami sa silovitim pljuskom. Prvi put se zadivio Euridikinoj mudrosti. Da li je stvarno potrebno umreti da bi se osetio odraslim?

Pred njim poče da se otvara bazaltni pejzaž, dostojanstven poput spaljene šume, netaknut kao oko vulkana, kao unutrašnjost guste materije, kao plavet noći sagorele do ništavila.

Opevah svitanja sunca krunisanja
putovanje boja od zaranka do večeri
a zaboravih na tebe
besmrtna noći

Orfej se iznenada okrenu prema senima Euridike i Hermesa i u ushićenju uzviknu jednu reč: – Pronađoh!

Seni iščezavaju. Orfej izlazi na svetlost dana. Ispunjava ga radosni ponos, jer je otkrivenje spoznalo i novu vrstu književnosti, otada zvanu lirika melanholije i mraka.

AHIL I PENTESILEJA

Kada je Ahil kratkim mačem probo grudi Pentesileje i triput okrenuo oružje u rani, video je – u iznenadnom saznanju – da je kraljica Amazonki lepa.

Položio ju je brižno na pesak, skinuo joj težak šlem, raspustio kosu i nežno joj prekrstio ruke na grudima. Međutim, nije imao hrabrosti da joj zatvori oči.

Pogledao je, još jednom, oproštajnim pogledom i, kao primoran nepoznatom silom, zaplakao je – onako kako ni on, a ni drugi junaci tog rata nisu plakali – tihim, zaklinjućim, utišanim i bespomoćnim glasom, u kome su se vraćali jadanje i kadenca pokajanja, nepoznata Tetidinom sinu. Na Pentesilejin vrat, grudi i kolena poput lišća su padali samoglasnici te tužbalice, obavijajući njeno telo koje se hladilo.

Sama se pripremala za večna lovišta u tajanstvenim šumama. Njene još nezatvorene oči izdaleka su gledale u pobednika sa upornom mržnjom plave krvi.

PROMETEJ I HERMES

Pustara nekakva. Hermes kaže Prometeju:

„Sada vidiš zbog čega se sve upravo ovako završilo. Bio si preterano nestrpljiv, Prometeju.

Dok je to govorio vazduh je ispunjavao osuđenikov krik. Hermes je, međutim, to dozvoljavao, da bi dijalog tekao skladno i tečno.

„Dakle, sada shvataš, svoj plana valja ostvarivati postepeno, lagano, petoletka po petoletka, od pamtiveka do pamtiveka. I sve novije krugove čovečanstva treba upućivati u tajne, a u slučaju da se stvar razotkrije montirati monstruozni lažni proces i krivce kazniti zbog krađi tajni bogova.

Prometejev krik.

„Istini za volju, bogovi su se lako pomirili sa krađom vatre. Brzo je degradirana i oterana u kuhinje. Sve što je mogla da uradi bilo je da greje lonce. Jer to više nije bila nebeska vatra koja proždire gradove. Sada su već svi zaboravili da je gnev bogova izazivalo sećanje na Prometejevu krađu.

Krik. Dijalog teče dalje.

„A sećanje rađa savest“, nastavlja dalje Hermes, razvlačeći samoglasnike, kao da se sladi tom reči koja je trenutno neprimetna, ali, pojačavajući se kao vatra, u trenutcima iskušenja zahvata dušu. „Ono što se jednom probudi ne može se više uspavati, što Orestu nalaže da u potrazi za oproštajem bludi putevima. Dakle, ti si stvorio čoveka, jer bogovi ne znaju za grižu savesti.

Prometejev krik.

Hermes odlazi. Ni on nikada u životu nije osećao čari griže savesti.

Izvor: Zbignjev Herbert, Kralj mrava, prevela Biserka Rajčić, Arhipelag, Beograd, 2014.