Crteži Franca Kafke i tri odlomka iz piščevog dnevnika

dbe1de471cdf300fa67616be82a3f97b

Franc Kafka 1906. godine

U nastavku slede dva odlomka iz dnevnika Franca Kafke koja su verbalno ogledalo crteža koji ih slede.

5. NOVEMBAR 1911.

Sinoć sam sam sa izvesnim predosećanjem skinuo prekrivač sa kreveta, legao i ponovo postao svestan svih svojih sposobnosti, kao da ih držim u ruci; napinjale su mi grudi, raspaljivale glavu, neko vreme ponavljao sam da bih se utiešio da ne ustajem da radim: „To ne može biti zdravo, to ne može biti zdravo“, i trudio se da sa gotovo vidljivom namerom navučem san preko glave. Neprestano sam mislio o nekoj kapi sa štitom koju, da bih se zaklonio, snažnom rukom nabijem na čelo. Koliko sam izgubio juče, kako se tiskala krv u skučenoj glavi, sposobna na sve, a zadržavana jedino silama koje su neophodne za moj goli život i tu se rasipaju.

14. NOVEMBAR 1911.

Utorak. Juče kod Maksa, koji se vratio sa svog predavanja u Brnu.

Posle podne pre no što ću zaspati. Kao da su se čvrste temene kosti, koje obuhvataju bezbolnu lobanju, uvukle nešto dublje unutra i jedan deo mozga ostavile napolju, prepuštajući ga neometanoj igri svetlosti i mišića.

Buđenje jednog hladnog jesenjeg jutra pri žućkastoj svetlosti. Prodirati kroz gotovo zatvoren prozor, pa još ispred okna, pre no što padneš, zalebdeti, raširenih ruku, ispupčena stomaka, nogu povijenih unazad, kao figure na pramcu drvenih lađa.

16. JANUAR 1922.

U prošloj sedmici kao da sam pretrpeo slom, tako potpun kao možda samo u onoj noći pre dve godine, drugi takav slučaj nisam doživeo. Činilo se da je svemu došao kraj, pa ni danas se ne čini sasvim drukčije.

Prvo: Slom, nemogućnost spavanja, nemogućnost bdenja, nemogućnost podnošenja života, tačnije: uzastopnosti života. Časovnici se ne podudaraju, unutarnji juri đavolski ili demonski ili svakako neljudski, spoljni zapinjuući ide svojim običnim hodom. Šta se može dogoditi drugo sem da se ta dva rzličita sveta razdvoje, i oni se razdvajaju ili se bar trzaju uzajamno na stravičan način. Plahovitost unutarnjeg hoda svakako ima različite razloge, ali najvidnije je samoposmatranje, koje nijednoj predstavi ne dopušta da se umiri, svaku najuri, pa da onda i njega samog opet kao predstavu najuri novo samoposmatranje.

Drugo: Ova jurnjava uzima pravac koji iz čovečanstva vodi napolje. Usamljenost koja mi je najvećim delom oduvek bila silom nametnuta, a jednim delom sam je ja tražio – ali šta je i to bilo drugo do prisila – postaje sada sasvim nedvosmislenai ide u krajnost. Kamo vodi? Ona može, ovo izgleda najubedljivije, da odvede u ludilo, o tome se ne može izreći ništa više, jurnjava prolazi kroz mene i rastrže me. Ili pak mogu – mogu? – makar samo najsićušnijim delićem, da se održim uspravno, i pustim dakle da me ponese jurnjava. Gde ću dospeti tada? „Jurnjava“ je samo slika, ja mogu reći i „juriš na poslednju zemaljsku granicu“, i to juriš odozdo, od ljudi i budući da je i to samo slika, mogu je zameniti slikom juriša odozgo, nadole prema meni.

Izvor: Franc Kafka, Dnevnici 1910-1913, Dnevnici 1914-1923, preveli Vera Stojić, Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.

 

Crtež Franca Kafke, „Mislilac“, 1913.

Crtež Franca Kafke, „Konj i jahač“, 1909-1910.

Četri crteža Franca Kafke