Đovani Lorenco Bernini: „Apolon i Dafne“

Priču o bogu Apolonu i nimfi Dafne italijanski barokni skulptor, arhitekta i slikar Đovani Lorenco Bernini mogao je pročitati u delu Metamorfoze rimskog pesnika Ovidija. Prema tvrdnjama teoretičara, ova skulptura rezultat je nadmetanja prostornih i vremenskih umetnosti. Skulptura i slikarstvo su prostorne dok su književnost i muzika vremenske umetnosti. Postavljalo se pitanje kako jedna umetnost unutar sebe može drugu da predstavi, kako posredstvom skulpture prikazati kretanje ili narativni tok koji u književnom delu zauzima nekoliko redova ili muziku koja traje tek nekoliko sekundi. U slikarstvu, trenutak je „dokumentovan“, u skulpturi on je „okamenjen“. Bernini je kretanje – bežanje nimfe od božanstva – kroz mermer, kroz statičnu i tvrdu masu, predstavio kao da je reč o fluidnoj i pokretnoj materiji koja pleše, koja je muzika i uzdah.

Odnos Hendlove kompozicije iz opere Rinaldo i ove skulpture, uprkos jednovekovnoj razlici, u uzajamnom je trenju, privlačnosti koja naslovom odgovara priči. Možda bismo Apolonovu naklonost nimfi Dafne koja je, ironično, po nju bila fatalna, no ne i po njega, mogli nazvati Pusti me da plačem? Bernini savršeno oblikuje nimfin poslednji uzdah dok gipko telo prerasta u lovorovo drvo čiji će splet listova Apolon kasnije sebi staviti na čelo, noseći venac poput krune kao zaštitni znak svih pesnika i poklonika Lepog. Kasnije, lovorov venac, iz potpuno drugih pobuda, sebi umesto zlatne krune (ili u pozlaćenom obliku) stavljaće vladari Rima na čelo. Treba znati odakle dolazi poklič sujeti, odakle baš takva kruna i šta je rezultat trijumfa. Dok Had otima Persefonu, on na glavi ima krunu koja se dodatno sjaji njegovom grimasom trijumfa nad telom koje mu se opire. Ovde je scena identična.

Ali, ovo je priča i o ljubavi. No, kao i mnogi grčki mitovi na tu temu, ona nema srećan kraj. Pervertiranost ne izostaje kada pokušamo da zamislimo, sa potpunim estetskim zadovoljstvom, skoro erotskog inteziteta, bol koji telo oseća kada prerasta u drvo. Neobične li priče! Ono što je poput drveta čvrsto i hladno – mrtvo je. Samo ono što je slabo, što je meko i što oseća, ono je živo. Nimfa odbija Apolonova udvaranja, nju strele Erosa ne dotiču, a to se kažnjava prerastanjem u čvrstinu koja je nema, koja je tišina, koja je mučenje ćutanjem. Ne možeš čak ni da plačeš. Upravo taj trenutak prerastanja uzdaha u nemost, inteziteta života u gubljenje daha, rezultat je uporednog toka bola i zadovoljstva. Erotičnost je, baš kao i u slučaju skulpture Ekstaza svete Tereze, prikazana na maestralan način.

Pozadinu i libreto Hendlove opere, komponovane oko 1711, ne poistovećujem sa pričom o mitu koji je Berini odabrao kao središnji motiv svoje skulpture, nastale oko 1625, samo nekoliko godina pošto je završio jednu drugu priču u kamenu, skulpturu Had i Persefona. Bernini je, očito, voleo granična stanja zadovoljstva, dramu, jauk koji se pretapa u šapat (ali, ne i obrnuto), otmice, rezultat telesnih deformacija usled bola, dekadentnu erotičnost, opskurnost, izvesnu okultnost – od latinske reči occultus (skriveno, tajno) – kada je u pitanju motiv odabira takvih tema. Zašto baš tako intezivne teme, prerastanja, opiranja? Zato ova priča i jeste deo baroka, nepreglednog sadržaja nabrojanih motiva, perioda tamne pozadine na kojoj bi slikar predstavio cvet. Površina je ekstatična, pozadina je mračna.

Händel: Lascia ch’io pianga

Pet pesama Konstantina Kavafija

GRAD

Kažeš: „Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog
mora.
Naći će se drugi grad bolji od ovog.
Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;
i srce mi je – kao leš – pokopano.
Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.
Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne ruševine svog života spazim, ovde,
gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio.“

Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.
Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati
istim. U istom ćeš susedstvu ostariti:
u istim ćeš kućama osedeti.
Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš – ne
nadaj se –
nema za tebe broda, nema puta.
Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom
kutu,
straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.

DOSADA

Jedan dosadan dan prati drugi
podjednako dosadan. Dogodiće se
iste stvari, događaće se stalno –
isti su trenuci koji stižu i koji odlaze.

Prođe mesec dana i donese drugi mesec.
Ono što dolazi, lako je pogoditi:
to je ono od juče, tegobno, mučno.
I sutra prestaje da liči na sutra.

ITAKA

Kada se spremiš prema Itaci da pođeš,
treba da zaželiš da putovanje bude dugo,
pustolovina puno, puno saznanja.

Lestrigonaca, zatim Kiklopa,
razljućenog se Posejdona ne boj,
na takve nikad nećeš naići
dokle god ti je misao otmena, dokle god se fina
osećanja dotiču tvoga duha, tvoga tela.

Lestrigonce, zatim Kiklope,
Posejdona divljeg nećeš sresti
ukoliko ih u svojoj duši ne skrivaš
i ukoliko ih tvoja duša ne stavi pred tebe.

Treba da zaželiš da putovanje bude dugo.
I mnogo letnjih jutara da bude
kada ćeš – s kojom li radosti, sa zahvalnošću! –
ući u luke, prvi put viđene,
da zastaneš pred trgovinama feničkim
i da se snabdeš prekrasnim stvarima:
sedefom i koralom, ćilibarom, slonovačom,
i teškim mirisima svake vrste,
koliko god više možeš raskošnih teških mirisa;
da učiš i da učiš od mudraca.

A na umu uvek da ti Itaka bude.
Da tamo stigneš, predodređeno je tebi.
Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.

Bolje neka godine mnoge traju
i na ostrvo da već kao starac stigneš,
obogaćen onim što si uz put stekao,
ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo.

Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.

I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom,
pa ćeš razumeti već šta to Itake znače.

BOG NAPUŠTA ANTONIJA

Kad se iznenada, u ponoć, začuje
kako prolazi nevidljiva povorka
sa sjajnom muzikom i glasnom pesmom –
svoju sudbu što te izdala, svoja dela
što nisu uspela, svoje životne planove
što su svi omanuli – nemoj beskorisno oplakivati.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
uputi joj pozdrav, Aleksandriji koja odlazi.
A povrh svega, nemoj se zavaravati, ne reci kako je
to bio san, kako te je sluh prevario:
nemoj se spuštati na tako zaludne nade.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
kao što tebi odgovara što si bio dostojan takvog
jednog grada,
odlučno priđi prozoru
i slušaj s uzbuđenjem, ali ne
preklinjući i tužeći poput kukavice,
kao svoje poslednje zadovoljstvo slušaj zvuke,
sjajne instrumente tajnovite družbe,
i uputi joj pozdrav, toj Aleksandriji koju gubiš.

SKRIVENO

Na osnovu svega što sam činio i onoga što sam govorio
neka ne nastoje da pronađu ko sam bio.
Prepreka je stajala i promenila
moje postupke i moj način života.
Prepreka je stajala i zaustavljala me
mnogo puta da kažem ono što sam hteo.
Na osnovu mojih najneupadljivijih postupaka
i mojih koprenom najskrivenijih spisa
jedino će me na osnovu toga razumeti.
Ali možda ne zaslužuje da se iscrpljuje
tolika briga i toliki napor da me shvate.
Kasnije – u savršenijem društvu –
neko drugi stvoren poput mene
sigurno će se otkriti i slobodno raditi.

Izvor: Konstantin Kavafi, 70 pesama, prevod Ivan Gađanski i Ksenija Maricki Gađanski, Rad, Beograd, 2006.

Fotografija: Mark Daniel

Pet pesama Silvije Plat

VERTIKALNA SAM

Ali radije bih da sam horizontalna.
Ja nisam drvo s korenom u zemlji
Što siše minerale i majčinsku ljubav
Kako bih svakog marta mogla svetlucati u lišću,
Niti sam lepojka iz baštenske leje
Što privlači svoj dio uzvika “Ah”, živopisno obojena,
Nesvesna da će uskoro morati izgubiti latice.
U poređenju sa mnom, drvo je besmrtno
A krunica cveta nije visoka, ali više zapanjuje.
I ja želim dugovečnost prvog i drskost druge.

Noćas, u neizmerno maloj svetlosti zvezda,
Drveće i cveće rasipaju svoje prohladne mirise.
Hodam između njih, ali niko me ne primećuje.
Katkad mislim da mora biti da u snu
Na njih najviše ličim –
Sa mislima svojim izbledelim.
Za mene je mnogo prirodnije da budem ispružena.
Tad smo nebo i ja u otvorenom razgovoru,
A biću od koristi kad konačno legnem:
Drveće ce moći konačno da me dodirne,
a cveće će imati vremena za mene. 

RANI ODLAZAK

Gospođo, soba vam je odvratna od cveća.
Kad me izbacite napolje, sećaću ću se toga,
Ja, što sedim ovde i dosađujem se poput leoparda
U vašoj džungli s lampama od vinskih boca
Somotskim jastučićima boje krvavog pudinga
I belom letećom ribom od porculana iz Italije.
Smetnuh vas s uma, osluškujući kako ubrano cveće
Loče vodicu iz probranih posuda,
Bokala i krunidbenih pehara
Poput pijanaca s ponedeljnika. Mlečne bobice se
Svijaju, lokalno sazvežđe,
Ka svojim obožavaocima na stolnjaku:
Gomili očnih jabučica koje nagore zure.
Jesu li to latice ili listovi s kojima ste ih sparili –
Oni prugastozeleni ovali od srebrnog tkiva?
Poznate su mi te crvene muškatle.
Drugarice, drugarice. Smrde na znoj pod pazuhom
I na komplikovane jesenje boleštine,
Mirišu na mošus kao ljubavna postelja sledećeg jutra.
Peckaju me nozdrve od nostalgije.
Kanine baruštine: odežda vaše odežde.
Prstima dotiču ustajalu vodu kao magla gustu. 

Ruže u čovekolikom trbušastom vrču
Ispustile su noćas dušu. Bilo je krajnje vreme.
Njihovi žuti korseti bili su spremni da popucaju.
Vi ste hrkali, a ja sam slušala kako se latice otkačinju,
Puckujući i krckajući kao nervozni prsti.
Trebalo je da ih bacite na đubre pre smrti.
Svitanje je otkrilo poklopac na komodi
Kineske izrade. Sad su na mene oči iskolačile
Hrizanteme veličine
Holofernove glave, uronjene u isti
Anilinski grimiz poput ove nezgrapne sofe.
U ogledalu ih podupiru njihove dvojnice.
Oslušnite: vaši sustanari miševi
Riškaju po paketićima krekera. Fino brašno
Oblaže njihove ptičje nožice: cijuču od sreće.
A vi dremate, s nosem u zid zabijenim.
Ta kišica mi pristaje poput pokrova.
Kako smo dospele do vašeg potkrovlja?
Utrapili ste mi džin u staklenom pupoljku vaze.
Spavale smo kao klade. Gospođo, šta ja to radim ovde
S plućima punim prašine i jezikom  od drveta,

Do kolena u hladnoći i cvećem prekrivena

MEDUZA

Dalje od tog grebena kamenih plombi,
Očiju zakolutanih belim štapovima,
Ušiju što upijaju nerazgovetnosti mora,
Smeštaš svoju bezočnu glavu – Božju jabučicu,
Sočiva milosrđa,

Tvoji mamci
Polažu svoje divlje ćelije u senci mog broda,
Gurajući se ka srcu,
Crvena stigma u samom centru,
Plovi na isprekidanoj struji ka najbližem mestu polaska,

Vukući svoje Isusovske kose.
Pitam se, jesam li umakla?
Moje misli ka tebi vijugaju,
Stari pupče nalik na lopar, atlanstskim kablom,
Što se održava, izgleda, u stanju volšebnog oporavka.

Bilo kako bilo, ti si uvek tu,
Drhtavi dah na kraju moje žice,
Vodeni luk koji preskače
Moj vodeni bič, blistav i zahvalan
Dirljiv i zahtevan.

Nisam te zvala.
Uopšte te nisam zvala.
Pa ipak, pa ipak
Dohuktala si mi preko mora,
Debela i crvena, posteljica

Što parališe batrgave ljubavnike.
Kobrina svetlost
Što istiskuje vazduh iz krvavih zvončića
Minđušice. Nisam mogla da dođem do daha,
Obamrla i bez para,

Preosvetljena, kao rentgenski snimak,
Ko si mi pa ti?
Pričesna hostija? Cmizdrava Bogorodica?
Ni komadić neću uzeti od tvoga tela,
Boca u kojoj ja živim,

Grozni je Vatikan.
Sita sam do smri dosoljavanja.
Zelena poput evnuha, tvoja htenja
Sikću na moja sagrešenja.
Iš, iš, pipče ljigavi!
Ničeg nema među nama.

GROZNICA 41

Čisto? Šta je to?
Jezici pakla
Mlitavi su, mlitavi kao trostruki

Jezici mlitavog, debelog kerbera
Što na ulazu dahće. Nemoćan
Da lizanjem očisti

Grozničavu tetivu, greha, greha.
Fitilj zapomaže.
Neuništivi miris

Ugašene sveće!
Ljubavi, ljubavi, niski pramenovi dima viju se
Oko mene kao Isadorini šalovi, strah me je

Zakačiće se jedan i u točku zaglaviti.
Takvi sumpornožuti pramenovi dima
Sopstveni element tvore. Neće se oni razići

Već će oko zemlje kružiti
Gušeći staro i nejako
Bolešljivo

U kolevci odojče nežno,
Grozna orhideja što
Viseći svoj vrt u zraku veša,

Đavolji leopard!
Izdelila je njega radijacija
I ubila začas.

Tela preljubnika pomazuje
Kao pepeo Hirošimu i razjeda.
Greh. Greh.

Dragi, svu noć
Gasih se i palih, gasih se i palih.
Preteški postaju čaršavi kao bludnikov poljubac.

Tri dana. Tri noći.
Limunova voda, pileća
Voda, gadi mi se voda.

Prečista sam za tebe ili bilo koga.
Telo me tvoje
Ranjava kao što svet ranjava Boga. Svetiljka sam –

Moja glava Mesec
Od japanske hartije, moja koža iskovana od zlata
Beskrajno fina i beskrajno skupa.

Zar te ne užasava moja vrelina? I moja svetlost.
Sama sam kamelija neizmerna
Što žari se i leska, blesak do bleska.

Mislim da se uzdižem,
Mislim da ću se uzneti…
Razleću se brojanice od vrelog metala, a ja, ljubavi, ja

Čista sam acitilenska
Devica
Opervažena ružama

Poljubcima, kerubinima,
svim onim što te ružičaste trice znače.
Ni tebi, ni njemu

Ni njemu, ni njemu
(Moja se ja rastvaraju, podsuknje stare drolje) –

20. oktobar 1962

TULIPANI

Tulipani su više nego uzbudljivi, zima je ovdje.
Pogledaj kako je sve bijelo, tako mirno, kako je sve sniježno.
Učim se spokoju, mirno ležeći sama
Dok svjetlost počiva na ovim bijelim zidovima, ovom krevetu, ovim rukama.
Ja sam niko; nemam ništa sa eksplozijama.
Dala sam svoje ime i svoju odjeću medicinskoj sestri,
Anesteziologu svoju anamnezu i tijelo hirurzima.

Ugnijezdili su mi glavu u jastuke i plahte
Kao oko između dva bijela kapka što ne daju se zatvoriti.
Glupi učenik, sve mora unijeti unutra.
Medicinske sestre su prolazile i prolazile, one nisu nevolja,
Prolaze hodnicima lagodno u svojim bijelim kapicama,
Zato je teško reći koliko ih ima.

Za njih je moje tijelo šljunak, njeguju ga kao što voda
Sapire šljunak, glačajući ga nježno.
Donose mi umrtvljenost u svojim svijetlim iglama, donose mi san.
Sada sam se izgubila, muka mi je od prtaljage –
Moj kožni putni kofer kao crna kutija za lijekove,
Muž i djeca se smiju na porodičnoj fotografiji;
Njihovi osmjesi se hvataju za moju kožu, male udice smijalice.

Pustila sam stvari da iskliznu, tridesetogodišnji teretni brod
Tvrdoglavo visi na mom imenu i adresi.
Očistile su me tuferima od mojih voljenih asocijacija.
Upasena i jadna na plastičnom jastučastom zelenom trolejbusu
Gledam moje zubalo, moj noćni sto, moje knjige
Što tonu iz vida, a voda mi poplavi glavu.
Sada sam časna sestra, nikad nisam bila ovako čista.

Nisam željela nikakvo cvijeće, samo sam željela
Da ležim sa podignutim rukama svojim, potpuno prazna.
Koja sloboda je to, nemaš pojma koja je to sloboda –
Spokoj je toliko veliki da te obmanjuje,
A ništa ne traži, ni traku sa imenom, ni sitnicu.
Napokon, smrt se bližila; zamišljam ih
Kako zatvaraju svoja usta, kao Bratstvo.

Kao prvo, tulipani su previše crveni, vrijeđaju me.
Čak i kroz ukrasni papir mogu ih čuti kako dišu
Lagano, kroz svoje bijele uvojke, kao užasnu bebu.
Njihovo crvenilo priča sa mojom ranom, odgovara.
Pažljivi su: izgleda da lebde, ali spustiše me dolje,
Uznemiruju me svojim iznenađujućim jezicima i bojom,
Dvanaest crvenih utopljenika oko moga vrata.

Niko me prije nije gledao, sada sam gledana.
Tulipani mi se okreću, i prozor iza mene
Gdje jednom na dan svjetlost polako se širi i polako suzava,
Vidim sebe, skupljenu, smiješnu, sjenka papira
Između oka sunca i oka tulipana,
Nemam lice, htjela sam se suočiti sa sobom.
Odvažni tulipani pojedoše moj kisik.

Zrak je bio dovoljno miran prije nego su došli,
Dolazeći i odlazeći, dah za dahom, bez imalo žurbe.
Napuniše ga kao gromoglasna buka, tulipani.
Sada se zrak mota i vrtlozi oko njih kao što se rijeka
Mota i vrtlozi oko potonule zarđale mašine.
Oni plijene moju pažnju, a bila je sretna
Igrajući i odmarajući se bez obaveze prema sebi.

Zidovi, takođe, izgleda da zagrijavaju se.
Tulipani bi trebali biti iza rešetaka kao opasne životinje;
Otvaraju se kao kakva usta neke ogromne afričke mačke,
Dok sam ja svjesna moga srca: otvara i zatvara
Svoje kugle crvenih pupoljaka, rascvjetane ljubavi za mnom.
Voda koju pijem je topla i slana, kao more,
I dolazi iz zemlje daleke kao zdravlje.

Prevela sa engleskog Ljiljana Đurđić

Poslednju pesmu su preveli Marko Vešović i Omer Hadžiselimović

Ogledala u Bergmanovim filmovima i jedna pesma Silvije Plat

 

Neumorni proučavalac ženske psihe i njenog načina (nesvesnog) funkcionisanja suprotstavio je, ili pak približio, predmetu iracionalnog – ogledalu – mnoge svoje junakinje. Taština nad taštinama iliti vanitas vanitatum, delfijsko „Spoznaj samog sebe“ ili, kao na slici Marije Magdalene Žorža de la Tura, sva simbolička značenja žene pred ogledalom uzeta su u obzir i smeštena u filmski kontekst. U pozadini čujemo pesmu „Ogledalo“ Silvije Plat.

Posrebreno sam i egzaktno. Nemam predrasuda.
Što god vidim odmah progutam.
Onakvo kakvo je, nezamućeno ljubavlju ili nedopadanjem.

Nisam okrutno, samo istinoljubivo-
Oko malenog boga, četvorougaono.
Vreme provodim uglavnom meditirajući o suprotnom zidu.

Ružičast je, s flekama. Tako ga dugo gledam
Da pomišljam da je delić moga srca. Ali on treperi.
Stalno nas razdvajaju lica i pomrčina.

Sad sam jezero. Jedna žena se svija nada mnom
Tražeći moje potvrde za ono što stvarno jeste.
Zatim se okreće onim lažovima, svećama i luni.
Vidim joj leđa i verno ih odslikavam.
Nagrađuje me suzama i pokretima ruku.
Važno sam joj. Dolazi i odlazi.
Njeno to lice svakog jutra smenjuje tamu.
U meni je mladu devojku utopila, i iz mene se jedna starica
Iz dana u dan diže prema njoj, kao strasna riba.

Tihe sobe Vilhelma Hamershoia

 Vilhelm Hammershøi

Vilhelm Hammershøi

Danski slikar Vilhelm Hamershoi nije naročito poznat u srpskoj kulturi ali stvari se polako menjaju zahvaljujući internetu. Već sam pisala o ovom slikaru u tekstu Kamerna muzika kada sam njegove slike poredila sa prvim delom Džejmsa Džojsa, zbirkom pesama Chamber Music.

Sada, želim uopšteno da predstavim ovog slikara, polazeći od najrazličitijih slika koje se mogu činiti kao jedna. Hamershoi ponavlja motive a paleta je uvek svedena na sivu i tamnu braon ili crnu. Svetlost i tišina dominiraju. Takođe, predmeti su oživljeni i u njima se da prepoznati misao, sećanje koje odzvanja sobama. U istu su kroz visoke prozore prodrli suptilni zraci, najavljujući bistra jutra.

Na sajtu Danske o ovom slikaru piše:

Throughout his life he was preoccupied with a strictly limited circle of motifs encompassing interiors from his home, portraits of his family and friends, and architecture and landscape paintings.

Light and air are of central importance in Hammershøi’s paintings, often assuming an almost physical consistency.

He is best known for his many interiors portraying simple and sparsely furnished rooms. They are often devoid of human figures, but in many there is an isolated female figure, usually stationary and with her face turned away.

In the 1890s Hammershøi executed a number of architecture paintings, especially of Amalienborg and Christiansborg Palace, both of which are shrouded in a light mist like that in his Zealand landscapes.

Hammershøi’s stylish and delicately shaded paintings assumed an isolated position in relation to the predominantly naturalistic Danish art of the day. In 1891 he was one of those helping to establish Den Frie Udstilling. *

397536_10152388312785337_1096586418_n

Moderne varvarke dozivaju proleće: Plesačice Emila Noldea

„Carstvo sam na kraju propasti / Što gledah gde prolaze veliki Varvari beli“ glase početni stihovi jedne Verlenove pesme. Carstva na kraju propasti, dakle, carstva na dvostrukom stupnju pada, veličaju dekadenciju, ženu kao sirovu ćud prirode, delovanja koje civilizacija odbija da odobri. Trube se čuju, jahač sedla konja.

To carstvo na kraju propasti mogao je biti Neronov Rim ili Berlin dvadesetih godina kada je Nolde u njemu boravio. Duh vremena koji se osipa i pada na glave posmatrača, umesto zvezda nudi diskontinuitet treptanja i bol. U očima je ekstaza boja, iako su oči zatvorene.

Ne gledaju one u bistru noć osvetljenu konstelacijama već u mrak koji iza sebe kriju, kao zver iza rešetke (ali, zver je na slobodi sada!). On se u časovima diskontinuiteta drugačije javlja. Kao bol, kao umor, kao razdražljivost, kao ekstatični pokret bosonoge, iskeženog tela lišenih jasnih granica. Razaznajete li lice boginje što igra?

Intezitet bola dobija prerogative seksualnosti i prerasta u ekstazu boja. Proleće je početak kruga koji će izlizati svoje ravnomerne obline. Potreban je kolut očiju i stomaka da bi umetnost novu poeziju čula, da li i prihvatila? U početku ona zvučaće nalik gnevu božijem nad Sodomom. Glazbu nežnih zvončića zameniće trube. Ipak, sve će to vreme pozlatiti, oprašiti i preneti u muzeje.

Nolde, prorok i egzorcista.

Animirani film o Piranezijevoj seriji grafika „Zatvori“

 

Četrnaest (u prvom izdanju) grafika italijanskog gravera Đambariste Piranezija autor ovog animiranog filma, , predstavio je kao da se kreće po njima, prateći redosled pojavljivanja u portfoliju.

Ovo je 3D verzija grafika koje otvaraju bezvremeni svet sna. One se u potpunosti uklapaju u neuravnoteženost barokne vizije podjednako koliko i u poljuljani status tendencija doba prosvetiteljstva.

Pisma, grafike i poezija Paula i Žizele Celan

I PISMA

Pariz, 5. novembar 1961.

Mila moja, apsolutno je neophodno da izađem iz svega ovoga i da se vratim sebi. Kad to budem učinio, vratiću se i vama i sinu: onom životu, u onaj život koji sam hteo, koji sam želeo da izgradim.

Možda ćete pronaći, preko Elizabete ili preko gospođe Filde, nekog lekara koji bi mogao da razume da ne „preterujem“ i da je sve ovo, kratko i jasno, jedna afera, jedinstvena u svojoj vrsti i istovremeno slična tolikim drugim. (Jer, svega tu ima, vi to dobro znate: laži, dvostruke igre, jevrejske saradnje itd.)

Ne očajavajte zbog mene, mila moja. Znam da vas izluđujem svojim neradom i tim smešnim telefonskim pozivima ljudima od kojih mogu da očekujem samo izdaju.
Molim vas, draga: ne očajavajte!

Ostajem. Pored vas i pored sina. Izdržite!

Izvući ću se.

Volim vas, Paul

 

5. novembar 1961.

Mislimo na tebe, dragi moj, posle prve noći u Ženevi, sada si u toj radnoj sobi u kojoj ćeš provesti sate i sate radeći. Pariz je pod kišom jutros, stan mi izgleda veliki, slušam Mocartov koncert koji bismo tako često stavili! čuli i slušali zajedno, danju, noću. Ponovo ću otvoriti svoj, još uvek zatvoren, atelje, baciću se na veliko spremanje ovoga jutra a posle podne ću pokušati da opet počnem da radim. Moram da iskoristim ove duge sate koje provodim sama, ali malo se osećam izgubljeno, rastrojeno, znaš već. Kako da se ponovo vratim svemu tome? Kako da se usredsredim, da pronađem sebe, da se prepoznam, da dobro čujem šta se dešava u meni, da mi ne promakne ni najmanja misao, da otkrijem ono što bi se još tu moglo kriti i da vrlo brzo, u nekoliko redova ili boja, bacim to na papir. Toliko sam se odvikla od toga. Osećam se vrlo udaljeno od sebe same. Kako da ponovo pronađem sebe da bih tebe ponovo našla, da bih još dublje došla do tebe, sa još veće daljine, iz još veće blizine. To mi je najveća želja, najveća nada, upravo je to pomoć koju očekujem od ovih dugih dana koje treba sama da provedem. Polazim. Hrabro. Šaljem ti svoju hrabrost, svoju snagu i svoju ljubav. Primi ih, mili moj, neka budu tvoje. Volim te, Žizela

 

Pariz, 7. oktobar 1962.

Mili moj, ljubavi moja,

Pored vaših lepih ruža, koje ste toliko želeli da mi ostavite, čekam i pripremam naše sledeće viđenje. Provela sam dva predivna, jednostavna i neusiljena dana pored vas, i predivnu noć sa vama. Nismo imali mnogo toga jedno drugome da ispričamo, ali ponovo smo se uverili u našu ljubav. Ponovo sam osetila tu snagu koja se, uprkos svemu, kod tebe uvek i uvek obnavlja, kao i tvoju hrabrost, i to osećam svaki put kada razgovaramo telefonom, i da toga nema, ja ne bih mogla da podižem Erika, da živim, sa ipak velikom radošću, jedan veoma poseban život, pun velikih tuga i vrlo teških trenutaka, ali i onih srećnih. Bila sam srećna, istinski srećna tokom tog jučerašnjeg i današnjeg dana, i želela sam da ti to još večeras kažem, dok se ti voziš ka Ženevi a meni se čini da sam ti još sasvim blizu. Želim ti srećan put! Žizela

II GRAFIKE ŽIZELE LESTRANŽ-CELAN

III PESME PAULA CELANA

OVDE

Ovde – misli se ovde, gde trešnjev cvet želi biti crnji
nego tamo.
Ovde – misli se na ovu ruku koja mu pomaže da to i
bude.
Ovde – misli se na onu lađu, kojom dođoh na peščanu
struju:
privezana
leži u snu koji prosipaš.

Ovde – misli se na čoveka koga znam:
slepoočnica mu je bela
kao žar koji je ugasio.
Bacio mi je svoju čašu na čelo
i došao
kad je protekla godina
da mi poljubi ožiljak.
Izrekao je prokletstvo i blagoslov
i otada nije govorio više.

Ovde – misli se na ovaj grad,
kojim vladaš ti i oblak,
od njegovih večeri.

KO SVOJE SRCE ČUPA IZ GRUDI PREMA NOĆI, ON SEŽE ZA RUŽOM 

Njegov je njen list i njen trn,
njemu ona stavlja svetlost na tanjir,
njemu dahom puni čaše,
njemu šume senke ljubavi.

Ko svoje srce čupa iz grudi prema noći i baca ga uvis:
on ne promašuje,
on kamenuje kamen,
njemu zvoni krv iz časovnika,
vreme mu iz ruke izbija časove:
on može da se igra lepšim loptama
i da govori o tebi i meni.

U EGIPTU

Reci oku strankinje: Budi voda.
One, koje znaš u vodi, potraži u oku strankinje.
Zovi ih iz vode: Ruto! Noemina! Mirjam!
Ukrasi ih kad ležiš kraj strankinje.
Ukrasi ih oblačnom kosom strankinje.
Reci Ruti i Mirjam i Noemini:
Gledajte, ja spavam kraj nje!
Ukrasi strankinju kraj sebe najlepše.
Ukrasi je bolom za Rutom, za Mirjam i Noeminom.
Reci strankinji:
Gle, spavao sam kraj njih!

Nitasta sunca
nad sivocrvenom pustolinom.
Poput drveta
visoka misao
maša se svetlosnog tona: ima
još pesama za pevanje s one strane
ljudi.

 

 

PAUL CELAN

Ustvari, pravo ime mu je Paul Antšel. Sin je hasidskih Jefreja iz Bukovine. Rumun po rođenju, Francuz po opredeljenju, Austrijanac po jeziku i svom literarnom početku. 1970. godine izvršio je samoubistvo bacivši se u Senu. S nemačkim jezikom usvojio je tradiciju lirike od romantizma do Rilkea i Bena. Francuski i ruski simbolizam, takođe, bili su mu putokaz. Već prve zbirke pesama („Pesak iz žara“, 1948, „Mak i sećanje“, 1952, „Od praga do praga“, 1955) sadrže zrelu poeziju prožetu gorkim iskustvima ratnih dana, pesma o smrti i samoći, metafizički sasvim objektivizirane, i bez prizvuka lične ispovesti. Idealu poezije, pune kombinatorne slikovitosti i podatne zvukovnosti, odgovara i njegova najpoznatija pesma „Fuga smrti“, iz tog perioda. Kasnije zbirke (čiji se naslovi mogu prevesti samo približno) su: „Rešetka jezika“, 1959, „Ničija ruža“, 1963, „Preokret daha“, 1967, „Nitasta sunca“, 1968, „Prinuda svetlosti“, 1970, kao i pomrtna zbirka „Snežna deonica“, 1971. One su sve doslednije „hermetična poezija“, sastavljena od aluzija na verske predstave i motive iz jevrejske prošlosti. Izraz, na kraju, postaje toliko zgusnut, da se nalazi na granici jezičke artikulacije. Zvonimir Kostić-Palanski je 1978. godine objavio njegove izabrane pesme pod nazivom „Fuga smrti“, u izdanju „Gradine“ i „Jedinstva“.

Napomene:  Pisma su prvobitno objavljena na sajtu Sarajevske sveske i na sajtu Gledišta.

O grafikama Gisèle Celan-Lestrange detaljnije pogledjte ovde.

Izbor poezije, kao i audio snimak Paula Celana pripada Jadranki Milenković. Detaljnije možete pogledati ovde.

Animirani film o Blejkovim crtežima

 

U Londonu, u Tejt galeriji (Tate Gallery), 1977. održana je izložba posvećena pesniku i slikaru Vilijamu Blejku. Tom prilikom umetnica Šejla Grejber zamoljena je od strane kustosa i organizatora izložbe da napravi kratak film kao uvod u samu izložbu. Priloženi video rezultat je te saradnje. Takođe, Tejt galerija poseduje u svojoj kolekciji neke od najznačajnih radova ovog umetnika-vizionara koji je tvrdio: Energy is Eternal Delight, kao i If the doors of perception were cleansed, every thing would appear to man as it is: Infinite.

O Vilijamu Blejku, engleskom pesniku, slikaru i vizionaru do sada je bilo reči u više različitih tekstova. Vilijam Blejk, jednostavan i uopšten naziv prvog teksta, sastoji se od mog prevoda jedne Blejkove pesme i ilustracija za Miltonov spev Izgubljeni Raj. O Blejku sam pisala i u tekstu Vilijam Blejk i Knjiga otkrivenja gde sam vršila uporednu analizu jednog Blejkovog crteža i stihova iz Apokalipse kojima je slikar bio inspirisan. Takođe, uticaj na savremenu pop kulturu ovog pesnika je velik pa je i o tome bilo reči u tekstu Uticaj Vilijama Blejka. Najzad, tu je i poređenje Blejkovih gravira četri elementa sa jednom pesmom Emili Dikinson u tekstu Blejkove ilustracije četri elementa i jedna pesma Emili Dikinson.

Izvor reprodukcija: Tate Gallery  |  Video rad: Sheila Graber

William Blake, Elohim Creating Adam, 1795/c.1805

William Blake (1757‑1827), God Judging Adam, 1795.

William Blake, Nebuchadnezzar, 1795/c.1805

William Blake, Newton, 1795-1805.

William Blake, Pitty, c. 1795.

William Blake, The Good and Evil Angels, 1795-1805.

William Blake, The Night of Enitharmon’s Joy (formerly called ‘Hecate’), c. 1795.

Barok nedeljom: Palata Barberini u Rimu

Ceiling of Palazzo Barberini.jpg

Tavanice su u doba pape Urbina VIII, čije je svetovno ime bilo Mafeo Barberini, bile često mesto iskazivanja virtuoznosti slikara, gde bi naročito dolazile do izražaja njihove matematičke sposobnosti, uz čiju pomoć bi stvarali iluziju prostora. Prethodni put to je bila strast, bilo sveta ili svetovna, a ovga puta reč je o iluziji kao jednoj od dominantnih odlika barokne umetnosti.

Tavanica je prostor neba, prostor pojavljivanja, vaznesenja, pada i spasenja. Kako sam i sama bila u palati Barberini u Rimu imala sam prilike da vidim prikaz alegorije Božjeg proviđenja. Kada posmatrate tavanicu odozdo detalji na fresci se ne vide. Tek kasnije jakim zumiranjem fotografija detalje je moguće razaznati u toj masi pokreta, dinamike, iluzije i izmeštene perspektive.

Pjetro da Kortona rođen je 1596. u mestu Kortona u Toskani. Slikar se školovao u Veneciji, a tavanicu palate Barberini oslikavao između 1633. i 1639. godine. Tavanica se odlikuje pčelama, zaštitnim znakom porodice Barberini čiji su članovi i danas živi. Virtuozne spiralne stepenice, još jednu zanimljivost vile, projektovao je čuveni barokni arhitekta Frančesko Boromini. Na fasadi se, takođe, mogu videti pčele, podjednako koliko i na tavanici. Još od Vergilijevog doba pčele imaju poseban status u rimskoj tradiciji. Vila ima fantastičnu kolekciju renesansnog i baroknog slikarstva.

Related image

San Albrehta Direra

7-8 jun 1525.

Godine 1525, posle Duhova, u noći između Duhova i srede, pričinilo mi se u snu kako s neba padaju ogromne, moćne vode. I prva od njih je pala na zemlju negde oko četiri kilometra daleko od mene, i to s takvom silinom, s užasnom lomljavom i bukom, i poplavila je celu zemlju. Pri tom sam osetio takav strah da sam se probudio pre nego što su pale i ostale vode. A te vode koje su padale bile su ogromne. Neke su bile dalje a neke bliže, a padale su s takve visine da je izgledalo kao da sve polako padaju istom brzinom. Ali prva voda koja je stigla do zemlje udarila je tako strašno i takvom brzinom, uz neki užasan vetar i urlanje, da sam bio sav smlaćen od straha i probudio sam se, a celo telo mi je drhtalo, i dugo nisam mogao da se povratim. Kad sam ujutru ustao, naslikao sam sve to onako kako sam u snu video. Neka nam Bog da sve najbolje.

San Albrehta Direra, nemačkog renesansnog slikara, pronašla sam u knjizi Istorija umetnosti kroz pisma velikih stvaralaca, iako ovaj upravo predočeni zapis sna nije deo nekog pisma već, verovatno, dnevnička zabeleška. Pronašla sam i jedno tumačenje, ili ako ne tumačenje, onda zanimljiv komentar ovog sna. U pitanju je stanoviše Margerit Jursenar koje sam pročitala u knjizi intervjua Širom otvorenih očiju. Ona je više puta isticala značaj snova za njenu umetnost, a 1938. godine je objavila knjigu Snovi i sudbine u kojoj čitaocima predočava nekoliko svojih snova, jarkih boja i veoma ekspresivnih opisa, uglavnom košmara. Evo odlomka o Direrovom snu, preuzetog iz razgovora sa Matjeom Galejem:

U snovima magičnog tipa ne čujemo sebe kako govorimo, već nešto vidimo. Na primer, Direrov san, san o kome nam je Direr ostavio zapis, skicu načinjenu odmah pošto se probudio u noći između 7. i 8. juna 1525. To je bio san slikara, naravno. Ali, to je i san u pokretu. Video je, neću reći kraj sveta, jer već preterujem, ali video je kraj mesta na kojem se nalazio prouzrokovan jakim kišama. Video je pijavice kako se sručuju i uništavaju kraj; potrudio se da naslika taj kraj. To dosta liči na lombardijsku ravnicu koju je morao poznavati, pošto je često dolazio u Italiju. Pojedinosti koje prikazuje su izvanredne; nastoji da izmeri koliko se daleko nalazio od nesreće. Veoma je uzbudljivo gledati kako deluje u snu duh čoveka koji je veliki posmatrač. U snu koji ga je prilično pogodio, jer ga je odmah zapisao i nacrtao.

Izvor 1: Ričard Fridental, Istorija umetnosti kroz pisma velikih stvaralaca (od Gibertija do Gejnzboroa), prevela Desa Milekić, Izdavački zavod „Jugoslavija“, Beograd, 1967.

Izvor 2: Margaret Jursenar, Širom otvorenih očiju (razgovori sa Matjeom Galejem), preveo Stanko Džeferdanović, Politika, Beograd, 2004.

Pet pesama Georga Trakla

DE PROFUNDIS

I strnište po kojem crna kiša lije,
I suro stablo što ovdje samotno stoji,
I fijuk ledenog vjetra oko koliba pustih –
Kako je ovo veče žalosno.
Još pokraj zaseoka
Krotka sirota pabirči po koji rasuti klas.
Zlaćane i kolutaste, oči joj sumračjem blude
A njeno krilo nebeskog ženika čeka.
Na povratku
Nađoše pastiri to ljupko tijelo
Već raspadnuto u trnjaku.
Mračnim selima ja sam daleka sjena.
Božju tišinu
Kušah na studencu, u lugu.
Hladonća kovine dotiče moje čelo,
Srce mi pauci traže.
I svjetlost jedna u mojim ustima zgasne.
Na ledini se nekoj noću nađoh
Okaljan gnusom i zasut prahom zvjezdanim.
U grmu ljeskovu

Zvonjahu opet kristalni anđeli.

DEČAKU ELISU

Elise, kada se kos u crnoj šumi glasi,
ovo je propast tvoja.
Usne ti piju svežinu plavoga vrela u steni.

Trpi, kada ti čelo tiho krvari
prastare legende
i gatanje tamno ptičijeg leta.

Ti pak ideš mekim koracima u noć,
okićenu purpurnim grozdovima,
i ruke pružaš lepše u plavetnilu.

Trnovit zvuči žbun
onde gde su ti mesečinaste oči.
O, Elise, otkada si već umro.

Telo ti je zumbul
u koji monah uranja voštane prste.
Crna pećina naše je ćutanje,

iz nje ponekad kroči blagosna zver
i polako obara teške kapke.
Na slepoočnice kaplje ti crna rosa,

poslednje zlato strošenih zvezda.

ELIS

I

Savršen je pokoj ovog zlatnog dana.
Pod starim hrastovima
Pojavljuješ se, Elise, u počivanju kolutastih očiju.
U njihovoj se plaveti zrca sanak ljubavnika.
Na tvojim ustima
Utihnuše njihovi rumeni uzdasi.
Izvuče ribar teške mreže, podvečer.
Dobar pastir
Svoje stado vodi rubom šume.
O, kako si, Elise, sve svoje dane valjano proveo.
Tiho pada
Niz gole zidove plava spokojnost masline,
Zamire mračno pjevanje nekog starca.
U zlatnom čunu, Elise,
Giba se tvoje srce na pustom nebu.

II

Nježna glazba zvončića bruji u Elisovim grudima
Uvečer,
Dok mu glava u crn jastuk tone.
Plava zvijer
Tiho krvari u guštari trnjaka.
Tu suro stablo u osami čami;
Njegovi plodovi plavi već su pootpadali.
Znamenja i zvijezde
Polako utonu u večernje vode ribnjaka.
Iza brijega već je stigla zima.
Plavi golubovi
Piju noću ledeni znoj
Što oblijeva Elisovo kristalno čelo.
Sveudilj hulji
Samotnik vjetar oko crnih zidina Božjih.

IZ KNJIGE VJEČNOSTI

Uvijek se vraćaš, ti, melankolijo,
O nježna hrabrosti usamljene duše.
I ovaj zlatan dan je pri kraju
gubeći svoj užareni sjaj.

Poraženo se poklanja bolu smrtnik
jecajući iz blagosti i iz mekog ludila.
Pogledaj! Već je sumrak.

Vraća se noć i žali se smrtnik,
i jedan drugi pati sa njim.

Jezivo ispod jesenskih zvijezda
savija se godišnje njegova bit sve niže.

JESEN USAMLJENIKA

Obiljem ploda tamna jesen trepti,
požuteo je sjaj lepih letnjih dana.
Iz trošne ljuske čista plavet leti;
let ptica bruji od starih predanja.
Pomuljano je vino, tih odgovor cepti
kroz zagonetke ovoga blagog tkanja.

I tu i tamo krst vrh pustog huma;
u rujnu šumu jedno stado svrnu.
Oblak nad vodom jezdi poput čuna;
počinuo je težak; zvuci trnu.
Večeri krilo plavetno bez šuma
dotiče slamnu strehu, zemlju crnu.

Kroz veđe trudnog sad će da se javi
roj zvezda; hladne sobe spokoj skoli,
anđeli tiho izlaze iz plavih
očiju onih koje ljubav boli.
Šumori trska: koščata jeza davi
kad crna rosa kaplje s vrba golih.

Slika: Edvard Munk

Spenser Finč: Sve boje Emili Dikinson

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

This work is based on Emily Dickinson in 1862, when she wrote 366 poems in 365 days. It is a real-time memorial to that year, which burns for exactly one year. The sculpture is comprised of 366 individual candles arranged in a linear sequence, each of which burns for 24 hours. The colour of each candle matches a colour mentioned in the corresponding poem. For the poems in which no colour is mentioned, the candles are made out of natural paraffin.

Američki umetnik Spenser Finč napravio je zanimljivu instalaciju koja je u vezi sa pesnikinjom Emili Dikinson – konkretno, njenim pesmama iz  1862. godine kada je za 365 dana napisala 366 pesama. Prema Finču Dikinsonova je izgorela u stvaralačkom intezitetu koji se naročito odlikuje jednom komponentom: bojom. U svih 366 pesama pojavljuje se po jedna boja u različitom kontekstu. Ova izložba trajala je godinu dana. Svaka sveća je različite boje, u zavisnosti od one koja se pojavljuje u određenoj pesmi. Svaka pesma tj. sveća gori tačno jedan dan, a u samoj galeriji je, u spiralnoj formi, bilo izloženo 366 sveća. Nažalost, u izdanju knjige pesama Emili Dikinson koju ja posedujem nema pesama iz ovog perioda pa nisam, shodno tome, ovaj prilog mogla da dopunim poetskim primerima.

Sveti Sebastijan u delima Tomasa Mana i Dereka Džarmana

Derek Jarman - 'Sebastiane' , 1976. (promotional poster)

Derek Jarman, 1976.

Derek Jarman - 'Sebastiane', 1976.

Derek Jarman, 1976.

U tekstu Uništiteljska komponenta lepote u delu „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana pisala sam o figuri i značaju za umetnost hrišćanskog sveca Sebastijana na čiju ličnost Tomas Man aludira u svom delu. Uz likovne predloške, koje sam ovoga puta dopunila, nastavljam priču o ovoj figuri, veoma značajnoj za istoriju zapadne umetnosti.

Prikaz svetog Sebastijana bila je česta renesansna tema. Krhki androgini mladić dvosmislene konstitucije naslednik je grčkog modela lepote. On oscilira između energičnosti i tromosti. Androgini mladić istovremena je sinteza muške i ženske lepote.

Obe komponente posmatračima su privlačne i seksualno provokativne. Strele koje se zarivaju u njegovo telo, dok on i u toj patnji zadržava svoju pozu dostojanstva, koja je istovremeno i erotična, jesu falusoidne strele Erosa, ubodi prodornog oka koje ne ume i ne može pred lepotom da kontroliše pogled.

Sveti Sebastijan vezuje se za hrišćansku tradiciju. Međutim, i pre nje, naročito u grčkoj mitologiji, bilo je androginih, samodovoljnih i narcisoidnih junaka koji su svojom lepotom doprinosili uništenju i sebe i drugih. Takvi su Narcis, Endimion, Ganimed, Apolon. U kasnijoj renesansnoj umetnosti čak i muževni i ratoborni bog Mars, ili pak Merkur, predstavljeni su kao androgine i seksualno dvosmislene figure.

Tomas Man je u delu Smrt u Veneciji pisao:

Lik svetog Sebastijana najlepši je simbol, ako ne umetnosti uopšte, a ono bar one umetnosti o kojoj sada govorimo. Ko je pogledao u ovaj ispričani svet, video je: elegantno vladanje sobom, koje do poslednjeg časka skriva pred očima sveta unutarnju podrivenost, biološko opadanje; žutu ružnoću, čulno uskraćenu, koja je sposobna da svoju dimljivu žar raspali do čistog plamena, čak da se uzvine do vladarstva u carstvu lepote; bledu nemoć, koja iz žarnih dubina duha siše snagu dovoljnu da njome ceo jedan obestan narod baci pred noge krsta, pred svoje noge; ljubazno držanje u praznoj i strogoj službi formi; lažni, opasni život, čežnju i veštinu rođenoga varalice koja brzo iznurava: ko je posmatrao ovu sudbinu, i još kolike slične, mogao je posumnjati da li uopšte i postoji drugo herojstvo sem herojstva slabosti. A u svakom slučaju, koje bi herojstvo bilo savremenije od ovoga? Gustav Ašenbah bio je pesnik svih onih koji rade na ivici malaksalosti, svih preopterećenih, već iznurenih koji se još pravo drže, svih tih moralista izvršenog dela, koji, nežnog rasta i krhkih sredstava, zanosom volje i mudrim rukovanjem ipak uspevaju da bar za neko vreme deluju utiskom veličine.

Man figuru umetnika poistovećuje sa figurom sveca koji uprkos iznurenosti i malaksalosti dostojno pati i podnosi strele. „Bleda nemoć“ osvaja i životu daje neophodan polet. Sveti Sebastijan je rimski vojnik koji je branio prve hrišćanske vernike zbog čega je osuđen. No, njega nisu ubile ove falusoidne strele, lečila ga je sveta Irena. Sebastijan je posle mučenja strelama opet uhvaćen i ubijen, a njegovo telo je bačeno u rimsku kanalizaciju (Cloaca Maxima).

Derek Džarman, engleski reditelj, bio je inspirisan Pazolinijevim filmovima ali i čitavom prethodnom književnom i likovnom tradicijom na koju se oslonio u filmu o svetom Sebastijanu koji je snimljen 1976. godine.

F I L M 

Dva autoportreta Ežena Delakroaa i odlomci iz slikarevog dnevnika

Ežen Delakroa - Autoportret, 1842.

Ežen Delakroa – Autoportret, 1842.

Ežen Delakroa, Autoportret,1837.

Ežen Delakroa, Autoportret,1837.

13. april 1854, Šamproze

Kad sam otvorio prozor, najlepše jutro na svetu i najljupkiji utisak. Ne može se izraziti spokojstvo koje ovde u osećanju mira i slobode uživam. Pustio am bradu i hodam skoro u nanulama. Radio sam celo jutro na Kupačicama, povremeno prekidajući rad da siđem u baštu ili u polje.

Oko tri sata kratko sam se prošetao kroz šumu, kroz aleju hrasta nastojnika, vraćajući se prema velikoj aleji koja se ukršta sa alejom pustinjaka, i najzad sam njome prošao u senci iza ograde. Malo ideja, ali određeno stanje sreće: zadovoljstvo samim sobom i svojim radom.

Našao dva lepa pera ptice grabljivice.

Uveče, dremanje nakon večere, i šetnja, na mesečini, po vrtu, do 11 sati.

17. septembar 1854, Dijep

Dosta tužno večerao. To nadoknadio na plaži uz sunce koje zalazi kroz tragove zlokobnih crvenih i pozlaćenih oblaka, koji se odražavaju u moru, dok je mračno svuda gde taj odsjaj ne dopire. Ostao sam više od pola sata nepomičan na pesku, dodirujući talase; nije mi dosadila njihova žestina, vraćanje, ta pena, kamenčići koji se kotrljaju..

Zatim na nasipu gde je vraški duvalo. Lutao ulicama, a zatim popio čaj i legao u deset.

9. oktobar 1854, Dijep

Dižem se kasnije. Uopšte ne negujem bradu niti izlazim; zapaliću vatru; pokušavam da zaustavim nazeb u samom začetku. Čini mi se da je zgodno doći u Dijep da ne bih izlazio iz sobe; srećom, moja mašta se ne zamara putujući; od gravira prelazim na ovu knjižicu. Eh, putovati – zar to ne znači imati ispod prozora jako živ prizor? Ovde udovoljavam toj sklonosti ka fizičkom odmoru, koju sam uvek imao, ka, ako tako mogu da kažem, povlačenju. Kiša i siv dan uvećavaju moje zadovoljstvo: tako se pravdam pred sobom zbog te averzije prema kretanju. Oko četri sata pruža mi se lep prizor duge, sa tim posebnim što me čudi i što nisam video da je neko pomenuo: duga čiji se trag jasno vidi na nebu, i koja se još diže ispred kuća koje čine okvir luke, i drveća koje skriva pogled na malo brdo sa desne strane, iznad slanih močvara gde se delimično izliva Ark; tako se pojava ne odvija na velikoj udaljenosti, mi je takoreći dodirujemo prstom; ove kuće su bile na sto koraka od mene; ima dakle u vazduhu pare koja se ne vidi, a koja je ipak dovoljno gusta da se boji bojama prizme; skoro se može izračunati tačno mesto gde se ona ocrtava; iznad je bila i jedna slabija, druga duga, kao i uvek; ja sam mogao da je pratim, kao i drugu, samo na nebu. ..

Izvor: Ežen Delakroa, Slikanje života – izabrane stranice dnevnika, prevela Eleonora Prohić, Službeni glasnik, Beograd, 2010.

Ženski portreti Pabla Pikasa

Image result for picasso, my grandfather [book]

Ženski portreti Pabla Pikasa odličan su pokazatelj promena i razvoja (koji je sa promenama podrazumevan) u opusu španskog slikara. Na priloženoj fotografiji vidimo prvu suprugu Pabla Pikasa u umetnikovom ateljeu, okruženu svojim portretima. Pikaso je tokom svog rada za modele uglavnom – mada, ima i izuzetaka – uzimao žene sa kojima je imao afere, veze i, kasnije, brakove. Među njegove modele izdvajaju se Fernanda Olivier, Eva Guel, Gaby Lespinasse, Olga Khokhlova (prva Pikasova žena), Marie-Therese Walter, Dora Maar, Lee Miller, Nusch Éluard, Francoise Gilot, Genevieve Laporte, Sylvette David, Jacqueline Roque (druga Pikasova žena).

Sve one inspirisale su na različite načine eksperimentisanje i pomeranje granica u domenu žanra portreta. Ne samo što je isti izgubio mnoga, tradicijom već definisana figurativna obeležja, već je istom, od strane slikara, prošireno područje po kojem bi se kretale, stapale i međusobno definisale boje. Ako mene pitate, nije intezitet – podjednako stvaralački i seksualni – presudan kada se posmatraju ovi portreti koliko su boje, njihov intezitet i međusobni uticaj.

Najzad, forme koje se menjaju lako i vraćaju ciklično, forme koje su čas apstraktne, čas kubističke, čas impresionističke a čas realistički figurativne odaju utisak kao da je u pitanju umetnik bez plana. Ali taj isti umetnik je jednom prilikom izjavio: „Ako tačno znate šta ćete da radite, zašto onda to radite? Pošto znate, taj posao je besmislen. Bolje radite nešto drugo.“. Shodno tome, Pikaso je, očigledno, voleo da počinje da radi ne znajući šta tačno želi da postigne. Ili je i to samo još jedna od mnogih manipulativnih odlika savršenog retora i Volšebnika umetnosti slikarstva 20. veka?