Margerit Jursenar o svom obrazovanju i književnim uticajima

Mnogo ste čitali?

– Ah, mnogo. U to vreme već je bilo malih džepnih knjiga po ceni od deset santima (ondašnjih), mora da još negde imam jednu koju sam sačuvala iz vremena kad mi je bilo osam godina, Aristofanove Ptice, kupljenu na stanici metroa „Konkord“. Čitala sam ih sa zanosom.

Koliko Vam je bilo godina?

– Osam ili devet. Očigledno nisam shvatila pouku, zaplet, ali to nije važno, meni je bilo lepo to što su ti ljudi bili velike ličnosti, zanimljive za procenjivanje. Na primer, volela sam Fedru.

Rasinovu Fedru, sa osam godina?

– Da, smatrala sam da je to lepo. Međutim, ko je tačno bio Tezej, ko Ipolit, to možda i nije bilo tako važno. Bilo je lepo, kao pesma. Žena koja već pripada prošlosti, supruga Pjera Abrahama, sestra Žan-Rišara Bloha, poreklom iz vrlo obrazovane i liberalne izraelske porodice, i duboko francuske, čiji su pojedini članovi herojski umrli u vreme Gestapoa (jednoj nećakinji je odrubljena glava), srela me je u Parizu između 1954. i 1958. godine. Objavila je, skoro nekomercijalno, delo o ženi koja je bila, ako se ne varam, njen profesor dikcije, izvesnoj Žani de Vason, od stare loze iz Bosa, takođe učenoj, koja nije težila nikakvom uspehu ni popularnosti, a u svojoj potpunoj nezavisnosti bila je prava aristokratkinja, u etimološkom smislu koji ja pridajem toj reči (najbolja). Ta se žena, kao i ja, obrazovala „kod kuće“, na seoskom imanju u blizini imanja Žorž Sandove, koju je upoznala kad je Žorž Sand već bila stara gospođa, a ona sasvim mala. Pa, u tim čudnim a ponekad i izuzetnim beležnicama koje je Elena Abraham sakupila, vidimo da Ženi de Vason, kao devojčica od osam ili devet godina, čita Šatobrijana ili prevod Dantea, koji su je svakako obogatili za ceo život. Naša epoha slabo poznaje i previše potcenjuje duh detinjstva.

– Zar Vam je otac dozvoljavao da čitate sve što hoćete? Zar Vam nije savetovao šta da čitate?

– Ponekad mi je čitao knjige, upravo Šatobrijanove odlomke. Čitao mi je Meterlinka, između ostalog Blago poniznih, i odatle potiče moja ljubav prema misticizmu, koji se kasnije samo razvijao. Ponovo sam osećala da tu postoji jedna vrsta svetlosti, a Meterlinkove mane, koje mi sada izgledaju vidljive, određena monotonija govora na primer, sa devet ili deset godina nisam ni primećivala.

Čitao mi je i Marka Aurelija, ali u pomalo specifičnim uslovima: bilo je to 1914, avgusta 1914. Upravo smo bili stigli iz Engleske, izbegavajući belgijske obale i severni deo Francuske, koji je, naravno, bio odsečen od Pariza gde smo hteli da se vratimo. Bio je sebi zacrtao da me nauči engleski i mao je čudnu, vidovitu ideju da me nauči engleski preko prevoda Priručnika Marka Aurelija. Ali, on nije bio profesor. Zamislite utisak koji Marko Aurelije na engleskom ostavlja na dete od jedanaest godina koje ne razume nijednu reč tog jezika. Mucala sam i lupetala, pa je posle dve lekcije bacio Marka Aurelija kroz prozor, što pokazuje da ga taj mudri rimski imperator nije naučio strpljenju.

– A, kad ste počeli da učite klasične jezike?

– Latnski oko desete, a grčki oko dvanaeste godine. Isprva me je podučavao otac, a zatim sam imala profesore koji su dolazili u kuću. Ali, on je ipak počeo prvi. To je bilo za vreme rata i bilo je veoma hladno. Nikad mi nije bilo toliko hladno kao tada u Parizu 1915. godine, gde smo se konačno vratili, posle godinu dana provedenih u Engleskoj. Živeli smo u Parizu otkako je Crno brdo bilo prodato 1912. ili 1913. godine. Otac ga je napustio 1912, ubrzo posle smrti njegove majke. Prodao ga je bez žaljenja, budući da je tamo doživeo dosta muka i porodičnih svađa. Nastanio se u Aveniji d’Anten, koja je zatim postala Avenija Viktora Emanuela III, a potom Avenija predsednika Ruzvelta, u iščekivanju da jednog od ovih dana postane Avenija Mao… u kući koja više ne postoji, jer je srušeno krilo u kojem smo mi stanovali. Pokušala sam da pronađem to mesto pre šest ili sedam godina, ali ga nisam mogla prepoznati.

Na broju 15 se nalazila lepa stara kuća iz XIX veka, sa unutrašnjim dvorištem. Stanovali smo u stanu na prvom spratu, iznad tog dvorišta. Tu sam dosta čitala, a posebno sam posećivala muzeje. Preseljenje sa sela u Pariz pre 1914. za mene je bilo veličanstveno, jer je bilo muzeja.

– Govorite o muzejima kao što bi neko drugi govorio o bioskopu gde su ga vodili četvrtkom.

– U suštini ima toga. To je bilo rađanje mašte. Kažem to pomalo olako, jer ne treba se nikad opterećivati, ali to pokreće jako velike probleme: mašta prihvata ono na šta se usredsredi; ali postoji takođe ono, neću reći što odbacuje, već što ne poznaje, što propušta. Postoje naklonosti, izbor koji nije lako objasniti. Uostalom, morate shvatiti da sam ja imala i period oduševljenja filmom između dvadeset pete i trideset pete godine. A onda me je to prošlo, izuzev, naravno, nekoliko retkih velikih filmova. Međutim, uvek sam pomalo nepovreljiva prema senkama na celuloidnoj traci. To sam, uostalom, objasnila u Novčiću iz sna.

– Sećate li se nekih posebnih trenutaka vezanih za te posete?

– Vrlo dobro se sećam moje prve posete Vestminsterskoj palati. U gotskim grobnicama otkrivala sam misteriju srednjeg veka. Isto tako se dobro sećam i savremenih stvari, Meštrovićeve izložbe, što je bio moj prvi susret sa slovenskom umetnošću, a imam utisak da je to, istovremeno, bila i prva nit koja me je kasnije odvela prema Balkanu, prema Istočnjačkim pričama koje se dešavaju na slovenskom Istoku.

– Već više puta spominjete srednji vek. Međutim, nemam utisak da je to za Vas bio posebno inspirativan period.

– Recimo da nisam ništa pisala o tom periodu, ali ima puno slučajnosti u onome što pišemo. Vrlo dugo sam maštala o jednoj Elizabeti od Mađarske, koja bi nas vratila u sam srednji vek, oko 1220, sa velikim ličnostima koje su, manje ili više, dominirale životom te mlade svetice: Franjo Asiški, koga nikad nije upoznala, ali kojim se nadahnjivala, Fridrih II od Hoenštaufena, njen rođak, ateista, skoro uzvišene inteligencije, ali tvrd i okrutan, za koga se zamalo udala, zatim Konrad od Marburga, Veliki inkvizitor, koga su joj odredili za ispovednika, što je ponekad moralo biti užasno. (Osećamo iz njenih vrlo oskudnih reči da joj se dešavalo da ga osuđuje svojim slabašnim osmehom mlade bolesne žene.) Zatim, njen muž, mladi Nemac dobrodušnog srca, u čiju se postelju, prema hroničarima, „radosno bacala“, a čija je smrt bila jedna od nesreća njenog kratkog života.

Da sam napisala tu knjigu, ona bi me sigurno odvela u srednji vek. Nisam je napisala najviše zbog toga što se nisam vratila u Nemačku – ne u taj deo Nemačke, Istočnu Nemačku – a i zato što ne čitam dobro nemački. Bilo bi potrebno mnogo posrednika između mene i starih hronika.

– Vaši književni uticaji?

– Dešavalo mi se da pravim spiskove mog dečjeg i mladalačkog štiva, imajući stalno na umu Šta? Večnost, treći tom Lavirinta sveta. Treba vrlo jasno praviti razliku među dobima: uticaji detinjstva nemaju ništa zajedničko sa onim kasnijim. U suštini, njih je bilo toliko mnogo da mora da su poništavali jedni druge.

Prvo su bile bajke, koje sam mnogo volela. Kao i sva deca, trudila sam se da ih ostvarim šetajući sa štapom, trljajući predmete tražeći da se pretvore u zlato: predmeti se nisu menjali, ali to je bila predivna igra.

Zatim je došlo čitanje naglas, sa mojim ocem, čitanje dela koja je cenio, na primer Blago poniznih, o kojem smo već govorili. Čitao mi je – imala sam oko jedanaest godina, i ta tajanstvenost, pomalo razvodnjena, skoro „mondenska“, ipak je morala imati određenog uticaja na moje buduće usmerenje – istorijske romane Mereškovskog, koji je u to vreme bio u modi. To se dešavalo u stanu u Parizu. Nisam najbolje razumela, ali to mi je ostavljalo utisak gomile, što ruskim romanima uvek uspeva, bilo da su Mereškovskog ili Tolstoja.

Čitala sam, takođe, i Šekspira. Sve klasike sam pročitala u jeftinim izdanjima koja sam kupovala sama – kao što sam vam rekla – Rasina, Labrijera, i druge. Pamtim jedan utisak kad sam tek počinjala da čitam; konačno sam bila naučila da čitam, ali je čitanje za mene bilo još sasvim novo; bilo mi je najviše šest i po ili sedam godina. To je bilo jednog dana kad smo se selili i moj otac me je ostavio samu u njegovoj sobi, dok je on zatvarao kofere. Dao mi je prvu knjigu koju je našao na stolu: roman jedne zaboravljene žene, koja je danas potpuno nepoznata, čije sam ime slučajno našla na jednoj ploči postavljenoj na njenoj kući u Monpeljeu, kad sam pre nekoliko godina boravila u tom lepom gradu. Zvala se Rene Monlor. Poreklom iz dobre, mislim protestantske porodice iz Langedoka, pisala je evangelističke i biblijske romane. U takvim knjigama nisam nikad posebno uživala, ali se sećam da se radnja te knjige odvijala u Egiptu otprilike u Hristovo doba. Jedva sam znala gde je Egipat, a zaboravila sam i zaplet, ali postoji tamo odlomak na koji sam naišla kad se ličnosti ukrcavaju u čamac na Nilu u zalazak sunca. Snažan utisak: opčinjena zalaskom sunca na Nilu, sa šest ili sedam godina. Utisak koji se zadržao, iako mu je trebalo dugo vremena da se pretvori u trenutak Hadrijanovog putovanja u Egipat. To mi se urezalo u sećanje. A to bi iznenadilo i autora tog pobožnog romana…

– Da li je Vaš otac imao književnih strasti koje je mogao da prenese na Vas?

– Voleo je mnogo da čita i imao je svoje omiljene pisce, ali književne strasti, sumnjam. Voleo je, na primer, Šekspira, Ibzena. Zajedno smo čitali Ibzena kad sam imala šesnaest ili sedamnaest godina. Još uvek imam puno njegovih beležaka na tekstovima: hteo je da me nauči da čitam naglas pa je zamislio jednu vrstu muzičke skale da bi obeležio mesta gde se treba zaustaviti, i mesta gde se glas podiže ili spušta. Od Ibzena sam mnogo naučila o potpunoj nezavisnosti čoveka, kao u Neprijatelju naroda, gde glavni junak jedini primećuje da je grad zagađen. Ti veliki pisci XIX veka često su bili nepokorni, subverzivni, opozicija čitavoj svojoj epohi i svom okruženju, protivnici svake vrste ljudske osrednjosti. Takvi su bili Niče, Ibzen i Tolstoj i upravo sam svu trojicu čitala sa svojim ocem.

Međutim, nije baš mnogo čitao Balzaka. Čak ću reći, što će izgledati vrlo nadmeno s moje strane, da sam ga u određenoj meri ja navela na čitanje jednog dela francuske književnosti XIX veka. Ja sam njemu rekla, na primer: „Čitajmo Parmski kartuzijanski manastr.“

Mnogo smo zajedno čitali i to naglas. Dodavali smo knjigu jedno drugom. Čitala sam, a kad bih se umorila, on je preuzimao. Čitao je veoma dobro, mnogo bolje od mene: bio je mnogo izražajniji.

– Kada ste otkrili Prusta?

– Ubrzo prosle njegove smrti; imala sam oko dvadeset pet godina. Ali, to otac više nije bio u stanju da prati. Bilo je to ono staračko odbijanje, odvartnost prema čitanju najnovijih dela. Za njega je Prust bio pojam nerazumljivosti. Više je voleo Ruse. I Selmu Lagerlof, o kojoj sam kasnije napisala esej, a koju i dalje smatram genijalnim piscem.

– A Dostojevskog?

– Njega sam čitala kasnije i divila mu se sa jednom vrstom zaprepašćenja, kako da kažem, na trenutke bez daha, toliko mi je to izgledalo veliko. Ali nikad na mene nije mnogo uticao. Njegovo hrišćanstvo je bilo – ili mi se tako činilo – sušta suprotnost onome što je za mene značajno, iako gajim veliko divljenje prema starcu Zosimu. Međutim, nikad kasnije nisam mnogo iščitavala Dostojevskog, a to je ono prema čemu se procenjuju uticaji.

– A pesnike?

– Pesnike? Pesnike XVII veka, naravno, pesnike renesanse, i Igoa; Uvek sam mnogo volela Igoa i pored toga što je moda bila drugačija. Ostali pesnici kao Rembo, Apoliner, došli su kasnije. Uostalom, u predgovoru za Aleksis kazala sam kako mi se čini do koje mere se jedan mladi pisac ne bavi svojom epohom, sem ako potpuno ne pripada nekoj grupi „u trendu“ koja se trudi da sledi modu ili da u njoj prednjači. Uopšte uzevši, mladi ljudi se nadahnjuju delima prethodnih generacija. To je posebno uočljivo kad izbliza pratimo romantičare. Nikad se ne pozivaju na neposredne prethodnike, već na one iz dalje prošlosti.

– Koji su to prethodnici u Vašem slučaju?

– Možda Jejts, Svinbern, D’Anuncio se u to vreme mnogo čitao. Najčešće pesme, često vrlo lepe, koje sam ja čitala na italijanskom. Bila sam sposobna da pravim razliku između njegovih romana, koji su veoma značajni, i pesama koje su i dalje dobre, pod uslovom, naravno, da zanemarimo poetsku nadmenost ili barokno ulepšavanje koji kod njega smetaju isto koliko i kod Baresa.

Bodler da, ali sam ga okusila jako kasno, kao poznavalac, kao neko ko s aspekta zanata procenjuje izuzetno savršenstvo bodlerovskog stila. To je, na neki način, bilo prekasno za naivno oduševljavanje.

U mom slučaju, pre sam ga upoznala zbog poezije XVII veka i poezije renesanse: zbog Rasina, manje Lafontena (ritmičku lepotu Lafontenovog stiha osetila sam mnogo kasnije), engleskih pesnika, posebno metafizizčara, naravno u originalu. A zatim, kod Italijana, pesnike srednjeg veka, pesnike „veselog znanja“ i čitavu njihovu školu. Pesnike koji nisu daleko da budu i metafizičari.

Ako hoćete da govorimo o uticajima, onda bi ih verovatno trebalo tražiti među filozofima. Mislim, na primer, da se ne može dati mnogo mesta uticaju Ničea, ne onog Ničea iz Zaratustre, već onog iz knjiga Veselo znanje, Ljudsko, suviše ljudsko, Ničea koji ima poseban način posmatranja stvari, istovremeno izbliza, kao i iz velike daljine, lucidnog, izoštrenog, a u isti mah skoro površnog.

– A neko kao što je Šopenhauer, da li Vam je nešto značio?

– Da, samo što se to vrlo brzo pomešalo sa budizmom, jer Šopenhauer, to je u suštini prvi pokušaj prilagođavanja budističke misli jednoj evropskoj zemlji. Međutim, uvek sa uzbuđenjen pomislim na Manovog Tomasa Budenbroka koji, posle jednog konvencionalnog i obeshrabrujućeg života, u Šopenhaueru istovremeno pronalazi smisao očaja i, možda, najveći mir.

Izvor: Margerit Jursenar, Širom otvorenih očiju. Razgovori sa Matjeom Galejem, preveo Stanko Džeferdanović, Politika, Narodna knjiga, Beograd, 2004.