Pet pesama Konstantina Kavafija

GRAD

Kažeš: „Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog mora.
Naći će se drugi grad bolji od ovog.
Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;
i srce mi je – kao leš – pokopano.
Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.
Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne ruševine svog života spazim, ovde,
gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio.“

Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.
Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati
istim. U istom ćeš susedstvu ostariti:
u istim ćeš kućama osedeti.
Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš – ne nadaj se –
nema za tebe broda, nema puta.
Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom kutu,
straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.

ITAKA

Kada se spremiš prema Itaci da pođeš,
treba da zaželiš da putovanje bude dugo,
pustolovina puno, puno saznanja.

Lestrigonaca, zatim Kiklopa,
razljućenog se Posejdona ne boj,
na takve nikad nećeš naići
dokle god ti je misao otmena, dokle god se fina
osećanja dotiču tvoga duha, tvoga tela.

Lestrigonce, zatim Kiklope,
Posejdona divljeg nećeš sresti
ukoliko ih u svojoj duši ne skrivaš
i ukoliko ih tvoja duša ne stavi pred tebe.

Treba da zaželiš da putovanje bude dugo.
I mnogo letnjih jutara da bude
kada ćeš – s kojom li radosti, sa zahvalnošću! –
ući u luke, prvi put viđene,
da zastaneš pred trgovinama feničkim
i da se snabdeš prekrasnim stvarima:
sedefom i koralom, ćilibarom, slonovačom,
i teškim mirisima svake vrste,
koliko god više možeš raskošnih teških mirisa;
u egipatske mnoge gradove da pođeš,
da učiš i da učiš od mudraca.

A na umu uvek da ti Itaka bude.
Da tamo stigneš, predodređeno je tebi.
Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.

Bolje neka godine mnoge traju
i na ostrvo da već kao starac stigneš,
obogaćen onim što si uz put stekao,
ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo.

Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.

I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom,
pa ćeš razumeti već šta to Itake znače.

OČEKUJUĆI BARBARE

– Šta ćemo ovde na agori okupljeni?

Treba danas barbari da stignu.

– Zašto u senatu vlada takav nered?
Što senatori većaju a ne donose zakone?

Zato što će barbari danas stići.
Kakve još zakone da donesu senatori?
barbari će ih načiniti čim stignu.

– Zašto nam je car tako poranio,
i na glavnoj kapiji grada zaseo
na presto, sav svečan, sa krunom na glavi?

Zato što će danas barbari stići.
Pa car čeka da primi
njihovog vođu. Pripremio je čak
za njega povelju na pergamentu
sa silnim titulama i počastima.

– Zašto su se naša dva konzula i pretori
pojavili u svojim crvenim togama sa vezom;
zašto su stavili narukvice s toliko ametista,
i sjajno prstenje s divnim smaragdima;
zašto su im danas u rukama skupoceni štapovi
sa čudesnim inkrustacijama u zlatu i srebru?

Zato što će danas barbari stići;
a takve stvari zasenjuju barbare.

– Zašto naših valjanih retora nema da kao uvek
saopšte svoje besede, da kažu svoju reč?

Zato što će danas barbari stići;
a njima su govori i svečane besede dosadni.

– Zašto odjednom nastade toliki nemir
i zbrka. (Kako su im lica postala ozbiljna).
Zašto se tako brzo prazne ulice i trgovi
i svi se vraćaju kućama jako zabrinuti?

Zato što se već smrklo a barbari nisu došli.
A neki ljudi su stigli sa granice
i rekli da barbara više nema.

Pa sad, šta ćemo bez barbara?
Oni su ipak bili neko rešenje.

BOG NAPUŠTA ANTONIJA

Kad se iznenada, u ponoć, začuje
kako prolazi nevidljiva povorka
sa sjajnom muzikom i glasnom pesmom –
svoju sudbu što te izdala, svoja dela
što nisu uspela, svoje životne planove
što su svi omanuli – nemoj beskorisno oplakivati.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
uputi joj pozdrav, Aleksandriji koja odlazi.
A povrh svega, nemoj se zavaravati, ne reci kako je
to bio san, kako te je sluh prevario:
nemoj se spuštati na tako zaludne nade.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
kao što tebi odgovara što si bio dostojan takvog jednog grada,
odlučno priđi prozoru
i slušaj s uzbuđenjem, ali ne
preklinjući i tužeći poput kukavice,
kao svoje poslednje zadovoljstvo slušaj zvuke,
sjajne instrumente tajnovite družbe,
i uputi joj pozdrav, toj Aleksandriji koju gubiš.

SKRIVENO

Na osnovu svega što sam činio i onoga što sam govorio
neka ne nastoje da pronađu ko sam bio.
Prepreka je stajala i promenila
moje postupke i moj način života.
Prepreka je stajala i zaustavljala me
mnogo puta da kažem ono što sam hteo.
Na osnovu mojih najneupadljivijih postupaka
i mojih koprenom najskrivenijih spisa
jedino će me na osnovu toga razumeti.
Ali možda ne zaslužuje da se iscrpljuje
tolika briga i toliki napor da me shvate.
Kasnije – u savršenijem društvu –
neko drugi stvoren poput mene
sigurno će se otkriti i slobodno raditi.

Izvor: Konstantin Kavafi, 70 pesama, prevod Ivan Gađanski i Ksenija Maricki Gađanski, Rad, Beograd, 2006.

Fotografija: Mark Daniel