Pet pesama Silvije Plat

LIFTING LICA

Donosiš mi dobre vesti sa klinike,
Odbacuješ svileni šal, pokazuješ zategnuto belo
Mumijino platno, smeješ se: dobro sam.
U devetoj godini, otrov žut anestetičar
Nahranio me banana gasom kroz žablju masku. Odvratna duplja
Zabučala je od loših snova i Jupiterskih glasova hirurga.
Onda je majka isplivala, držeći limenu zdelu.
O bilo mi je muka.

Sve su to izmenili. Putujem
Gola kao Kleopatra u duboko iskuvanoj bolničkoj presvlaci,
Zapenušana od sedativa i neobično duhovita,
Kotrljam se do predvorja gde neki ljubazan čovek
Stiska moje prste umesto mene. Tera me da osećam kako nešto dragoceno
Ističe iz ventila mojih prstiju. Na brojku dva
Tama me briše kao kredu sa školske table…
Ništa više ne znam.

Pet dana ležim skrivena
Poput bureta odvrnuta, godine se u moj jastuk cede,
Čak i moja najbolja prijteljica misli da sam na selu.
Koža nema korena, ljušti se kao hartija.
Kad se nasmešim, šavovi se zategnu. Rastem unazad. Dvadeseta mi je godina,
Raskvocana u dugim suknjama na sofi mog prvog muža, moji prsti su
Zariveni u runsku vunu mrtvog pudla;
Mačku još nisam imala.

Sad je ona gotova, gospođa sa podvaljkom
Koju sam gledala kako se smešta, bora za borom, u ogledalu –
Staro čarapino lice, otromboljeno na pečurki za krpljenje.
Zarobljeno u nekoj laboratorijskoj tegli.
Neka crkne tamo, ili neka vene sledećih pedeset godina
Dremajući, ljuljuškajući sei prstima prebirući svoju retku kosu.
Samoj sebi mati, budim se u gazu povijena,
Poput odojčeta ružičasta i glatka.

SPALJIVANJE VEŠTICE

Na tržnici oni slažu suvo granje.
Gustiš od senki jadan je ogrtač. Nastanjujem
Svoje voštano obličje, telo lutke.
Bolest ovde započinje: ja sam pikado tabla za veštice.
Samo đavo može đavola da pojede.
U mesecu crvenog lišća penjem se na postelju od vatre.

Lako je tamu kriviti: čeljust vrata,
Utrobu podruma. Oni su iskričavost moju ugasili.
Crna tvrdokrila gospa drži me u kavezu za papagaja.
Kako ogromne oči mrtvi imaju!
Intimna sam s dlakavim duhom.
Dim koluta iz grlića one prazne tegle.

Ako sam mala, ne mogu napraviti štetu.
Ako se ne krećem, neću ništa prevrnuti. Tako sam rekla,
Sedeći pod poklopcem, sitna i nepokretna kao zrno pirinča.
Oni odižu ringle, krug za krugom.
Puni smo mi skroba, mali moji beli drugari. Mi rastemo.
U početku to boli. Crveni jezici istinu će podučavati.

Majko svih buba, samo otvori šaku:
Proleteću kroz svećina usta poput neoprljenog noćnog leptira.
Vrati mi moje obličje. Spremna sam da sastavim dane
Kad sam se s prahom sparila u senci od kamena.
Moji gležnjevi se sjaje. Sjaj se penje uz moja bedra.
Izgubljena sam, izgubljena, u haljinama od svog tog svetla.

BULKE U JULU

Bulkice, pakleni plamičci.
Neškodljive ste?

Lepršate. Ne mogu vas dotaći.
Stavljam dlanove među vaše plamenove. Ništa ne peče.

Ali iscrpljuje mene da vas gledam
Kako lepršate tako, naborane i jarko crvene, kao sluzokoža usta.

Tek okrvavljenih usta.
Suknjice krvave!

Postoje isparenja koja ne mogu dotaći.
Gde su vaši opijati, vaše odvratne čaure?

Kada bih mogla iskrvariti, ili zaspati! –
Kada bi se moja usta mogla venčati s ranom poput te!

Ili da vaši sokovi prodru u mene, u toj staklenoj čauri,
Umrtvljujući i umirujući.

Ali bezbojni. Bezbojni.

MESEC I TISA

Svetlost je uma to, hladna i planetarna.
Drveće uma je crno. Svetlost je plava.
Na moja stopala, kao da sam Bog, polažu trave svoje jade,
Članke mi peckaju i o poniznosti mrmore.
Zadimljene, utvarne magle nastanjuju ovo mesto
Od moje kuće odeljeno nizom nadgrobnih ploča.
Prosto ne mogu da nazrem dokle doseže.
Mesec nije izlaz. I sam je lice.
Belo poput zgloba i strašno uznemireno.
More za sobom vuče, ko mračno zlodelo; ćuti
Sa O-zveom potpunog očaja. Tu ja živim.
Nedeljom dva puta, zvona izbezume nebo –
Osam velikih jezika obznanjuju Vaskrsenje,
Na kraju trezveno odbiju svoja imena.

Tisa uvis stremi. Ima gotski oblik.
Slede je oči i na mesec nailaze.
Mesec je moja mati. Nije on mio kao Marija.
Iz njegove plave odore mali šišmiši ispadaju i svoe.
Kako bih volela da u milost verujem –
Lice kipa, svećama umekšano
Skreće, baš k meni, svoje blage oči.

Duboko sam pala. Rascvetavaju se oblaci
Plavi i tajnoviti ponad lica zvezda.
U crkvi, sveci će potpuno pomodreti
Lebdeći na osetljivim stopalima iznad hladnih klecala.
Lica i ruku ukrućenih od svetosti.
Mesec ništa od toga ne vidi. Go je on i divalj.
A poruka tisina je tmina – tmina i tišina.

DVA PRIZORA IZ MRTVAČNICE

I

Na dan kad je posetila prosekturu
Četvoricu su položili, crnih kao zagorela ćurka,
Dopola već raznizanih. Kiseli vonj
Iz kaca smrti prionuo je uz njih;
Dečaci u belim odorama bacili su se na posao.
Glava njegovog leša se urušila
I ona jedva da je mogla išta da razazna
U tom kršu od kostiju i lobanje i stare kože.
Parče bledožute trake držalo je sve na okupu.

Bebe s nosevima puža sanjare i sjaje se u teglama.
On joj pruža izvađeno srce kao razbijeni komad porodičnog nasleđa.

II

Na Brojgelovoj panorami dima i klanja
Samo dvoje ljudi je slepo za vojsku strvinara:
On, ploveći morem njenih plavih satenskih
Sukanja, peva u pravcu
Njenog obnaženog ramena, dok se ona,
Igrajući se notnim listićem, saginje nad njim,
Oboje gluvi za gusle u rukama
Mrtvačke glave što zasenjuje njihov poj.
Cvetaju ti flamanski ljubavnici; ali ne zadugo.

Ipak očaj, ogrezao u boji, pošteđuje malenu zemlju
Budalasto, delikatno, u donjem desnom uglu.

Inspiracija za ovu pesmu (njen drugi deo) je Brojgelova slika Trijumf smrti. Pesma je pisana, verovatno, i pod uticajem Odenove pesme Muzej lepih umetnosti. Godine 1952. Oden je predavao na Smit koledžu i Silvija je bila među njegovim slušaocima. U to vreme pisala je majci: „Imagine saying, Oh, yes, I studied writting under Auden!„. Oden je, tih pedesetih godina dvadesetog veka, bio neka vrsta intelektualnog modela. Izvršio je vidan uticaj i na ranu Adrijen Rič. Oden je tada odbio neke pesme Silvije Plat kao previše retorične.

Izvor: Silvija Plat, Rani odlazak. Izabrane pesme, prevela Ljiljana Đurđić, Paideia, Beograd, 2010.