Danilo Kiš: „U to vreme smo bili toliko zauzeti zagrljajima“

Gustave Courbet ,

Gustave Courbet , „Self Portrait with a Black Dog“, 1842.

Slušao sam kako plaču u noći nevidljivi vozovi i kako se rožnato lišće hvata noktima za zamrzlo, tvrdo tle.

Svuda su nas presretale gomile izgladnelih, čupavih pasa. Izlazili bi iz tamnih kapija i provlačili se kroz uske tarabe. Pratili bi nas u velikim gomilama, nemo. Samo bi s vremena na vreme podizali k nama svoje sumorne, tužne oči. Imali su nekog čudnog respekta prema našim nečujnim koracima, prema našim zagrljajima.

Sa jednog tamnog drveta, čije su se grane nadvile preko plota, padale su na put neke krupne, modre jesenje šljive. Nikada nisam verovao da mogu da postoje u to doba jeseni tako tvrde i modre šljive. No u to vreme smo bili toliko zauzeti zagrljajima da nismo obraćali pažnju na tako nešto. Tek smo jedne noći, pri iznenadnom blesku farova nekog starinskog automobila, primetili čopor pasa, što nas je dotle pratio, nemo, skoro pobožno kupi šljive sa šljunka na putu i iz blata u kanalu. Odjednom mi je postalo jasno zašto su ti psi tako nemi i pogruženi: te su divlje jesenje šljive stezale njihove glasne žice poput stipse. Čuo sam samo kako im krckaju pod zubima koštice kojima su zavaravali svoju glad. Izgleda, međutim, da su se i sami stideli svega toga – čim je automobil bacio iznenadno svetlost svojih farova, oni su se sakrili u kanal pored puta, a oni što su imali vremena da se sklone, ostali su na mestu, kao skamenjeni.

Čovek u kožuhu onda naglo zaustavi kola.

„Čudno“, reče; a ja nisam mogao da vidim kome se obraća. Verujem da u kolima nije bilo nikog, jer svetlo nije bilo upaljeno.

Onda čovek u kožuhu čučnu pored lešine i dugo ju je zagledao govoreći: „Čudno! Čudno!“

Mi smo se stisali uz napukli zid u senci, zaustavivši disanje. Videsmo još samo kako se čovek vrati u kola i upali farove.

Tek kada je automobil sišao niz ulicu, motor zabrekta. Tada mi je postalo jasno kako je čovek u kožuhu uspeo da iznenadi pse. Kola su se spustila niz ulicu bez svetla, na „lerlauf“, sa prepredenošću kakve divlje zveri: vetar je duvao u suprotnom pravcu.

Onda smo preskočili kanal i zaustavili se na onom mestu gde je malopre stajao auto. Oba psa su ležala na desnom boku, skoro simetrično jedan pored drugog. Jedan je bio stari buldog sa majmunskom njuškom koju su točkovi još više unakazili, a drugi jedan mali kineski pinč sa medaljonom oko vrata. Sagnuh se da pogledam ogrlicu. Na žutom medaljonu, ne većem od nokta, bilo je utisnuto:

Larron. Crimen amoris

Izvor: Danilo Kiš, Mansarda, BIGZ, Beograd, 1990.

Slika: Gustav Kurbe, Autoportret sa psom, 1842.

Danilo Kiš: „Tako je ona, sa tim baroknim tovarom, zakoračila prema meni“

No sve je to između nas počelo mnogo ranije.

U to vreme, kada mislim da sam je prvi put sreo, grozničavo sam tražio neke odgovore od života, tako da sam sav bio zaokupljen samim sobom, to jest pitanjima života.

Evo nekih od pitanja na koje sam tražio odgovore:

besmrtnost duše

besmrtnost seksa

bezgrešno začeće

materinstvo

očinstvo

otadžbina

kosmopolitizam

pitanje ishrane i

pitanje organske izmene materije

metempsihoza

život na drugim planetama i

zvezdama

starost zemljina

razlika između kulture i civilizacije

rasno pitanje

apolitičnost ili angažovanost

dobrota ili bezobzirnost

Natčovek ili Svečovek

idealizam ili materijalizam

Don-Kihot ili Sančo Pansa

Hamlet ili Don Žuan

pesimizam ili optimizam

smrt ili samoubistvo

itd, itd.

Ovi i još desetak ovakvih problema stajali su predamnom kao četa ćudljivih i ćutljivih sfinga. I tako, baš kada sam stigao do problema broj devet – pitanje ishrane, pošto sam osam predhodnih rešio na ovaj ili onaj način, pojavi se i to poslednje, u nizu, pitanje:

pitanje ljubavi..

Raščlanjeno na svoje sastavne delove, to pitanje – u konkretnom slučaju – imalo je ove determinante:

Pitanje: Kakve su boje njene oči?

Pretpostavke: zelene, modre, modrozelene, boje zrelih maslina, akvamarinske, kao večernje nebo nad Jadranom, nad Madagaskarom, nad Odesom, nad Celebesom; kao more kod Brača, kod Rta Dobre Nade itd.

Pitanje: Koja je boja njene kose?

Pretpostavke: smeđa, plava, vilinska kosa, kosa vivijane, boje zrele mesečine, čistog sunčanog lana, sunčanog dana..

Njen glas?

Srebrne harfe, viole sa sordinom, renesansne laute, glas švedske gitare sa trinaest žica, gotskih orgulja ili minijaturnog klavsena, violinskog stakata, molskog arpeggia na gitari…?

Njene ruke, njena milovanja?

Njeni poljupci?

Grudi, bedra, bokovi?

Tako je ona, sa tim baroknim tovarom, zakoračila prema meni hodom pripitomljene zveri, s kosom na vetru.

Izvor: Danilo Kiš, Mansarda, BIGZ, Beograd, 1990.

Slika: Gistav Kurbe, Zaljubljeni, 1844.

Tri pisma za Lu (Niče, Rilke, Frojd)

NIČEOVO PISMO

Ništa mi ne predstavlja to što sam puno patio prema pitanju: hoćete li Vi ponovo pronaći sebe, draga Lu ili ne. Nikada nisam sreo jedno tako siroto stvorenje kao što ste Vi

neznalica – ali oštroumna
bogata u korišćenju onoga što zna
bez ukusa, ali naivna u tom nedostatku
iskrena i to upravo u pojedinostima, najčešće iz prkosa; u celosti što se tiče sveukupnog odnosa prema životu neiskrena (bolesna usred preterivanja u radu itd)
bez ikakvog finog osećanja za uzimanje i davanje
bez morala i nesposobna za ljubav
i u afektima uvek bolesna i blizu ludila
bez zahvalnosti, bez srama prema dobročiniteljima
neverna i svaku osobu prepušta na milost i nemilost onoj drugoj u ophođenju
nesposobna za srdačnu učtivost
nenaklonjena finoći i čistoti duše
bez srama i u mišljenju uvek prazna, prema sebi samoj nasilna u pojedinostima
nepouzdana
nije „dobra“
gruba u stvarima poštovanja
izrazito negativna
„mozak kao nastavak duše“
karakter mačke – grabljivica koja se predstavlja kao domaća životinja
ono plemenito kao sećanje na ophođenje sa plemenitijim ljudima
jaka volja, ali bez velikog objekta
marljiva i uredna
bez građanske čestitosti
nemilosrdno izmeštene senzualnosti
zaostalog dečjeg egoizma usled polne atrofije i polnog zakašnjenja
sposobna za oduševljenje
bez ljubavi prema ljudima, ali sa ljubavlju prema Bogu
sa potrebom za ekspanzijom
lukava i prepuna obuzdavanja u odnosu prema senzualnosti muškarca

RILKEOVO PISMO

Išunjao sam se iz tvoga stana
I dok hodam kišnim ulicama čini mi se
Da svaki prolaznik koga sretnem
U mom blistavom pogledu vidi
Moju presrećnu, spasenu dušu.

Pošto-poto hoću da usput
Sakrijem od sveta svoju radost;
Odnosim je žurno kući
I zatvaram u dubinu noći
Kao zlatni kovčeg.

A onda iznosim na svetlost dana
Komad po komad skrivenog blaga
I ne znam kud pre da gledam;
Jer je svaki kutak moje sobe
Pretrpan zlatom.

To je bezgranično bogatstvo
Kakvo noć nikada nije videla
Niti rosa okupala;
Više ga ima nego što je ikada
Ijedna mlada dobila ljubavi.

To su bogate dijademe
Sa zvezdama mesto dragog kamenja.
Niko to ne zna. Ja sam, o draga moja,
Kao kralj među tim bogatstvom
I znam ko je moja kraljica.

FROJDOVO PISMO

Moja draga Lu,

Na kraju je Mojsijeva religija ipak uspela da se nametne u obliku poluugušene tradicije. Ovo je tipičan proces stvaranja jedne religije koja nije ništa drugo do ponavljanje neke druge, još primitivnije. Religije duguju svoju opsesivnu moć vraćanju potisnutog, to su reminiscencije nestalih arhaičnih, izuzetno efektivnih procesa u istoriji čovečanstva. Već sam to rekao u Totemu i tabuu, a sada to sažimam u jednoj rečenici: ono što religiju čini jakom nije njena stvarna, nego upravo njena istorijska istinitost.

E pa, vidite, Lu, tu rečenicu koja me je potpuno oduševila nemoguće je danas izreći u Austriji a da vlada, većinom sastavljena od katolika, javno ne osudi psihoanalizu. A još nas jedino taj katolicizam brani od nacizma. Osim toga, istorijski osnovi priče o Mojsjiju nisu dovoljno čvrsti da budu baza mojoj nepogrešivoj intuiciji. Stoga ćutim. Dovoljno mi je da sam verujem da je to rešenje problema koji me je progonio čitavog zivota. Izvinite što Vas opterećujem time. – Vaš Frojd

*

Sve ličnosti pomenute u ovoj objavi bile su deo intelektualne elite Beča s kraja 19. i počtka 20. veka. Lu Andreas-Salome svojom ličnošću i uticajem podsetila me je na ženske likove prikazane na platnima nemačkog simboliste Franca fon Štuka. Sfinga, Kirka i Saloma, fatalne su žene koje proždiru. Sva tri pisma odlikuju se različitom temom, formom i senzibilitetom. Sva trojica koriste pisma, a zapravo himne i pohvale fatalnosti kojoj je, kao i pitanju sfinge, nemoguće odoleti, ali ni adekvatno odgovoriti.

Ničeovo pismo – savrešena retorička urna – pohvala je pokudom, ironijom, ogorčenošću svojstvenom muškarcu koji nije ulovio plen posle dugog lovačkog pohoda. Rilke je daleko romantičniji u pesmi impresionističkog zanosa, što i odgovara formi njegovog pisma koje je u obliku lirske pesme. Frojd se obraća Lu sa poštovanjem učitelja prema učenici koju smatra adekvatnim sagovornikom o temama koje ga zaoklupljaju. Objavu prate detalji slike Saloma, Franca fon Štuka, nastale 1906. godine.

Napomena: Ničeovo pismo citirano u ovoj objavi prevela je Jasmina Burojević. Prevod se pojavio u časopisu Mostovi, broj 177-178, str. 192-244.

Osmeh Svetog Jovana Krstitelja na slici Leonarda da Vinčija

Bez obzira na to koliko su se određena tumačenja Leonardovih dela poslednjih godina kretala u pravcu isticanja novih i neobičnih istorijskih i biografskih detalja, ja i dalje u njima vidim, pre svega zahvaljujući svetlosti postignutoj sfumato tehnikom, izvesnu atmosfersku napetost, pre misterioznu nego mističnu, neodređenu, blagu, gracilnu, suptilnu, baš kao note neke kompozicije koju čujemo u daljini.

Na mnogim Leonardovim slikama anđeli i drugi biblijski likovi upečatljivo drže uperen kažiprst u određenom pravcu. O tome sam već pisala u tekstu Dve verzije Leonardove slike „Bogorodica među stenama“ gde, u prvoj verziji, nastaloj oko 1483. godine, vidimo anđela kako prstom upire u bebu Jovana Krstitelja, dok u drugoj verziji taj trenutak izostaje, anđeo je spustio ruku. Sada, na ovoj slici, nalik narativnom nastavku, Sveti Jovan Krstitelj ju je podigao.

Sa ovom predstavom Svetog Jovana Krstitelja, jednom od mojih omiljenih slika renesansne umetnosti, nalazimo se u 1513. godini. Da Vinči je u Rimu, nedavno je prešao iz Milana u papsku prestonicu. Umetnik u trenutku stvaranja slike ima 60 godina. Mikelanđelo, njegov nešto mlađi savremenik, upravo je završio sa oslikavanjem tavanice Sikstinske kapele. To je, ukratko, biografsko i istorijsko pozicioniranje umetnika i dela.

Iz tamne pozadine kojoj pristaje osmeh u kome „ima čežnje i setne zavisti i malo preziranja i čitavo jedno čedno blaženstvo“, kako je pisao Tonio Kreger svojoj prijateljici Lizaveti Ivanovnoj (junaci ranog dela Tomasa Mana, novele „Tonio Kreger“), izranja figura androginog mladića, ogrnutog krznom, elegantne kovrdžave kose, koji blago pokazuje prstom gore. Slika boje meda i plamena sveće koji se crni pri vrhu jeste poput nekog veoma starog ogledala. Traži da u njenu gustu masu uronimo.

Pokret Svetog Jovana čitam kao: „Gledaj put Duha, put svetlosti lepote i saznanja“, ili kao vizuelni predložak kasnijem Šlegelovom fragmentu koji stoji kao poetsko načelo mog rada i ovog internet mesta: Tvoji ciljevi su umetnost i nauka, tvoj život – ljubav i obrazovanje. I da ne znaš na putu si ka religiji.

Iako svestan svoje misije i puta stradanja svetitelj je spokojan. On izranja iz tame put sjaja zahvaljujući lepoti pogleda uperenom iza, van. Ja ne previđam religioznu funkciju ove slike, ali njena lepota prevazilazi funkcionalnost koju ikona ima. Ova slika nije o Jovanu Krstitelju koliko je o spoznaji da lepota, naročito lepota duha (a duh je svetlost) iskupljuje, blaži, dariva, ospokojava.

Zahvaljujući brojnim gustim nanosima boje preko koje su, potom, nanošeni slojevi prozirnog laka, Jovan Krstitelj sav je od svetlosti, on je svetlost koji izranja iz tame – osmehujući se. On je izvor i svedok božanske svetlosti koja za nas može biti i još mnogo toga: umetnost, saznanje, ljubav, dobrota, entuzijazam, osmeh prijatelja.

U kojoj meri sama tehnika kao što je sfumato određuje i značenjski sloj dela pisao je Frank Celner u svojoj monografiji posvećenoj italijanskom slikaru, odakle izdvajam jedan deo, a on nam može dopuniti utisak i zaokružiti ovaj fragmentaran i impresionistički govor o slikaru.

Dodajući brojne slojeve tankog, prozirnog laka, slikar može da stvori veliki raspon senki u slici, zamagljene meke konture i blage prelaze između svetla i senke, i da pojača voluminoznost figura. Krajnji efekat postignut ovim procesom (eksperimentom sa uljem koji omogućava višeslojno nanošenje boje) je monohromna predstava, stvorena finim odnosima valera. U slici Sveti Jovan Krstitelj upotreba sfumata dopunjava značenje: figura krstitelja, koja izranja iz skoro crne pozadine, deluje kao da je napravljena od svetla; scena je osvetljena izvorom svetla izvan same slike što je u skladu sa temom, jer Jovan Krstitelj nije izvor već samo svedok Božije svetlosti koja ga obasjava. Slika tako predstavlja vizuelizaciju prvog stiha Jevanđelja po Jovanu: „On ne bješe vidjelo, nego da svedoči za vidjelo“. Zato Leonardov sfumato nije samo tehnika, već upotpunjuje religijsko značenje dela.

Citati:

Tomas Man, Tonio Kreger, prevela Anica Savić Rebac, Novosti, Beograd, 2004.

Frank Celner, Leonardo da Vinči, preveo Nikola Gradić, IPS, Taschen, Beograd, 2007.

Fridrih Šlegel, Ironija ljubavi, preveo Dragan Stojanović, Zepter, Beograd, 1999.

 

Barok nedeljom: Henri Persel

Henri Persel je rođen 1659. godine u Engleskoj, gde se formirao kao umetnik, uglavnom crpeći italijanski i francuski uticaj za svoja dela. Opera Didona i Eneja prvi put je izvedena 1688. godine u Londonu.

Persel je komponovao ovu operu inspirisan četvrtim poglavljem Vergilijevog epa Eneida, ljubavnom pričom Eneje, budućeg osnivača Rima, i Didone, kraljice Kartagine. Libreto za operu napisao je Nahum Tejt.

U pitanju je moja omiljena barokna opera, a uz Verdijevog „Otela“, Bizeovu „Karmen“ i Mocartovog „Don Žuana“, jedna od najdražih. Evo šta o prvoj engleskoj operi piše Lučano Alberti u knjizi Muzika kroz vekove:

Engleska XVII veka, u kojoj se pozorišta ponovo otvaraju po završetku stroge puritanske ere koja ih je zabranjivala, ubira plodove italijanskih uticaja, primljenih gotovo ilegalno, posredstvom otmenih privatnih predstava u aristokratskim domovima. Novosti koje oni donose su vizuelne (naslikani dekor zauvek će istisnuti staru i slavnu elizabetansku koncepciju pozornice) ali i muzičke: takozvane „maskarade“ (masks), dvorske priredbe s muzikom, glumom i baletom, prihvataju firentinski pronalazak „pevanog pozorja“, prihvataju monodiju. Ali već „Venera i Adonis“ od Džona Bloua, mada nazvana „mask“, u stvari je minijaturna opera.

Ipak, kad se pojavi prava opera, biće to u jednom ženskom koledžu, na pozornici smanjenih dimenzija, s gudačkim kvartetom kao jedinom pratnjom. Tu iz mnogobrojnih zametaka, nadovezujući se na muzičku tradiciju elizabetanske Englenske, niče ono jedinstveno delo koje će istorija proglasiti za prvu englesku operu: „Didona i Eneja“ Henrija Persla (1659-1695).

Klasična Vergilijeva tema ovde je oslobođena venecijanskih preuveličavanja koja joj je dodao Kavali i vraćena svojoj ljudskoj jednostavnosti. Uz to ona dobija i engleske boje: među ličnostima se pojavljuju veštice i mornari, a bolna pesma napuštene kraljice, rešene da se ubije, u svojoj dubokoj i burnoj tragici uzdiže se do šekspirovskih visina.

Za samog Šekspira – za njegov „San letnje noći“ i „Buru“ – kao i za druge engleske dramske pisce, Persl se vezuje svojom izvanrednom scenskom muzikom, u većini slučajeva toliko obimnom da se može govoriti o „operi s dijalozima“.

I pored ovog plodnog i raznovrsnog stvaralaštva (i u oblasti crkvene muzike) čije se vrednosti danas vredno otkrivaju, Persl ostaje, pre svega, autor „Didone i Eneje“ Od 1689. godine kad je to delo ugledalo svet, proći će vekovi pre no što se pojavi još jedna prava engleska opera.

Izvor: Lučano Alberti, Muzika kroz vekove, preveo dr Ivan Klajn, Vuk Karadžić, Beograd, 1974.

Renesansni plemići na freskama zamka u Manti

Freske iz Castello della Manta (zamka u blizini mesta Saluzzo koji je dugo bio u posedu porodice Manta), nastale oko 1420. godine od strane nepoznatog slikara, prikazuju nobles, mlade pripadnike patricijskih porodica odevenih u njihova „zlatna runa“ kojih se ne stide, već koje, naprotiv, ističu sa galantnošću i gracioznošću kakve su samo kasni srednjevekovni ljubavnici, opisani u trubadurskoj poeziji, mogli imati.

Na freskama su predstavljeni, po uzoru na slikareve savremenike ili pripadnike same porodice, „devet zaslužnih“, likovi iz istorijskih ili biblijskih priča koji predstavljaju određenu vrlinu, zaslugu i čast za svoj narod. Među njima su podjednako paganski, jevrejski i hrišćanski likovi. Devet zaslužnih su: Hektor, Aleksandar Veliki i Julije Cezar od paganskih likova. Od jevrejskih, među devet zaslužnih je kralj David, a od hrišćanskih kralj Artur.

Ove malo poznate freske kasnog srednjeg veka daju uporediti sa minijaturama braće iz Limburga. Galantnost, gracioznost, ljupkost. U italijanskoj verziji ovakve vrline bilo moguće prikazati isticanjem odeće, baštenskih motiva poput travčica, drveća i voća. Heraldički simboli svojom dekorativnošću doprinose ornamentici ne čineći je grubom i stranom samoj sceni. Najviše pažnje skreće odeća prikazanih likova. Ona nije prilagođena dobu u kome su date ličnosti zaista živele već je predstavljena na freskama po uzoru na svakodnevnicu tadašnjeg plemstva. Nešto od ovih scena i portretisanih podseća nedvosmileno na vrli svet Đovanija Bokača.

Žerikoovi portreti mentalno obolelih i odlomak iz romana „Idiot“

Théodore Géricault - Insane, 1822.

Teodor Žeriko, Ludakinja, 1822.

Théodore Géricault - Insane, 1822.

Teodor Žeriko, Žena sa kockarskom manijom, 1822.

Théodore Géricault - Insane, 1822.

Teodor Žeriko, Čovek koji je umislio da ima visok vojni čin, 1822.

Théodore Géricault, Portrait of Kleptomaniac,1822.

Teodor Žeriko, Kleptoman, 1822.

Teodor Žeriko, Kidnaper, 1822.

Pa ipak, moram da primetim da u svakoj genijalnoj ili novoj čovečijoj misli, pa čak i prosto u svakoj glavi – uvek ostaje takvo nešto što se nikako drugim ljudima ne može objasniti, pa makar vi čitave knjige ispisali i makar svoju misao trideset i pet godina objašnjavali. Još uvek će ostati nešto što ni za šta na svetu neće hteti izići kroz vašu lobanju i ostaće u vama zauvek; pa ćete tako i umreti, ne objasnivši možda baš ono što je bilo najglavnije u vašoj ideji.

Ideja da postavim u zajednički okvir slike mentalnih bolesnika francuskog slikara Teodora Žerika i odlomak iz romana Idiot ruskog romanopisca desila se kada sam prelistavala sveske u koje sam prepisivala citate iz već pročitalih romana. Dnevnike čitanja sam, u međuvremenu, sa papira prenela u virtuelnu formu. U jednom od tih pisanih dnevnika naišla sam i na ovaj odlomak i povezala ih sa delima francuskog slikara. Oni mogu biti vizuelna dopuna napisanom, iako su slike starije od romana.

Žeriko i Dostojevski bili su slični po interesovanju za prikaze graničnih stanja ljudske psihe. Žeriko je portrete mentalno obolelih, ili ljudi sa različitim vrstama manijakalnog ponašanja, naslikao po porudžbini psihijatara koga je poznavao. Kako je Ipolit, jedan od junaka pomenutog romana, bolesnik svoje vrste, ovaj odlomak u kome on progovara o nemogućnosti spoznaje unutrašnjih procesa ljudskog uma, učinio mi se adekvatnim i uporedivim sa Žerikoovom „monomanijacima“ (često se u kritici ova nepotpuna serija slika tako naziva).

Citat: Fjodor Mihailovič Dostojevski, Idiot, preveo Jovan Maksimović, Alba Graeca Book, Beograd, 2009.

Slike: Pet portreta psihički obolelih ljudi koje je 1822. godine naslikao Teodor Žeriko.

Orhan Pamuk: „Zovem se Crveno“ (nekoliko odlomaka)

Nepoznati umetnik, „Portret minijaturiste“, kasni 15. vek

Đentile Belini, „Portret minijaturiste“, 1480.

TRI STANJA BIĆA PRI STVARANJU

I Maslina

„Dok slikam neku čudesnu sliku konja, ja postajem taj čudesni konj.“

II Leptir

„Dok slikam neku čudesnu sliku konja, ja postajem neki drugi minijaturista koji slika čudesnu sliku konja.“

III Roda

„Dok slikam neku čudesnu sliku konja, ja mogu da budem jedino to što jesam.“

ODNOS OKA I UMA PRI STVARANJU

Moja slika ne oslikava ono što vidi oko nego ono što vidi um. A slika je, kao što znate, praznik za oči..

Alif: Slika je oživljavanje onog što um vidi, radi radosti oka.

Lam: Ono što oko vidi, u sliku ulazi onoliko koliko umu služi.

Mim: Lepota je kad oko iznova otkrije ono što um već po sebi zna.

Izvor: Orhan Pamuk, Zovem se Crveno, preveo Ivan Panović, Geopoetika, Beograd, 2007.

Anton Pavlovič Čehov: „Šala“

1869752-sdgwoyrd-7

Vedro, zimsko popodne.. Mraz čvrst, puca, i Nađenjki, koja me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kosi na slepoočnicama i maljama iznad gornje usne. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, obložene otvoreno crvenom čovoj.

– Spustimo se, Nadežda Petrovna! – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo čitavi i nepovređeni.

Ali Nađenjka se boji. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno dboka provalija. Ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole, čim je ja samo ponudim da sedne u sanke; ali šta će biti ako ona reskira da se sruči u provaliju! Umreće, poludeće.

– Preklinjem vas! – velim ja. – Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk!

Nađenjka najzad popušta, i ja po licu vidim da ona popušta s opasnošću po život. Ja je nameštam bledu, uzdrhtalu u sanke, obavijam je rukom, i mi se zajedno otiskujemo u bezdan.

Sanke lete kao kuršum. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo. Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče nas u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri.. Gle, gle, još trenut samo i izgleda – mi ćemo propasti.

– Ja vas volim, Nađa! – velim ja poluglasno.

Sanke počinju sve lakše da klize, huka vetra i zvrka šina nisu više tako strašni, ne zaustavlja se disanje od straha, i mi smo, najzad, dole. Nađenjka nije ni živa ni mrtva. Ona je bleda, jedva diše.. Ja joj pomažem da ustane. – Ni za šta na svetu drugi put ne smem – veli ona gledajući me krupnim očima punim straha.

– Ni za šta na svetu! Ja zamalo što nisam umrla!

Malo docnije, ona dolazi k sebi i eć mi upitno pilji u oči: da li sam ja kazao sve četri reči ili su joj se one samo pričinile u huci vihora? A ja stojim pord nje, pušim i pažljivo posmatram svoju rukavicu.

Ona me uzima pod ruku, i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, ne da joj mira. Da li su rečene one reči ili ne? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje vrlo značajno, najznačajnije na svetu. Nađenjka nestrpljivo, tužno, pronicljivim pogledom zagleda mi u lice, odgovara kad ne treba, čeka, neću li ja otpočeti. O, koliko izraza na tom dragom licu, koliko izraza! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno nešto da kaže, o nečemu da pita, ali ona ne nalazi reči, njoj je nezgodno, strašno, smeta radost..

– Znate šta? – veli ona, ne gledajući u mene.

– Šta? – pitam ja.

– Haj’te još jednom.. da projurimo.

Mi se penjemo uza stepenike na breg. Opet nameštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, opet letimo u strašnu provaliju, opet huči vetar i struču šine, i opet kad sanke najsilnije i najhučnije lete, ja joj govorim poluglasno:

– Ja vas volim, Nađenjka!

Kad se sanke zaustavljaju, Nađenjka baca pogled na breg niz koji tek što se spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prisluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan,, i sva, sva, čak muf i kapuljača njena, sva njena pojava – izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:

– U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričinilo.

Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Sirota devojčica ne odgovara na pitanja, tušti se, gotova je da zaplače.

– Da nije vreme da idemo kući? – pitam ja.

– A meni.. meni se dpada ovo sankanje – veli ona, crveneći. Kako bi bilo još jedanput?

Njoj se „dopada“ ovo sankanje, a, međutim, sedajući u sanke, ona je kao i pre toga, bleda, jedva diše od straha, drhti.

Mi se spuštamo treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja stavljam na usne maramicu, kašljem, i kad stižemo do sredine brega, uspevam da procedim:

– Ja vas volim, Nađenjka!

I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, o nečemu misli.. Ja je ispraćam sa sankama kući, ona se stara da ide lakše, usporava korake i stalno čeka da li ću joj reći one reči. I ja vidim kako pati njena duša, kako se ona upinja sama da ne kaže:

– Nije moguće da ih je izgovorio vetar! I ja neću da to govori vetar!

Sutradan ujutru ja dobijam cedulju: „Ako pođete danas na sankanje svratite po mene. N. “ I od tada ja i Nađenjka počinjemo svaki dan da idemo na sankanje i, spuštajući se sankama, ja svaki put izgovaram poluglasno jedne iste reči:

– Ja vas volim, Nađenjka!

Ubrzo Nađenjka se navikava na tu frazu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, leteti sa brega strašno je isto kao i pre, ali sad već strah i opasnost pridaju naročitu draž rečima o ljubavi, rečima koje kao i pre predstavljaju zagonetku i muče dušu. Pričinjava se uvek ono dvoje: ja i vetar.. Ko joj od nas dvoje izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, već svejedno; ma iz koga pehara pio – svejedno, samo da budeš pijan.

Jednom u podne odoh na sankanje sam; pomešan u gomili, ja vidim kako bregu prilazi Nađenjka, kako me traži očima.. Zatim se ona bojažljivo penje kosom.. Strašno je da ide kao na gubilište, ali ide, ide ne osvrćući se, odlučno. Ona je po voj prilici rešila da pokuša: da li će čuti one zanosne, slatke reči, kad mene nema? Ja vidim kako ona, bleda, sa otvorenim ustima od straha, seda u sanke, zatvara oči i, praštajući se zauvek sa zemljom, polazi s mesta… „Zzzz“ .. zvrje šine. mČuje li nađenjka one reči, ja ne znam.. Ja vidim samo kako ona ustaje iz sanki iznemogla, slaba. I vidi se po njenom licu da i sama ne zna čuje li nešto ili ne. Strah, dok se spuštala dole, oduzeo joj je sposobnost da sluša, da razlikuje zvuke, da shvata..

Ali dolazi i prolećni mesec mart.. Sunce postaje ljupkije. Naš ledeni breg se mrači, gubi svoj sjaj i kravi najzad.

Prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka ne može više da čuje one reči, pa i nema ko da ih izgovara, jer se vetar ne čuje, a ja se spremam u Petrograd – na duže, možda, zauvek.

Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sutonu u baštici, a od dvorišta, u kome stanuje Nađenjka, ta baštica je odvojena visokom ogradom sa gvozdenim šiljcima.. Još je prilično hladno, na đubretu ima još snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proleće, i, spremajući se na počinak, živo grakću gračci. Ja prilazim ogradi i dugo gledam kroz pukotinu. Ja vidim kako Nađenjka izlazi na stepenice i diže tužni, očajnički pogled u nebo. Prolećni vetar joj duva pravo u bledo setno lice.. On je podseća na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu, kad je ona slušala one četri reči, i lice joj je postajalo žalosno, žalosno, žalosno, niz obraze će poteći suza.. I sirota devojčica pruža obe ruke kao da moli taj vetar da joj donese još jednom one reči. I ja, kad prestane vetar, izgovaram poluglasno:

– Ja vas volim, Nađa!

Bože moj, šta li se zbiva sa Nađenjkom! Ona kliče, smeška se celim licem i pruža u susret vetru ruke, radosna, srećna, neobično divna.

A ja idem da se pakujem..

Davno je to bilo. Sad je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla – svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono, kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči „ja vas volim, Nađenjka“, nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu..

A meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio…

Anton Pavlovič Čehov, „Šala“, prevod: M. M. Pešič, u: Prosvetina knjiga ljubavne priče, priredio Mihajlo Pantić, Prosveta, Beograd, 2007.

Akvarel: François-Henri Galland

Seksualne persone Ijana Makjuana

Položio joj je ruke na ramena, i osetio hladnjikavost njene gole kože. Dok su im se lica približavala još je bio toliko nesiguran da je pomišljao kako bi se ona mogla izmaći, ili mu udariti šamar, filmski, raširenim dlanom. Usta su joj imala ukus karmina i soli. Na sekundu se razdvojiše, a onda je on zagrli i poljubiše se još jednom s malo više samopouzdanja. Odvažno, dodirnuše se vrhovima jezika, i ona ispusti neki glas, silazni uzdah, koji je bio, tek je kasnije shvatio, znak preobražaja. Sve do tog trenutka, bilo je nečega komičnog u gledanju poznatog lica iz takve blizine. Imali su osećaj da ih njihova detinja bića zgranuto posmatraju. Ali taj dodir jezika, živih i klizavih mišića, vlažne puti na puti, i taj čudnovati glas iz njenog grla, to je sve promenilo. Kao da je taj glas ušao u njega, prostrelio ga od glave do pete i rastvorio mu čitavo telo, najzad je mogao da iskorači iz sebe i da je slobodno poljubi. Sve što je dotle bilo opterećeno samosvešću sada je postalo bezlično, gotovo apstraktno. Njen uzdah je bio gladan i ta se glad prenela i na njega. Silovito je odgurnu u ćošak, među knjige. Ljubili su se a ona ga je vukla za odeću, nespretno se hvatajući za njegovu košulju, za pojas. Glave su im se njihale i povijale, upirale jedna u drugu, dok su se poljupci pretvarali u glodanje. Zarila mu je zube u obraz, nimalo vragolasto. On načas ustuknu, vrati se, i ona ga snažno ugrize za donju usnu. Ljubio ju je po vratu, pritiskajući joj glavu na police, a ona ga je vukla za kosu i gurala mu lice među svoje grudi. Petljao je nezgrapno dok nije pronašao njenu bradavicu, majušnu i čvrstu, i obujmio je usnama. Kičma joj se ukočila, pa zadrhtala celom dužinom. Za tren je pomislio da se onesvestila. Ruke su joj bile svijene oko njegove glave i kad ih je pritegla izronio je kroz taj obruč kao davljenik, uspravio se u celoj svojoj visini i obgrlio je, mlaveći joj glavu grudnim košem. Ona ga opet ugrize i cimnu za košulju. Kad jedno dugme cangrknu o pod, nisu se usudili da se nasmeju. Komedija bi ih uništila. Njeni zubi mu se stegnuše oko bradavice. Osećaj je bio neizdržljiv. On joj podiže lice uvis i, prignječivši je rebrima, poljubi je u oba oka i jezikom joj rastvori usne. Bespomoćnost ponovo izmami iz nje onaj glas nalik na razočarani uzdah.

Izvor: Ijan Makjuan, Iskupljenje, prevela Arijana Božović, Paideia, Beograd, 2008.