Ples Balet Igra: „Fase“

 

Plesni ansambl Rosas izvodi koreografiju Anne Terese De Keersmaeker na muziku Stiva Rajha (Steve Reich). Izvođači su Anne Teresa De Keersmaeker i Michele Anne de Mey. Režiju je uradio Thierre De Mey. Igrači pokušavaju da odgovore na zvuke minimalistike Rajhove muzike kroz samo četri pokreta. Na sajtu plesnog ansambla Rosas piše:

„Fase, Four Movements to the Music of Steve Reich“, choreographer Anne Teresa De Keersmaeker’s very first performance, premiered in 1982. Fase comprises three duets and one solo, choreographed to four repetitive compositions by the American minimalist Steve Reich. De Keersmaeker uses the structure of Reich’s music to develop an independent movement idiom that doesn’t merely illustrate the music but also adds a new dimension to it. Both the music and the dance start from the principle of phase shifting through tiny variations: movements that are initially perfectly synchronous gradually start slipping and sliding, resulting in an ingenious play of continuously changing forms and patterns.

Ples Balet Igra: Vilijam Forsajt

 

Koreograf baleta Impressing the Czar je Vilijam Forsajt. Ovo je druga sekcija baleta koja se zove „In the Middle Somewhat Elevated“. Izvođači su Marta Romagna, Roberto Bolle i Zenaida Yanowsky.

„Impressing the Czar“ is an award-winning postmodern ballet choreographed by William Forsythe with music by Thom Willems, Leslie Stuck, Eva Crossman-Hecht, and Ludwig van Beethoven. It was premiered in its full-length version in 1988 in Frankfurt am Main by the Ballet Frankfurt. 

The second section is the most well known. It is a stand-alone ballet titled ‘In the Middle, Somewhat Elevated’, which was originally created in 1987 for the Paris Opera Ballet, where it was danced by soloists Isabelle GuérinSylvie GuillemLaurent Hilaire, and Manuel Legris. The title of this section refers to two cherries which hang suspended over the stage. One of Forsythe’s most famous creations, this work is in the repertory of numerous ballet companies around the world. In 1992, its performance by England’s Royal Ballet received the Laurence Olivier Award for Outstanding Achievement in Dance.

Ples Balet Igra: „Pas de deux“

 

U filmu Normana Meklarena „Pas de deux“ ples izvode Margaret Mercier i Vincent Warren. Koreografiju je osmislila Ludmilla Chiriaeff. Muziku su komponovali Dobre Constantin i United Folk Orchestra of Romania. U baletskoj terminologiji „Pas de deux“ je igra za dvoje koju obično izvodi baletski par, usklađujući korake. U pitanju je duo koji sinhronizovano igra, izvodeći iste korake na datu melodiju.

„Pas de deux“, a stunning meditation on form and movement considered by many to be McLaren’s masterpiece. It won 20 awards, nationally and internationally, including a special Canadian Film Award for exceptional quality and awards at festivals in Melbourne, Locarno, Buenos Aires, Chicago, New York and London, England, as well as receiving a nomination for the 1968 Academy Award for best live action short.

Image resultImage result for Pas de deux (film)Image result for Pas de deux (film)

Peter Gentenar: Skulpture od papira u katedrali

peter-gentenaar-9
Peter Gentenaar3

Skulpture od papira, nalik laticama, bestežinski plutaju između neba i zemlje, između poda i tavanica različitih arhitektonskih objekata, ali najlepši utisak ostavljaju kada se njihove plešuće konture, nekom samosvojnom simetrijom, podudare sa oblicima tavanica građenih da otvore čoveku dimenzije neba, da on imaginacijom osmisli božansku sferu na zemlji, da poveruje da mu je ista moguća i dostupna ako se prepusti, ako počne da lebdi dok se moli, i zatvori oči.

Svetlost koja kroz raznobojne vitraže bude dopirala do posmatrača prelamaće se kroz papirnate pterodaktile i nalik egzotičnim akvarijumskim ribicama – koje jedna za drugom, u jatu plutaju – nemo biće usmerena ka odredištu koje samo ona zna. Svetlosne iskre, kružni ždralovi nalik plamenu u mraku, okretaće se u mestu iza sklopljenih očiju posmatrača u katedrali. Tada, božansku sferu, koja je u duhu oduvek kao ptica u gnezdu i latica u roju, opredmetiće i arhitektonska simetrija, broj i matematika.

Štefan Cvajg: „Sećanja jednog Evropejca“

Nisam svojoj ličnosti nikad pridavao toliku važnost da bih pao u iskušenje da drugima pričam povest svoga života. Trebalo je da se dogodi mnogo, i beskrajno mnogo više nego što inače jednoj generaciji pripadne, zbivanja, katastrofa i iskušenja, pa da se ohrabrim i otpočnem knjigu koja ima za glavnu ličnost – ili bolje rečeno za središte – moje sopstveno ja. Ništa nije dalje od mene nego pomisao da se time stavim u prvi plan, sem u smislu objašnjivača na predavanju sa projekcijama; vreme pruža slike, ja samo dodajem reči, i to što pripovedam, neće u stvari biti u tolikoj meri moja sudbina, već sudbina jedne cele generacije – naše nekadašnje generacije, koja je bila opterećena sudbinom kao malo koja u toku istorije. Svakog od nas, pa i najmanjega, najneznatnijega, uzburkavali su skoro neprekidno u njegovoj najintimnijoj egzistenciji vulkanski potresi našeg evropskog tla; i ja bih, među nebrojenim, sebi mogao da pripišem samo jedno jedino preimućstvo: što sam kao Austrijanac, kao Jevrejin, kao književnik, kao humanist i pacifist, uvek stajao baš onde gde su se zemljotresi ispoljavali najljuće. Oni su mi tri puta srušili dom i egzistenciju, odvojivši me od svega nekadašnjeg i prošlog, i bacajući me svojom dramatičnom žestinom u prazninu, u meni već dobro poznato „ne znam kuda ću“. Ali ja se zbog toga ne žalim; upravo čovek bez zavičaja postaje slobodan u jednom novom smislu, i samo ko nije ni za šta vezan, ne mora se ni obazirati ni na šta. Stoga se nadam da ću moći ispuniti bar jedan od glavnih uslova svakog valjanog prikaza jedne epohe: iskrenost i nepristrasnost.

Jer zacelo sam kao malo ko otkako je sveta i veka otrgnut od svojih korena, pa i od same zemlje koja je te korene hranila. Rođen sam 1881. u jednoj velikoj i moćnoj carevini, u monarhiji Habzburga, ali nju ne vredi tražiti na mapi: zbrisana je bez traga. Odrastao sam u Beču, metropoli koja je stara dve hiljade godina i koja je prevazišla okvire nacionalnoga, a morao sam da je napuštam kao zločinac, pre nego što je bila degradirana u jednu od nemačkih provincijskih varoši. Moje literarno delo na jeziku na kome sam ga pisao spaljeno je u pepeo baš u zemlji gde su moje knjige stekle prijateljstvo miliona čitalaca. Te tako nikud više ne pripadam, svugde sam stranac, a u najboljem slučaju gost, čak i svoju pravu otadžbinu što ju je moje srce izabralo, Evropu, izgubio sam otkako se ona po drugi put samoubilački sakati u bratoubilačkom ratu. Protiv sopstvene volje postao sam svedok najužasnijeg poraza razuma i najsurovijeg trijumfa brutalnosti u granicama hronike vremena, nikad još jedna generacija – ovo ne beležim sa ponosom već posramljen – nije pretrpela toliki moralni pad sa tolike visine duha, kao naša. U jednom malom intervalu otkada mi je brada počela rasti pa do vremena otkako počinje da mi sedi, u toj jednoj polovini stoleća odigralo se više preobražaja i promena nego inače za deset ljudskih generacija, skoro i previše! – tako oseća svaki od nas. Toliko je različito moje danas od svakog moga juče, moji usponi i moji padovi, da mi se ponekad čini da sam živeo ne jednu samo, već više egzistencija, koje su međusobno potpuno različite. Jer dešava mi se često da spomenuvši nemarno „moj život“, nehotice postavim sebi pitanje: „Koji život?“ Onaj pre svetskoga rata, onaj pre Prvoga ili onaj pre Drugoga, ili život od danas? Onda opet zateknem sebe gde govorim: „moja kuća“, a nisam odmah svestan na koju sam od nekadašnjih mislio, da li na onu u Batu ili u Salcburgu, ili na roditeljski dom u Beču. Ili, da reknem „kod nas“, pa se moram setiti, prestrašen, kako ljudima moga kraja pripadam isto toliko malo koliko i Englezima ili Amerikancima, jer onamo više nisam organski vezan, a ovde opet nikada nisam potpuno urastao; osećam kako se svet u kome sam odrastao, i ovaj današnji i onaj među obima, sve više razilaze u potpuno različite svetove. Svakom prilikom kada, razgovarajući s mlađim prijateljima, pripovedam epizode iz vremena pre Prvog svetskog rada, opažam po njihovim začuđenim pitanjima koliko se od onoga što za mene znači samo po sebi razumljivu realnost za njih već pretvorilo u istoriju ili u nešto što ne mogu sebi da predstave. I neki skriveni instinkt u meni daje im za pravo: između našega danas, našega juče i prekjuče svi mostovi su srušeni. Ni sam ne mogu drukčije nego da se iščuđavam obilju i raznolikosti onoga što smo sabili u našu – naravno krajnje neprijatnu i ugrožavanu – egzistenciju, a već pogotovo ako je uporedim sa načinom života mojih predaka. Moj otac, moj ded, šta su oni videli? Svak je odživeo svoj život jednoliko. Jedan jedinstven život od početka do kraja, bez uspona, bez padova, bez potresa i opasnosti, život s malim napetostima, neprimetnim prelazima u podjednakom ritmu, udobno i tiho nosio ih je talas vremena od kolevke do groba. Živeli su u istoj zemlji, u jednom istom gradu, a gotovo uvek čak i u istoj kući; događaji u svetu, van njihovoga, dešavahu se u stvari samo u novinama, ne zakucavši na kućna vrata. Neki se rat istina desio negde u njihove dane, ali ipak samo ratić kada se uporedi sa današnjim dimenzijama, a odigravao se daleko na granicama, topovi se nisu čuli, i posle pola godine se ugasio, bivao zaboravljen, suva stranica istorije, i opet je počinjao stari, onaj isti život. Mi smo, međutim, sve proživljavali nepovratno, ništa od ranijega nije ostajalo, ništa se nije vraćalo; bilo nam je suđeno da u najvišoj meri proživimo ono što bi istorija s vremena na vreme štedljivo raspoređivala na pojedinu zemlju, na pojedino stoleće. Jedna generacija proživela je možda revoluciju, druga puč, treća rat, četvrta glad, peta slom države – a poneke blagoslovene zemlje, blagoslovene generacije, čak uopšte ništa od svega toga. Mi, pak, koji danas imamo šezdeset godina, pa bismo de jure u stvari još imali parče vremena pred sobom – šta mi nismo videli, šta nismo prepatili, šta nismo preživeli? Prerili smo s kraja na kraj kataloga svih katastrofa što se dadu zamisliti (a još uvek nismo došli do poslednje stranice). Ja sam bio sam savremenik obaju najvećih ratova čovečanstva i čak doživeo svaki na drugom jednom frontu, jedan na nemačkom, drugi na protivnemačkom. Upoznao sam uoči rata najviši stupanj i formu individualne slobode, a zatim njen najdublji pad za stotinu godina, bio sam slavljen i progonjen, slobodan i neslobodan, bogat i siromašan. Svi riđi paripi Apokalpise protutnjali su mojim životom, revolucija i glad, inflacija i teror, epidemije i emigracija; video sam velike masovne ideologije kako se pred mojim očima rađaju i šire, fašizam u Italiji, nacional-socijalizam u Nemačkoj, boljševizam u Rusiji, a pre svega onu kugu nad kugama, nacional-socijalizam, koja je zatrovala cvet naše evropske kulture. Morao sam da budem bespomoćni i nemoćni svedok nezamislivog pada čovečanstva u već davno zaboravljeno varvarstvo sa njegovom svesnom i programskom dogmom antihumanosti. Bilo nam je suđeno da posle vekova opet vidimo ratove bez objave rata, koncentracione logore, mučenja, masovne pljačke i bombardovanja bespomoćnih gradova, bestijalnosti, dakle, što ih poslednjih pedeset generacija nisu više poznavale, a buduće, nadajmo se, više neće podnositi. Ali ja sam, paradoksalno, u istom tom vremenu kada je naš svet u pogledu morala pao unatrag za hiljadu godina, video gde se isto to čovečanstvo u tehničkom i duhovnom pogledu podiže do neslućenih dela, prestižući jednim zamahom krila sve što beše stvoreno tokom miliona godina: osvajanje etera avionom, prenos ljudskog glasa u istoj sekundi preko zemljinog šara, čime je pobeđen vasionski prostor, razbijanje atoma, pobeđivanje najpodmuklijih bolesti, gotovo svakodnevno omogućavanje onoga što je juče još bilo nemoguće. Nikada se do naših dana čovečanstvo kao sveukupnost nije svojim držanjem više približilo Satani, niti po svojim ostvarenjima Bogu.

Smatram za svoju dužnost da posvedočim taj naš napeti, iznenađenjima dramatično bogati život, jer – ponavljam – svak je bio svedok tih strahovitih preokreta, svak je bio prinuđen da im bude svedok. Za našu generaciju nije bilo izmicanja, bežanja u stranu, kao ranijima; mi smo, zahvaljujući našoj novoj organizaciji istodobnosti, bili uvek uključeni u vreme. Ako su bombe razarale kuće u Šangaju, mi smo to u Evropi u svojim sobama znali pre nego što su ranjenike izneli iz njihovih kuća. Što se odigravalo na hiljade milja preko mora, iskakalo je pred nama živo u slikama. Nije bilo zaštite, nije bilo obezbeđenja protiv stalne obaveštenosti i prinudnog učestvovanja. Nije bilo zemlje u koju bi se dalo pobeći, mira koji bi se mogao kupiti, uvek i na svakom mestu grabila nas je ruka sudbine i potezala nas ponovo u svoju nezasitu igru.

Stalno smo morali da se potčinjavamo zahtevima države, da se bacamo na žrtvenik najstupidnije politike, da se prilagođavamo najfantastičnijim promenama, uvek smo bili okovani u zajedničku sudbinu, ma koliko se ogorčeno opirali; ona bi nas odvlačila neodoljivom snagom. Ko je god kroz to doba prolazio, ili bolje rečeno lutao i bežao – jer predaha je bilo malo – taj je doživeo više istorije nego ikoji od njegovih predaka. I danas nanovo stojimo na prekretnici, na jednom završetku i jednom novom početku. Stoga, ako sam ovom osvrtu na svoj život privremeno naznačio završetak jednim određenim datumom, ja to uopšte ne činim nenamerno. Jer onaj septembarski dan 1939. povlači definitivnu završnu crtu pod epohu koja je formirala i vaspitala naše šezdesetgodišnjake. Ali ako smo iz njenoga sklopa, koji je u raspadanju, svojim svedočanstvom predali budućim pokolenjima makar samo trunku istine, onda naša delatnost nije bila potpuno uzaludna.

Svestan sam nepovoljnih, ali za naše vreme nadasve karakterističnih okolnosti pod kojima pokušavam da uobličim ove svoje uspomene. Pišem ih usred rata, pišem ih u tuđini i bez ikakvog pomagala pamćenju. U svojoj hotelskoj sobi nemam pri ruci ni jedan primerak svojih knjiga, ni jednu zabelešku, ni jedno pismo prijatelja. Niotkud ne mogu da zatražim obaveštenja, jer pošta između zemlje i zemlje presečena je i zakočena cenzurom u celom svetu. Svi živimo izdvojeni kao pre stotina godina, pre nego što beše pronađen parobrod i železnica i avion i pošta. Od čitave prošlosti, dakle, imam uza se ono što nosim iza čela. Sve je drugo za mene u ovom času nedostižno ili izgubljeno. ALi naša generacija se dobro naučila veštini da ne tuguje za izgubljenim, a manjak u dokumentovanosti i detaljima možda će čak biti od koristi ovoj mojoj knjizi. Jer ja u našem pamćenju ne gledam element koji jedna stvar samo slučajno zadržava a drugu slučajno gubi, već snagu koja svesno sređuje i mudro isključuje. Sve što čovek zaboravi iz svoga života, to je neki unutrašnji instinkt u stvari već odavno osudio na zaborav. Samo ono što sebe hoće da sačuva ima prava da bude sačuvano za druge. Zborite, dakle, i odabirajte mesto mene, uspomene moje, i dajte makar jedan odblesak moga života, pre nego što potone u tamu!

Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Službeni glasnik, Beograd, 2009.

Dokumentarni film o T. S. Eliotu

Dokumentarni film o američkom pesniku Tomasu Sternsu Eliotu donosi relevantan izbor podataka i vizuelnih predložaka za jednu biografsku priču koja obuhvata različite faze i na dobar način, kako to inače važi za BBC dokumentarne filmove, približava i predstavlja datu ličnost. Na sajtu BBC radija o ovom ostvarenju piše sledeće:

For the first time on television, Arena tells the whole story of the life and work of T. S. Eliot including the happiness he found in the last years of life in his second marriage. His widow Valerie Eliot has opened her personal archive, hitherto unseen, including the private scrapbooks and albums in which Eliot assiduously recorded their life together.

Arena brings an unprecedented insight into the mysterious life of one of the 20th century’s greatest poets, and re-examines his extraordinary work and its startling immediacy in the world today. Thomas Stearns Eliot materialises as banker, critic, playwright, children’s writer, churchwarden, publisher, husband and poet.

Toni Džat: „Koliba sećanja“ (odlomak)

Odgajen sam na rečima. One su padale s kuhinjskog stola na pod, gde sam ja sedeo: deda, ujaci i izbeglice iz Rusije dobacivali su se ruskim, poljskim, jidišom, francuskim i nečim što je prolazilo kao engleski u takmičarskoj kaskadi potvrdnih i upitnih intonacija. Pompezne olupine edvardijanskog doba Socijalističke partije Velike Britanije bile su razbacane po našoj kuhinji u službi prave ideje. Provodio sam duge, srećne sate slušajući srednjoevropske autodiktate koji su raspravljali do poznih sati: Marhismus, Zionismus, Socialismus. Razgovor je, činilo mi se, glavna stvar u životu odraslih. Tako mi izgleda i danas.

Sa svoje strane – da bih našao svoje mesto – i ja sam govorio. Za svoje tačke na sedeljkama pamtio sam reči, ponavljao ih i prevodio. „O, biće advokat“, govorili su. „Očaraće ptice na granama“: to sam neko vreme bezuspešno pokušavao u parkovima pre nego što sam, u mladićkim godinama, testirao koknijevsku varijantutog predviđanja – koja se odnosi na devojke – takođe bez većeg učinka. Ali onda sam prešao sa intezivne poliglotske razmene reči na mirniju eleganciju bibisijevskog engleskog. Pedesete godine – kada sam išao u osnovnu školu – bile su strogo privržene pravilima koja su se odnosila na nastavu i upotrebu engleskog jezika. Učili su nas da je čak i najmanje sintaksičko ogrešenje sasvim nedopustivo. „Dobar“ engleski bio je na svom vrhuncu.

Zaveo me je sjaj engleske proze na njenom kratkotrajnom vrhuncu. Bilo je to doba masovne pismenosti koje je Ričard Hogart predvdeo u svom elegičnom ogledu „Svrhe pismenosti“ (1957). Književnost protesta i pobune nadirala je u kulturu. Od „Srećnog Džima“ do „Osvrni se u gnevu“, i dalje do drama „kuhinjske sudopere“ krajem decenije, klasne granice zagušive respektabilnosti i „prikladnog“ govora bile su na udaru. Ali sami varvari su u svojim napadima na nasleđe pribegavali savršenim kadencama usvojenog engleskog: dok sam čitao te autore, nisam pomišljao da bi pobuna morala da raskrsti sa dobrom formom.

U vreme kad sam stigao na koledž reči su bile moj „fah“. Kao što je jedan nastavnik dvosmisleno primetio, imao sam darove „okretnog govornika“ – jer sam spajao nasleđeno samopouzdanje okruženja s kritičkom oštrinom tuđinca. Oksbrički časovi s tutorom, nagrađuju jezičku spretnost: neosokratski stil („zašto ste ovo napisali?“, „šta ste time hteli da kažete“) poziva studenta da naširoko objasni šta misli, a istovremeno stavlja u nepovoljan položaj stidljivu, refleksiji sklonu osobu koja bi se radije povukla u dno učionice. Moja vera u artikulisanost, koja mi je pomagala da se tim darom služim, bila je osnažena: rečitost nije samo dokaz inteligencije već sama inteligencija.

Da li mi je padalo na pamet da je ćutanje nastavnika u toj pedagoškoj sredini imalo ključni značaj? Izvesno je da se nikad nisam privikao na ćutanje, ni kao student ni kao nastavnik. Neki od mojih najsjajnijih kolega bili su tako povučeni da su u debatama, pa i u razgovorima delovali gotovo smušeno jer su dugo i sporo razmišljali pre nego što bi nešto izrekli. Zavideo sam im na sposobnosti samoobuzdavanja.

Rečitost se obično smatra agresivnim talentom. Za mene je, međutim, ona u suštini imala odbrambenu ulogu: retorska fleksibilnost omogućuje izvesnu lažnu bliskost – naime, prenosi utisak blizini zadržavajući rastojanje. To je ono što rade glumci – ali svet zapravo nije pozornica i ima nečeg izveštačenog u takvoj upotrebi jezika: možemo to videti kod današnjeg predsednika SAD-a. I ja sam se služio jezikom da otklonim tu intimnost (…)

U pitanjima jezika, naravno, tuđinci se često varaju: sećam se kako mi je stariji američki partner u konsultantskoj firmi Makinsi jednom objasnio da mu je u početku, kada su zapošljavali osoblje u Engleskoj, bilo gotovo nemoguće da izabere mlade saradnike – svi su izgledali tako artikulisani, analize su im prosto navirale iz pera. Kako da otkriješ ko je stvarno bistar a ko samo uglancan?

Reči mogu da obmanu – da budu žudljive i varljive. Sećam se kako sam bio očaran fantastičnom istorijom Sovjetskog Saveza za koju je, u okviru svojih predavanja na Trevelijanovoj katedri, ispredao trockista Isak Dojčer. Forma je tako otmeno prevazilazila sadržaj da smo ga prihvatili zdravo za gotovo: za detoksikaciju je bilo potrebno izvesno vreme. Puka besednička lakoća, koliko god bila privlačna, ne podrazumeva orginalnost i dubinu sadržaja (…)

Danas se prirdan izraz – u jeziku kao i u umetnosti – više ceni od veštine.Olako pretpostavljamo da se na taj način bolje prenose i istina i lepota. Aleksandar Poup je bio mudriji. U zapadnoj tradiciji, tokom mnogo vekova, način na koji se izražava određeni stav bio je tesno povezan sa uverljivošću argumentacije. Besednički stilovi mogli su varirati od spartanskog do baroknog, ali sam stil nikad nije bio sporedna stvar. A „stil“ nije podrazumevao samo dobro sročenu rečenicu: rđavo izražavanje odavalo je rđavo mišljenje. Zbrkane reči su u najboljem slučaju ukazivale na zbrkane misli, a u najgorem na foliranje.

„Profesionalizacija“ akademskog pisanja – i svesno posezanje humanista za sigurnošću „teorije“ i „metodologije“ – idu u prilog opskurantizmu. A on je, sa svoje strance, podstakao uspon lažne monete „popularne“ blagoglagoljivosti: u oblasti istorije to najbolje oličava „televizijski intelektualac“, čija draž prebiva upravo u njegovoj rešenosti da privuče maovnu publiku u doba kada naučnici gube zanimanje za komunikaciju. Ali dok je ranije generacija popularizatora nauke prečišćavala autorski autoritet ujasniji tekst, današnji „pristupačni“ pisci neprijatno nadiru u svest svoje publike. Pažnju publike više privlači izvođač, a manje teme.

Kulturna nesigurnost rađa svog jezičkog dvojnika. To isto bi se moglo reći i o tehničkom napretku. U svetu „Fejsbuka“, „Majspejsa“ i „Tvitera“ (da ne pominjemo elektronske poruke) sažete aluzije zamenjuju izlaganje. Mada je internet u jednom trenutku izgledao kao prilika za neograničenu komunikaciju, sve veća komercijalna usmerenost toga medija – „Ja sam ono što kupujem“ – donosi osiromašenje. Moja deca su primetila da u njihovoj generaciji komunikacijske skraćenice njihovog hardvera počinju da se uvlače u samu komunikaciju: „ljudi govore kao e-tekstovi.“

Nad tim bi trebalo da se zabrinemo. Kad reči izgube svoj integritet, izgube ga i ideje koje se njima izražavaju. Ako damo prednost ličnom izražavanju nad formalnom konvencijom, onda privatizujemo jezik u istoj meri u kojoj smo privatizovali mnogo šta drugo. „Kada ja upotrebim neku reč“, otegnu Jajasti Okruglasti prezrivo, „ona znači tačno ono što ja hoću da znači – ni manje ni više“. „Pitanje je“, reče Alisa, „možeš li da učiniš da reči znače tako mnogo različitih stvari“. Alisa je u pravu: ishod je anarhija..

Izvor: Toni Džat, Koliba sećanja, Pro medija, prevod Slobodanka Glišić i Slavica Miletić, Beograd.

Napomena: Tekst je preuzet iz dodatka „Kultura“ dnevnog lista Večernje novosti od 1. oktobra 2011.

Slike: Laurent de La Hyre, Alegorije muzike, aritmetike i gramatike, 1650.

Alberto Mangel: „Idealni čitalac“

Idealni čitalac je pisac neposredno pre zapisivanja reči na stranicu. Idealni čitalac ne rekonstruiše priču: on je iznova stvara.

Idealni čitalac ne sledi priču: on učestvuje u njoj.

Čuveni program Bi-Bi-Sija o dečjim knjigama uvek je počinjao pitanjem voditelja: „Jeste li se udobno smestili? Onda da počnemo“. Onda da počnemo. Idealni čitalac je, takođe, i idealni sedelac.

Svetog Jeronima prikazuju nagnutog nad njegovim prevodom Biblije, u osluškivanju reči Božje. Idealni čitalac mora da nauči da osluškuje.

Idealni čitalac je tumač. U stanju je da secira tekst, izvrne kožu naopako, prodre do same srži, sledi svaku arteriju i venu, a onda da osovi na noge jedno potpuno novo osećajno biće. Idealni čitalac nije taksidermist.

Idealnom čitaocu sve majstorije su poznate.

Idealnom čitaocu sve šale su nove.

„Neophodno je biti izumitelj da bi se čitalo dobro.“ Ralf Valdo Emerson

Idealni čitalac poseduje bezgraničnu sposobnost zaborava. On može iz sećanja potpuno izbrisati predznanje da su doktor Džekil i mister Hajd jedna te ista osoba, da će Žilijenu Sorelu biti odrubljena glava, da se ubica Rodžera Akrojda zove Tako-i-tako.

Idealnog čitaoca ne interesuju dela Mišela Uelbeka.

Idealni čitalac podriva tekst. Idealni čitalac ne uzima zdravo za gotovo ono što pisac kaže.

Idealni čitalac je kumulativan čitalac: svaki put kada čita knjigu on dodaje novi sloj sećanja na pripovest.

Svaki idealni čitalac je asocijativni čitalac. On sve knjige čita kao da ih je napisao jedan vekovečiti i plodni autor.

Idealni čitalac nije u stanju da zapiše ono što zna.

Završivši knjigu, idealni čitalac ima osećaj da bi svet bio siromašniji da je on nije pročitao.

Idealni čitalac je poput Žozefa Žubera koji je iz knjiga iz svoje biblioteke cepao stranice koje mu se nisu dopadale.

Idealni čitalac ima uvrnut smisao za humor.

Idealni čitalac nikad ne broji svoje knjige.

Idealni čitalac je, u isti mah, i velikodušan i sebičan.

Idealni čitalac svu književnost čita kao da je bezimena.

Idealni čitalac obožava da se služi rečnikom.

Idealni čitalac sudi o knjizi na osnovu korica.

Dok čita neku knjigu iz davnina, idealni čitalac oseća se besmrtnim. Paolo i Frančeska nisu bili idealni čitaoci, budući da su priznali Danteu kako, pošto su se prvi put poljubili, više nisu čitali. Idealni čitaoci bi se poljubili i nastavili sa čitanjem. Jedna ljubav ne isključuje drugu.

Idealni čitalac ne zna da je idealni čitalac sve dok ne pročita knjigu do kraja.

Idealni čitalac deli etiku Don Kihota, čežnju madam Bovari, požudu Tereze Raken, Odisejev pustolovni duh, Cacinu srčanost, barem dok traje priča.

Idealni čitalac ide utabanim stazama. „Dobar čitalac, veliki čitalac, aktivan i kreativan čitalac je neko ko iznova i iznova iščitava knjige koje je već pročitao.“ Vladimir Nabokov.

Idealni čitalac je mnogobožac.

Idealni čitalac smatra da knjiga pruža nadu u uskrsnuće.

Pisac, ponekad, mora da sačeka nekoliko stoleća da bi našao svog idealnog čitaoca. Blejku je trebalo sto pedeset godina da nađe Nortropa Fraja.

Stendalov idealni čitalac: „Pišem za jedva stotinjak čitalaca, za nesrećna, ljubazna, divna bića, nikad moralna ili licemerna, kojima bih želeo da ugodim; poznajem ih tek jedno ili dvoje“.

Idealni čitalac je upoznao nesreću.

Idealni čitalac se menja sa godinama. Četrnaestogodišnji idealni čitalac Nerudinih Viente poemas de amor u tridesetoj više nije idealni čitalac te knjige. Iskustvo zamagljuje određena čitanja.

Pinoče koji je zabranio „Don Kihota“, jer je smatrao da zagovara građansku neposlušnost, bio je idealni čitalac te knjige.

Idealnom čitaocu nikada ne može da dosadi geografija knjige.

Idealni čitalac mora biti spreman ne samo da ukine nevericu, već i da prihvati novu veru.

Idealni čitalac nikada ne pomišlja: „Kad bi samo…“

Pisanje po marginama ukazuje na idealnog čitaoca.

Idealni čitalac preobraća druge.

Idealni čitalac je nehotično ćudljiv.

Idealni čitalac u stanju je da se zaljubi u lik knjige.

Idealni čitalac se ne opterećuje anahronizmom, dokumentarnom istorijom, istorijskom tačnošću, topografskom egzaktnošću. Idealni čitalac nije arheolog.

Idealni čitalac je nemilosrdni sprovodilac pravila i propisa što ih svaka knjiga za samu sebe uspostavlja.

„Postoje tri vrste čitalaca: prvi, koji uživaju bez prosuđivanja; treći, koji prosuđuju bez uživanja; i oni u sredini koji prosuđuju uživajući i uživaju prosuđujući. Potonja gruša zaista iznova oživljava umetničko delo; malobrojni se u nju ubrajaju.“ Gete, u pismu Johanu Fridrihu Rohlicu.

Čitaoci koji su izvršili samoubistvo nakon što su pročitali „Vertera“ nisu bili idealni, nego samo sentimentalni čitaoci.

Idealni čitaoci retko su sentimentalni.

Idealni čitalac u isto vreme želi da stigne do kraja knjige i da zna da se knjiga nikad neće završiti.

Idealni čitalac nikad nije nestrpljiv.

Idealni čitalac ne mari za žanrove.

Idealni čitalac je (ili se takvim čini) inteligentniji od pisca; idealni čitalac ne koristi to protiv njega.

Dođe trenutak kada svaki čitalac pomisli za sebe da je idealni čitalac.

„Pišem samo za one koji su u stanju da me razumeju, i oni će me čitati bez opasnosti“, Markiz de Sad.

Markiz de Sad nije u pravu: idealni čitalac uvek je u opasnosti.

Idealni čitalac je glavni junak romana.

„Književni ideal: konačno znati ispisati stranicu ničim drugim do ‘čitalac’.“ Valeri.

Idealni čitalac je neko s kim bi pisac rado proveo veče, uz čašu vina.

Idealnog čitaoca ne treba brkati sa virtuelnim čitaocem.

Pisac nikada nije vlastiti idealni čitalac.

Književnost zavisi ne od idealnih, već tek od dovoljno dobrih čitalaca.

Izvor: Alberto Mangel: „Beleške za definiciju idealnog čitaoca“, preveo: Alen Bešić.

Slike: Ephraim Rubenstein

Napomena: Tekst preuzet iz „Kulturnog dodatka“ dnevnih novina Novosti, objavljenog 10. septembra 2008.

Đovani Lorenco Bernini: „Otmica Persefone“

Koje su dominantne odlike složenog i dugog umetničkog perioda kao što je barok? Šta je religijska previranja i preispitivanja dogmi dodatno obavilo aurom dvosmislenosti više nego opskurnost i strasti? One su, uprkos ekstatičnoj površini, zapravo vodeće odlike dekadentnog pravca koji čoveka, uprkos verskom fanatizmu epohe, nije približio bogu (ako je sudeći po izboru tema i likova koji izranjaju iz tame, držeći u rukama odrubljene glave ili meditirajući nad lobanjama i raspećem).

Barok je sve ono što ne vidimo. Toni Džat je u svojoj knjizi „Koliba sećanja“ napisao nešto čime bih adekvatno uobličila svoj utisak o baroknoj umetnosti: „Rečitost se obično smatra agresivnim talentom. Za mene je, međutim, ona u suštini imala odbrambenu ulogu: retorska fleksibilnost omogućuje izvesnu lažnu bliskost – naime, prenosi utisak blizine zadržavajući rastojanje.“.

Zar nije tako i sa svim iluzijama tavanica, sa prikazima odrubljenih glava, egzotičnog cveća, hranom poređanom nehajno po stolu na kome su još lobanja, biseri, Biblija i globus? U pitanju je priča o moći, o taštini, izdaji, razvratu, prevari, opijenosti, ljubomori, zločinu. Savest drhti kao ruke dok drže nož, dok mračne vlažne rimske ulice odzvanjaju koracima čiji se trag ne da spoznati. Hor anđela nad grešnikom polifonijski sriče lament, istovremeno pevajući, kao niz staklenu cev, tiho i bistro, o vrlini, molitvi i pokajanju.

Berninijeva mermerna skulptura Had i Persefona, samo par godina starija od skulpture Apolon i Dafne, vizuelno je očaravajući istovremeni niz i krug, ples i glas. Nije u pitanju, baš kao i sa rečitošću, ono što je kazano, već ono što nije. Savršenstvo tehničkih veština doprinosi u najvećoj meri našem oduševljenju. Mermer je mek kao meso, mi vidimo prste Hada kako oblikuju butine boginje podzemnog sveta. No, da li ona to želi?

Ovde je antički mit upotrebljen u savremenom kontekstu. Bernini je prema kazivanjima njegovih savremenika bio plah i strastven čovek čija je ljubavnica zadobila trajnu deformaciju lica onda kada je on video da iz njene kuće izlazi nepoznat muškarac. Naravno, umetnik kao jedan od papi najbližih i najodanijih ljudi, nikada nije odgovarao za ubistvo suparnika i potpunu telesnu deformaciju svoje voljene.

Persefona ne želi da je u Hadovom naručju, čitavo njeno telo u grču je odbijanja i uzdaha koji je, baš kao što sam i napisala povodom skulpture Apolon i Dafne, više jauk nego odjek erotskog zadovoljstva. U pitanju je sadizam koji je Bernini vešto transformisao i uobličio u prihvatljivu formu. Reč je o silovanju, o strasti koja je nezaustavljiva i kojoj nijedan zakon društva ne može stati na put jer je ona u osnovi jedan od zakona prirode pred kojom su civilizacijske norme nemoćne. Priroda ne poznaje moralne kategorije.

Muškarce na njegovim skulpturama – Hada i Apolona – kao da samo takav oblik ženskog zadovoljstva i privlači: uzdah koji prelazi u jauk (obratiti pažnju na položaj i način na koji su otvorena usta Dafne i Persefone). Na Persefoninom licu su suze, ona svojom levom rukom gura Hadovu glavu od sebe, uzaludno pokušavajući da se otrgne iz čvrstog naručja. Njegova moć, nasuprot njenoj potpunoj nemoći, ogleda se u smehu koji je zapravo kez, on trijumfuje dok troglavi pas pod njegovim nogama dopunjuje čin nasilja. Kerber stražari nad zločinom.

Bernini je mitu dao samo jedan od mogućih oblika (mit je nedovršena kružna težnja, priča koja se ne iscrpljuje u mogućnostima značenja), ne pretendujući da bude objektivan već, čini se, težeći da svoje demone razotkrije, ali ih i lepotom dela iskupi. Svaka umetnost realizovana je katarza svog tvorca. Nema ničeg estetskog u činu otmice i silovanja. Ipak, ova skulptura vrhunski je primer estetizacije muške (fizičke) dominacije nad ženom, vrhunac prikaza snage strasti, deformacija i zadovoljstva koje ona prinosi. Tvrdim, nema skulpture u istoriji zapadne umetnosti da je ispunjena većim erotskim intezitetom od ove. Intezitetom koji je vrhunski estetizovan i nimalo vulgaran.

U mojoj imaginaciji kompozicija koja prati Berninijevo delo je Miserere, nastala 1622. godine. Mišel Rišar Delalande je rođen 15. decembra 1657. u Parizu. Radni vek je proveo na dvoru Luja XIV. Kompoziciju čine sopran, čelo i orgulje, ona pripada vokalnim ostvarenjima koja se u muzici nazivaju grands i petits motets, forme razvijene u periodu barokaProziran glas soprana elegičan je i odgovarajuć tuzi Persefone, mitske junakinje razapete između mraka Podzemlja na obalama reke Stiks i svetlosti polja klasja, adekvatne simboličke zamene za zrake Sunca.

Michel Richard De Lalande: Miserere