Ples Balet Igra: „Fase“

 

Plesni ansambl Rosas izvodi koreografiju Anne Terese De Keersmaeker na muziku Stiva Rajha (Steve Reich). Izvođači su Anne Teresa De Keersmaeker i Michele Anne de Mey. Režiju je uradio Thierre De Mey. Igrači pokušavaju da odgovore na zvuke minimalistike Rajhove muzike kroz samo četri pokreta. Na sajtu plesnog ansambla Rosas piše: Nastavite sa čitanjem

Ples Balet Igra: „Pas de deux“

 

U filmu Normana Meklarena „Pas de deux“ ples izvode Margaret Mercier i Vincent Warren. Koreografiju je osmislila Ludmilla Chiriaeff. Muziku su komponovali Dobre Constantin i United Folk Orchestra of Romania. U baletskoj terminologiji „Pas de deux“ je igra za dvoje koju obično izvodi baletski par, usklađujući korake. U pitanju je duo koji sinhronizovano igra, izvodeći iste korake na datu melodiju. Nastavite sa čitanjem

Peter Gentenar: Skulpture od papira u katedrali

Skulpture od papira, nalik laticama, bestežinski plutaju između neba i zemlje, između poda i tavanica različitih arhitektonskih objekata, ali najlepši utisak ostavljaju kada se njihove plešuće konture, nekom samosvojnom simetrijom, podudare sa oblicima tavanica građenih da otvore čoveku dimenzije neba, da on imaginacijom osmisli božansku sferu na zemlji, da poveruje da mu je ista moguća i dostupna ako se prepusti, ako počne da lebdi dok se moli, i zatvori oči. Nastavite sa čitanjem

Dokumentarni film o T. S. Eliotu

Dokumentarni film o američkom pesniku Tomasu Sternsu Eliotu donosi relevantan izbor podataka i vizuelnih predložaka za jednu biografsku priču koja obuhvata različite faze i na dobar način, kako to inače važi za BBC dokumentarne filmove, približava i predstavlja datu ličnost. Na sajtu BBC radija o ovom ostvarenju piše sledeće: Nastavite sa čitanjem

Toni Džat: „Koliba sećanja“ (odlomak)

Odgajen sam na rečima. One su padale s kuhinjskog stola na pod, gde sam ja sedeo: deda, ujaci i izbeglice iz Rusije dobacivali su se ruskim, poljskim, jidišom, francuskim i nečim što je prolazilo kao engleski u takmičarskoj kaskadi potvrdnih i upitnih intonacija. Pompezne olupine edvardijanskog doba Socijalističke partije Velike Britanije bile su razbacane po našoj kuhinji u službi prave ideje. Provodio sam duge, srećne sate slušajući srednjoevropske autodiktate koji su raspravljali do poznih sati: Marhismus, Zionismus, Socialismus. Razgovor je, činilo mi se, glavna stvar u životu odraslih. Tako mi izgleda i danas. Nastavite sa čitanjem

Alberto Mangel: „Idealni čitalac“

Idealni čitalac je pisac neposredno pre zapisivanja reči na stranicu. Idealni čitalac ne rekonstruiše priču: on je iznova stvara.

Idealni čitalac ne sledi priču: on učestvuje u njoj.

Čuveni program Bi-Bi-Sija o dečjim knjigama uvek je počinjao pitanjem voditelja: „Jeste li se udobno smestili? Onda da počnemo“. Onda da počnemo. Idealni čitalac je, takođe, i idealni sedelac.

Svetog Jeronima prikazuju nagnutog nad njegovim prevodom Biblije, u osluškivanju reči Božje. Idealni čitalac mora da nauči da osluškuje.

Idealni čitalac je tumač. U stanju je da secira tekst, izvrne kožu naopako, prodre do same srži, sledi svaku arteriju i venu, a onda da osovi na noge jedno potpuno novo osećajno biće. Idealni čitalac nije taksidermist. Nastavite sa čitanjem

Đovani Lorenco Bernini: „Otmica Persefone“

Koje su dominantne odlike složenog i dugog umetničkog perioda kao što je barok? Šta je religijska previranja i preispitivanja dogmi dodatno obavilo aurom dvosmislenosti više nego opskurnost i strasti? One su, uprkos ekstatičnoj površini, zapravo vodeće odlike dekadentnog pravca koji čoveka, uprkos verskom fanatizmu epohe, nije približio bogu (ako je sudeći po izboru tema i likova koji izranjaju iz tame, držeći u rukama odrubljene glave ili meditirajući nad lobanjama i raspećem). Nastavite sa čitanjem