Tri pisma za Lu: Niče, Rilke, Frojd

NIČEOVO PISMO

Ništa mi ne predstavlja to što sam puno patio prema pitanju: hoćete li Vi ponovo pronaći sebe, draga Lu ili ne. Nikada nisam sreo jedno tako siroto stvorenje kao što ste Vi

neznalica – ali oštroumna
bogata u korišćenju onoga što zna
bez ukusa, ali naivna u tom nedostatku
iskrena i to upravo u pojedinostima, najčešće iz prkosa; u celosti što se tiče sveukupnog odnosa prema životu neiskrena (bolesna usred preterivanja u radu)
bez ikakvog finog osećanja za uzimanje i davanje

bez morala i nesposobna za ljubav
i u afektima uvek bolesna i blizu ludila
bez zahvalnosti, bez srama prema dobročiniteljima
neverna i svaku osobu prepušta na milost i nemilost onoj drugoj u ophođenju
nesposobna za srdačnu učtivost
nenaklonjena finoći i čistoti duše
bez srama i u mišljenju uvek prazna, prema sebi samoj nasilna u pojedinostima
nepouzdana
nije „dobra“
gruba u stvarima poštovanja
izrazito negativna
„mozak kao nastavak duše“
karakter mačke – grabljivica koja se predstavlja kao domaća životinja
ono plemenito kao sećanje na ophođenje sa plemenitijim ljudima
jaka volja, ali bez velikog objekta
marljiva i uredna
bez građanske čestitosti
nemilosrdno izmeštene senzualnosti
zaostalog dečjeg egoizma usled polne atrofije i polnog zakašnjenja
sposobna za oduševljenje
bez ljubavi prema ljudima, ali sa ljubavlju prema Bogu
sa potrebom za ekspanzijom
lukava i prepuna obuzdavanja u odnosu prema senzualnosti muškarca

RILKEOVO PISMO

Pun strepnje lutam sa svojim unutrašnjim tamama, ne uspevajući da ih dosegnem. Znam dobro da nestrpljivost nanosi štetu svim tim procesima preobražaja koji se izvršavaju u senci kao u pećinama srca, a da strpljenje sadrži sve: poniznost, snagu i meru. Ali, život prolazi kao jedan jedini dan, a onome ko bi da bude strpljiv trebalo bi hiljadu, dok u njemu neće postojati, nesumnjivo, čak ni polovina jednog.

Život prolazi, veoma udaljen od mnogih ljudi, i vijuga da bi izbegao one koji u repu čekaju na njega. Da ne bih bio od tih, hteo bih da radim, da se držim središta radionice svog dela do kasno u noć svakog dana. No, ja u tome ne uspevam zato što ne postoji ništa u meni što je sazrelo, ili – ne znajući to – dopuštam da moja udaljena žetva ostari i prođe joj rok. U meni je još i uvek samo haos; ono što živim je poput bola, a ono što vidim zaista izgleda loše. To nije tek moj lični utisak: to je utisak koji mi se svojim oštrim vrškom zabija u ruku, duboko, i bezmalo mi probija telo; ostale stvari koje bih hteo da uhvatim, promiču mi između prstiju poput vode, a ona otiče prema drugima, pošto mi je na trenutak, rasejano, ponudila da vidim svoj odraz u njoj. Šta mora da radi neko ko tako slabo shvata život, a obavezan je da ga trpi, i utvrđuje da mu je volja uvek slabija od neke druge velike volje koja ga obuzima i ponekad nosi nizvodno poput neukotvljenog predmeta? Šta mora da radi neko, Lu, kome se knjige koje je hteo da pročita ne otvaraju drugačije nego onako kao što se teška vrata zatvaraju na prvi udar vetra? Šta mora da radi neko kome su bića podjednako teška kao knjige, podjednako lebdeća i strana, zato što nije u stanju da nađe u njima ono što mu je neophodno i zato što, bez mogućnosti izbora, uzima iz njih istovremeno ono što je važno i što je prolazno, ono što ga opterećuje? Šta da radi taj, Lu? Mora li da ostane sasvim usamljen i da se navikava da živi sa stvarima koje mu najvećma nalikuju i ne nameću mu nikakvo breme?

FROJDOVO PISMO

Moja draga Lu,

Na kraju je Mojsijeva religija ipak uspela da se nametne u obliku poluugušene tradicije. Ovo je tipičan proces stvaranja jedne religije koja nije ništa drugo do ponavljanje neke druge, još primitivnije. Religije duguju svoju opsesivnu moć vraćanju potisnutog, to su reminiscencije nestalih arhaičnih, izuzetno efektivnih procesa u istoriji čovečanstva. Već sam to rekao u Totemu i tabuu, a sada to sažimam u jednoj rečenici: ono što religiju čini jakom nije njena stvarna, nego upravo njena istorijska istinitost.

E pa, vidite, Lu, tu rečenicu koja me je potpuno oduševila nemoguće je danas izreći u Austriji a da vlada, većinom sastavljena od katolika, javno ne osudi psihoanalizu. A još nas jedino taj katolicizam brani od nacizma. Osim toga, istorijski osnovi priče o Mojsjiju nisu dovoljno čvrsti da budu baza mojoj nepogrešivoj intuiciji. Stoga ćutim. Dovoljno mi je da sam verujem da je to rešenje problema koji me je progonio čitavog zivota. Izvinite što Vas opterećujem time. – Vaš Frojd

*

Sve ličnosti pomenute u ovoj objavi bile su deo intelektualne elite s kraja 19. i početka 20. veka. Lu Andreas-Salome svojom ličnošću i uticajem podsetila me je na ženske likove prikazane na platnima nemačkih i belgijskih simbolista Franca fon Štuka, Žana Devala i Fernanda Knopfa. Sfinga, Meduza, Medeja, Kirka, Judita i Saloma fatalne su žene koje pretvaraju u svinje, proždiru ili kastriraju.

Sva tri pisma odlikuju se različitom temom, formom i senzibilitetom. Sva trojica – Niče, Rilke, Frojd – sriču himne fatalnosti kojoj je, kao i kada je reč o pitanju sfinge, nemoguće odoleti ali ni adekvatno odgovoriti.

Ničeovo pismo – savrešena retorička urna – pohvala je pokudom, ironijom, ogorčenošću. Rilke piše pismo u tonu melanholične poeme. Frojd se obraća sa poštovanjem učitelja prema učenici koju smatra adekvatnom sagovornicom o temama koje ga zaoklupljaju.

Napomena: Ničeovo pismo citirano u ovoj objavi prevela je Jasmina Burojević. Prevod se pojavio u časopisu Mostovi, broj 177-178, str. 192-244. Rilkeovo pismo ctirano je prema izdanju: Čisto protivrečje – pisma Lu Andreas Salome, preveo Nebojša Zdravković, Službeni glasnik, Beograd, 2008.

Slika: Fernand Knopf, Milovanje, 1896.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.