Nosio joj je jednu graviru koju je želela da vidi. Ona se nešto nije osećala dobro; primila ga je u penjoaru od krepdešina svetloljubičaste boje, skupljajući na grudima bogato izvezenu tkaninu kao kakav mantil. Stojeći kraj njega, pustivši da joj se niz obraze sliva raspletena kosa, povivši jednu nogu kao u igri, da bi se mogla bez zamora nagnuti nad graviru, koju je, pognuvši glavu, gledala svojim krupnim očima, tako umornim i zlovoljnim kad ne bi živahnule, iznenadila je Svana svojom sličnošću s onom figurnom Sefore, Jetrove kćeri, koja se vidi na jednoj freski Sikstinske kapele. Svan je oduvek imao tu naročitu sklonost da voli da u slikama majstora nađe ne samo opšte osobine stvarnosti koja nas okružuje nego i ono što se, naprotiv, čini najmanje podložno uopštavanju, individualne crte poznatih mu lica. Bilo kako bilo, a možda i zato što mu je živahnost utisaka koju je od nekog doba osećao, premda mu je dolazila više od ljubavi prema muzici, obogatila čak i ljubav prema slikarstvu, tek, uživanje je bilo dublje i imalo je uticati na Svana trajnije, to uživanje koje je našao u tom trenutku sličnosti Odete sa Seforom Sandra di Mariana, kome se radije pridaje popularni nadimak Botičeli, otkako taj nadimak, umesto istinskog slikarevog dela, evocira banalnu i lažnu predstavu o tom delu. On više nije cenio Odetino lice po manje ili više lepoj kakvoći njenih obraza i po čisto putenoj mekoti koju je pretpostavljao da će osetiti dotičući ih usnama, ako se ikad bude usudio da ih poljubi, nego kao splet profinjenih i lepih linija koje su mu oči rasplitale prateći vijuge njihovog preplitanja, povezujući spuštanje potiljka s bujnošću kose i s povijenošću očnih kapaka, kao što bi to činio na nekom njenom portretu na kome bi njen tip postao razgovetan i jasan.
Gledao ju je; jedan fragment one freske ukazivao se u njenom licu i njenom telu, i od tada je uvek nastojao da ga u njoj ponovo ugleda, bilo da je bio kraj Odete, bilo da je samo mislio na nju, pa iako mu je do toga firentinskog remek-dela bilo stalo bez sumnje samo zato što ga je nalazio u njoj, ipak je i njoj ta sličnost pridavala neku lepotu, činila je dragocenijom. Zamerao je sebi što je bio potcenio vrednost jednog bića koje bi se velikom Sandru činilo božanstveno, a laskao je sebi što zadovoljstvo koje nalazi u posmatranju Odete nalazi opravdanja u njegovoj estetskoj kulturi. Pomislio je u sebi da se, povezujući misao na Odetu sa svojim snovima o sreći, nije pomirio s nečim onoliko nesavršenim koliko je dotad verovao, pošto to u njemu zadovoljava i njegov najprofinjeniji umetnički ukus. Zaboravljao je da Odeta nije zbog svega ovoga nimalo više žena po njegovim žudnjama, pošto mu je požuda uvek bila usmerena baš suprotno njegovom estetskom ukusu. Reč „firentinsko delo“ učinila je Svanu veliku uslugu. Ona mu je, kao neki naslov, omogućila da Odetin lik uđe u svet snova u koji dotad nije imao pristupa i gde se prožimao sa plemenitošću. I dok je čisto puteno gledanje na tu ženu, kakvo je imao dotad, obnavljajući neprestano njegove sumnje u vrsnost njenog lica, njenog tela, čitave njene lepote, slabilo njegovu ljubav, te sumnje su bile uništene, a ljubav učvršćena, kad je umesto toga, kao osnovu, imao činjenice jedne pouzdane estetike; a da i ne govorimo o tome da mu se činilo da poljubac i telesno spajanje, koji su izgledali tako prirodni i sasvim osrednji ako bi mu bili podareni od nekog načetog tela, moraju biti natprirodni i puni slasti ako dolaze da krunišu obožavanje jednog muzejskog predmeta.
Na svoj pisaći sto stavio je, kao da je to Odetina fotografija, jednu reprodukciju Jetrove kćeri. Divio se krupnim očima, prefinjenom liku, na kome se ipak slutilo da koža nije savršena, divnim uvojcima kose duž uvelih obraza, i saobražavajući ono što je do tada smatrao lepim na estetski način s predstavom o jednoj živoj ženi, on je to pretvarao u telesne privlačnosti za koje se radovao što ih je našao sjedinjene u jednom biću koje bi mogao imati. Ona neodređena simpatija koja nas privlači nekom remek-delu dok ga gledamo, sada, kad je poznavao telesni original Jetrove kćeri, postajala je žudnja koja je odsad zamenjivala onu požudu koju Odetino telo isprva nije moglo u njemu da probudi. Pošto bi dugo posmatrao tog Botičelija, mislio bi na svog Botičelija, za koga bi nalazio da je još lepši, i primičući sebi fotografiju Sefore, mislio je da to Odetu privija na srce.
Izvor: Marsel Prust, Jedna Svanova ljubav, preveo Živojin Živojnović, Narodna knjiga, Beograd, 2004.
Slika (gore): Pjero di Kozimo, Portret Simonete Vespuči, 1490.
Slika (dole): Sandro Botičeli, Sefora, Mojsijeva žena, Jetrova kći – detalj freske u Sikstinskoj kapeli koja prikazuje Mojsijevu mladost, 1482. (na ovu sliku aludira Prust u priloženom odlomku)
A . A . A 