Sastanke sa Odetom, bar najčešće, imao je samo uveče; ali, pošto se bojao da joj ne dosadi ako bi joj i preko dana dolazio, želeo je da bar ne prestane biti u njenim mislima, pa je svaki čas tražio neku priliku da to postigne onako kako bi njoj bilo prijatno. Ako bi ga, u izlogu nekog cvećara ili juvelira, očaralo neko cveće ili nakit, odmah je pomišljao da to pošalje Odeti, zamišljajući da će i ona osetiti isto zadovoljstvo kao i on kad je te stvari ugledao, te da će to još uvek uvećati njenu nežnost prema njemu, pa ih je odmah slao u ulicu La Peruz, da ne bi i dalje odgađao trenutak kad će se, pošto ona bude primila nešto od njega, i on sam u neku ruku osećati kraj nje. Naročito je želeo da ona to primi pre nego što pođe od kuće, kako bi mu zahvalnost koju će ona osetiti pribavila da ga ona još nežnije susretne kad ga ugleda kod Verdirenovih, ili čak, ko zna, ako se trgovac dovoljno požuri, da mu ona pošalje i pismo još pre večere, pa čak i da dođe lično kod njega, u naročitu posetu, da bi mu se zahvalila. Kao što je nekad iskušavao Odetinu narav, kad reaguje jednom, pokušavao je da putem njene zahvalnosti izvuče iz nje osećanja koja mu ona još ne beše otkrila.
Ona je često imala novčanih neprilika, pa bi ga, pritešnjena nekim dugom, zamolila da joj pritekne u pomoć. On je zbog toga bivao srećan, kao i zbog svega što je Odeti moglo pružiti uzvišenu sliku o njegovoj ljubavi ili, prosto, ubedljivu sliku o njegovom uticaju, o koristi koju ona može imati od njega. Doduše, da mu je ko na početku rekao: „Njoj se sviđa tvoj društveni položaj“, a sada: „Ona tebe voli zbog tvog bogatstva“, on to ne bi poverovao, ali mu ne bi bilo ni krivo da svet zamišlja da je ona za njega vezana – da ih svet oseća sjedinjene – nečim tako jakim kao što su snobizam ili novac. Ali, da je čak i pomislio da je to istina, možda ga ne bi bolelo što bi u Odetinoj ljubavi prema njemu otkrio potporanj trajniji nego što su prijatnost ili vrline koje je ona mogla u njemu videti: korist, korist koja bi onemogućila da ikad nastupi dan kad bi ona možda došla u iskušenje da prestane da se viđa sa njim. Za sada, time što ju je obasipao poklonima, činio joj usluge, mogao je da se tim prednostima izvan svoje ličnosti, svoje inteligencije, odmori od iscrpljujućeg truda da joj se svidi sam po sebi. A cena koju je, kao ljubitelj nematerijalnih osećanja, plaćao za tu nasladu što je zaljubljen, što živi samo od ljubavi – za koju je kadšto sumnjao da je stvarna – još je svemu tome uvećavala vrednost, kao što viđamo ljude koji sumnjaju da li je prizor mora i šum talasa odista prekrasan, pa se u to ubeđuju, kao i u izvanrednost svojih nekoristoljubivih sklonosti, time što iznajmljuju po sto franaka na dan hotelsku sobu koja im omogućava da se time naslađuju.
Jednog dana kad su mu takva razmišljanja ponovo oživela u sećanju ono vreme kad su mu o Odeti govorili kao o ženi koju muškarci izdržavaju i kad se opet pozabavio time da tu čudnovatu personifikaciju: ženu koju izdržavaju – taj blistavi amalgam nepoznatih, satanskih elemenata, ukrašenih, kao kakva utvara Gistava Moroa, otrovnim cvećem isprepletenim s dragim kamenjem – da takvu ženu suprotstavi ovoj Odeti na čijem je licu viđao ista osećanja sažaljenja prema kakvom nesrećniku, ogorčenja zbog nepravde, zahvalnosti za dobročinstvo kakve je nekada viđao i u svoje rođene majke, u svojih prijatelja, ovoj Odeti čije su se reči tako često ticale stvari koje njemu samom ble najprisnije poznate, njegovih zbirki slika, njegove sobe, njegovog sluge, bankara kome je poverio svoje hartije od vrednosti, dogodilo se da ga je ova poslednja slika, bankara, podsetila da bi trebalo da ode da podigne nešto novca. Jer, zbilja, ako bi ovog meseca manje izobilno pritekao u pomoć Odeti u njenim novčanim teškoćama nego što je to učinio prošlog meseca, kad joj je dao pet hiljada franaka, i ako joj ne bi poklonio dijamantsku ogrlicu koju je želela, ne bi u njoj obnovio ono divljenje prema njegovoj velikodušnosti, onu zahvalnost zbog koje je bio tako srećan, pa bi pretilo da ona pomisli da se njegova ljubav, pošto bi joj videla manje krupne znake, i sama smanjila.
Izvor: Marsel Prust, Jedna Svanova ljubav, preveo Živojin Živojnović, Politika, Beograd, 2004, str. 105-107.
Slika: Sandro Botičeli, Portret devojke (Simonete Vespuči), 1480–1485.
A . A . A 