Toni Džat: „Koliba sećanja“ (odlomak)

Odgajen sam na rečima. One su padale s kuhinjskog stola na pod, gde sam ja sedeo: deda, ujaci i izbeglice iz Rusije dobacivali su se ruskim, poljskim, jidišom, francuskim i nečim što je prolazilo kao engleski u takmičarskoj kaskadi potvrdnih i upitnih intonacija. Pompezne olupine edvardijanskog doba Socijalističke partije Velike Britanije bile su razbacane po našoj kuhinji u službi prave ideje. Provodio sam duge, srećne sate slušajući srednjoevropske autodiktate koji su raspravljali do poznih sati: Marhismus, Zionismus, Socialismus. Razgovor je, činilo mi se, glavna stvar u životu odraslih. Tako mi izgleda i danas.

Sa svoje strane – da bih našao svoje mesto – i ja sam govorio. Za svoje tačke na sedeljkama pamtio sam reči, ponavljao ih i prevodio. „O, biće advokat“, govorili su. „Očaraće ptice na granama“: to sam neko vreme bezuspešno pokušavao u parkovima pre nego što sam, u mladićkim godinama, testirao koknijevsku varijantutog predviđanja – koja se odnosi na devojke – takođe bez većeg učinka. Ali onda sam prešao sa intezivne poliglotske razmene reči na mirniju eleganciju bibisijevskog engleskog. Pedesete godine – kada sam išao u osnovnu školu – bile su strogo privržene pravilima koja su se odnosila na nastavu i upotrebu engleskog jezika. Učili su nas da je čak i najmanje sintaksičko ogrešenje sasvim nedopustivo. „Dobar“ engleski bio je na svom vrhuncu. (…)

Zaveo me je sjaj engleske proze na njenom kratkotrajnom vrhuncu. Bilo je to doba masovne pismenosti koje je Ričard Hogart predvdeo u svom elegičnom ogledu „Svrhe pismenosti“ (1957). Književnost protesta i pobune nadirala je u kulturu. Od „Srećnog Džima“ do „Osvrni se u gnevu“, i dalje do drama „kuhinjske sudopere“ krajem decenije, klasne granice zagušive respektabilnosti i „prikladnog“ govora bile su na udaru. Ali sami varvari su u svojim napadima na nasleđe pribegavali savršenim kadencama usvojenog engleskog: dok sam čitao te autore, nisam pomišljao da bi pobuna morala da raskrsti sa dobrom formom.

U vreme kad sam stigao na koledž reči su bile moj „fah“. Kao što je jedan nastavnik dvosmisleno primetio, imao sam darove „okretnog govornika“ – jer sam spajao nasleđeno samopouzdanje okruženja s kritičkom oštrinom tuđinca. Oksbrički časovi s tutorom, nagrađuju jezičku spretnost: neosokratski stil („zašto ste ovo napisali?“, „šta ste time hteli da kažete“) poziva studenta da naširoko objasni šta misli, a istovremeno stavlja u nepovoljan položaj stidljivu, refleksiji sklonu osobu koja bi se radije povukla u dno učionice. Moja vera u artikulisanost, koja mi je pomagala da se tim darom služim, bila je osnažena: rečitost nije samo dokaz inteligencije već sama inteligencija.

Da li mi je padalo na pamet da je ćutanje nastavnika u toj pedagoškoj sredini imalo ključni značaj? Izvesno je da se nikad nisam privikao na ćutanje, ni kao student ni kao nastavnik. Neki od mojih najsjajnijih kolega bili su tako povučeni da su u debatama, pa i u razgovorima delovali gotovo smušeno jer su dugo i sporo razmišljali pre nego što bi nešto izrekli. Zavideo sam im na sposobnosti samoobuzdavanja.

Rečitost se obično smatra agresivnim talentom. Za mene je, međutim, ona u suštini imala odbrambenu ulogu: retorska fleksibilnost omogućuje izvesnu lažnu bliskost – naime, prenosi utisak blizini zadržavajući rastojanje. To je ono što rade glumci – ali svet zapravo nije pozornica i ima nečeg izveštačenog u takvoj upotrebi jezika: možemo to videti kod današnjeg predsednika SAD-a. I ja sam se služio jezikom da otklonim tu intimnost (…)

U pitanjima jezika, naravno, tuđinci se često varaju: sećam se kako mi je stariji američki partner u konsultantskoj firmi Makinsi jednom objasnio da mu je u početku, kada su zapošljavali osoblje u Engleskoj, bilo gotovo nemoguće da izabere mlade saradnike – svi su izgledali tako artikulisani, analize su im prosto navirale iz pera. Kako da otkriješ ko je stvarno bistar a ko samo uglancan?

Reči mogu da obmanu – da budu žudljive i varljive. Sećam se kako sam bio očaran fantastičnom istorijom Sovjetskog Saveza za koju je, u okviru svojih predavanja na Trevelijanovoj katedri, ispredao trockista Isak Dojčer. Forma je tako otmeno prevazilazila sadržaj da smo ga prihvatili zdravo za gotovo: za detoksikaciju je bilo potrebno izvesno vreme. Puka besednička lakoća, koliko god bila privlačna, ne podrazumeva orginalnost i dubinu sadržaja (…)

Danas se prirdan izraz – u jeziku kao i u umetnosti – više ceni od veštine.Olako pretpostavljamo da se na taj način bolje prenose i istina i lepota. Aleksandar Poup je bio mudriji. U zapadnoj tradiciji, tokom mnogo vekova, način na koji se izražava određeni stav bio je tesno povezan sa uverljivošću argumentacije. Besednički stilovi mogli su varirati od spartanskog do baroknog, ali sam stil nikad nije bio sporedna stvar. A „stil“ nije podrazumevao samo dobro sročenu rečenicu: rđavo izražavanje odavalo je rđavo mišljenje. Zbrkane reči su u najboljem slučaju ukazivale na zbrkane misli, a u najgorem na foliranje.

„Profesionalizacija“ akademskog pisanja – i svesno posezanje humanista za sigurnošću „teorije“ i „metodologije“ – idu u prilog opskurantizmu. A on je, sa svoje strance, podstakao uspon lažne monete „popularne“ blagoglagoljivosti: u oblasti istorije to najbolje oličava „televizijski intelektualac“, čija draž prebiva upravo u njegovoj rešenosti da privuče maovnu publiku u doba kada naučnici gube zanimanje za komunikaciju. Ali dok je ranije generacija popularizatora nauke prečišćavala autorski autoritet ujasniji tekst, današnji „pristupačni“ pisci neprijatno nadiru u svest svoje publike. Pažnju publike više privlači izvođač, a manje teme.

Kulturna nesigurnost rađa svog jezičkog dvojnika. To isto bi se moglo reći i o tehničkom napretku. U svetu „Fejsbuka“, „Majspejsa“ i „Tvitera“ (da ne pominjemo elektronske poruke) sažete aluzije zamenjuju izlaganje. Mada je internet u jednom trenutku izgledao kao prilika za neograničenu komunikaciju, sve veća komercijalna usmerenost toga medija – „Ja sam ono što kupujem“ – donosi osiromašenje. Moja deca su primetila da u njihovoj generaciji komunikacijske skraćenice njihovog hardvera počinju da se uvlače u samu komunikaciju: „ljudi govore kao e-tekstovi.“

Nad tim bi trebalo da se zabrinemo. Kad reči izgube svoj integritet, izgube ga i ideje koje se njima izražavaju. Ako damo prednost ličnom izražavanju nad formalnom konvencijom, onda privatizujemo jezik u istoj meri u kojoj smo privatizovali mnogo šta drugo. „Kada ja upotrebim neku reč“, otegnu Jajasti Okruglasti prezrivo, „ona znači tačno ono što ja hoću da znači – ni manje ni više“. „Pitanje je“, reče Alisa, „možeš li da učiniš da reči znače tako mnogo različitih stvari“. Alisa je u pravu: ishod je anarhija..

Izvor: Toni Džat, Koliba sećanja, Pro medija, prevod Slobodanka Glišić i Slavica Miletić, Beograd.

Napomena: Tekst je preuzet iz dodatka „Kultura“ dnevnog lista Večernje novosti od 1. oktobra 2011.

Slike: Laurent de La Hyre, 1650.