Pet pesama Gotfrida Bena

MALA HRIZANTEMA

Utopljenog raznosača piva položili su na sto.
Neko mu je među zube zatakao
svetlo-tamnu ljubičastu hrizantemu.
Kad sam, započevši od grudi,
ispod kože,
dugačkim nožem
isekao jezik i nepce,
biće da sam je gurnuo, jer ona skliznu
u mozak koji je bio u blizini.
Dok su ga zašivali,
stavih mu je u grudnu duplju
među šuške.
Napij se do mile volje u svojoj vazi!
Počivaj u miru,
mala hrizantemo!

LEPA MLADOST

Usta devojke koja je dugo ležala u ševaru
izgledala su tako izgrickana.
Kad su otvorili grudi, jednjak je bio sav izbušen.
Naposletku su u kupoli ispod dijafragme
našli leglo mladih pacova.
Jedan od male braće bio je mrtav.
Ostali su živeli od jetre i bubrega,
pili hladnu krv i tu
proveli lepu mladost.
A lepo i brzo ih je snašla i smrt:
pobacali su ih u vodu.
Ah, kako su njuščice cičale!

KRUŽENJE

Usamljeni kutnjak jedne bludnice
što beše umrla nepoznata
imao je zlatnu plombu.
Ostali su, kao po prećutnom dogovoru,
bili poispadali.
Momak iz mrtvačnice iščupa i njega,
založi ga i ode na igranku.
Jer, reče,
samo zemlja treba da se vrati u zemlju.

CRNČEVA VERENICA

Onda, položen na jastuk mrke krvi,
potiljak plavi jedne bele žene.
U njenoj kosi divljalo je sunce
i lizalo njene svetle butine,
klečalo oko tamnijih joj grudi,
još nenagrđenih porokom i rađanjem.
Pokraj nje crnac: oči mu i čelo
zdruzgani udarcem konjskog kopita.
Dva prsta prljave leve noge on je
zario u njeno malo belo uvo.
A spavala je kao verenica:
na rubu sreće prve ljubavi,
ko pre no počnu mnoga vaznesenja
mlade vrele krvi.
Dok joj nisu nož
zarili u belo grlo i prebacili
purpurnu pregaču od mrtve joj krvi
preko bedara.

UTEHE OVDE NEMA

Niko neće biti ivica mog puta.
Nek tvoje cveće samo svene.
Moj put teče i ide sam.

Dve ruke premala su kupa.
Srce je premalen brežuljak
da se na njemu otpočine.

Ja uvek živim, znaj, na žalu
i pod cvetnom kaskadom mora,
Misir se pruža pred mojim srcem,
Azija se razdanjuje.

Jedna mi ruka uvek u vatri.
Krv mi pepeo. Prolazeći
pored kostiju, pored grudi,
jecam za tirenskim ostrvima:

svane dolina s belim jablanima,
Ilisos, obala u livadama,
Raj i Adam i jedna zemlja
od nihilizma i muzike.

Izvor: Gotfrid Ben, Izabrane pesme, prevod Slobodan Glumac, Nolit, Beograd, 1984.

Slika: Alex Katz, 1965.

Obeleženo je sto godina od Velikog rata. Iskustva i svedočanstva o istom, bilo umetnička ili istoriografska, drugačija su, a isto je i sa obeležavanjima. Neposredni svedok i učesnik, lekar sa belgijskog fronta Gotfrid Ben, ponudio je svoju verziju događaja i opevao ono što je video. Njegova umetnost učinila mi se idealnom za obeležavanje Kraja, adekvatno opisani danse macabre po minskom polju, mrtvačnici – pejsažu koji mekim koracima klizi pod Sunce, kao osmeh nad lobanjom.

Tomazo Albinoni i drugi italijanski barokni kompozitori

 

Ako tražim neku drugu reč za muziku, tada uvek nalazim samo reč Venecija. – Fridrih Niče

Priloženi video kombinacija je muzike venecijanskog kompozitora Tomaza Albinonija s početka 18. veka i animiranog filma ruskog geditelja Garija Bardina iz 2000. godine.

Doprinos Venecije muzici XVIII veka ravnomerno je raspoređen između opere i instrumentalne muzike. Ovaj grad blistao je kao jedna od muzičkih prestonica Evrope, zahvaljujući stvaralaštvu kompozitora kao što su Tomazo Albinoni i Antonio Vivaldi.

Tomazo Albinoni (1671-1751) komponovao je 81 operu, 99 sonata, 59 končerta i 9 simfonija. Ipak, danas je najpoznatiji po delu Adađo koje zapravo nije celovito delo već je skup fragmenata koje je iz delova sastavio Remo Đazoto 1945. godine. Adađo je komponovan za orgulje i gudačke instrumente i evocira more nepregledne i nepodnošljive tuge.

Albinonijevi savremenici bili su deo onoga što u istoriji muzike nazivamo baroknim periodom koji je izrodio veliki broj kompozitora poznatih samo po jednom delu. Među njima su italijanski sveštenik Gregorio Alegri (1582-1652) koji je radio u Sikstinskoj kapeli u Rimu. Njegovo najpoznatije delo je Miserere koju je napisao samo za upotrebu u Sikstinskoj kapeli povodom praznika kao što je Božić. Ova kompozicija savremenog slušaoca transcendira („prebacuje“) u jednu potpuno novu dimenziju osećajnosti.

Zatim, jedna od najinteresantnijih pojava barokne muzike je italijanski kompozitor Alesandro Skarlati (1660-1725). Preporučujem njegove Sonate koje je interpretirao Ivo Pogorelić. Skarlati je radio u Rimu na dvoru švedske kraljice Kristine, proveo je život između Rima i Napulja u službi dvora i crkve. Napisao je oko 115 opera i 700 kantata za kamerni orkestar.

U ovoj grupi izdvajamo još jednog italijanskog kompozitora čije nam note nedvosmisleno evociraju prelepe tavanice italijanskih crkvi 17. i 18. veka. Đovani Batista Pergolezi (1710-1736), uprkos svom kratkom životu (smrt od tuberkuloze u 26. godini) komponovao je jedno od najlepših dela u istoriji klasične muzike, Stabat Mater.

Video rad Frančeska Simetija

Šestominutni video italijanskog umetnika je 3D prikaz mogućih zidova neke palate. Dopala mi se kombinacija različitih pejsaža kao mogućnost za vizuelno putovanje, praćeno minimalističkim zvucima koji kao da podražavaju kapi kiše koje neprestano padaju, a što je u video radu očigledno. Evokacija renesansnih pejsaža kombinovana je sa Art Nouveau primesama. Vizuelno opčinjavajuće.

Slično su ukrašeni zidovi manastira Melk u Austriji. Ova prostorija koju zovu Bergl, a koju je projektovao arhitekta Johan Vencel Bergl, na svojim zidovima sadrži prizore Novog Sveta. Egzotično rastinje, vedro nebo, predeo „Zapadne Indije“. Ovaj Benediktinski manastir postoji od 1089. godine i poznat je po svojoj bogatoj kolekciji manuskripta, kao i po skriptorijumima u kojima su rukopisi nastajali.

Fotografije: Margherita Spiluttini 

Video rad o Džonu Baldesariju

 

Ove je kratak film o američkom konceptualnom umetniku Džonu Baldesariju. Duhovito i šareno vizuelno iskustvo kroz jedan od detalja američke umetnosti u drugoj polovini 20. veka. Narator je Tom Vejts, čuveni pevač, inače jedan od najboljih prijatelja umetnika o kome je reč. Zajedno su odrasli u kalifornijskom gradiću National City, nedaleko od meksičke granice. Je li konceptualna umetnost, pa još na američki način, praznina taštine ili relevantna slika našeg doba, pokazaće vreme.

Biografija Konstantina Kavafija

Prizori aleksandrijske stvarnosti s početka 20. veka inspirisali su britanskog pop art umetnika šezdesetih, Dejvida Hoknija, da ilustruje sa trinaest crteža jedno izdanje Kavafijevih pesama. Crteži datiraju iz 1966. godine, pomalo su neozbiljni u odnosu na ton Kafavijevih pesama, ali jesu duhoviti i ironični, što je, takođe, odlika pesnika Aleksandrije, koga je isticao Lorens Darel u nekim svojim redovima, a posredstvom koga sam ja, kao i zahvaljaujući Margerit Jursenar i njenom fantastičnom eseju, otkrila ovog umetnika. Crteži ističu pesnikovu homoseksualnost, aleksandrijske dućane i taverne, kao i besprizorne prostore Kavafijevog radnog mesta u Ministarstu javnih radova Egipta.

KONSTANTIN KAVAFI (1863-1933)

Roditelji Kavafijevi poreklom su iz Carigrada, iz veoma imućnih i uglednih trgovačkih porodica, a on je rođen u Aleksandriji. Dobar deo života porodica je provela u Engleskoj, gde je iz početka vodila veoma uspešnu trgovinu. Otac je bio dvadesetak godina stariji od majke koja se udala u četrnaestoj i do dvadeset sedme godine izrodila devetoro dece, od kojih je samo jedno bila devojčica. Ova kćerkica nije dočekala ni drugi rođendan što nije bilo beznačajno za majčin odnos prema sinovima koji su došli kasnije, pogotovu prema dvojici – Pavlu i Konstantinu. Srećan i luksuzan život porodice u Aleksandriji prestao je očevom smrću 1870. Zavladala je oskudica koja je postajala sve veća za ljude navikle na bogatstvo, privatne uticaje, na društveni prestiž. Majka je pokušala da porodicu stabilizuje u Engleskoj, preselivši se sa decom tamo, ali njeni najstariji sinovi ne da nisu umeli da vode poslove, nego su izgubili i nasledstvo. Konstantin je tamo proveo sedam godina, do likvidacije firme u Engleskoj 1879. Navodi se da mu je maternji jezik bio engleski. Od 1882. do 1885. boravi u Carigradu, a tek se sa navršenom dvadeset drugom godinom konačno nastanjuje u Aleksandriji, da bi u nekoliko mahova putovao u inostranstvo, uključujući Grčku, za vreme godišnjih odmora. U to vreme Kavafijevi imaju englesko državljanstvo, tek će ga se kasnije Kavafi odreći. Pored engleskog, dobro zna italijanski i francuski, a pomalo arapski. U njegovoj porodici prepiska se vodi na francuskom i engleskom, svoje dnevnike i beleške piše na oba jezika, pretežno na engleskom, a spominje se i blagi engleski prizvuk u njegovom grčkom izgovoru. Zaposlen je, više od trideset godina, u Odeljenju za navodnjavanje Ministarstva javnih radova u Egiptu, živeći, s drugom braćom, uz majku udovicu kja se nije preudala. Neka braća su se poženila i dobila decu, ali su svi pomrli pre Konstantina koji je, pred kraj života, oboleo od raka na grlu i umro usamljen u Aleksandriji, nekoliko meseci posle operacije u Atini.

Osim godine-dve u nekoj trgovačkoj akademiji, Kavafi se nije redovno školovao, što ga je omelo da se upusti u politiku i novinarstvo. Dosta rano je počeo pisati pesme, na engleskom, francuskom i grčkom jeziku mešanom od oblika i leksike iz dva eparatna idioma grčkog jezika – katarevuse i dimotike. To je dugo bio razlog što su ga zagriženi narodnjaci odbacivali kao pesnika. Drugi je razlog tehničke prirode: Kavafi je ispočetka objavljivao pesme u časopisima, ali je tek od 1910. počeo ozbiljno da stvara, odrekavši se većine prethodnih pesama. Od tada publikuje pesme na nekakvim tabacima – nikad u obliku knjige – i deli prijateljima. Veze između Atine i Aleksandrije su u to vreme veoma jake, te on nije sasvim nepoznat u Atini: 1903. godine kritičar Ksenopulo vrlo pohvalno piše o njemu. Kasnije, sve više osvaja omladinu koja oseća obavezu da ga vidi prilikom posete Aleksandriji. Urani, Agra, Kariotaki i drugi svojstveni su „namesnici“ njegove poezije u Atini. Godine 1926. dobio je orden Feniksa od grčkih vlasti.

Prva knjiga poezije izlazi mu posmrtno, 1935. godine u Atini. Sadrži sto pedeset četri pesme. Kasnije je solunski profesor I. Savidi priredio kritičko izdanje svih Kavafijevih pesama, objavljenih i neobjavljenih.

Kavafije postao jedan od najvećih pesnika novije Grčke, posebno cenjen i u inostranstvu – izuzetno u Engleskoj, s ogromnim uticajem na mlađe naraštaje, a da nije porekao grčku tradiciju u poeziji. On je uneo druge teme – helenizam, vizantijski period posmatran iz drugog ugla od uobičajenog, romantičarskog, jednostranog. Njegova blaga ironija i oskudan, suvoparan rečnik navodili su Grke na primedbu da je to proza, a ne poezija. Smatrali su ga „pesnikom bekstva“ i „pesnikom dekadencije“, ocene koje nisu bile sasvim lišene aluzija na njegov privatni životm određen autoerotizmom i homoseksualnošću, prikrivenom sve dok nije navršio četrdesetu godinu. U novije vreme se nekolicina naprednih pisaca u Grčkoj trudi da ispravi ovako površnu, shematizovanu sliku velikog pesnika koji je, po njihovom mišljenju, imao angažovan stav u životu i književnosti – na strani progresa i humanosti.

Biografija: Polja 

Crteži: Tate

Grad i mogućnosti putovanja

WP_20140615_006

Fotografija: Ana Arp

Kaspar David Fridrih

Ono što svaki grad treba da poseduje jeste univerzalnost. To je ono što meni znači i što me čini srećnom. Pod tim podrazumevam putovanje. Unutrašnju, podjednako koliko i spoljašnju dinamiku.

Pre nekoliko godina imala sam običaj da izjutra vozim bicikl od svog predgrađa do donjeg Dorćola, sve do kraja biciklističke staze, pa opet natrag. Bilo je to čak i pre 10 ujutru tako da nebo tada nije imalo veliku draž za mene. Nije bilo visoko kao u Pragu, nije bilo nisko kao u Holandiji (ili bar kao na slikama holandskih majstora), nije bilo kao osušene kore pomorandže nad Rimom. Obično letnje nebo, ni belo ni žuto ni plavo. Jednostavno. Banalno, čak.

Onda, nekoliko godina potom, moj prijatelj se zaposlio na jednom splavu, odmah pored zdanja “25. maj” na Dorćolu pa me je vozio na bicikli od Trga republike do Dunava. Smejali smo se, bilo je leto, svi bi nas gledali dok smo se vrišteći spuštali niz ulicu Knjeginje Ljubice da bismo se potom vozili biciklističkom stazom pored reke kojom sam nekad I sama vozila.

Tada, umirivši se posle napada smeha, kada bi i bicikl uhvatio sporiji tok okreta, ja sam postajala svesna činjenice da grad poseduje jedno ostrvo koje je nad sobom, meko i nečujno, pridržavalo nebo, a ono se u sumrak osipalo nad vrhovima njegovog drveća. Veličanstven prizor. Ipak, videla sam taj pejsaž i pre.

Nikolaj Hartman je tvrdio da oku posmatrača zapravo umetnost otkriva prirodu. To je bila moja prva misao kada sam videla zalazak sunca i boje neba, nijanse koje su se međusobno prožimale I topile jedna kroz drugu. Setila sam se gde sam videla taj predeo. Na slici onog čija su neba bila ambisi, mogućnosti za sanjarenja, melanholiju, kontemplaciju, unutrašnju dinamiku. Te slike nudile su Putovanja.

Upravo sam tada otkrila univerzalnost koju sam pomenula. Pejsaži su i van nas i u nama. Ja sam toliko u Beogradu tražila nešto što će me vezati za njega, nešto što je „spolja“, van mene i mojih sećanja od kojih sam ga izgradila i koja sam, poput reljefa na fasadama, ugradila u njegove građevine, u sve ulice kojima sam lutala, kojima sam volela da lutam, da tražim i bivam izdana. Nisam pronalazila ono što sam želela.

Ipak, tada sam shvatila da je univerzalnost postignuta jer sam otkrila umetnost koja me je doživotno odredila. Kaspar David Fridrih naslikao je priloženu sliku – „Ljudi posmatraju Mesec“ – 1822. godine. Ja sam istu videla ispred sebe toliko godina kasnije. Boje su mi se učinile identičnim.

Delo je prevazišlo prirodu samo u jednom: ono ima, ili je bar u mogućnosti da stvori (a ta moć je velika), raspoloženje kod posmatrača koje transcendira, koje izmešta. Pejsaž koji sam videla pred sobom jednostavno je bio lep, prijatan oku i uporediv sa slikom, ali nikad nije imao moć nadamnom kao ona, ona koja je u muzeju, ona koja je od drveta i boje.

Nedavno sam opet prolazila tuda i utisak je bio isti kao i pre. Odlučila sam da fotografišem ono što vidim i da fotografiju ne doterujem u nekom od programa. Sve je upravo onako kao što izgleda na njoj. Ili, naprotiv, nije.

Margerit Jursenar o svom obrazovanju i književnim uticajima

Mnogo ste čitali?

– Ah, mnogo. U to vreme već je bilo malih džepnih knjiga po ceni od deset santima (ondašnjih), mora da još negde imam jednu koju sam sačuvala iz vremena kad mi je bilo osam godina, Aristofanove Ptice, kupljenu na stanici metroa „Konkord“. Čitala sam ih sa zanosom.

Koliko Vam je bilo godina?

– Osam ili devet. Očigledno nisam shvatila pouku, zaplet, ali to nije važno, meni je bilo lepo to što su ti ljudi bili velike ličnosti, zanimljive za procenjivanje. Na primer, volela sam Fedru.

Rasinovu Fedru, sa osam godina?

– Da, smatrala sam da je to lepo. Međutim, ko je tačno bio Tezej, ko Ipolit, to možda i nije bilo tako važno. Bilo je lepo, kao pesma. Žena koja već pripada prošlosti, supruga Pjera Abrahama, sestra Žan-Rišara Bloha, poreklom iz vrlo obrazovane i liberalne izraelske porodice, i duboko francuske, čiji su pojedini članovi herojski umrli u vreme Gestapoa (jednoj nećakinji je odrubljena glava), srela me je u Parizu između 1954. i 1958. godine. Objavila je, skoro nekomercijalno, delo o ženi koja je bila, ako se ne varam, njen profesor dikcije, izvesnoj Žani de Vason, od stare loze iz Bosa, takođe učenoj, koja nije težila nikakvom uspehu ni popularnosti, a u svojoj potpunoj nezavisnosti bila je prava aristokratkinja, u etimološkom smislu koji ja pridajem toj reči (najbolja). Ta se žena, kao i ja, obrazovala „kod kuće“, na seoskom imanju u blizini imanja Žorž Sandove, koju je upoznala kad je Žorž Sand već bila stara gospođa, a ona sasvim mala. Pa, u tim čudnim a ponekad i izuzetnim beležnicama koje je Elena Abraham sakupila, vidimo da Ženi de Vason, kao devojčica od osam ili devet godina, čita Šatobrijana ili prevod Dantea, koji su je svakako obogatili za ceo život. Naša epoha slabo poznaje i previše potcenjuje duh detinjstva.

– Zar Vam je otac dozvoljavao da čitate sve što hoćete? Zar Vam nije savetovao šta da čitate?

– Ponekad mi je čitao knjige, upravo Šatobrijanove odlomke. Čitao mi je Meterlinka, između ostalog Blago poniznih, i odatle potiče moja ljubav prema misticizmu, koji se kasnije samo razvijao. Ponovo sam osećala da tu postoji jedna vrsta svetlosti, a Meterlinkove mane, koje mi sada izgledaju vidljive, određena monotonija govora na primer, sa devet ili deset godina nisam ni primećivala.

Čitao mi je i Marka Aurelija, ali u pomalo specifičnim uslovima: bilo je to 1914, avgusta 1914. Upravo smo bili stigli iz Engleske, izbegavajući belgijske obale i severni deo Francuske, koji je, naravno, bio odsečen od Pariza gde smo hteli da se vratimo. Bio je sebi zacrtao da me nauči engleski i mao je čudnu, vidovitu ideju da me nauči engleski preko prevoda Priručnika Marka Aurelija. Ali, on nije bio profesor. Zamislite utisak koji Marko Aurelije na engleskom ostavlja na dete od jedanaest godina koje ne razume nijednu reč tog jezika. Mucala sam i lupetala, pa je posle dve lekcije bacio Marka Aurelija kroz prozor, što pokazuje da ga taj mudri rimski imperator nije naučio strpljenju.

– A, kad ste počeli da učite klasične jezike?

– Latnski oko desete, a grčki oko dvanaeste godine. Isprva me je podučavao otac, a zatim sam imala profesore koji su dolazili u kuću. Ali, on je ipak počeo prvi. To je bilo za vreme rata i bilo je veoma hladno. Nikad mi nije bilo toliko hladno kao tada u Parizu 1915. godine, gde smo se konačno vratili, posle godinu dana provedenih u Engleskoj. Živeli smo u Parizu otkako je Crno brdo bilo prodato 1912. ili 1913. godine. Otac ga je napustio 1912, ubrzo posle smrti njegove majke. Prodao ga je bez žaljenja, budući da je tamo doživeo dosta muka i porodičnih svađa. Nastanio se u Aveniji d’Anten, koja je zatim postala Avenija Viktora Emanuela III, a potom Avenija predsednika Ruzvelta, u iščekivanju da jednog od ovih dana postane Avenija Mao… u kući koja više ne postoji, jer je srušeno krilo u kojem smo mi stanovali. Pokušala sam da pronađem to mesto pre šest ili sedam godina, ali ga nisam mogla prepoznati.

Na broju 15 se nalazila lepa stara kuća iz XIX veka, sa unutrašnjim dvorištem. Stanovali smo u stanu na prvom spratu, iznad tog dvorišta. Tu sam dosta čitala, a posebno sam posećivala muzeje. Preseljenje sa sela u Pariz pre 1914. za mene je bilo veličanstveno, jer je bilo muzeja.

– Govorite o muzejima kao što bi neko drugi govorio o bioskopu gde su ga vodili četvrtkom.

– U suštini ima toga. To je bilo rađanje mašte. Kažem to pomalo olako, jer ne treba se nikad opterećivati, ali to pokreće jako velike probleme: mašta prihvata ono na šta se usredsredi; ali postoji takođe ono, neću reći što odbacuje, već što ne poznaje, što propušta. Postoje naklonosti, izbor koji nije lako objasniti. Uostalom, morate shvatiti da sam ja imala i period oduševljenja filmom između dvadeset pete i trideset pete godine. A onda me je to prošlo, izuzev, naravno, nekoliko retkih velikih filmova. Međutim, uvek sam pomalo nepovreljiva prema senkama na celuloidnoj traci. To sam, uostalom, objasnila u Novčiću iz sna.

– Sećate li se nekih posebnih trenutaka vezanih za te posete?

– Vrlo dobro se sećam moje prve posete Vestminsterskoj palati. U gotskim grobnicama otkrivala sam misteriju srednjeg veka. Isto tako se dobro sećam i savremenih stvari, Meštrovićeve izložbe, što je bio moj prvi susret sa slovenskom umetnošću, a imam utisak da je to, istovremeno, bila i prva nit koja me je kasnije odvela prema Balkanu, prema Istočnjačkim pričama koje se dešavaju na slovenskom Istoku.

– Već više puta spominjete srednji vek. Međutim, nemam utisak da je to za Vas bio posebno inspirativan period.

– Recimo da nisam ništa pisala o tom periodu, ali ima puno slučajnosti u onome što pišemo. Vrlo dugo sam maštala o jednoj Elizabeti od Mađarske, koja bi nas vratila u sam srednji vek, oko 1220, sa velikim ličnostima koje su, manje ili više, dominirale životom te mlade svetice: Franjo Asiški, koga nikad nije upoznala, ali kojim se nadahnjivala, Fridrih II od Hoenštaufena, njen rođak, ateista, skoro uzvišene inteligencije, ali tvrd i okrutan, za koga se zamalo udala, zatim Konrad od Marburga, Veliki inkvizitor, koga su joj odredili za ispovednika, što je ponekad moralo biti užasno. (Osećamo iz njenih vrlo oskudnih reči da joj se dešavalo da ga osuđuje svojim slabašnim osmehom mlade bolesne žene.) Zatim, njen muž, mladi Nemac dobrodušnog srca, u čiju se postelju, prema hroničarima, „radosno bacala“, a čija je smrt bila jedna od nesreća njenog kratkog života.

Da sam napisala tu knjigu, ona bi me sigurno odvela u srednji vek. Nisam je napisala najviše zbog toga što se nisam vratila u Nemačku – ne u taj deo Nemačke, Istočnu Nemačku – a i zato što ne čitam dobro nemački. Bilo bi potrebno mnogo posrednika između mene i starih hronika.

– Vaši književni uticaji?

– Dešavalo mi se da pravim spiskove mog dečjeg i mladalačkog štiva, imajući stalno na umu Šta? Večnost, treći tom Lavirinta sveta. Treba vrlo jasno praviti razliku među dobima: uticaji detinjstva nemaju ništa zajedničko sa onim kasnijim. U suštini, njih je bilo toliko mnogo da mora da su poništavali jedni druge.

Prvo su bile bajke, koje sam mnogo volela. Kao i sva deca, trudila sam se da ih ostvarim šetajući sa štapom, trljajući predmete tražeći da se pretvore u zlato: predmeti se nisu menjali, ali to je bila predivna igra.

Zatim je došlo čitanje naglas, sa mojim ocem, čitanje dela koja je cenio, na primer Blago poniznih, o kojem smo već govorili. Čitao mi je – imala sam oko jedanaest godina, i ta tajanstvenost, pomalo razvodnjena, skoro „mondenska“, ipak je morala imati određenog uticaja na moje buduće usmerenje – istorijske romane Mereškovskog, koji je u to vreme bio u modi. To se dešavalo u stanu u Parizu. Nisam najbolje razumela, ali to mi je ostavljalo utisak gomile, što ruskim romanima uvek uspeva, bilo da su Mereškovskog ili Tolstoja.

Čitala sam, takođe, i Šekspira. Sve klasike sam pročitala u jeftinim izdanjima koja sam kupovala sama – kao što sam vam rekla – Rasina, Labrijera, i druge. Pamtim jedan utisak kad sam tek počinjala da čitam; konačno sam bila naučila da čitam, ali je čitanje za mene bilo još sasvim novo; bilo mi je najviše šest i po ili sedam godina. To je bilo jednog dana kad smo se selili i moj otac me je ostavio samu u njegovoj sobi, dok je on zatvarao kofere. Dao mi je prvu knjigu koju je našao na stolu: roman jedne zaboravljene žene, koja je danas potpuno nepoznata, čije sam ime slučajno našla na jednoj ploči postavljenoj na njenoj kući u Monpeljeu, kad sam pre nekoliko godina boravila u tom lepom gradu. Zvala se Rene Monlor. Poreklom iz dobre, mislim protestantske porodice iz Langedoka, pisala je evangelističke i biblijske romane. U takvim knjigama nisam nikad posebno uživala, ali se sećam da se radnja te knjige odvijala u Egiptu otprilike u Hristovo doba. Jedva sam znala gde je Egipat, a zaboravila sam i zaplet, ali postoji tamo odlomak na koji sam naišla kad se ličnosti ukrcavaju u čamac na Nilu u zalazak sunca. Snažan utisak: opčinjena zalaskom sunca na Nilu, sa šest ili sedam godina. Utisak koji se zadržao, iako mu je trebalo dugo vremena da se pretvori u trenutak Hadrijanovog putovanja u Egipat. To mi se urezalo u sećanje. A to bi iznenadilo i autora tog pobožnog romana…

– Da li je Vaš otac imao književnih strasti koje je mogao da prenese na Vas?

– Voleo je mnogo da čita i imao je svoje omiljene pisce, ali književne strasti, sumnjam. Voleo je, na primer, Šekspira, Ibzena. Zajedno smo čitali Ibzena kad sam imala šesnaest ili sedamnaest godina. Još uvek imam puno njegovih beležaka na tekstovima: hteo je da me nauči da čitam naglas pa je zamislio jednu vrstu muzičke skale da bi obeležio mesta gde se treba zaustaviti, i mesta gde se glas podiže ili spušta. Od Ibzena sam mnogo naučila o potpunoj nezavisnosti čoveka, kao u Neprijatelju naroda, gde glavni junak jedini primećuje da je grad zagađen. Ti veliki pisci XIX veka često su bili nepokorni, subverzivni, opozicija čitavoj svojoj epohi i svom okruženju, protivnici svake vrste ljudske osrednjosti. Takvi su bili Niče, Ibzen i Tolstoj i upravo sam svu trojicu čitala sa svojim ocem.

Međutim, nije baš mnogo čitao Balzaka. Čak ću reći, što će izgledati vrlo nadmeno s moje strane, da sam ga u određenoj meri ja navela na čitanje jednog dela francuske književnosti XIX veka. Ja sam njemu rekla, na primer: „Čitajmo Parmski kartuzijanski manastr.“

Mnogo smo zajedno čitali i to naglas. Dodavali smo knjigu jedno drugom. Čitala sam, a kad bih se umorila, on je preuzimao. Čitao je veoma dobro, mnogo bolje od mene: bio je mnogo izražajniji.

– Kada ste otkrili Prusta?

– Ubrzo prosle njegove smrti; imala sam oko dvadeset pet godina. Ali, to otac više nije bio u stanju da prati. Bilo je to ono staračko odbijanje, odvartnost prema čitanju najnovijih dela. Za njega je Prust bio pojam nerazumljivosti. Više je voleo Ruse. I Selmu Lagerlof, o kojoj sam kasnije napisala esej, a koju i dalje smatram genijalnim piscem.

– A Dostojevskog?

– Njega sam čitala kasnije i divila mu se sa jednom vrstom zaprepašćenja, kako da kažem, na trenutke bez daha, toliko mi je to izgledalo veliko. Ali nikad na mene nije mnogo uticao. Njegovo hrišćanstvo je bilo – ili mi se tako činilo – sušta suprotnost onome što je za mene značajno, iako gajim veliko divljenje prema starcu Zosimu. Međutim, nikad kasnije nisam mnogo iščitavala Dostojevskog, a to je ono prema čemu se procenjuju uticaji.

– A pesnike?

– Pesnike? Pesnike XVII veka, naravno, pesnike renesanse, i Igoa; Uvek sam mnogo volela Igoa i pored toga što je moda bila drugačija. Ostali pesnici kao Rembo, Apoliner, došli su kasnije. Uostalom, u predgovoru za Aleksis kazala sam kako mi se čini do koje mere se jedan mladi pisac ne bavi svojom epohom, sem ako potpuno ne pripada nekoj grupi „u trendu“ koja se trudi da sledi modu ili da u njoj prednjači. Uopšte uzevši, mladi ljudi se nadahnjuju delima prethodnih generacija. To je posebno uočljivo kad izbliza pratimo romantičare. Nikad se ne pozivaju na neposredne prethodnike, već na one iz dalje prošlosti.

– Koji su to prethodnici u Vašem slučaju?

– Možda Jejts, Svinbern, D’Anuncio se u to vreme mnogo čitao. Najčešće pesme, često vrlo lepe, koje sam ja čitala na italijanskom. Bila sam sposobna da pravim razliku između njegovih romana, koji su veoma značajni, i pesama koje su i dalje dobre, pod uslovom, naravno, da zanemarimo poetsku nadmenost ili barokno ulepšavanje koji kod njega smetaju isto koliko i kod Baresa.

Bodler da, ali sam ga okusila jako kasno, kao poznavalac, kao neko ko s aspekta zanata procenjuje izuzetno savršenstvo bodlerovskog stila. To je, na neki način, bilo prekasno za naivno oduševljavanje.

U mom slučaju, pre sam ga upoznala zbog poezije XVII veka i poezije renesanse: zbog Rasina, manje Lafontena (ritmičku lepotu Lafontenovog stiha osetila sam mnogo kasnije), engleskih pesnika, posebno metafizizčara, naravno u originalu. A zatim, kod Italijana, pesnike srednjeg veka, pesnike „veselog znanja“ i čitavu njihovu školu. Pesnike koji nisu daleko da budu i metafizičari.

Ako hoćete da govorimo o uticajima, onda bi ih verovatno trebalo tražiti među filozofima. Mislim, na primer, da se ne može dati mnogo mesta uticaju Ničea, ne onog Ničea iz Zaratustre, već onog iz knjiga Veselo znanje, Ljudsko, suviše ljudsko, Ničea koji ima poseban način posmatranja stvari, istovremeno izbliza, kao i iz velike daljine, lucidnog, izoštrenog, a u isti mah skoro površnog.

– A neko kao što je Šopenhauer, da li Vam je nešto značio?

– Da, samo što se to vrlo brzo pomešalo sa budizmom, jer Šopenhauer, to je u suštini prvi pokušaj prilagođavanja budističke misli jednoj evropskoj zemlji. Međutim, uvek sa uzbuđenjen pomislim na Manovog Tomasa Budenbroka koji, posle jednog konvencionalnog i obeshrabrujućeg života, u Šopenhaueru istovremeno pronalazi smisao očaja i, možda, najveći mir.

Izvor: Margerit Jursenar, Širom otvorenih očiju. Razgovori sa Matjeom Galejem, preveo Stanko Džeferdanović, Politika, Narodna knjiga, Beograd, 2004.

Mišel Goslar o Margerit Jursenar: „Početak jedne karijere 1929-1931“

Iako nastanjena u Parizu, u hotelu Vagram, susedu hotela St Džejms i Olbani, gde je ostavila nešto nameštaja i najveći deo svojih knjiga, od 1929. do 1931. Margerit Jursenar stanuje u Briselu, u Aveniji Luiz 125, toj arteriji koja je i dalje pomodno šetalište belgijske prestonice. Raspolaže i stanom u Lozani, odakle će voditi istraživanje o Žani de Vitinghof.

Ambicija joj je da napravi karijeru u književnosti i potrebna su joj putovanja: u Briselu, ponovo viđa mesta na koja će, mnogo kasnije, postaviti epizode iz svoje buduće Crne mene. U Briselu će, isto tako, naći i finansijska sredstva za ostvarenje te svoje ambicije: majčino nasleđe, koje je ostalo nepodeljeno između nje i njenog oca.

Novac je poveren njenom polubratu pošto Margerit, kao ni njen otac, nije imala osobine potrebne za upravljanje imovinom. Ovaj ga je plasirao u transakcije koje su se u godinama krize pokazale kao sumnjive. Autorka je, uz pomoć pariskih advokata, povratila mali deo, koji joj je dopustio da računa na deset-dvanaest godina života u raskošnoj slobodi.

Pošto je neposredna budućnost bila obezbeđena, Margerit Jursenar je mogla da se, gotovo bez briga, prepusti svojoj ambiciji, da piše, i svojoj strasti, da putuje.

Putuje u Holandiju, Italiju i srednju Evropu, i jednovremeno ostvaruje nekoliko spisateljskih projekata: komad nadahnut Danteovim Čistilištem – Dijalog u močvari, poeziju – Les Charites d’Alcippe (što će biti i naslov njene jedine zbirke, objavljene 1956), i jednu poemu u prozi, Sikstina, neka vrsta razmišljanja pripisanog Mikelanđelu. Ali glavno delo, ono koje će se računati, biće – misli ona – roman. Čita Žanine spise i najviše ceni njen ogled o Unutrašnjoj slobodi, pronalazi u Zolikonu pored Ciriha njenog muža Konrada i raspituje se u Piliju kod dr Bertolea, koji ju je lečio. Otkriva, uglavnom, njegov misticizam: dr Bertole leči metodom posta, on je pomalo iscelitelj i raspolaže, u Vila de Violet, dvema sobama do kojih se stiže merdevinama; jedna je njegova odaja za meditaciju, druga ima tri oltara posvećena istočnjačkim božanstvima. U zgradi se danas nalazi jedno osiguravajuće društvo; odaje su ostale netaknute, ali zazidane.

Raspitivanje neće otkriti ništa pouzdano, a najuzbudljivije je bilo tražnje Žaninog groba, koji je na kraju našla na groblju u Žukstan-Mezeriju, iznad Lozane.

Ali Margerit Jursenar je želela da i o sebi, isto tako, govori preko umetnute ličnosti. Lično iskustvo, to je bio uticaj jedne zrele žene na jedno mlado biće, a „drugi“ pogled bio je pogled oca na jednu ženu koju je voleo više nego ikoju drugu, udatu za čoveka koji je ne želi, ali je voli sigurnije i čudnovatije od bilo kog ljubavnika. Ne znajući dovoljno da se stavi na mesto svog oca, Margerit Jursenar je stvorila hibridan lik: narator bi bio mlad čovek koji bi imao godine i zanat autorke. Kao i Margerit, i on bi bio siroče i tražio bi trag jedne mlade žene koju je nekad neodređeno voleo. U želji da napravi karijeru ona meša činjenice i sastojke za koje smatra da su neophodni za uspeli roman. U kakvu sam zbrku zapala!, oceniće kasnije. No manje nego što misli jer je trebalo, još jednom, približiti se jednom bračnom paru i njihovoj ogromnoj ljubavi, shvatiti Žaninu neobičnu vernost. Margerit je zaista rešila da je pokaže kao vernu i, u trenutku kad ova odluči da popusti, to ne čini zbog žestoke oluje i zakači – kao kakvu božansku osvetu – bolest koja će je ubiti. Muž će se pak pokazati kao neveran, ali na jednom terenu koji nije mogao biti konkurencija njegovoj supruzi. Na kraju će taj bračni par uzdrmati Stanislas: stidljiva ljubav Tereze spremne da mu popusti, na kraju će biti sanjani ljubavnik Emanuelov.

Istina, to je raspitivanje koje je transponovano u roman, kao i privlačnost koju za Margerit ima Žana i možda, prilikom njihovih susreta, Konrad. Uspeh zapravo potiče od toga što je preko malih, jedva vidljivih i tananih činjenica ona objasnila duboku privrženost dva bića koja nisu mogla da se vole telesno, ali koje je neuništiva strasna ljubav sjedinila nezavisno od avantura i uživanja traženih na drugoj strani, i uprkos njima: prisnost koja vredi više od ljubavi, zaključuje Jursenar. Onakva prisnost o kakvoj je sanjala celog života.

Margerit Jursenar je nesumnjivo iskrena kad Matjeu Galeu prizna – 1977-1980 – da je prestala da se zanima za sudbinu tog para i da nikad nije ostvarila projekt da napiše odgovor Monike (Žane) Aleksisu. Ona je verovala da odbacuje književnu žicu. A u stvari će kroz osam godina i dalje crpsti iz nje, i ponovo sresti taj par u svom poslednjem romanu, koji je ostao nedovršen. Žana i Konrad će ostati, do kraja njenog života i njenog dela, osobe preko kojić će uspeti da izrazi jedan suštinski deo sebe.

Posle tog istraživanja je Margerit Jursenar napisala Sedam pesama za mrtvu Izoldu i U spomen na Diotimu: Žana de Vitinghof.

Kad odnese knjigu u kuću Grase, jedan lektor je brani iz sve snage. Zove se Andre Frenjo. On će objaviti još pet knjiga te nove autorke čijem se talentu divi: Pindare, monografiju o grčkom pesniku – još jedan ustupak književnoj modi kog će se ona potom odreći (1932), Smrt tera zapregu (1933), Danak nadi (1934), Vatre (1935) i Snovi i sudbine (1938). Dokrajčenje (1939), koji će biti posvećen Graseovom lektoru, pojaviće se, kao i Nouvelles orientales prethodne godine, kod Galimara. Ova poslednja knjiga najavljuje zaokret u životu Margerit Jursenar: s njom će se okončati saradnja s jednim izdavačem, čitavo jedno razdoblje pisanja, jedan način bitisanja i jedna strasna ljubav. Uslediće deset godina gotovo potpune tišine. Ako se pisanje i bude vratilo s još većom snagom, rešenošću i talentom, strasna ljubav će biti prevaziđena ali će ostati bol koji će tištati do smrti.

No sve se to još nije dogodilo. Godine 1931, u času kada se pojavljuje Nova Euridika, Margerit Jursenar je dvadesetosmogodišnja spisateljica čiji je talenat priznat i ponekad kritikovan – što je izokrenuto priznanje – raspolaže s dovoljno ličnog novca da ne zavisi od izdavača i, osim pisanja, za sebe nalazi još samo jednu obavezu: da živi. U strast će se baciti kao što se drugi bacaju u vodu: sigurna da ume da pliva i ubeđena da svoj deo sreće tek treba da živi. Ona je važna ličnost, srećna ličnost još nije.

Izvor: Mišel Goslar, Kako bi otužno bilo biti srećan. Biografija Margerit Jursenar, prevela Jelena Stakić, Karpos, Loznica, 2012.

Intervju za „Parisku reviju“: Maja Angelou

U nastavku slede neki od najzanimljivijih odlomaka iz intervjua koji je američka književnica Maja Angelou dala za časopis The Paris Review. Autor intervjua bio je Džordž Plimton, osnivač i dugo godina glavni i odgovorni urednik tog lista. Intervju je dobro polazište za otkivanje biografskih detalja i stvaralačkih rituala ove umetnice. Boca šerija, Biblija i hotelska soba neki su od neophodnih detalja pre početka rada na jeziku.

INTERVIEWER

You once told me that you write lying on a made-up bed with a bottle of sherry, a dictionary, Roget’s Thesaurus, yellow pads, an ashtray, and a Bible. What’s the function of the Bible?

MAYA ANGELOU

The language of all the interpretations, the translations, of the Judaic Bible and the Christian Bible, is musical, just wonderful. I read the Bible to myself; I’ll take any translation, any edition, and read it aloud, just to hear the language, hear the rhythm, and remind myself how beautiful English is. Though I do manage to mumble around in about seven or eight languages, English remains the most beautiful of languages. It will do anything.

INTERVIEWER

When you are refreshed by the Bible and the sherry, how do you start a day’s work?

ANGELOU

I have kept a hotel room in every town I’ve ever lived in. I rent a hotel room for a few months, leave my home at six, and try to be at work by six-thirty. To write, I lie across the bed, so that this elbow is absolutely encrusted at the end, just so rough with callouses. I never allow the hotel people to change the bed, because I never sleep there. I stay until twelve-thirty or one-thirty in the afternoon, and then I go home and try to breathe; I look at the work around five; I have an orderly dinner—proper, quiet, lovely dinner; and then I go back to work the next morning. Sometimes in hotels I’ll go into the room and there’ll be a note on the floor which says, Dear Miss Angelou, let us change the sheets. We think they are moldy. But I only allow them to come in and empty wastebaskets. I insist that all things are taken off the walls. I don’t want anything in there. I go into the room and I feel as if all my beliefs are suspended. Nothing holds me to anything. No milkmaids, no flowers, nothing. I just want to feel and then when I start to work I’ll remember. I’ll read something, maybe the Psalms, maybe, again, something from Mr. Dunbar, James Weldon Johnson. And I’ll remember how beautiful, how pliable the language is, how it will lend itself. If you pull it, it says, OK.” I remember that and I start to write. Nathaniel Hawthorne says, “Easy reading is damn hard writing.” I try to pull the language in to such a sharpness that it jumps off the page. It must look easy, but it takes me forever to get it to look so easy. Of course, there are those critics—New York critics as a rule—who say, Well, Maya Angelou has a new book out and of course it’s good but then she’s a natural writer. Those are the ones I want to grab by the throat and wrestle to the floor because it takes me forever to get it to sing. I work at the language. On an evening like this, looking out at the auditorium, if I had to write this evening from my point of view, I’d see the rust-red used worn velvet seats and the lightness where people’s backs have rubbed against the back of the seat so that it’s a light orange, then the beautiful colors of the people’s faces, the white, pink-white, beige-white, light beige and brown and tan—I would have to look at all that, at all those faces and the way they sit on top of their necks. When I would end up writing after four hours or five hours in my room, it might sound like, It was a rat that sat on a mat. That’s that. Not a cat. But I would continue to play with it and pull at it and say, I love you. Come to me. I love you. It might take me two or three weeks just to describe what I’m seeing now.

INTERVIEWER

How much revising is involved?

ANGELOU

I write in the morning and then go home about midday and take a shower, because writing, as you know, is very hard work, so you have to do a double ablution. Then I go out and shop—I’m a serious cook—and pretend to be normal. I play sane—Good morning! Fine, thank you. And you? And I go home. I prepare dinner for myself and if I have houseguests, I do the candles and the pretty music and all that. Then after all the dishes are moved away I read what I wrote that morning. And more often than not if I’ve done nine pages I may be able to save two and a half or three. That’s the cruelest time you know, to really admit that it doesn’t work. And to blue pencil it. When I finish maybe fifty pages and read them—fifty acceptable pages—it’s not too bad. I’ve had the same editor since 1967. Many times he has said to me over the years or asked me, Why would you use a semicolon instead of a colon? And many times over the years I have said to him things like: I will never speak to you again. Forever. Goodbye. That is it. Thank you very much. And I leave. Then I read the piece and I think of his suggestions. I send him a telegram that says, OK, so you’re right. So what? Don’t ever mention this to me again. If you do, I will never speak to you again. About two years ago I was visiting him and his wife in the Hamptons. I was at the end of a dining room table with a sit-down dinner of about fourteen people. Way at the end I said to someone, I sent him telegrams over the years. From the other end of the table he said, And I’ve kept every one! Brute! But the editing, one’s own editing, before the editor sees it, is the most important.

INTERVIEWER

So you don’t keep a particular reader in mind when you sit down in that hotel room and begin to compose or write. It’s yourself.

ANGELOU

It’s myself . . . and my reader. I would be a liar, a hypocrite, or a fool—and I’m not any of those—to say that I don’t write for the reader. I do. But for the reader who hears, who really will work at it, going behind what I seem to say. So I write for myself and that reader who will pay the dues. There’s a phrase in West Africa, in Ghana; it’s called “deep talk.” For instance, there’s a saying: “The trouble for the thief is not how to steal the chief’s bugle but where to blow it.” Now, on the face of it, one understands that. But when you really think about it, it takes you deeper. In West Africa they call that “deep talk.” I’d like to think I write “deep talk.” When you read me, you should be able to say, Gosh, that’s pretty. That’s lovely. That’s nice. Maybe there’s something else? Better read it again. Years ago I read a man named Machado de Assis who wrote a book called Dom Casmurro. Machado de Assis is a South American writer—black father, Portuguese mother—writing in 1865, say. I thought the book was very nice. Then I went back and read the book and said, Hmm. I didn’t realize all that was in that book. Then I read it again, and again, and I came to the conclusion that what Machado de Assis had done for me was almost a trick: he had beckoned me onto the beach to watch a sunset. And I had watched the sunset with pleasure. When I turned around to come back in I found that the tide had come in over my head. That’s when I decided to write. I would write so that the reader says, That’s so nice. Oh boy, that’s pretty. Let me read that again. I think that’s why Caged Bird is in its twenty-first printing in hardcover and its twenty-ninth in paper. All my books are still in print, in hardback as well as paper, because people go back and say, Let me read that. Did she really say that?

Full Interview

T. S. Eliot o Ezri Paundu

Intervju sa umetnikom je relevantan književni žanr. On nam može poetički i biografski, stvaralački i na nivou dnevnih rituala približiti pisca. U nastavku sledi odlomak iz intervjua koji je T. S. Eliot dao za magazin The Paris Review. Iz njega sam izdvojila deo koji se odnosi na intervenciju Ezre Paunda nad Eliotovom poemom Pusta zemlja.

INTERVIEWER

Do you remember the circumstances of your first meeting with Pound?

ELIOT

I think I went to call on him first. I think I made a good impression, in his little triangular sitting room in Kensington. He said, “Send me your poems.” And he wrote back, “This is as good as anything I’ve seen. Come around and have a talk about them.” Then he pushed them on Harriet Monroe, which took a little time.

INTERVIEWER

You have mentioned in print that Pound cut The Waste Land from a much larger poem into its present form. Were you benefited by his criticism of your poems in general? Did he cut other poems?

ELIOT

Yes. At that period, yes. He was a marvelous critic because he didn’t try to turn you into an imitation of himself. He tried to see what you were trying to do.

INTERVIEWER

Does the manuscript of the original, uncut Waste Land exist?

ELIOT

Don’t ask me. That’s one of the things I don’t know. It’s an unsolved mystery. I sold it to John Quinn. I also gave him a notebook of unpublished poems, because he had been kind to me in various affairs. That’s the last I heard of them. Then he died and they didn’t turn up at the sale.

INTERVIEWER

What sort of thing did Pound cut from The Waste Land? Did he cut whole sections?

ELIOT

Whole sections, yes. There was a long section about a shipwreck. I don’t know what that had to do with anything else, but it was rather inspired by the Ulysses canto in The Inferno, I think. Then there was another section which was an imitation Rape of the Lock. Pound said, “It’s no use trying to do something that somebody else has done as well as it can be done. Do something different.”

INTERVIEWER

Did the excisions change the intellectual structure of the poem?

ELIOT

No. I think it was just as structureless, only in a more futile way, in the longer version.

Full Interview

Pet pesama Ezre Paunda

UGOVOR

Sklapam ugovor sa tobom, Volte Vitmene –
Predugo sam se tebe gnušao.
Dolazim ti kao odraslo dete
Koje je imalo svojeglavog oca;
Sada sam dovoljno star da budemo prijatelji.
Ti si bio onaj što je oborio novu šumu,
A sada je vreme za rezbarenje.
Isti su nam srčika i koren –
Hajde da se trampimo.

KROTKA MAČKA

„Smiruje me kad sam među lepim ženama.
Zašto bi čovek stalno lagao o takvim stvarima?
Ponavljam:
Smiruje me razgovor sa lepim ženama
Čak i kada pričamo sve same gluposti,

Zujanje nevidljive antene
Istovremeno je podsticajno i ugodno.“

KOD PAGANIJA, 8. NOVEMBRA

U očima vrlo lepe normandijske kokote
Odjednom otkriti
Oči vrlo učenog asistenta u Britanskom muzeju.

ORTUS

Kako sam se trudio?
Kako se nisam trudio
Da joj dušu porodim,
Da tim silama prirode dam ime i središte!
Lepa je kao sunčeva svetlost i kao sok.
Ona je bezimena i neznanog porekla.
Kako sam se trudio da joj dušu rascepim
Da bih joj dao ime i oživeo je!

Sigurno da si vezana i zamršena,
Pomešana sa nerođenim silama prirode;
Voleo sam potok i senku.

Preklinjem te, započni svoj život.
Preklinjem te, nauči da kažeš „ja“
Onda kada ti postavljam pitanje;
Jer ti nisi deo, nego celina,
Nisi jedan delić, nego biće.

RONJENJE

Okupao bih se u tuđini:
Ove utehe nagomilale su se na meni, u njima se davim!
Gorim, toliko sam zagrejan za to novo,
Nove prijatelje, nova lica,
Mesta!
O, biti daleko od ovoga,
Od ovoga što je sve ono što sam želeo – da spasem to novo.

A ti,
Ljubavi, ti mnogo željena, ti za kojom sve više žudim!
Zar mi nisu odvratni svi zidovi, ulice, kamenje,
Sav mulj, sva izmaglica, sva magla,
Sve vrste saobraćaja?
Ti, preleteo bih samoga sebe kao vodu,
O, ali jako daleko od ovoga!
Od trava i niskih polja i brda
I sunca,
O, sunca, dosta!
Dalek i usamljen, među nekakvim
Tuđincima!

Preveo Milan T. Đorđević

Izvor: Poezija, časopis za poeziju i teoriju poezije, broj 19-20, Beograd, 2002.

Mark Le Bot o slikarstvu Vladimira Veličkovića

Mnogi slikari su se odrekli prikazivanja ljudskog tela. Ili, ako ga već prikazuju, kakvi su to sve čudni oblici! kakva je to dezorganizacija! sa kakvom nevericom to rade! Ova faza predstavljanja ljudske figure biće jedan od značajnih simptoma opšte krize umetnosti. Kamij Brijen je nekada govorio da je uzrok ovoj krizi jedna vrsta „dehumanizacije“, kojom se i sam opravdava. Drugi isto to kažu, ali na drugi način, tj. da umetnost ovog veka ide stopama nauke – da veoma voli sisteme i apstrakciju. Ili kažu da stvara čudovišta. Ili da postaje sopstvena karikatura.

Veličkovićevo slikarstvo ide putem jedne druge moderne umetnosti, dramatične, pune napetosti, nepopustljive. U centru tog slikarstva je ljudska figura koja se ponavlja u mnogobrojnim položajima i iz raznih uglova. Ali telo je prikazano bez glave. To telo je nago, često zarobljeno u nekom neutralnom, praznom i napuštenom prostoru, ponekad u zamahu kao da se baca odozgo nadole, od praznog plavetnila slobodnog neba ka dubini ponora.

To telo je nasilno kao i praznina kojoj se suprotstavlja. Njegovo nasilje je ono što je moderno u tom slikarstvu. Čovek u ovom svom liku je sličan samom sebi, uprkos onome što ogoljava njegovo telo, što ga napada i muči.

Čovek je predstavljen u pokretu, zamahu, skokovima, grčevima, a ponekad isto tako u trenutcima iznemoglosti. Njega muči nešto što dolazi spolja, a njegovu unutrašnjost prožimaju impulsi.  Ovi pokreti izazivaju vrtoglavicu u mahnitim položajima tela. Ponekad on izgleda lud od straha, muče ga, on postaje plen pacova, pasa ili ih on sam ubija i raspinje na krst.

Nagost

Nagost tela je prvi oblik nasilja. Zategnutih mišića i u trčećem položaju u želji da umakne ovo telo je često obuzeto panikom ili je žrtva svirepsoti. Njegov lik odvodi gledaoce do granice nezamislivog. Pogled na njega izaziva nestvarne slike pacova i grabljivica, zarobljenosti u nekim ogradama, uzleta sličnih eksplozijama.

Zamišljena mesta kojima čovek hoda, skače ili beži i podsećaju na lavirinte u koje se zatvaraju životinje za naučne eksperimente. Na crnim podovima i visokim zidovima ispisani su grafikoni: brojevi i slova, apscise i ordinate, dijagrami, strelice. Taj prostor je premerila jedna svirepa volja. Njegove dimenzije su određene: iza i ispred, iznad i ispod, levo i desno. Svaki oblik prikazan na slici simbolično je potčinjen jednom računskom znanju i ta nauka kvantiteta htela bi da telo pretvori u onu bezimenu realnost, što ono i jeste kada se tretira kao stvar.

Nije ni čudo što lica najčešće nema: njegovo mesto je označeno mrljama boje, oteklinama na slici. Lice je mesto na telu na kome kulminira neizdržljivo nasilje. Veličkovićevo slikarstvo podseća na onu misao Artoa koji kaže:  da čovekovo lice još nema oblik i na slikaru je da ga izmisli. Arto govori o slikarstvu kao o nekom strasnom „podrhtavanju“, kao da slikar kada slika „kopa njuškom“ da bi tako izazvao nemoguću sliku. Svaka Veličkovićeva slika bi na taj način bila nasilni udarac: sva zamišljena nasilja kojim se podvrgava telo imala bi za cilj stvaranje lika koji još nije stvoren.

Napadačev at

Izgleda kao da su figure i prostor sačinjeni od jedne jedinstvene materije: meso tela je analogno materiji stvari, bojom i oznakom, nagošću i usamljenošću. Ponegde dominiraju crni i beli tonovi. Ponekad su sivi tonovi ugašeni bojama: slojevi raznih boja su nabacani jedan preko drugog; ponekad jedna ili druga proviruje ispod neutralno sivog, pa ugrozi oko svojom jačinom. Na drugim platnima zasićena boja kao da hoće da obuhvati ceo prostor.

Veličković tretira slikarski materijal kao telo. Namaz boje tretira kao nešto telesno, ponekad ogoljava platno, slojeve boje nanosi jedan preko drugog, tako da zadržava svoju prozračnost. To stvara utisak živog tela koje pulsira.

Ovi efekti mogu postati tako intezivni da ono što vidimo može da akumulira toliku snagu da ona pomuti pogled.  To zamućenje pogleda ne može isprva biti uočljivo , već onda kada oči odbijaju da vide ono što vide. Zamućenje se stvarno odigrava na čpovršini islikanog platna. Ljudi i životinje, konture silueta ili samo kratki potezi premrežavaju površinu, ili samo mrlje koje označavaju dinamiku svojstvenu slikarstvu.

Snaga

Snaga izbija iz svakog dodira kičice, iz svake figure. Iz nje se rađa impuls duha i bezgranične osećajnosti. Pustiti je da raste značilo bi uništenje svega: i samog slikarstva i njene moći prikazivanja. O takvoj snazi, koja se nalazi u svakoj umetnosti, govori i Kafka. Govoreći u svom „Dnevniku“ o tolikoj destruktivnoj snazi, on preporučuje da je treba okrenuti protiv same sebe, promeniti joj pravac, pretvoriti je u pisanje ili u slike ili u muziku. On kaže: „Iskoristiti napadačevog ata da sami jezdimo na njemu“.

Možda i nema drugog izlaza. Zagonetka Veličkovićevog slikarstva je u tome što iz takve agresivne snage stvara slike, što su to slike ljudskog tela i što svaka za sebe dopire do najdublje skrivenih rezonanci ljudskog bića.

Mark Le Bot, „Kriza ljudskog tela“, prevod Maristela Veličković, Mira Milošević, u: Vladimir Veličković, priredili Stojan Ćelić i Irina Subotić, Galerija Srpske akademije nauka i  umetnosti, Beograd, 1986.

Jedno pismo Branka Miljkovića

Rene Magritte

Petar Džadžić, priređivač pesama Branka Miljkovića, u predgovoru Prosvetinog izdanja iz 1965. godine priložio je pismo koje je dobio od pesnika neposredno pred njegovu smrt. U predgovoru su priložene fotokopije dva lista koja sam ja objavila na kraju teksta.

„Navešću ovde sadržaj (i podneću faksimil) jednog od poslednjih, ili tačnije rečeno pretposlednjeg pisma koje mi je Branko uputio iz Zagreba, mesec dana pred smrt: neka to bude izjašnjenje jedinog i pravog svedoka o događajima koji su se bližili raspletu, o petom činu koji je počinjao. Da kažem i to da je njegov odlazak iz Beograda u Zagreb (mogu reći da to znam bolje od drugih) uzrokovan ljubavnim jadom, koji, mislili smo, njegovi prijatelji, ipak će preboleti. Postojala je jedna žena: uvek postoji jedna žena, koju možemo i ne možemo identifikovati, i koja nanosi pesniku poraz, onda kada mu je taj poraz potreban.“ Petar Džadžić

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se više nikad neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko sa njima da me pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego što sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: „Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik.“ Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje

Branko

Izvor: Branko Miljković, „Pesme“, izbor i predgovor Petar Džadžić, Prosveta, Beograd, 1965.

1

Pismo Branka Miljkovića Petru Džadžiću, prva strana

Pismo Branka Miljkovića Petru Džadžiću, druga strana

Margerit Jursenar: „Anna Soror“ (odlomak)

Sledeće noći Miguel je bez sna ležao na svojoj postelji. Odjednom mu se učini da čuje neki zvuk. Nije bio sasvim siguran: pre bi se reklo da se osećao dah nečijeg prisustva. Pošto je u mislima često proživeo slične trenutke, on reče samom sebi da ga je sigurno uhvatila groznica i, prisiljavajući se da se smiri, priseti se da su vrata zaključana.

Nije hteo da se uspravi; uspravi se i sede. Kao da je svest o onome što čini postajala sve jasnija što su nevoljniji bili njegovi postupci. Suočen prvi put sa najezdom nečeg što upravlja njime, osećao je kako iz njegovog razuma postepeno čili sve što nije to iščekivanje.

On spusti noge na pločice i veoma polako ustade. Nagonski je zadržao dah. Nije hteo da je uplaši; nije hteo da ona sazna da on osluškuje. Bojao se da će ona pobeći a još više da će ostati. S one strane praga pod je pucketao pod dvema bosim nogama. On pođe ka vratima, bešumno, zastajkujući u više navrata, i na kraju se osloni na njihovo krilo. Oseti kako se i ona sama oslanja na njih; drhtanje njihovih tela prenosilo se preko drvene plohe. Vladala je potpuna pomrčina; oboje su osluškivali u mraku dahtanje žudnje onog drugog, slične sopstvenoj. Ona se nije usuđivala da ga zamoli da otvori vrata. Da bi se usudio da otvori, on je čekao da ona progovori. Predosećanje nečeg neizbežnog i nepoprvljivog ledilo mu je krv u žilama; istovremeno je želeo da nikad nije došla i da je već ušla. Udarci bila su ga zaglušivali. Reče:

–          Ana …

Ona ne odgovori. On naglo povuče rezu. Njegove uzdrhtale ruke pipale su ne uspevajući da pronađu bravu. Kad je najzad otvorio, nikog više nije bilo sa one strane praga.

Dugi nadsvođeni hodnik bio je isto tako mračan kao i unutrašnjost sobe. On začu kako odmiče i gubi se u daljini prigušeni, laki, ubrzani bat bosih nogu.

Dugo je čekao. Ništa se više nije čulo. Ostavivši širom otvorena vrata, vratio se i legao preko postelje. Od silnog osluškivanja i najmanjeg šuma u tišini, na kraju mu se pričinjavalo da čuje čas šuštanje haljine, čas sasvim tih i stidljiv zov. Prođoše čitavi sati. Mrzeći samog sebe zbog kukavičluka, tešio se mišlju kolika mora da je njena patnja.

Kada se potpuno razdanilo, on ustade i ode da zatvori vrata.

Razbacana posteljina zgomilala se u mračne kupe. Obuze ga bes na samog sebe. Bacio se na dušeke. Sručio se na njih sa krikom.

Izvor: Margerit Jursenar, „Anna Soror“, prevela Jovana Barić-Jeremić, Svjetlost, Sarajevo, 1987.

Slika: Parmigianino: „Antea“, 1524-1527.

Impresionizam i muzika: Marsel Prust – „Jedna Svanova ljubav“ (odlomak)

Charles Sellier - Two Angels, 1865.

Charles Sellier – Two Angels, 1865.

A kad je pijanista završio sviranje, Svan je s njim postao još ljubazniji nego sa ostalim prisutnima. Evo zašto:

Predhodne godine bio je čuo jedno muzičko delo za klavir i violinu. Isprva je bio osetio samo materijalno svojstvo zvukova što su ih instrumenti lučili. I veliko mu je uživanje bilo već i to kad je, pod malom, tankom, čvrstom, gustom linijom violine, koja je predvodila, video odjednom kako, kao u nekakvom tečnom zapljuskivanju, nastoji da se uzdigne masa klavirske deonice, mnogolika, nerazdeljiva, prostrana i uzburkana kao sinje talasanje valova kad ih mesečina ublažava i stišava svojom mađijom. Ali u jednom trenutku, premda nije mogao jasno da razabere nikakav obris ni da nekako imenuje ono što mu se svidelo, očaran odjednom, uznastojao je da prikupi tu frazu u letu, ili tu harmoniju – ni sam nije znao – koja mu je šire raskrilila dušu, kao što izvesni ružini mirisi, kad s večeri lebde u vlažnom vazduhu, imaju svojstvo da nam rašire nozdrve. Možda je baš zato što nije bio znalac u muzici mogao da oseti tako nejasan utisak, od onih utisaka koji su baš jedini čisto muzički, besprostorni, potpuno izvorni, nesvodljivi ni na kakvu drugu vrstu utisaka. Utisak takve vrste je, za jedan trenutak, takoreći sine materia. Tonovi koje tada slušamo, doduše već  teže, prema svojoj visini ili kvalitetu, da pred našim očima pokriju površine različitih razmera, da ocrtaju arabeske, da nam stvore osećaj širine ili tanušnosti, postojanosti ili ćudljivosti. Ali tonovi iščezavaju još pre no što se ti osećaji uobliče u nama toliko da ih ne bi mogli preplaviti oni koji već bude sledeći ili čak i istovremeni tonovi. I taj bi utisak, tako tečan, tako saliven, nastavio da obavija motive koji na mahove iz njega izrone, jedva razbirljivi, da smesta ponovo potonu i nestanu, pošto ih je spoznalo samo ono osobeno uživanje izazvano tim motivima koje je nemoguće opisati, obnoviti ih u sećanju, imenovati, koji su neizrecivi – kad ne bi pamćenje, kao radnk koji radi na tome da udari trajne temelje usred valova, time što  nam stvara faksimile tih neuhvatljivih fraza, omogućavalo da ih uporedimo s onima koje dolaze za njima i da ih tako razlikujemo. I tako, tek što beše minuo taj slatki osećaj koji je Svan tada osetio, a već mu je pamćenje, na licu mesta, pružilo jednu njegovu transkripciju, površnu i privremenu, ali na koju je on svratio pogled dok se komad nastavljao, tako da isti onaj utisak, kad se odjednom ponovo javio, nije više bio neuhvatljiv. Svan je sebi predstavljao njegovu prostornost, simetrično grupisanje, grafiju, izražajnu vrednost; pred sobom je imao ono što više nije čista muzika, što je crtež, arhitektura, misao, a što omogućava da muziku obnovimo u sećanju. Sada je jasno razabrao jednu frazu koja se za nekoliko časaka uzdigla iznad zvučnog talasanja. Ona mu je odmah ponudila osobene naslade, o kojima nikada nije imao ni pojma dok nju nije čuo i za koje je osećao da ih ne bi mogao upoznati ni kroza šta do kroz nju, pa je osetio prema njoj kao kakvu neznanu ljubav. U sporom ritmu povela ga je ona prvo amo, pa tamo, pa opet na drugu neku stranu, ka jednoj plemenitoj, razgovetnoj i posve određenoj sreći. I odjednom, sa tačke do koje beše stigla i odakle se on spremao da pođe dalje za njom, posle trenutne počivke, ona je naglo promenila pravac i u novom tempu, bržem, usitnjenijem, setnom i neprekidnom,  povukla ga je za sobom ka nepoznatim vidicima. A onda je iščezla. On je strasno poželeo da je i po treći put ugleda. I ona se odista i pojavila, ali ne govoreći mu više jasno, pričinjavajući mu čak manje duboku nasladu. No kad se vratio kući, osetio je potrebu za njom, bio je kao čovek u čiji je život neka žena, za trenutak opažena u prolazu, unela sliku jedne nove lepote, koja njegovoj osećajnosti pridaje jednu višu vrednost, a da on i ne zna hoće li ikad više moći ponovo videti nju koju već voli a ni imena joj ne zna.

Ta ljubav prema jednoj muzičkoj frazi kao da je čak za trenutak imala nagovestiti u Svana mogućnost nekakvog podmlađenja. On tako davno beše odustao od toga da svoj život podredi nekom idealnom cilju i ograničavao ga na traženje svakodnevnih zadovoljstava da je verovao, iako to u sebi nikad nije izričito pomislio, da se to više neće promeniti do njegove smrti; štaviše, ne osećajući više u duši uzvišenih misli, prestao je verovati u njihovu stvarnost, premda nije mogao ni sasvim da je porekne. Stoga se beše sviknuo da nađe utočišta u beznačajnim mislima, koje su mu omogućavale da ostavi po strani suštinu stvari. Kao što se nije pitao ne bi li bolje uradio da ne izlazi u društvo, nego je, naprotiv, pouzdano znao da treba da ode u posetu ako je primio nečiji poziv, a ako posle ne bude više išao u posetu toj osobi da će valjati da ostavlja posetnicu, tako se i u razgovoru trudio da nikad ne izrazi od srca nekakvo intimno mišljenje o stvarima, nego da pruža materijalne podatke koji u neku ruku vrede sami po sebi i koji su mu dopuštali da ne pokaže šta misli. Bio je krajnje precizan u nekom kuvarskom receptu, u datumu rođenja ili smrti nekog pesnika, u naslovima njegovih dela. Pa ipak, pokadšto bi otišao tako daleko da izrekne i sud o nekom delu, o nekom shvatanju života, ali bi tada svojim rečima davao nekakav ironičan prizvuk kao da sam ne stoji sasvim iza onoga što govori. Ali sada, kao što biva sa nekim bolešljivim osobama u kojih, odjednom, neki nov predeo u koji su stigli, neka druga dijeta, ponekad nekakav organski razvoj, spontan i tajanstven, kao da dovedu do takvog popuštanja boljke da već počinju pomišljati na nenadanu mogućnost da i tako pozno započnu jedan sasvim drugačiji život, Svan je u sebi nalazio, u sećanju na frazu koju beše čuo, pa u nekim sonatama koje je zatražio da mu sviraju da bi video neće li je u njima otkriti, prisustvo jedne od onih nevidljivih realnosti u koje beše prestao verovati, a za koje je ponovo osetio – kao da je muzika imala neko elektivno dejstvo na duhovnu hladnoću od koje je patio – želju i gotovo i snagu da im posveti svoj život. Ali budući da nije uspeo da sazna od koga je bilo to delo koje je čuo, nije mogao da ga nabavi i najposle ga je i zaboravio. U toku one nedelje sreo je, istina, nekoliko osoba koje su kao i on bile one večeri u tome društvu, pa ih je pitao; ali neki su bili stigli posle muzike ili otišli ranije; neki su, međutim, bili tamo dok su je svirali, ali su bili prešli u drugi salon da razgovaraju, a drugi, opet, mada behu ostali da slušaju muziku, nisu čuli više nego oni prvi. Domaćini su pak znali da je to neko novo delo koje su angažovani muzičari predložili da sviraju; ali ovi su otišli na gostovanja i Svan nije mogao ništa više da sazna. Imao je, dakako, prijatelja muzičara, ali mada se sećao osobenog i neizrecivog uživanja koje mu je ta fraza pričinila dok je gledao pred očima obrise što ih je ocrtavala, ipak je bio nesposoban da im je otpeva. A posle je prestao i misliti na nju.

A evo, sada, tek nekoliko minuta pošto je mladi pijanista počeo svirati kod gđe Verdiren,odjednom, posle jedne duge note koja je trajala nekoliko taktova, ugledao je kako prilazi, oslobađajući se ispod toga dugog zvučanja, razapetog kao zavesa da sakrije tajanstvo njenog rađanja, i prepoznao potajnu, šumnu i razgranatu, vazdušastu i mirisavu frazu koju je voleo. O, ona je bila tako osobena, imala je tako ličnu čar, koju nikakva druga ne bi mogla zameniti, da je to Svanu bilo kao da je u salonu nekog prijatelja sreo osobu kojoj se divio na ulici ne nadajući se da će je ikada više sresti. Na kraju se ona udaljila, puna nagoveštaja a hitra, između granjanja svog mirisa, ostavivši na Svanovom licu odblesak svog osmeha. Ali sad je on mogao da upita za ime svoje neznanke (rekoše mu da je to andante iz sonate za violinu i klavir od Venteja), ulovio ju je, moći će je imati kod kuće kad god mu se prohte, pokušati da izuči njen jezik i njenu tajnu.

Stoga, kad je pijanista završio, Svan mu priđe da mu izrazi zahvalnost, a njegova se usrdnost mnogo svidela gospođi Verdiren.

Marsel Prust, „Jedna Svanova ljubav“, preveo Živojin Živojnović, Narodna knjiga, Beograd, 2004.

Velikani klasične muzike

10177519_673115106104454_7349846846396983292_n

Prvi red: Sergej Rahmanjinov, Jan Sibelijus, Petar Iljič Čajkovski, Johan Sebastijan BahFrederik Šopen

Drugi red: Rihard Štraus, Bela Bartok, Antonio Vivaldi, Moris Ravel, Johanes Brams

Treći red: Aaron Copland, Robert Šuman, Feliks Mendelson, Franc Šubert, Anton Bruckner

10410543_673115196104445_8244091166688745214_n

Prvi red: Gustav Maler, Franc List, Volfgang Amadeus Mocart, Hektor Berlioz, Dmitrij Šostakovič

Drugi red: Georg Fridrih Hendl, Đakomo Pučini, Rihard Vagner, Đuzepe Verdi, Sergej Prokofjev

Treći red: Klod Debisi, Jozef Hajdn, Igor Stravinski, Ludvig van Betoven, Antonjin Dvoržak

Dve slike sa portretima meni poznatih i nepoznatih umetnika dobro su mi poslužile da obnovim i sistematizujem podatke koji se tiču kompozitora klasične muzike o kojima je bilo reči na blogu A . A . A. Imena isprva neprepoznatih kompozitora otkrio mi je autor bloga Bezimena ulica. Hvala najlepše! O klasičnoj muzici na blogu A . A . A sve postove možete pogledati ovde.

Orhan Pamuk: „Nije li najlepša stvar u životu bila smišljanje i slušanje lepih priča?“

Odlomak iz romana Bela tvrđava

Tih sam godina i upoznao onog starca koji je u moju sobu doneo sa sobom i neku duboku tugu. Od mene je morao biti stariji nekih deset do petnaest godina. Zvao se Evlija, i čim sam ugledao setu na njegovom licu, zaključio sam da ga je mučila usamljenost, ali on to nije kazao: čitav svoj život, reče, posvetio je bio putovanjima i jednom desetotomnom putopisu koji je upravo završavao; nameravao je da pre no što umre, poseti Meku i Medinu, mesta najbliža Bogu, i njih će opisati, ali postojalo je nešto što je nedostajalo u njegovoj knjizi i što ga je onespokojavalo. Želeo je svojim čitaocima da opiše i Italiju, jer je o lepoti njenih fontana i mostova mnogo toga čuo, pa bih mu možda o njoj mogao pričati ja, kojeg je došao da vidi zbog onoga što je o meni čuo u Istambulu. Kada mu rekoh da Italiju nikad nisam video, on je pojasnio kako kao i svi drugi on to zna, ali ja sam nekad imao roba koji je došao odande, a on je meni sve to opisao; a kada bih sada ja njemu to prepričao, on bi meni, zauzvrat, pripovedao neke zabavne stvari: nije li najlepša stvar u životu bila smišljanje i slušanje lepih priča? Stidljivo je iz torbe izvadio jednu mapu, bila je to najgora mapa Italije koju sam video, odlučio sam da mu pričam.

Svojom bucmastom šakom koja je podsećala na dečiju, pokazao bi neki grad na mapi,  i nakon što bi sričući pročitao njegovo ime, pažljivo je na papir prenosio moje snove koje sam mu pripovedao. Za svaki grad želeo je po jednu neobičnu priču. I tako smo mi idući od severa ka jugu, provodeći trinaest noći u trinaest različitih gradova, prošli čitavu tu zemlju koju sam video prvi put u životu. Nakon ovog posla koji nam je uzeo čitavo jutro, on se sa Sicilije brodom vratio u Istambul. Pošto je bio veoma zadovoljan mojim pripovedanjima, a odlučivši da i on mene obraduje, stade mi opisivati akrobate koji su se gubili u nebesima nad Akrom, ženu koja je u Konji rodila slona i tog njenog sina, plave krilate bikove na obalama Nila, ružičaste mačke, sahat-kulu u Beču, svoje prednje zube koje su mu tamo napravili a koje mi je pokazivao kroz osmeh, pećinu koja govori na obali Azovskog mora, crvene mrave koji žive u Americi. Ove su priče iz nekog razloga u meni budile neku neobičnu tugu, čak mi je dolazilo da zaplačem: zalazeće sunce je svojim crvenilom potpuno obojilo sobu; kada me je Evlija upitao imam li i ja nekih tako začuđujućih priča, u želji da ga istinski začudim, pozvao sam ga da sa svojim ljudima provede noć kod mene: imao sam jednu priču koja bi mu se mogla dopasti a koja je govorila o dva čoveka koji su zamenili mesta.

Te noći smo se vratili u moju sobu, nakon što su se svi povukli na počinak, a kuću ispunila tišina koju smo obojica čekali. Ovu priču na čijem ste vi sada kraju, ja sam tada prvi put izmaštao! A kao da ono što sam pripovedao nije bilo izmišljeno, kao da mi je sve te reči, tiho i nežno šaputao neko drugi, rečenice su se lagano nizale jedna za drugom: „Plovili smo od Venecije prema Napulju kada nas presretoše turske lađe…“

Izvor: Orhan Pamuk, Bela tvrđava, preveo Ivan Panović, Geopoetika, Beograd, 2008.

Slika: Paramiđanino, Portret muškarca (Grof Fontanelato), 1524.

Orhan Pamuk: „Zašto sam ja to što jesam?“

Odlomak iz romana Bela tvrđava

Najzad, on bespomoćno upita: „Pa dobro, šta da radim?“ Rekoh mu da razmišlja o tom pitanju „zašto sam ja to što jesam“, ali to nisam kazao kao da mu delim savet; pošto mu ja ne bih mogao pomoći u tome, sve je bilo na njemu. „Šta da učinim, dakle, da se pogledam u ogledalo?“ upitao je podrugljivo. Ali nije izgledao kao da mu je bilo lakše. Ćutao sam kako bih mu dao vremena da razmišlja. Ponovio je: „Treba li da se gledam u ogledalo?“ Odjednom me je obuzeo bes, pomislio sam kako sam nikud neće moći da stigne. Želeo sam da to shvati, došlo mi je da mu u lice kažem kako bez mene uopšte neće moći da razmišlja ni o čemu, ali nisam imao hrabrosti; zato mu samo tromo rekoh da se pogleda u ogledalo. Ne, nije hrabrost bila u pitanju, jednostavno, nisam bio u stanju. Razjaren, zalupio je vrata vičući na izlazu: ti si glupak.

Tri dana kasnije, kad sam ponovo načeo ovu temu, videvši da on opet hoće da razgovara o „njima“, poželeo sam da nastavim igru; jer, bilo kako bilo, premda je zahtevala dosta razmišljanja, ova je igra u tom trenutku makar ulivala nadu. Rekoh mu kako se „oni“ odista gledaju u ogledalu, i to zapravo mnogo više nego što to ljudi ovde čine. Ne samo palate kraljeva, princeza i plemića, već su čak i kuće običnih ljudi ispunjene brižljivo uramljenim i o zidove pažljivo okačenim ogledalima; ali nisu oni u tome napredovali samo zbog toga, već zato što su neprestano razmišljali o sebi. „Napredovali u čemu?“ upitao je sa radoznalošću i naivnošću koje su me iznenadile. Pomislio sam da je poverovao u ono što sam kazao od reči do reči, ali se on zatim osmehnuo: „Hoćeš da kažeš, gledaju se u ogledalo od jutra do mraka?“ Bio je to prvi put da se rugao onome što sam ja za sobom u svojoj domovini ostavio. Besno sam smišljao šta bih mogao reći da ga povredim i bez ikakvog razmišljanja i vere u to što ću izgovoriti, smesta rekoh da čovek jedino sam može da razmišlja o tome šta je, ali da on za to nema hrabrosti. Prijalo mi je kada sam video kako mu se lice, kao što sam i želeo, iskrivilo u bolnom grču.

Ovo me je zadovoljstvo skupo koštalo. Ne zbog toga što je pretio da će me otrovati, već zato što je, nekoliko dana kasnije, zahtevao da ja pokažem tu hrabrost za koju sam rekao da je on nema. Najpre sam hteo da čitavu stvar okrenem na šalu, kao i gledanje u ogledalo, šala je bila i to da čovek sopstvenim razmišljanjem može stići do odgovora o tome šta je; to sam izgovorio onako u besu da bih ga naljutio; ali izgledalo je da mi ne veruje: pretio je da će mi, ne dokažem li svoju hrabrost, smanjiti obroke i da će me, što je još gore, zaključavati u sobu: razmišljao sam; treba samo da na parčetu hartije ispišem ko sam; videće on kako se to radi, videće koliko sam hrabar.

Izvor: Orhan Pamuk, Bela tvrđava, preveo Ivan Panović, Geopoetika, Beograd, 2008.

Slika: Parmiđanino, Autoportret u konveksnom ogledalu, 1524.

Časopis „Pan“

Časopis za književnost i umetnost Pan izlazio je u Berlinu u periodu od 1895. do 1900. godine. Urednici su bili Otto Julius Bierbaum i Julius Meier-Graefe. Magazin je bio jedan od vodećuih glasila Art Nouveau umetnosti koja je u Nemačkoj bila poznatija pod nazivom Jugendstil.

Magazin je objavljivao prozu Fridriha Ničea, poeziju savremenika, kao i pesnika iz nemačke tradicije. Takođe, slikari poput Franca fon Štuka, Feliksa Valotona i Tomasa Teodora Hajnea objavljivali su tu svoja dela i bili su saradnici na izradi vizuelnog identiteta. Svi brojevi časopisa su digitalizovani mogu se pregledati na sajtu biblioteke univerziteta u Hajdelbergu.

Tomas Transtremer: Pet pesama o kompozitorima klasične muzike

Unknown Photographer

Unknown Photographer

ALLEGRO

Nakon crnog dana sviram Hajdna
i u rukama osećam nasušnu toplinu.

Dirke su spremne. Nežni čekići udaraju.
Zvuk je zelen, živahan i smiren.

Tutnuo sam ruke u svoje hajdnovske džepove
glumeći nekog ko staloženo gleda na svet.

Dižem zastavu hajdnovsku – što će reći:
„Ne predajemo se. Ali mir hoćemo.“

Muzika je staklena kuća na nizbrdici,
po kojoj se kamenice kotrljaju i preleću.

I kamenice probijaju kroz nju,
al’ okno svako ostaje celo.

UMETNIK NA SEVERU

Ja Edvard Grig kao slobodan čovek krećem se međ ljudima.
Na šalu spreman, čitač oglasa, putnik kojekuda.
Vodio sam orkestar.
Sa svojim svetiljkama koncertna sala treptala je
trijumfalno poput  voza koji ukrcavaju na feribot.

Sklonio sam se ovamo u tišini da ćutim.
Kućica u kojoj stvaram je mala.
Klaviru je tu tesno ko lasti pod crepom.

Te divne padine ponajvećma tihuju.
Onamo nema prolaza,
tek povremeno otvorčić se odškrine
i čudnovata trolova svetlost procuri.

Sažmi!

I udarci čekića u planinu stigoše
stigoše

stigoše
stigoše jedne prolećne noći u našu sobu
prerušeni u otkucaje srca.

Na godinu dana pre no što ću sklopiti oči
otposlaću vam četri himne o traženju Boga.

Ali to započinje ovde.
Pesma o stvarima bliskim.

O stvarima bliskim.

U nama je bojno polje
gde mi Kosti Smrti
vodimo bitku kako bismo oživele.

TUŽNA GONDOLA (BROJ 2)

I

Dva starca, tast i zet, List i Vagner, odsedoše kraj Kanala Grande,
zajedno sa onom nespokojnom ženom što se udade za kralja Midu,
koji sve što takne pretvara u Vagnera.
Zelena hladet mora nastanjuje podove palate.
Vagner je upadljiv, s dobro znanim profilom g. Panča, deluje iznurenije no pre,
lica nalik na belu zastavu.
Njihovi životi pretovarjuju gondolu, dvojica što se voze tamo i natrag, a jedan samo u jednom pravcu.

II

Raskriljuje se jedan prozor na palati i oni nenadanu promaju propratiše grimasama.
Napolju, na kanalu, smetlarska gondola pojavljuje se gonjena kratkim veslima dvojice razbojnika.
List pribeleži nekoliko akorda, toliko teških da ih je trebalo poslati
na ogled u mineraloški institut u Padovi.
Meteoriti!
Preteški za odmor, mogli su da tonu u doba buduća, ka godinama mrkih košulja.
Gondola je pretovarena kamenjem budućnosti.

III

Okca, probijena na 1990.

25. mart. Nemiri u Litvaniji.
Sanjao sam da posećujem ogromnu bolnicu.
Nigde osoblja. Svi behu pacijenti.

U istom snu, neka tek rođena devojčica
priča savršeno slovesno.

IV

Pored zeta, čovek već u godinama, List je moljcima izgrizen gransenjer.
To je neko prerušavanje.
Dubina, isprobavajući i odbacujući razne maske, izabrala je konačno jednu za njega.
Dubina, što bi da se usadi u ljudska bića, ne otkrivajući svoje.

V

Opat List je navikao da svoj kofer tegli i po vejavici i po suncu,
a kad mu sudnji čas odzvoni, niko ga neće zateći kraj stanice.
Blagi šum plemenitog pića baca ga u naručje zadatka.
Vazda je u poslu.
Dve hiljade pisama godišnje.
Učenik koji sto puta ima da ispiše pravilno istu reč pre nego što ga puste kući.
Gondola je pretovarena životom; prosta je i crna.

VI

1990. još jednom.

Sanjam: vozim uzaludno dvesta kilometara.
Sve se uvećava. Vrapci, krupni kao kokoši,
pevaju da uši probiju.
Sanjam: da crtam klavirske dirke
po kuhinjskom stolu. Sviram po njima, tiho.
Susedi dođoše da slušaju.

VII

Klaviru, što je za sve vreme izvođenja „Parsifala“ ćutao (ali slušajući pri tom), napokon bi dato da se oglasi.
Uzdisaji.. Dah što se krati..
Dok je svirao te večeri, List pritiskaše pedalu samog mora
tako da je njegova zelena snaga navirala kroz pod plaveći svaki božiji kamičak zgrade.
Dobro veče, dubino predivna!
Gondola pretovarena životom: jednostavna je i crna.

VIII

Sanjam: prvi dan mog školovanja, ali stižem dockan.
U razredu svi nose bele maske.
Nemoguće je dokučiti ko je učitelj.

Tokom 1882/83. godine List je posetio u Veneciji svoju kćerku Kozimu i njenog muža Riharda Vagnera. Nekoliko meseci kasnije Vagner umire. List u to vreme komponuje dve kompozicije za klavir koje će objaviti pod naslovom „Tužna gondola“.

BALAKIREVLJEV SAN (1905)

Crni koncertni klavir, bleštavi pauk
podrhtava ukotvljen sred svoje muzičke mreže.

U koncertnoj sali zvuci upravo dočaravaju zemlju
gde kamenje nije teže od kapi rose.

Ali Balakirev usred muziciranja zaspa
i usni san o carskoj kočiji.

Preko kaldrme je vozila
pravce u noć razgraktalih vrana.

Sedeo je sam u fijakeru, pogledao napolje
ali istovremeno i trčao pokraj kola.

Znao je da se putovanje baš odužilo
i njegov časovnik merio je već godine, ne sate.

Ukazivalo se polje na kom je stajao plug
no plug je bio ptica što pada.

Tu je i zaliv s lađom zaleđenom onde,
osvetljenom, s ljudima na palubi.

Kočija je klizila po ledu, točkovi
su se okretali neprestano šušteći, kao svila.

Omanji ratni brod „Sevastopolj“.
Bio je tamo. Posada pođe k njemu.

„Izbeći ćeš smrt ako umeš da sviraš.“
Pokazaše mu neobičan instrument.

Podsećao je na cev ili na fonograf,
ili deo neke nepoznate mašine.

Prestrašen i bespomoćan, shvatio je: beše to
naprava što pokreće bojne brodove.

Okrenuvši se najbližem marincu,
očajnički mahnu rukom i reče:

„Prekrsti se kao ja, učini to!“
Mornar je zurio žalosno poput slepca,

razmače ruke, glava mu klonu –
visio je k’o prikucan u vazduh.

Bubnjevi zagruvaše. Bubnjevi. Aplauz!
Balakirev se prenu iz sna.

Krilca aplauza lepršala su po sali.
Video je kako se čovek kraj klavira uspravlja.

Ulice su utonule u mrak zbog štrajka.
Kočije su vozile hitro kroz tamu.

Milij Balakirev (1837-1910), ruski kompozitor.

KRATAK PREDAH TOKOM KONCERTA NA ORGULJAMA

Orgulje prestaše da sviraju i u crkvi posta
samrtnički mirno nekoliko sekundi.
Kroz huku spoljnjeg saobraćaja dopre do nas
bruj nekih još većih orgulja.

Da, opkoljeni smo brundanjem vozila, što
mahnitaju oko zidova katedrale.
Spoljašnji svet curi poput nekog providljivog
filma i s uzajamno zaraćenim senkama u pijanisimu.

Kao da je pomešan s glasovima ulice, osluškujem
u tišini udarac mog bila,
čujem kruženje moje krvi, vodopad u meni što
se krije, s kojim svetom tumaram,

i s prisnošću svoje krvi i odsutnošću, poput
sećanja iz doba kada mi je bilo četri godine,
čujem kamion što prolazi i čini da
šestovekovni zidovi podrhtavaju.

Ništa ne može biti manje nalik na majčinski
zagrljaj, no ja sam ipak ovog časa derište
koje sluša udaljeni razgovor odraslih,
izmešane glasove pobednika i gubitnika.

Po plavim klupama sede razmešteni vernici.
A stubovi se uzdižu poput čudesnog drveća:
nigde korenja (samo zajednički pod), nigde krune
(tek zajednička tavanica).

Ponovo vaskrsavam san: stojim usred groblja,
sam. Svuda unaokolo svetli vres
oko dokle god seže. Koga čekam? Prijatelja.
Zašto ne dolazi? On je već ovde.

Polagano, smrt cedi svetlost odozdo, s tla.
Svetli vres postaje jako ljubičast –
ne, kupa se u dotle neviđenoj boji… i sve do
bledog svanuća kaplje između očnih kapaka

i probudio sam se pred tim nepokolebljivim
MOŽDA što me prati kroz ovaj klimavi svet.
A svaka njegova uopštena slika je isto toliko
nemoguća kao i planski nacrt bure.

Kod kuće je sveznajuća Enciklopedija, zaprema
čitav metar stelaže, ali ja sam navikao da se snalazim u njoj.
Svaki živi čovek je vlastita ispisana
enciklopedija, što u svačijoj duši narasta,

beležeći od rođenja i nadalje, stotine hiljada
stranica stisnutih čvrsto
ali još uvek s dosta vazduha između! poput
treperavog lišća u šumi. Knjiga čistog protivrečja.

Sve što je tamo zabeleženo menja se svakog
trena, slike se prepravljaju, reči trepere.
Moćni val kotrlja se uzduž čitavog teksta,
praćen sledećim valom, pa sledećim…

Izvor: Tomas Transtremer, Sabrane pesme, preveo Moma Dimić, Nolit, Beograd, 2003.