Pet pesama Ezre Paunda

UGOVOR

Sklapam ugovor sa tobom, Volte Vitmene –
Predugo sam se tebe gnušao.
Dolazim ti kao odraslo dete
Koje je imalo svojeglavog oca;
Sada sam dovoljno star da budemo prijatelji.
Ti si bio onaj što je oborio novu šumu,
A sada je vreme za rezbarenje.
Isti su nam srčika i koren –
Hajde da se trampimo.

KROTKA MAČKA

„Smiruje me kad sam među lepim ženama.
Zašto bi čovek stalno lagao o takvim stvarima?
Ponavljam:
Smiruje me razgovor sa lepim ženama
Čak i kada pričamo sve same gluposti,

Zujanje nevidljive antene
Istovremeno je podsticajno i ugodno.“

KOD PAGANIJA, 8. NOVEMBRA

U očima vrlo lepe normandijske kokote
Odjednom otkriti
Oči vrlo učenog asistenta u Britanskom muzeju.

ORTUS

Kako sam se trudio?
Kako se nisam trudio
Da joj dušu porodim,
Da tim silama prirode dam ime i središte!
Lepa je kao sunčeva svetlost i kao sok.
Ona je bezimena i neznanog porekla.
Kako sam se trudio da joj dušu rascepim
Da bih joj dao ime i oživeo je!

Sigurno da si vezana i zamršena,
Pomešana sa nerođenim silama prirode;
Voleo sam potok i senku.

Preklinjem te, započni svoj život.
Preklinjem te, nauči da kažeš „ja“
Onda kada ti postavljam pitanje;
Jer ti nisi deo, nego celina,
Nisi jedan delić, nego biće.

RONJENJE

Okupao bih se u tuđini:
Ove utehe nagomilale su se na meni, u njima se davim!
Gorim, toliko sam zagrejan za to novo,
Nove prijatelje, nova lica,
Mesta!
O, biti daleko od ovoga,
Od ovoga što je sve ono što sam želeo – da spasem to novo.

A ti,
Ljubavi, ti mnogo željena, ti za kojom sve više žudim!
Zar mi nisu odvratni svi zidovi, ulice, kamenje,
Sav mulj, sva izmaglica, sva magla,
Sve vrste saobraćaja?
Ti, preleteo bih samoga sebe kao vodu,
O, ali jako daleko od ovoga!
Od trava i niskih polja i brda
I sunca,
O, sunca, dosta!
Dalek i usamljen, među nekakvim
Tuđincima!

Preveo Milan T. Đorđević

Izvor: Poezija, časopis za poeziju i teoriju poezije, broj 19-20, Beograd, 2002.