Margerit Jursenar: „Ana Soror“ (odlomak o Valentini)

Valentina, prožeta misticizmom, možda više platonskim no hrišćanskim, vrši i ne znajući snažan uticaj na svoju decu punu osećanja; kroz njihovu buru ona protniva nešto od svoje mirnoće. Ta spokona Valentina čini mi se prototipom savršene žene o kakvoj sam često sanjarila: istovremeno nežna i odsutna, pasivna zbog mudrosti, a ne zbog slabosti… Margerit Jursenar, iz „Pogovora“ pripovetke „Ana Soror“

Rođena je u Napulju godine 1575, iza debelih zidina tvrđave San Elmo, čiji je guverner bio njen otac. Don Alvaro, koji je dugi niz godina obavljao tu dužnost na poluostrvu, pridobio je naklonost vicekralja, ali je navukao na sebe omrazu naroda i pripadnika seoskog plemstva, koje je teško podnosilo zlodela španskih vlastodržaca. Niko, pak, nije osporavao njegovu čestitost niti njegovo izvanredno poreklo. Zahvaljujući svom rođaku, kardinalu Mauriciju Karafi, uzeo je za ženu unuku Agneze Montefeltro, poslednji izdanak jedne izuzetno obdarene loze koji je iscrpio sve njene sokove. Valentina beše lepa, prozračna lika, krhka stasa; njeno savršenstvo ohrabrivalo je stihotvorce Kraljevstva Dveju Sicilija. U strepnji od opasnosti u koju bi takva lepotica mogla dovesti njegovu čast, a i po prirodi nepoverljiv prema ženama, don Alvaro je svojoj supruzi nametnuo skoro monaški život, i Valentinine godine su prolazile u naizmeničnom boravku na turobnim imanjima koja je njen muž posedovao u Kalabriji, u manastiru na Iskiji, gde je provodila vreme korizme, i u zasvođenim odajama tvrđave u čijim su kazamatima trunuli tobožnji jeretici i protivnici režima.

Mlada je žena bez pogovora prihvatila svoju sudbinu. Za detinjstva je negovana u Urbinu, u najprefinjenijem od svih društvenih krugova, sred antičkih manuskripta, učenih razgovora i zvukova viole d’ amore. Poslednji stihovi Pjetra Bemba bili su napisani u čast njenog predstojećeg dolaska na svet. Majka ju je, čim se digla sa porodiljske postelje, lično odnela u Rim, u manastir Santa Ana. Jedna bleda žena, sa tužno srezanim usnama, uze dete u naručje i blagoslovi ga. Bila je to Vitorija Kolona, udova Ferantea d’ Avalosa, koji se proslavio pobedom u Paviji, tajanstvena prijateljica Mikelanđela. Kako je odrasla pored te stroge muze, Valentina je u ranoj mladosti stekla čudnu ozbiljnost i spokojstvo onih koji ni ne očekuju sreću.

Njen muž, obuzet ambicijama i nastupima religioznih kriza, koji ju je i inače zanemarivao, prestao je potpuno da joj posvećuje pažnju posle rođenja sina, njihovog drugog deteta. Nikakve joj suparnice nije nametnuo, a na napuljskom dvoru imao je taman toliko galantnih avantura koliko je nužno da se održi reputacija čoveka otmena roda. Pod maskom, u trenucima slabosti, kada je sebi puštao na volju, don Alvaro je više voleo mavarske prostitutke čija se naklonost kupuje po lučkim kvartovima posredstvom vlasnica ćumeza zgurenih pod dimljivim fenjerom ili kraj mangala. U tako nešto dona Valentina nije ni slučajno posumnjala. Besprekorna kao supruga, nikad nije imala ljubavnika. Ravnodušno je slušala galantne petrarkiste, nije se uplitala u spletke raznoraznih vicekraljevih ljubavnica, niti je ikad među njima odabrala bilo pratnju, bilo poverenicu ili favoritkinju. Iz pristojnosti je na dvorskim svetkovinama nosila prekrasne haljine u skladu sa svojim godinama i položajem, ali nije zastajkivala pred ogledalima da bi poravnala neki nabor ili namestila ogrlicu. Svake večeri don Alvaro je nalazio na svome stolu kućne račune proverene čitkim Valentininim rukopisom. Bilo je to doba u kome je sud inkvizicije, nedavno ustoličen u Italiji, pomno držao na oku svako, i najmanje kolebanje savesti. Valentina je brižljivo izbegavala bilo kakav razgovor povezan sa verom i prilično revnosno je prisustvovala versim obredima. Niko nije znao da je potajno doturala rublje i okrepljujuća pića zatočenicima koji su čamili u ćelijama tvrđave. Kasnije, njena ćerka Ana nije se mogla setiti da ju je ikad čula da se moli, ali ju je veoma često viđala u isposnici Iskije sa Fedonom ili Gozbom u krilu kako, spustivši svoje lepe ruke na pervaz otvorenog prozora, dugo razmišlja nad prekrasnim zalivom.

Deca su je obožavala poput Bogorodice. Don Alvaro, koji je nameravao uskoro da pošalje svoga sina u Španiju, retko je zahtevao da mladić bude prisutan u odajama vicekraljevog dvora. Miguel je provodio duge časove sedeći kraj Ane u sobici ukrašenoj zlatom kao unutrašnjost kovčežića, na čijim je zidovima bila ispisana i gde je vladala Valentinina deviza: Ut crystallum (neka bude kristal). Od njihovog ranog detinjstva ona ih je učila da sa razumevanjem čitaju Cicerona i Seneku. Dok su slušali taj nežni glas kako im objašnjava neki argument ili neku maksimu, kose su im se preplitale nad stranicama. U tom dobu Miguel je mnogo ličio na svoju sestru; da ne beše ruku – njenih prefinjenih, njegovih ogrubelih od rukovanja uzdama i mačem, mogao bi ih čovek zameniti. Dvoje dece koja su volela jedno drugo, mnogo su vremena provodila u ćutanju, ne osećajući potrebu za rečima da bi uživala što su zajedno. Dona Valentina je malo govorila, kako nagonski postupaju oni koji osećaju da su voljeni, ali ne i shvaćeni. U jednoj škrinjici držala je zbirku grčkih intalja, od kojih su mnoge bile ukrašene nagim figurama. Pokatkad bi se pela uz dve stepenice koje su vodile do duboko usečenih prozora da bi izložila poslednjim sunčevim zracima prozirni ahat i tada, sva oblivena zlatastim odsjajem sutona, i sama Valentina izgledala je prozračna poput svog dragog kamenja.

Ana bi spuštala pogled s onom stidljivošću koja kod pobožnih devojčica postaje još izraženija na pragu zrelosti. Dona Valentina bi govorila uz ovlašan osmeh:

Sve što je lepo Bog obasjava.

Obraćala im se na toskanskom narečju; oni su joj odgovarali na španskom.

Izvor: Margerit Jursenar, Ana Soror, prevela Jovana Barić Jeremić, Svjetlost, Sarajevo, 1987.

Slika: Alonso Sančez Koeljo, Dama u krznu, 1577.

Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.