Kratka biografija Konstantina Kavafija

Kavafija možemo prepoznati u njegovim pesmama. Neke od njih su sasvim dovoljna biografija pesnika iz Aleksandrije. Unutrašnja topografija ono je što nam on kroz stihove ocrtava. Recimo, pesma Starac je ilustrativna:

U jednom delu unutra u bučnoj kafani
pognut nad stolom sedi jedan starac:
s novinama ispred sebe, bez društva.

I sa prezirom prema bednoj starosti
razmišlja kako se malo radovao godinama
kada je imao i snagu, i rečitost, i lepotu.

Zna da je ostario jako; to oseća, to vidi.
A ipak ono vreme kad je bio mlad izgleda mu
kao juče. Kako kratak interval, kako kratak interval.

I razmatra kako ga je Mudrost prevarila;
a on, kako joj je verovao uvek – kakva ludost! –
toj lažljivici koja je govorila: „Sutra. Imaš mnogo vremena.“

Seća se strasti koje je gušio; a koliku je
radost žrtvovao. Njegovu razboritost nerazumnu
svaka izgubljena prilika sada ismeva.

Ali od tako mnogog razmišljanja i prisećanja
starcu se zavrtelo u glavi. I on zaspi
na kafanski je položivši sto.

Ipak, odlučili smo se za „zvanično“ predstavljanje. Njegovu kratku biografiju koja upravo sledi napisala je Ksenija Maricki Gađanski. Komentar o njegovim pesmama napisao je Ivan Gađanski.

BIOGRAFIJA

Roditelji Konstantina Kavafija (1863-1933) poreklom su iz Carigrada, iz veoma imućnih i uglednih trgovačkih porodica, a on je rođen u Aleksandriji. Dobar deo života porodica je provela u Engleskoj, gde je iz početka vodila veoma uspešnu trgovinu. Otac je bio dvadesetak godina stariji od majke koja se udala u četrnaestoj i do dvadeset sedme godine izrodila devetoro dece, od kojih je samo jedno bila devojčica. Ova kćerkica nije dočekala ni drugi rođendan što nije bilo beznačajno za majčin odnos prema sinovima koji su došli kasnije, pogotovu prema dvojici – Pavlu i Konstantinu. Srećan i luksuzan život porodice u Aleksandriji prestao je očevom smrću 1870. Zavladala je oskudica koja je postajala sve veća za ljude navikle na bogatstvo, privatne uticaje, na društveni prestiž. Majka je pokušala da porodicu stabilizuje u Engleskoj, preselivši se sa decom tamo, ali njeni najstariji sinovi ne da nisu umeli da vode poslove, nego su izgubili i nasledstvo. Konstantin je tamo proveo sedam godina, do likvidacije firme u Engleskoj 1879. Navodi se da mu je maternji jezik bio engleski. Od 1882. do 1885. boravi u Carigradu, a tek se sa navršenom dvadeset drugom godinom konačno nastanjuje u Aleksandriji, da bi u nekoliko mahova putovao u inostranstvo, uključujući Grčku, za vreme godišnjih odmora. U to vreme Kavafijevi imaju englesko državljanstvo, tek će ga se kasnije Kavafi odreći. Pored engleskog, dobro zna italijanski i francuski, a pomalo arapski. U njegovoj porodici prepiska se vodi na francuskom i engleskom, svoje dnevnike i beleške piše na oba jezika, pretežno na engleskom, a spominje se i blagi engleski prizvuk u njegovom grčkom izgovoru. Zaposlen je, više od trideset godina, u Odeljenju za navodnjavanje Ministarstva javnih radova u Egiptu, živeći, s drugom braćom, uz majku udovicu kja se nije preudala. Neka braća su se poženila i dobila decu, ali su svi pomrli pre Konstantina koji je, pred kraj života, oboleo od raka na grlu i umro usamljen u Aleksandriji, nekoliko meseci posle operacije u Atini.

Osim godine-dve u nekoj trgovačkoj akademiji, Kavafi se nije redovno školovao, što ga je omelo da se upusti u politiku i novinarstvo. Dosta rano je počeo pisati pesme, na engleskom, francuskom i grčkom jeziku mešanom od oblika i leksike iz dva eparatna idioma grčkog jezika – katarevuse i dimotike. To je dugo bio razlog što su ga zagriženi narodnjaci odbacivali kao pesnika. Drugi je razlog tehničke prirode: Kavafi je ispočetka objavljivao pesme u časopisima, ali je tek od 1910. počeo ozbiljno da stvara, odrekavši se većine prethodnih pesama. Od tada publikuje pesme na nekakvim tabacima – nikad u obliku knjige – i deli prijateljima. Veze između Atine i Aleksandrije su u to vreme veoma jake, te on nije sasvim nepoznat u Atini: 1903. godine kritičar Ksenopulo vrlo pohvalno piše o njemu. Kasnije, sve više osvaja omladinu koja oseća obavezu da ga vidi prilikom posete Aleksandriji. Urani, Agra, Kariotaki i drugi svojstveni su „namesnici“ njegove poezije u Atini. Godine 1926. dobio je orden Feniksa od grčkih vlasti.

Prva knjiga poezije izlazi mu posmrtno, 1935. godine u Atini. Sadrži sto pedeset četri pesme. Kasnije je solunski profesor I. Savidi priredio kritičko izdanje svih Kavafijevih pesama, objavljenih i neobjavljenih.

Kavafije postao jedan od najvećih pesnika novije Grčke, posebno cenjen i u inostranstvu – izuzetno u Engleskoj, s ogromnim uticajem na mlađe naraštaje, a da nije porekao grčku tradiciju u poeziji. On je uneo druge teme – helenizam, vizantijski period posmatran iz drugog ugla od uobičajenog, romantičarskog, jednostranog. Njegova blaga ironija i oskudan, suvoparan rečnik navodili su Grke na primedbu da je to proza, a ne poezija. Smatrali su ga „pesnikom bekstva“ i „pesnikom dekadencije“, ocene koje nisu bile sasvim lišene aluzija na njegov privatni životm određen autoerotizmom i homoseksualnošću, prikrivenom sve dok nije navršio četrdesetu godinu. U novije vreme se nekolicina naprednih pisaca u Grčkoj trudi da ispravi ovako površnu, shematizovanu sliku velikog pesnika koji je, po njihovom mišljenju, imao angažovan stav u životu i književnosti – na strani progresa i humanosti.

O PESMAMA

Verovatno već znaš mnogo o Kavafiju. Beogradski „Rad“ je 1977. godine u biblioteci „Reč i misao“objavio na srpskom jeziku Kavafijeve Pesme u izboru, prevodu sa grčkog, s odličnim komentarima i uz inspirativan esej Kavafi – pesnik drugog ugla Ksenije Maricki Gađanski. U 10.000 primeraka, vrlo brzo rasprodatih. Mora da si i Ti kupio jedan, ili si ga bar našao u nekoj biblioteci. Da Te podsetim: to je nezabeležena visina tiraža i brzina prodaje za jednog pesnika, svejedno o kom se jeziku radi, uključujući i grčki. Da Te podsetim: otada se kod nas poezija drukčije piše i, ja mislim, poezija se drukčije čita:

…sada govore njegove stihove.
Pred očima su im njegove vizije. (Kavafi, Vrlo retko)

Kavafijeva poezija je ironična, ali nije to samo leksička ironija – što je igra, a nama ipak nije dovoljna samo igra – nije to ni samo dramatska ironija – jer ta postaje tragička, a u današnjoj optici patetična – nego je Kavafijeva poezija čvrsti spoj dramatsko-tragičke i leksičke ironije što nama, čitaocima Kavafija, omogućava da preživimo. U naše vreme postmodernizma i post-postmodernizma, gde je sve ironijsko, neodređeno i neobavezno ironijsko, virtualno, ovakav gusti spoj jezičke i istorijske ironije, od čega su Kavafijeve pesme, govori nam i ko smo, i odakle smo, i zašto smo, i kuda idemo.

Ljudi znaju šta se sada događa,
budućnost znaju bogovi

Kavafijeva poezija je didaktična, kao svaka odlična poezija. Koga on podučava, Grka, ceo svet, pomalo sebe, bar dok ne postane siguran? Dalje samo: Grka, sebe kao Grka, i nas. Tebe čitaoče, ili Tebe pesniče.

Jedan moj prijatelj (Jovica Aćin), oduševljen Kavafijevim asketizmom, kaže da ko nikada nije čitao/pisao poeziju, čitaće je/pisaće je posle Kavafija. Moj prijatelj tako izražava svoju snanu emoiju, što se, inače, sve ređe čini.

Drugi moj priajtelj (Naso Vajena) kaže „da se Kavafijeva poezija odvaja od tradicije i prevazilazi svaki prepoznatljiv stil. Prevazilaženje prepoznatljivog stila kod Kavafija stvara još jednu specifičnost: osećaj da se, iako je stara poezija, pisana početkom prošlog veka, čita kao poezija koja se piše danas.“

Kavafi je sasvim poseban pesnik.

O CRTEŽIMA

Prizori aleksandrijske stvarnosti s početka 20. veka inspirisali su britanskog pop art umetnika šezdesetih, Dejvida Hoknija, da ilustruje sa trinaest crteža jedno izdanje Kavafijevih pesama. Crteži datiraju iz 1966. godine, pomalo su neozbiljni u odnosu na ton Kafavijevih pesama, ali jesu duhoviti i ironični, što je, takođe, odlika pesnika Aleksandrije, koga je isticao Lorens Darel u nekim svojim redovima, a posredstvom koga sam ja, kao i zahvaljaujući Margerit Jursenar i njenom eseju o Kavafiju, otkrila ovog umetnika. Crteži ističu pesnikovu homoseksualnost, aleksandrijske dućane i taverne, kao i besprizorne prostore Kavafijevog radnog mesta u Ministarstu javnih radova Egipta.

Izvor: Konstantin Kavafi, 70 pesama, preveli Ivan Gađanski i Ksenija Maricki Gađanski, Rad, Beograd, 2006.

Biografija: Polja  //  Crteži: Tate