I
Večeri su pripadale samo meni. Tada sam se prepuštao muzici koja je samo meni bila upućena. Sigurno je da je to bilo usamljeničko zadovoljstvo jalovo, ali nijedno zadovoljstvo nije jalovo ako nas izmiruje sa životom. Muzika me je odnosila u svet u kome je bol večit ali u kome on postaje lakši, gde se smiruje i postaje istovremeno tiši i dublji, poput bujice koja se pretvara u jezero. Nemoguće je kad se vratite kasno svirati vatrenu muziku; ja je, zapravo nikad nisam ni voleo. Osećao sam, u kući, da samo podnose moju muziku. Očigledno je bilo da je san umornih ljudi dragoceniji od sve muzike sveta. Zbog toga sam, draga prijateljice, počeo gotovo uvek da sviram prigušeno, kao da se bojim da ne propudim nepoznatog spavača.
Tišina nije ispunjena samo neizgovorenim čovekovim rečima. Ona je ispunjena i neodsviranim akordima. Uvek mi se činilo da muzika treba da bude tišina, ili misterija tišine koja pokušava da progovori. Pogledajte, na primer, jednu fontanu. Nema voda teče, sliva se i ispunjava fontanu. Potom se preliva i kap koja pada sonorna je. Uvek mi se činilo da muzika ne treba da bude ništa drugo do saučesnik velike tišine.
II
Jedne večeri u spetembru, noć uoči našeg povratka u Beč, osetio sam da me privlači klavir – on je sve do tada stajao zatvoren. Bio sam u gotovo mračnom salonu. Bilo je to, već sam vam rekao, moje poslednje veče u Voroinu. Za vreme dugih nedelja spopadali su me potištenost, vatra, nesanice za koje sam optuživao jesen. Svežom muzikom gasimo žeđ, bar sam ja tako mislio. (Seo sam da sviram.) Svirao sam; prvo sam svirao uzdržano, polako, nežno, kao da hoću da uspavam vlastitu dušu. Odabrao sam najmirnije komade. Čista ogledala bistrine, Debisija ili Mocarta. Moglo bi da se kaže, kao nekada u Beču, da sam se plašio muzike koja uzbuđuje. Ali moja duša, Monik, nije želela da spava. Ili to i nije bila moja duša. Svirao sam polako, ostavljajući svaku notu da lebdi u tišini. Bilo je to (već sam vam rekao) poslednje veče u Voroinu. Znao sam da se moje ruke više neće spustiti na ove dirke, da više nikada ova soba (što se mene tiče) neće biti ispunjena akordima. Svirao sam svoju patnju kao predskazanje smrti. Odlučio sam da se prepustim smrti. Napuštajući svoju dušu na vrhu jednog arpeđa, kao telo na vrhu talasa, očekivao sam da mi muzika pomogne kod tog budućeg pada u ponor zaborava. Nisam više bio sposoban da, kao nekad, pokazujem prezir prema životu ispunjenom strastima, kojih sam se bojao. Moja duša je duboko zaronila u moje telo, i ono za čim sam žalio, od misli do misli, od akorda do akorda, nisu bile moje greške već mogućnost sreće koju sam odgurnuo. Ne što sam tako često podlegao nego što sam se tako dugo i tako teško odupirao.
Svirao sam beznadežno. Duša je sporija od nas. Zato sam verovao da ona može biti istrajnija. Ona je uvek pomalo iza našeg života. Počinjao sam da shvatam poruke te unutarnje muzike, te muzike radosti i divlje želje, koje sam gušio u sebi. Bio sam sveo svoje biće na jednu jedinu melodiju. Monotonu i turobnu.Načinio sam od svog života tišinu u kojoj nije trebalo da se čuje ništa do molitve. Ja ne verujem previše, draga prijateljice, da bih osudio sebe na molitve. I ako treba da se kajem, ovo je moje kajanje. Monik, zvuk se širio kroz vreme kao oblik u prostoru, i kada se jedna muzika završi, ona delimično ostaje da lebdi u budućnosti. Ima nešto uzbuđujuće za improvizatora u tom izboru sledeće note. Počinjao sam da razumevam tu slobodu u umetnosti, i životu, koja se ne pokorava samo zakonima vlastitoga razvoja. Ritam prati narastanje unutarnjeg uzbuđenja. To osluškivanje je strašno. Kad sce kuca prebrzo. Ono što se sada rađalo u klaviru, koji sam sebi zabranjivao poslednje dve godine, nije bila pesma pokajanja, ni želje, ni bliske radosti, bila je to mržnja prema svima onima koji su me lomili i slomili. Mislio sam, sa nekom vrstom surovog zadovoljstva, da me i vi, iz svoje sobe, čujete kako sviram. Bilo je dovoljno i kao želja i kao objašnjenje.
U tom trenutku moje su mi ruke pripadale. Moje ruke spištene na dirke, dve obnažene ruke, bez prstena, bez burme – kao da je pred mojim očima lešao moj udvostručeni duh. Moje ruke (mogu da govorim ovako jer su one oji jedini prijatelji) učinile su mi se odjednom neverovatno osetljive. Čak i nepokretne. Izgledalo je da sada čine da procveta tišini, kaobšto su činile da se čuju akordi. One su se odmarale još pomalo podrhtavajući, i baila je u njima sva buduća muzika, kao što svi mogući zvuci spavaju u klaviru. One su oko telasklapale kratku radost zagrljaja, one su po raspevanoj klavijaturi napipavale oblike nevidljivih nota, one su u tami nežno milovale konture usnulog tela. Često sam ih držao uzdignute, spremne za molitvu, često sam ih ukrštao sa vašima, ali svega toga one se više nisu sećale. Bile su to bezimene ruke, ruke muzičara. One su me povezivale sa muzikom, sa beskrajem koji smo navikli da nazivamo Bogom, sa nežnošću, mojim načinom razgovora sa životima drugih. Bile su to prozračne ruke, blede kao slonovača koju su dodirivale, jer sam ih lišio sunca, rada i radosti. Bile su one verne i odane pratilje. One su me hranile kada sam muzikom zarađivao hleb. Počeo sam da shvatam da ima izvesne lepote u činjenici da živiš od svoje umetnosti, jer se na taj način oslobađaš svega što nije umetnost. Moje ruke, Monik, oslobađale su me od vas i ponovo bile spremne za napor. One su bile bez okova. One su mi otvarale vrata odlaska. Možda je, draga prijateljice, apsurdno reći sve, ali večeras, nezgrapno, potpisujući pakt sa samim sobom, poljubio sam svoje ruke.
Izvor: Margerit Jursenar, Aleksis, prevela Vojka Smiljanić-Đikić, Plavi jahač, Beograd, 1995.
Fotografija: Žermina Krul, Etude de Mains, 1929.
A . A . A 