I tada mi se javi najmudriji od svih mojih dobrih duhova: Plotina. Više od dvadeset godina poznavao sam caricu. Bili smo iz iste sredine, bili smo približno istih godina. Gledao sam je kako mirno podnosi život skoro isto skučen kao što je i moj, ali sa manje nade na budućnost. Podržavala me je, kao da to ne primećuje, u teškim časovima. Ali u gadnim danima Antiohije njeno mi je prisustvo postalo neophodno, kao što će mi kasnije uvek biti neophodno njeno poštovanje, i sačuvao sam ga sve do njene smrti. Navikao sam se na tu priliku u beloj odeći, jednostavnoj koliko to može da bude odeća jedne žene, na njena ćutanja, njene odmerene reči, koje su uvek bile samo odgovori, i to što je moguće jasniji. Njen izgled nije ni po čemu odudarao u ovoj palati starijoj od rimske raskoši; ova ćerka skorojevića bila je potpuno dostojna Seleukida. Skoro u svemu smo se slagali. Oboje smo imali strast da ukrasimo, a potom ogolimo svoju dušu, da okušamo svoj duh na probnom kamenu. Naginjala je epikurejskoj filozofiji, tom uskom ali čistom ležaju gde bi se ponekad i moja misao opružila. Tajna bogova, koja je mene mučila, nije je uznemiravala, a nije imala ni moju strasnu privrženost telima. Bila je čedna iz gađenja prema površnosti, širokogruda više svesno no po prirodi, mudro nepoverljiva, ali spremna da sve prihvati od prijatelja, čak i njegove neizbežne pogreške. Prijateljstvo je za nju bio izbor u koji je cela ulazila; apsolutno mu se predavala, onako kako sam ja to samo u ljubavi činio; otkrivao sam joj ono što sam skrivao od svakog drugog: na primer tajne podlosti. Volim da verujem da mi ni ona sa svoje strane ništa nije prećutala. Prisnost tela, koje nikad nije bilo među nama, nadoknadio je taj dodir dva duha tesno vezana jedno za drugo.
Našem slaganju nisu bile potrebne izjave, objašnjenja ili uzdržavanja: same činjenice bile su dovoljne. Ona ih je bolje od mene primećivala. Pod teškim pletenicama, koje je moda zahtevala, to glatko čelo bilo je čelo sudije. Njeno pamćenje je zadržavalo tačan otisak svake i najmanje stvari; nikad joj se nije događalo, kao meni, da dugo okleva ili da se prebrzo odluči. Jednim pogledom bi otkrila moje protivnike, i one najskrivenije; odmeravala je moje pristalice sa mudrom hladnoćom. Uistinu, bili smo saučesnici, ali i najizvežbanije uho jedva da bi načulo znake tajnog slaganja među nama. Nikad preda mnom nije pala u grubu grešku da se žali na cara ili u tananiju grešku da ga izvinjava ili hvali. Sa moje strane, moja lojalnost nije dolazila u pitanje.
Izvor: Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari, prevela Ivanka Pavlović, Novosti, Beograd, 2004.
Fotografija: Aurelio Amendola, Tri gracije Antonia Kanove, 2008. (link)
A . A . A 