Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Stanislav Grohovjak

POSETA

Ušla je i golo noseći čelo
Hodila po kući u samim čarapama
Gledao sam za njom
Okrećući glavu
U kliskom krugu okovratnika

Ona ni reči
Samo je u kadi
Srebrno pričala toplom vodom
Išao sam za njom
Vodeći glavom
U kliskom krugu okovratnika
Čudesa
Gaćice
Svetinja
Smrt
I Bog je šta se moglo
Desiti – znao
Kad se zaplela u lepak za muhe
Koji sam
Odgrizao
SEKUTIĆIMA

ČISTI

Više volim ružnoću
Bliže je krvotoku
Reči ako se izlažu zračenju
Ili mučenju

Ona lepi najbogatije forme
Spasava garom
Zidove mrtvačnice
U prozeblost kipova
Unosi zadah mišji

Jer ima na svetu ljudi tako umivenih
Da kada prolaze
Čak ni pas ne zareži
Iako nisu ni sveti
Ni tihi

GORUĆA ŽIRAFA

Da
To je nešto
Čovečjeg straha bedna konstrukcija
Žirafa što se polagano dimi
Da
To je nešto

Nešto s onog zida od znoja i aspirina
Ta njuščica nalik na rasprsli bacač mina
Da
To je nešto

Zašto trunete od brade do kose
Koji vam zub u praznoj lobanji zvokoće
Da
To je nešto

Nešto što čeka i nas
korisno i grozno
Ko noga
Ko srce
Ko trbuh i žarač
Mračna mogila neba ljudskog
Da
To je nešto

Ovu pesmu pišem
Sebi i magarcima
Dvojici s reumom
Jednom zuboboljnom
Oni će je shvatiti

Da
To je nešto

Jer  život
Znači:

Kupovati meso Čerečiti meso
Ubijati meso Obožavati meso
Ploditi meso Proklinjati meso
Izučavati meso Sahranjivati meso

I praviti od mesa I misliti s mesom
I u ime mesa I uprkos mesa
Za budučnost mesa Radi smrti mesa
I posebno posebno u odbranu mesa

GOSPOĐI

Iz limenke tvoje volim
Gorki čaj da pijem, gospo –
Da milujem tvog pacova
Kad mi dopuže do nogu –

Ili pričam sa žaračem
Ili psujem karbid-lampu.
To je ordinarna dama,
Nije ukras tvoga dvora.

Tvoja aljkavost je lepa
S astronomijom pauka
Sa stratištem tvog podruma
Gde slanina mre viseći.

O feudalna moja gospo,
Slavim tvoje domaćinstvo
Ja lenstvenik tvoje kose
Večni vazal tvoga rebra …

SVLAČENJE PRED SAN

Svenu Čahorovskom

Idemo zajedno
Po toj velikoj unutrašnjosti
Ona u smolastoj
Ja u plavoj haljini
Ona sa jedva
Zelenkastom ćelom

I tu će
Kaže
Biti sledeći ekser
Tu ćeš obesiti
Citru obeju ruku

A je li taj štiglic
Možda u njima?
Pitam

Ona je gluha na obe crne zvezde

A tu će
Kaže
Biti sledeći ekser
Tu ćeš obesiti
Srebrni veo pluća

A je li ta ruža
Možda u njima?
Pitam

Ona je slepa na oba oštra uha

I tu će
Kaže
Biti ekser za glavu
Vešaj je lako
Kljunom u strop poda

A ja
Ne pitam
Stojim tako beo
S krugom kao Krstitelj
Nad žičanim vratom

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

STANISLAV GROHOVJAK

Rođen 1934, umro 1976. u Varšavi. U poljskoj književnosti se javlja kao istaknuti predstavnik „pokoljenja 1956“, ali kasnije postaje lider grupe pesnika koje su zvali „turpistima“ (lat. turpis, turpe – ružan, ružna, ružno). Bio je urednik više časopisa, polemičar, esejista, scenarista, rečju jedan od najaktivnijih ljudi posleratnog poljskog književnog života. Zbirke pesama su mu: „Viteška balada“, 1956, „Menuet za žarač“, 1958, „Svlačenje pred san“, 1959, „Ogrozdi“, 1963, „Kanon“, 1965, „Nije bilo leta“, 1969, „Lov na tetrebe“, 1973, „Bilijar“, 1975. Sabrane pesme objavljene su mu 1980. godine.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slika: Anselm Kifer

Stanislav Grohovjak o Helderlinu

U Tibingenu
U Švabiji
Kod stolara Cimera
Imajući trideset šest leta previše
Nastanio se Nerođeni.

Šta će učiniti provincijski stolar
Da Anđeo bude bliže neba?

Skinuće s tavana breskvaste košuljice svojih kćerki.
Ženino bledilo nalik na umornu gubicu ovce;
Ubiće svesno
Pauka,
I podići omanju kulu.
Anđeo se njiše u prozirnim ljuskama ludila
Danima i noćima – kao crne i bele unutrašnjosti dlanova;
Stolar pije.
Anđeo – opterećem kesama pod očima – priziva
Boga, Jovana sa ostrva Patmos, Eter, Diotimu,
I postavlja pitanje Nebu, ne umejući da hoda;
Stolaru kosa sedi.
Između stolara i Anđela, očito postoji nešto više
Od činjenice posedovanja krila.
Mozak.

To se videlo ujutro
Kad Cimer iziđe s teškom sekirom,
Postavi tešku kuglu i zabi je u panj.
Između stolarove sekire i Anđelova mozga postoji, očito, nešto više
Od same bitke.

Helderlin usta.
Protrlja oči.
I iza zastora mahnitosti
Začudi se pticama golubinjeg jutra.

Delikatnost ljubavi
Koju mi je dala –
Režanj limuna
Sočan do gore

To je kao kad bih išao po oštrici zlatnih brijača
Tko me je mamio tanki glas njenog tela

Ali naglo je glava
Pala sa visine
U crveni otvor
Mojih požudnih usta

To je kao kad bih naglo zabio brutalni klin
U sredinu na balu belog ogledala

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

STANISLAV GROHOVJAK

Rođen 1934, umro 1976. u Varšavi. U poljskoj književnosti se javlja kao istaknuti predstavnik „pokoljenja 1956“, ali kasnije postaje lider grupe pesnika koje su zvali „turpistima“ (lat. turpis, turpe – ružan, ružna, ružno). Bio je urednik više časopisa, polemičar, esejista, scenarista, rečju jedan od najaktivnijih ljudi posleratnog poljskog književnog života. Zbirke pesama su mu: „Viteška balada“, 1956, „Menuet za žarač“, 1958, „Svlačenje pred san“, 1959, „Ogrozdi“, 1963, „Kanon“, 1965, „Nije bilo leta“, 1969, „Lov na tetrebe“, 1973, „Bilijar“, 1975. Sabrane pesme objavljene su mu 1980. godine.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada

Slika: Helderlinov portret nepoznatog autora

Piter Maršal o kabinetu kurioziteta Rudolfa II

Ko god, danas, ima strasti, treba samo da se uputi u Prag (ako može), najvećem zaštitniku umetnosti na svetu našeg veka, rimskom caru Rudolfu Drugom; tamo, u carskoj rezidenciji, i drugde, u kolekcijama drugih ljubitelja umetnosti, može da uživa u razgledanju ogromnog broja izvanrednih i plemenitih, retkih, neobičnih i neprocenjivih dela. – Karel van Mander (1604)

Rudolf je, za života – prema rečima poverljivog Avgustovog savetnika, koji je i sam bio sinonim za izdašno pomaganje umetnosti – postao poznat kao mecena Bohemije. Ne praveći jasnu razliku između sveta umetnosti i ideja i svakodnevnog života, Rudolf je na svoju pozornicu sveta pozivao mnoge nadahnute slikare, vajare i zanatlije sa čitavog kontinenta. Od sredine osamdesetih godina šesnaestog veka do početka novog, oni su preplavili Prag i učinili ga kulturnom prestonicom Evrope. Neki su dolazili iz Nemačke i Holandije, donoseći sobom najnovije vajarske stilove renesanse severa, dok su drugi, iz Italije, donosili mnogo pitoresknije vizije juga. Nastavite sa čitanjem

Piter Maršal: „Magijski krug Rudolfa II“ (odlomak o Faustu)

Ova metafizika magova,
I nekromantske knjige blaženi su;
Linije, krugovi, prizor, slova i znakovi;
Ah, to je ono za čim Faust najviše žudi.

O, kakav svet koristi i ushićenja,
Snage, časti i svemoći,
Obećan je tim vičnim majstorima! …
Dobar čarobnjak je moćni bog:
Evo, Fauste, upregni glavu da dosegneš božanstvo.

Kristofer Marlou, „Doktor Faust“, 1588.

Uz ovu poznorenesansnu fascinaciju magijom, uopšte nije slučajno da je „Faustbuch“ Johana Špajsa, prva štampana verzija poznate legende, bio objavljen još u vreme Rudolfove vladavine, 1587. godine. Knjiga je nadahnula mnoge radove, uključujući komad Kristofera Marloa Doktor Faust (1604), u kome junak, na kraju, prodaje dušu đavolu, gonjen željom za moć putem znanja. Na kraju, Marlou je pokazao saosećanje sa junakovom žudnjom za potpunim doživljajem i bezgraničnom žudnjom za beskonačnošću.

Faust je, očigledno, živeo u Pragu, u jednoj kući u Melantrihovoj ulici. Posle uništenja, palata Mladota, na južnom kraju Karlovog trga postala je poznata kao Faustova kuća, budući da je podsećala na magiju i alhemiju, naročito kada se u nju uselio Rudlofov astrolog Jakub Kročinek. O njemu se malo zna, ali njegova dva sina završila su tragično: mlađi je ubio brata, očigledno zbog alhemijskog blaga skrivenog u zidovima kuće, da bi, potom, i sam zavšio na vešalima. Ozloglašeni engleski alhemičar Edvard Keli, koji se, zajedno sa Džonom Dijem, bavio „opštenjem sa anđelima“, takođe se pominje i to da je kupio kuću 1591. godine. Razume se, alhemijski simboli nedavno su otkriveni ispod maltera.

Piter Maršal, „Magijski krug Rudolfa II“, preveo Milan Miletić.

Izvor: Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu, priredio: Ivan Ninić.

Slika: Robert Fludd: „Microcosm, diagram of the mind“

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Zbignjev Herbert

PRIČA O RUSKIM EMIGRANTIMA

Bilo je to godine dvadesete
ili dvadeset prve

stigli su
ruski emigranti

vrlo visoki plavi
sanjalačkih očiju
sa ženama kao san

kad su prelazili preko trga
govorili smo – ptice selice

odlazili su na plemićke balove
okolo se šaptalo – kakvi biseri

ali kad su se gasila svetla zabava
ostajali su bespomoćni ljudi

sive novine stalno su ćutale
i samo je pasijens imao milosti

utišavale su se gitare po sobama
i čak su bledele oči čarne

uveče bi ih u rodne stanice
odnosio samovar sa piskom

posle nekoliko godina govorilo se
samo o troma
onome što je poludeo
onome što se obesio
i o onoj kojoj su dolazili muškarci

ostali su živeli po strani
i polako se pretvarali u prah

Tu priču priča Nikolaj
koji razume neminovnost istorije
da bi me uplašio to znači ubedio

PESNIKOV DOM

Nekad je tu bio dah na oknima, miris pečenja, ono isto lice u ogledalu. Sad je tu muzej. Potamnjena je flora podova, ispražnjeni koferi, sobe zalivene voskom. Danima i noćima otvarani su prozori. Miševi zaobilaze tu okuženu kuću.

Krevet je propisno prekriven. Ali niko tu neće da provede nijednu noć.

Između njegovog ormara, njegovog kreveta i njegovog stola – bela granica neprisutnosti, čvrsta kao odlivak ruke.

ŠTA GOSPODIN KOGITO MISLI O PAKLU

Najniži krug pakla. Uprkos opštem mišljenju ne nastanjuju ga ni despoti, ni materoubice, kao ni oni koji hode za telom drugih. To je azil umetnika, pun ogledala, instrumenata i slika. Na prvi pogled to je najkomfornije pakleno odeljenje, bez smole, vatre i fizičkih mučenja.

Cele godine tu se održavaju konkursi, festivali i koncerti. Nema špica sezone. Špic je stalan i gotovo apsolutan. Svaka tri meseca nastaju novi pravci i ništa, kako se čini, nije u stanju da zaustavi trijumfalni pohod avangarde.

Velzevuv voli umetnost. Hvali se da njegovi horovi, njegovi pesnici i njegovi slikari već gotovo prevazilaze nebesko. Ko ima bolju umetnost, ima bolju vladavinu –to e valjda svima jasno. Uskoro će moći da se ogledaju na Festivalu Dvaju Svetova. I tada ćemo videti šta će ostati od Dantea, Fra Anđelika i Baha.

Velzevuv potpomaže umetnost. Obezbeđuje svim umetnicima mir, dobru hranu i apsolutnu izolaciju od paklenog života.

PORUKA GOSPODINA KOGITA

Idi kuda su pošli oni u tamnu krajinu
po zlatno runo ništavila svoju poslednju nagradu

idi uspravan sred onih što su na kolenima
sred okrenutih leđima i srušenih u prašinu

spasen si ne zato da bi živeo
imaš malo vremena treba dati svedočanstvo

budi hrabar kad razum obmanjuje budi hrabar
u poslednjem računu jedino se to računa
a tvoj bespomoćni gnev neka bude kao more
kad god čuješ glas poniženih i tučenih
nek te ne napušta brat tvoj Prezir
prema žbirima dželatima kukavicama – oni će dobiti igru

poći će na tvoj pogreb s olakšanjem baciti grumen
a potkornjak će napisati tvoju ulepšanu biografiju
i ne praštaj zaista nije u tvojoj moći
da praštaš u ime onih koji su izdati u zoru

čuvaj se ipak nepotrebne oholosti
gledaj u ogledalu svoje ludačko lice
ponavljaj: pozvan sam – zar nije bilo boljih

čuvaj se krutosti srca voli jutarnje vrelo
pticu neznana imena voli zimski hrast

svetlost na zidu veličajnost neba
njima ne treba tvoj topli dah
postoje da bi govorili: niko te neće utešiti

pazi – kad svetlost na gorama daje znak – ustani i idi
dok krv okreće u grudima tvoju mračnu zvezdu

ponavljaj stare basne čovečanstva bajke i legende
jer ćeš tako steći dobro koje nećeš steći
ponavljaj velike reči ponavljaj ih uporno
kao oni što su išli kroz pustinju i ginuli u pesku

a nagradiće te zato onim što imaju pri ruci
šibom smeha ubistvom na đubrištu

idi jer samo tako bićeš primljen u društvo hladnih lobanja
u društvo svojih predaka: Gilgameša Hektora Rolanda
branilaca kraljevstava bez granice i grada pepela

Budi veran Idi

FORTINBRASOVA ELEGIJA

Česlavu Milošu

Sada kad smo ostali sami kneže možemo da porazgovaramamo kao čovek sa čovekom
iako ležiš na stepenicama i vidiš koliko i mrtav mrav
to znači crno sunce slomljenih zraka
Nikad nisam mogao da mislim bez osmeha o tvojim rukama
i sada kad leže na kamenju kao oborena gnezdaesposobne su kao i nekad To je zapravo kraj
Ruke leže posebno Špada leži posebno glava
i noge viteza u mekim cipelama
Pogreb ćeš imati vojnički mada vojnik nisi bio
to je jedini ritual u koji se malo razumem
Neće biti sveća ni opela biće fitilji i grmljavina
crno platno na kaldrmi šlemovi potkovane čizme artiljerijski konji doboši doboši znam ništa lepo
to će biti moj manevar pred preuzimanjem vlasti
treba grad ščepati za vrat i malo ga prodrmatii

Ovako ili onako morao si da pogineš Hamlete nisi bio za život
verovao si u kristalne pojmove a ne u ljudsku glinu
živeo si u stalnom grču kao u snu lovio si himere
požudno si grizao vazduh i odmah povraćao
ništa nisi umeo ljudki nisu umeo čak ni da dišeš

Sad imaš mir Hamlete učinio si svoje
i imaš mir Ostalo nije ćutanje nego preostaje meni
izabrao si lakši deo efektan potez
ali šta je junačka smrt u poređenju s večnim bdenjem
s hladnom jabukom u ruci na visokoj stolici
s pogledom na mravinjak i brojčanik časovnika

Zbogom kneže čeka me projekat kanalizacije
i dekret o prostitutkama i prosjacima
moram takođe da izmislim bolji sistem zatvora
jer kao što si dobro zapazio Danska je zatvor
Odlazim svojim poslovima Noćas će se roditi
zvezda Hamlet Nikad se nećemo sresti
ono što posle mene ostane neće biti predmet tragedije
Nije nam dato ni da se pozdravljamo ni da se opraštamo živimo na arhipelazima
a ova voda ove reči – šta one mogu šta mogu neće

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

ZBIGNJEV HERBERT

Rođen je u Leopoliju, Poljska, 1924. godine. Pesnik, esejista, dramaturg; izdao je sledeće knjige poezije: „Žica svetlosti“, 1956, „Hermes, pas i zvezda“, 1957, „Studija predmeta“, 1961, „Natpis“, 1969, „Gospodin Kogito“, 1974. 1979. dobio je Petrarkinu nagradu za poeziju. Danas živi u Zapadnoj Nemačkoj. „Veselin Masleša“ je 1981. godine objavio izabrane stihove ovog pesnika pod naslovom „Tašto klasici“, u prevodu Petra Vujičića.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slika: Stranica nepoznatog rukopisa na kojoj je prikazan lavirint, 1611.

Zbignjev Herbert o Betovenu

Alois Kolb, Betoven, 1900.

Vele da je ogluveo – a to nije tačno
demoni njegova sluha trudili su se neumorno

a nikad u ušnim školjkama nije spavalo mrtvo jezero

otitis media potom acuta
učiniše da su se u slušnom aparatu
održavali piskavi tonovi zvižduci šištanja

šumovi tutnjave – drvena zvonjava u uznjihanoj šumi
crpeo je iz toga kako je umeo – visoke diskante violina
postavljene potmulim crnilom basova

popis njegovih bolesti strasti padova
jednako je bogat kao i spisak okončanih dela
tympano-labyrinthische sklerose verovatno lues

na kraju stiglo je ono što je moralo doći – velika otupelost
neme ruke kidaju crne kutije i strune
naduveni obrazi anđela urlaju tišinu

u detinjstvu tifus angina pectoris arterioskleroza
u Kavatini kvarteta opus 130
čuje se plitko disanje stegnuto srce gušenje

zapušten svadljiv rošava lica
pio je prekomereno i jevtino – pivo kočijaški šnaps
sušicom oslabljena jetra otkazala je igru

nema šta da se šali – poverioci su umrli
umrle i dragane – kuvarice i grofice
kneževi zaštitnici servisi porazbijani

on kao da još hoda pokušava da posudi novac
da nastavi da sublimira da uspostavi veze
ali mesec je mesec makar i bez sonate

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

ZBIGNJEV HERBERT

Rođen je u Leopoliju, Poljska, 1924. godine. Pesnik, esejista, dramaturg; izdao je sledeće knjige poezije: „Žica svetlosti“, 1956, „Hermes, pas i zvezda“, 1957, „Studija predmeta“, 1961, „Natpis“, 1969, „Gospodin Kogito“, 1974. 1979. dobio je Petrarkinu nagradu za poeziju. Danas živi u Zapadnoj Nemačkoj. „Veselin Masleša“ je 1981. godine objavio izabrane stihove ovog pesnika pod naslovom „Tašto klasici“, u prevodu Petra Vujičića.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slike: W. Strasser | Alois Kolb

Mit o Hironu

HIRON, mudri kentaur, sin Krona i Okeanide Filire. U vreme kada su Titani vladali Olimpom, Kron se približio Filiri, i to u vidu konja; drugi kažu da je ovaj lik uzeo na sebe u trenutku kad je boginja Reja iznenadila ljubavnike. Kasnije se pripovedalo da je Hiron, kao i ostali Kentauri, Iksionov i Nefelin sin.

Hiron je živeo u pećini na tesalskoj planini Pelionu. Kao najmudriji i najplemenitiji od svih kentaura, odlikovao se dobrotom, blagošću i pobožnošću, a neki su verovali i da je besmrtan. Hiron je bio vaspitač, zaštitnik i savetodavac mnogih grčkih junaka; posebno se starao o Peleju i njegovom sinu Ahilu, a odnegovao je i potpomogao mnoge smrtnike – Jasona, Akteona, Patrokla, Aristaja i Fenika, kao i besmrtnike – Asklepija, Apolona i Dionisa. Smrtnike je poučavao lovu, jahanju, svirci i lekarskoj veštini. Hiron je od Hermesa prihvatio tek rođenog Herakla i bio mu je vaspitač, učitelj i prijatelj. Kasnije, kad je progonio divlje kentaure, Herakle je slučajno ranio svog učitelja otrovnom strelom. Hiron, koji je bio kadar da izleči svaku ranu, nije mogao da isceli svoju; on se povukao u pećinu i, izmoren patnjama kojima nije bilo kraja, uputio je molbu Zevsku da umre umesto Prometeja. Otac bogova je uslišio njegovu molbu i tako je Hiron postao izbavitelj najvećeg dobrotvora ljudskog roda. Drugi pripovedaju da su bogovi preneli pravednog Hirona na nebo, u sazvežđe Kentaura ili Strelca.

Nimfa Hariklo rodila je Hironu sina Karista i kćerke Endeidu i Hipu ili Okiroju.

U likovnoj umetnosti Hiron je predstavljen kao i ostali kentauri, ali sa plemenitijim izrazom lica, kako preko ramena nosi lovinu. Na vazama je prikazan kao učesnik na Pelejevoj i Tetidinoj svadbi ili kako prihvata malog Ahila. U helenističko-rimskoj umetnosti često je prikazivan kao Ahilov učitelj.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

O kentaurima na blogu A . A . A

Mit o Evropi

1. 300BC

Zevsova miljenica, kći feničanskog kralja Agenora i Telefase ili Fenika i Perimede. Europa se često igrala na obali mora. Jednog dana, dok je brala cveće, privukla je na sebe Zevsovu pažnju. Otac bogova se strasno zaljubio u Europu i, da bi joj se približio, preobrazio se u belog bika, koji je odisao mirisom ruža i šafrana. Devojka je bez straha pristupila lepoj životinji i počela je nežno da je miluje, a zatim se, sa kotaricom cveća u rukama, popela na leđa krotke životinje. Tada je bik jurnuo u more sa svojim plenom i udaljio se od feničanske obale. U pratnji Posejdona, Amfitrite i Afrodite, kao i Nereida, koje su pevale svatovske pesme, Zevs je preneo Europu na ostrvo Krit. U Diktejskog pećini ili u Gortini Zevs se pod platanima sjedinio sa svojom miljenicom, koja mu je kasnije rodila tri sina – Minoja, Sarpedona i Radamanta. Da bi ovekovečio ovu ljubav, otac bogova je naredio da kritski platani nikad ne gube svoje lišće i da kao deo sveta kome pripada ostrvo Krit nosi ime njegove miljenice Europe. Drugi pripovedaju da se Zevs sjedinio sa Europom u jednoj beotskoj pećini i da joj je za čuvara postavio psa koji je kasnije bio vlasništvo Minoja i Prokride. Pred rastanak, Zevs je Europi dao dva dara: lovačko koplje koje uvek pogađa cilj i skupoceni nakit. Europa se kasnije udala za kralja Asteriona, koji je usvojio i njene sinove.

Na novcu kritskih gradova Europa je često predstavljana kako sedi u krošnji drveta. Za praznik Helotije, koji je na Kritu svetkovan u njenu čast, u povorci je nošen venac od mirte, u kome su se navodno nalazile Europine kosi.

Počevši od VI veka stare ere, Europa je često prikazivana u likovnoj umetnosti. Na metopi najstarijeg hrama u Selinuntu (sredina VI veka stare ere) i na metopi riznice Sikionaca u Delfima (oko 550. godine stare ere) prikazan je Zevs u vidu bika kako prenosi Evropu preko mora. Ista scena predstavljena je i na vazama iz VI i V veka. U Varaždinskim Toplicama i Šempetru otkrivene su reljefne predstave Europe na biku, koje su krasile nadgrobne spomenike uglednih porodica.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Reljef: Evropa na biku, Atika, 300. pne.

Godišnja doba i umetnost: Saj Tvombli

twombly_9-1993-4

Cy Twombly: Primavera, Estate, Autunno, Inverno 

Quattro Stagioni ili „Četri godišnja doba“ jeste ciklus od četri slike koje je umetnik započeo 1993, a završio ih 1995. godine. Bojom i potezom četkice, rastrzanim i drhtavim, kao distinktivnim obeležjima mnogih dela apstraktne umetnosti, slikar predočava četri doba godine, temu koja je česta u slikarstvu, književnosti i muzici.

Svakom dobu njegova umetnost, kaže izreka, a istu bismo mogli primeniti i na ovaj ciklus. Razlike između predočavanja četri godišnja doba Nikole Pusena, francuskog slikara 17. veka i Saj Tvomblija, američkog slikara sa boravištem u Italiji koji je stvarao u drugoj polovini 20. veka, svakako se razlikuju. Svakom dobu njegova umetnost, svakoj umetnosti njena sloboda.

„Der Zeit ihre Kunst. Der Kunst ihre Freiheit“
„Vremenu njegovu Umetnost. Umetnosti njenu slobodu.“

Ovi redovi ispisani su na jednoj od najpoznatijih kuća secesionističke arhitekture u Beču čiju je izgradnju finansirao Karl Vitgenštajn, otac poznatog filozofa, a projektovao Jozef Maria Olbrih.

Naizgled, ovi zahtevi zvuče kao odlomak iz jednog od mnogobrojnih umetničkih manifesta čiji su autori nastojali da daju legitimitet umetnosti koja se stvarala van konzervativnih i normativnih pravila akademske umetnosti.

Suština je da ova načela predočavaju jedan daleko složeniji problem koji se, pre svega, odnosi na estetiku odnosno polje filozofskog proučavanja pojava, naročito fenomena lepog.

Postoji li Lepo kao takvo, nezavisno od društvenih ili istorijskih previranja, moda i postulata akademija ili se, naprotiv, oblici koje umetnost podrazumeva u određenom istorijskom trenutku itekako odnose na odlike vremena u kome ona nastaju?

Šta je zlatni rez u vremenu, prekid na pravolinijskoj beskonačnosti koju umetnosti donosi Novo? Tradicija koju smo ponovo otkrili ili tradicija koju tek treba da stvorimo? U kakvoj su vezi tradicija, kao deo prošlosti – ali ne kao obožavanja pepela već prenošenje vatre – da parafraziram Gustava Malera, i pojedinac kao nosilac individualnog talenta koji prema toj istoj tradiciji postavlja svoj odnos i sistem vrednosti.

Ovo su pitanja na koja me podstiču ovakvi tematski ciklusi. Tema pripada tradiciji, krajnji rezultat je izrazito moderan. U obostranom odnosu, kada se na kraju delo posmatra i kada se u uzajamni odnos postave naslov i prikazano, ne vidim nikakvu koliziju, niti pad vrednosti, ni sa jedne ni sa druge strane.

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Tadeuš Ruževič

MOJA POEZIJA

Sa velikim nepoverenjem gledam na svoja pesnička ostvarenja. Sa velikim nepoverenjem ta dela slušam. Nisam mogao da shvatim da poezija postoji mada je ubijen čovek. Ubijen je onaj koji je dozvao u život poeziju, ugovoreni jezik koji treba da izražava ono što se ne da izraziti. Pravi pokretač, uzrok moga stvaranja bila je mržnja prema poeziji. Bunio sam se zbog toga što je preživela, što postoji i nakon „kraja sveta“. Ravnodušna. Božanstvena. Neprikosnovena u svojim zakonima, propisima, poetikama. Podozrivo gledam na ta ostvarenja. Sastavio sam ih iz preostataka reči koje su pretrajale, iz nezanimljivih slika, iz velikog smetlišta, iz velikog groblja.

Izgledalo mi je da sam prvi čovek koji je rekao: „dobar dan“, „voda“, „sunce izlazi“. Stvarao sam poeziju za preplašene i oslepljene. Učili smo da govorimo iz početka. Oni i ja.

Samo čovek očajan ili nihilista može opisivati pomoću biranih slika „lepotu“ dok pred našim očima umire istina.

Samo čovek očajan ili rezigniran opisuje cvetove višnje, pun mesec, paune u vrtu; silazi još jednom u hladni pakao estetike.

Ja sam vikao ili ćutao ne misleći o estetici.

Takav je izvor moje poezije i poetike.

Krik se ne mora učiti. A ćutanje dolazi posle krika kao smrt posle jurnjave života.

LAMENT

Vama se obraćam sveštenici
učitelji sudije umetnici
obućari lekari referenti
i tebi moj oče
Saslušajte me

Nisam mlad
neka vas vitkost moga tela
ne zavarava
ni nežna belina vrata
ni vedrina otvorenog čela
ni malje nad slatkom usnom
ni smeh anđeoski
ni korak gipki

Nisam mlad
neka vas moja nevinost
ne uzbuđuje
ni moja čistota
ni moja slabost
krhkost i jednostavnost
dvadeset mi je godina
ja sam ubica
ja sam oruđe
slepo kao mač
u ruci dželata
ubio sam čoveka
i crvenim prstima
milovao bele grudi žena

Unakažen nisam video
ni nebo ni ružu
pticu gnezdo drvo
svetog Franju
Ahila i Hektora
Punih šest godina
iz nozdrva je izbijalo isparenje krvi
ne verujem u pretvaranje vode u vino
ne verujem u oproštaj greha
ne verujem u vaskrsenje tela.

KAKO JE DOBRO

Kako je dobro Mogu da skupljam
jagode u šumi
mislio sam
nema šume i jagoda

Kako je dobro Mogu da ležim
u senci drveta
mislio sam drveće
ne daje više hlada

Kako je dobro S tobom sam
kako mi srce bije
mislio sam čovek
nema srca

USPOMENA PRVA

Ona spava pored njega
sve slabija
sve starija
bez oslonca u sebi
bez oslonca spolja
otkrivena cela
puna ožiljaka od uživanja
puna ožiljaka od rana
od ljubavi od dece

Gledajući je
on se seća detinjstva:
suseda što je hvatao pacove
u železnu klopku

dolazio je
s čeličnim šiljkom
i probijao pacove
ubod po ubod
pri izlazećem suncu

USPOMENA DRUGA

Jesen

Stajala je u prozoru
hladna modra oka
ruku pokrivenih
pegama od žuči
crvenih noktiju

Tvoj beli šeširić
koji ti je zbacio vetar
leti
kotrlja se stazom
između trnjina
ti trčiš za njim
smeješ se i cičiš

ti stalno trčiš
ja te hvatam u zagrljaj

ODREŠENE RUKE

Kada bi ona umrla
imao bih ruke odrešene

Šta je svezao onaj činovnik
u crnom iznošenom odelu
šta smo potpisali onog dana
u prisustvu dvaju svedoka
šta smo rekli
potvrdili
šta je rekao onaj činovnik

želim vam sreće

vrata su se zatvorila

kad bi ona umrla
imao bih ruke odrešene

U ŽURBI

Čitao je knjigu
bila je nedelja po podne
u malo poznatom gradu
u centralnoj Evropi

na drugoj polukugli
sada mračnoj
dvoje ljudi čekalo je
smrtnu presudu

negde daleko tutnjao je voz
u sobi je bilo vidno
moglo je da bude trinaest časova
osetio je
da mora da odluči
da mora nešto da učini
odmah
jer čekao je već dvadeset godina
znao je da mora da izabere
da je to poslednji trenutak
hteo je da se pokrene
ali nije mogao da se seti
o čemu se radi
zaboravljao je sve dublje

drugi ljudi se se kretali živo pored njega
rađali se i umirali u žurbi

MOŽE SE

Pamtim da su ranije
pesnici pisali „poeziju“
mogu se još pisati pesme
mnogo mnogo godina
a mogu se takođe raditi
mnoge druge stvari

NEPOZNATO PISMO

Ali Isus se sagnuo
i pisao prstom po zemlji
zatim se opet sagnuo
i pisao po zemlji

Majko tako su zaostali
i prosti da moram da pokazujem
čuda stvaram takve smešne
i nepotrebne stvari
ali ti ćeš shvatiti
i oprostićeš sinu
pretvaram vodu u vino
vaskrsavam mrtve
hodam po moru

oni su kao deca
treba im stalno
pokazivati nešto novo
zamisli

Kada su mu se približili
Matej Marko Luka Jovan
zaklonio je i izbrisao
slova
zanavek

ZA SRCE

Video sam
specijalistu kuvara
zavukao bi ruku
u njušku
i kroz dušnik
ugurao je u unutrašnjost
ovce
i tamo živo
hvatao srce
stiskao prste
na srcu
čupao srce
jednim trzajem
da
to je bio specijalista

KO JE PESNIK

pesnik je onaj koji pesme piše
i onaj koji pesme ne piše

pesnik je onaj koji kida okove
i onaj koji okove na sebe nameće

pesnik je onaj koji veruje
i onaj koji ne može da poveruje

pesnik je onaj koji je lagao
i onaj koga su slagali

pesnik je onaj koji je jeo iz ruke
i onaj koji je odsecao ruke

pesnik je onaj koji odlazi
i onaj koji ne može da ode

O IZVESNIM OSOBINAMA TAKOZVANE POEZIJE

Na primer

poezija gubi moć
već posle ponoći
malo zamora
menja je
da ju je nemoguće prepoznati
pretvara je u pregršt reči
lišenih života
u nešto monstruozno
kao cvet od papira
kao ljubav od mesa

poezija gubi vid
o ponoći
ili samo u podne
posle ručka

poezije nema
pri rođenju
i pri umiranju

nema poezije
u 22 časa
prvog marta 1961. godine

nema poezije
u čoveku hladnom
i nema poezije
u čoveku vatrenom

u mlakom
u mlakom može da živi
da se razvija

cedi se iz pukotine
iz mane

NACRT ZA SAVREMENU LJUBAVNU PESMU

A belinu je ipak
najbolje opisati sivilom
pticu kamenom
suncokrete
u decembru

ranije ljubavne pesme
bili su opisi tela
opisivali su ovo ili ono
na primer trepavice

a crvenilo je ipak
potrebno opisivati
sivilom sunce kišom
bulke u novembru
usta noću

najplastičniji
opis hleba je
opis gladi
ima u njemu
vlažna šupljikava sredina
topla utroba
suncokreti u noći
grudi trbuh butine Kibeline

izvorski
proziran opis
vode
jeste opis žeđi
pepela
pustinje
izaziva fatamorganu
oblaci i drveće ulaze
u ogledalo vode

Nedostatak glad
neprisutnost
tela
jeste opis ljubavi
to je savremena ljubavna pesma

USRED MNOGIH POSLOVA

Usred mnogih poslova
veoma hitnih
zaboravio sam
da treba i
umreti

Lakomislen
zanemarivao sam tu dužnost
ili sam je ispunjavao
nemarno

od sutra
sve će se izmeniti
počeću da umirem brižljivo
mudro optimistički
bez gubljenja vremena

SMEH

Kavez je bio tako dugo zatvoren
da se u njemu izlegla ptica
ptica je tako dugo ćutala
da se kavez otvorio
rđajući u tišini
tišina je tako dugo trajala
da se iza crnih šipki
razlegao smeh

Preveo sa poljskog Petar Vujučić

TADEUŠ RUŽEVIČ

Rođen je 1921. u Radomsku, Poljska. Studirao je ustoriju umetnosti na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Pisao je pripovetke i drame. Najpoznatije zbirke pesama su mu: „Nemir“, 1947, „Crvena rukavica“, 1948, „Pet poema“, 1950, „Vreme koje ide“, 1951, „Pesme i slike“, 1952, „Ravnica“, 1954, i mnoge druge. Prevođen je na sve velike svetske jezike i smatra se najmlađim poljskim klasikom. Posle desetogodišnje pauze objavio je knjigu pesama „Traumatska priča“, 1979. Kod nas mu je „Nolit“ objavio izabranu poeziju pod naslovom „Nemir“, u prevodu Petra Vujičića, 1970.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slike : Miguel Laino

Tadeuš Ruževič o Pazoliniju

UCMEKAN

Ucmekan
daskom
na smetlištu Pjer Paolo
pokušava da ustane iz mrtvih
vuče se
na sunce leti
u stisnutim rukama
ljudsko krvavo nosi
splovilo kao ptiče
u gnezdu
pred presto Gospoda

i zemlja
ona azurnoplava
nezemaljski lepa
u praskozorju jutra

crni prišt u krilu
mlečnog puta
pljuje krv i spermu

baš si ti Pjer Paolo
rekao

„Čovek vidi izdaleka čoveka
koji ubija drugog čoveka
Svedok je delanja,
distancira se od njega… „

neki čovek
video je izdaleka
drugog čoveka
koji je ubijao tebe
La Terra vista dalla Luna
Il porcile
staja
jedva operušeni klinac
žutokljunac
giovine di primo pele
pekarčić sa vatrenim očima
pekarice Fornarine
tako je zategao guzove
obraze
debelo crevo raja
amorino
u staji
još nedorastao za konopac
za smrtnu presudu
koji jede govno sveta
jedan od junaka
Sala ili 120 dana Sodome
stvoren po liku
i podobiju Boga
s njuškom do neba
Pjer Paolo čeka
na strašni sud

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

TADEUŠ RUŽEVIČ

Rođen je 1921. u Radomsku, Poljska. Studirao je ustoriju umetnosti na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Pisao je pripovetke i drame. Najpoznatije zbirke pesama su mu: „Nemir“, 1947, „Crvena rukavica“, 1948, „Pet poema“, 1950, „Vreme koje ide“, 1951, „Pesme i slike“, 1952, „Ravnica“, 1954, i mnoge druge. Prevođen je na sve velike svetske jezike i smatra se najmlađim poljskim klasikom. Posle desetogodišnje pauze objavio je knjigu pesama „Traumatska priča“, 1979. Kod nas mu je „Nolit“ objavio izabranu poeziju pod naslovom „Nemir“, u prevodu Petra Vujičića, 1970.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slika: Miguel Laino

Rolan Bart: „Arčimboldo ili retoričar i čarobnjak“

Zvanično, Arčimboldo je bio Maksimilijanov portretista. Ipak, njegova delatnost je umnogome prevazilazila slikarstvo: sastavljao je grbove, ambleme za vojvodstva, kartone za vitraže, tapiserije, ukrašavao je ormare od orgulja, čak je i smislio kolorometrijsku metodu muzičke transkripcije po kojoj se „melodija mogla prikazati malim mrljama boje po papiru“; ali pre svega, bio je zabavljač prinčeva, lakrdijaš: priređivao je i predstavljao zabave, izmislio je karusele (giostre). Njegove kompozitne glave, koje je slikao dvadeset pet godina na dvoru nemačkih careva, imale su funkciju salonske razonode. U detinjstvu smo se igrali „Porodice“: svaki igrač, sa ilustrovanim kartama u rukama, morao je od suigrača da traži figure porodice koju je trebalo da sastavi, i to svaku ponaosob: Mesar, Mesarka, njihov sin, ćerka, pas, itd.; pred jednom od Arčimboldovih kompozitnih glava, ja sam na isti način pozvan da rekonstituišem porodicu Zime; od jednog tražim panj, od drugog bršljan, pečurku, limun, asuru, sve dok mi se pred pogledom ne ukaže čitava zimska tema, čitava „porodica“ proizvoda mrtvog doba. Ili se pak to, sa Arčimboldom, igramo igre koja se zove „kineski portret“: neko izađe iz sobe, a ostali biraju lik kojeg će morati da pogodi, a kad se ispitanik vrati, mora da reši zagonetku strpljivom igrom metafora i metonimija: Da je to obraz, šta bi bilo? – Kruška. – A da je okovratnik? – Klasje zrelog žita. – A da je oko? – Trešnja. – Znam: u pitanju je Leto. Nastavite sa čitanjem

Rečnik simbola: Alhemija

The alchemist who has achieved illumination from Alchemy The Golden Art by Andrea de Pascalis

Alhemija je umetnost transmutacije (pretvaranja) metala u zlato. Ali pravi cilj alhemije zapravo nije bio proizvodnja kovanog zlata za upotrebu, ili, kao u Kini, pitkog zlata, napitka kojim bi se postigao dug telesni život. Alhemija ni u jednoj svojoj fazi nije preteča hemije, nego simbolička operacija.

Verovali su, kaže jedan stari kineski tekst, da je reč o pravljenju zlata od kamena, zar to nije besmisleno? Operacija je moguća, odgovara Guru Nagarjuna, delovanjem duha, ali to delovanje nikad ne može biti samo sebi svrha. Zlato je besmrtnost, kažu vedski tekstovi. A tome teži jedina istinska ransmutacija: ona koja se odnosi na čovekovu individualnost. Liu Ksiang kaže da je za neuspeh u dobijanju zlata kriva greška u duhovnoj pripremi. Li Šao Jun ne očekuje uspeh bez nebeskog posredovanja; dobijanje zlata povezuje sa traganjem za Ostrvom besmrtnih. Kinezi su kasnijom polarizacijom pojmova odvojili unutrašnju alhemiju od spoljašnje alhemije kja je samo simbol prve, a na Zapadu njenu simboliku jasno iznosi Angelus Silesius: Olovo se menja u zlato, slučajnost nestaje kad se ja sa Bogom menjam po Bogu u Boga, i dodaje da se u najčistije zlato menja srce; Hrist ili milost Božija jesu tinktura.

Pa ipak, opštije uzevši, alhemijski simbolizam pripada kosmološkom planu. Dve faze: koagulacija i solucija (zgrušavanje i otapanje) odgovaraju fazama univerzalnog ritma kakve su udisanje-izdisanje. Smatra se da je alhemija proširenje i ubrzanje prirodnog nastajanja, u pravom smislu reči seksualni čin koji sumpor izvodi na živi, a ona stvara rude u zemljinoj utrobi; ali se pri tom odigrava i transmutacija: zemlja je posuda z atopljenje u kojoj rude polako dozrevaju, gde bronza postaje zlato. Alhemičarska peć ima, uostalom, isti oblik kakav imaju planina Kunlun, centar sveta i tikvica, slika sveta. Bavljenje alhemijom omogućava da u sebi otkrijemo prostor identičnog oblika: pežinu srca. Jaje mudrosti je, uostalom, zatvoreno u posudi za topljenje, kao što je jaje sveta ili zlatni zametak zatvoren u kosmičkoj pećini. Topljenje sastojaka u posudi za topljenje, i u Kini, i na Zapadu simbolizuje povratak na prvobitno nepostojanje razlika, a izražava se kao povratak u matericu, u embrionalno stanje.

Elementi Velikog dela na Zapadu su sumpor i živa, vatra i voda, aktivnost i pasivnost, nebeski i zemaljski uticaji čija ravnoteža stvara so. U unutrašnjoj alhemiji taoista, koji su očigledno mnogo toga preuzeli od tantrizma, to su dah i bitak, kao i vatra i voda (Vatra Duha, Semena Voda, kaže Rasprava i zlatnom cvetu).

Bitne etape Velikog dela su belo delo i crveno delo koje prema zapadnom hermetizmu odgovaraju malim arkanama i velikim arkanama; ali isto tako i rascvetavanju kineskog zlatnog cveta i izlasku iz zametka, postizanju stanja pravog čoveka i transcedentalnog čoveka: Prvobitnog čoveka i Univerzalnog čoveka, stoji u islamskom ezoterizmu, gde ovog drugog označava Crveni sumpor. Reč je, zapravo, o: dostizanju centra sveta ili rajskog stanja; izlasku iz kosmosa duž zemljine ose; o dostizanju nadljudskih stanja.

Sa druge tačke gledišta, alhemija je simbol čovekove evolucije iz stanja u kojem prevladava materija u duhovno stanje: pretvoriti metale u zlato, isto je što i čoveka pretvoriti u čisti duh. Alhemija podrazumeva spoznaju materije, ali više u smislu poznavanja, nego nauke. Najčešće se primenjuje na metale, sledeći jednu od onih simboličkih fizika koje su naučnike najviše zbunjivale. Materijalna alhemija i duhovna alhemija pretpostavljaju poznavanje načela tradicionalnog poretka i počivaju mnogo više na teoriji proporcija i odnosa, nego na pravoj fizičko-hemijskoj, biološkoj ili filozofskoj analizi međusobno povezanih elemenata. Jezik i logika u alhemiji imaju simboličku prirodu.

Poznata Smaragdna ploča jednim od najhermetičnijih stilova izražava prvobitne alhemijske aksiome. A oni se mogu ovako sažeti: Sve se suprotnosti određuju prema osnovnoj suprotnosti muško-žensko: Veliko Delo je spajanje muškog elementa, sumpora, sa ženskim elementom, živom. Svi autori gomilaju poređenja pozajmljena iz jezika sjedinjenja i razmnožavanja. Ali to nije svođenje na seksologiju koja spoznaji služi samo kao simboličko uporište.

Jedan od najzanimljivijih alhemijskih postupaka je u srednjem veku nazvan Kraljevska veština, a opisao ga je Serž Iten (Sergej Hutin). Polazeći od ideje o propadanju prirodnih bića, Najviše Veliko Delo (Mistično Delo, Put Apsolutnog, Feniksovo Delo) bilo je vraćanje prvobitnog dostojanstva čoveku. Pronaći kamen mudrosti znači otkriti Apsolutno, znači posedovati savršenu spoznaju (gnozu). Kraljevski put trebalo je da vodi u mistični život u kojem bi čovek, odstranivši korene greha, postao plemenit, blag, pobožan, verovao u Boga i bojao ga se.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik Simbola, preveli Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Stylos, IP Kiša, Novi Sad, 2009.

Slika: Andrea de Pascalis, Alhemičar koji je dosegao prosvetljenje

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Adam Zagajevski

puczel_81

DUGA POPODNEVA

Bila su to duga popodneva, kada me je napuštala poezija.
Strpljivo plovila reka, gurajući ka moru lenje barke.
Bila su to duga popodneva, obala slonovače.
Senke ležale u ulicama, izlozi puni ponosnih manekena,
koji su mi izazivački, smelo gledali u oči.

Iz gimnazija izlazili profesori praznih lica,
kao da ih je Homer pobedio, ponizio, pobio.
Večernje novine donosile uznemirujuće vesti,
ali se ništa nije menjalo, niko nije ubrzavao korak.
Na prozorima nije bilo nikog, nije bilo tebe,
čak su se kaluđerice pravile da se stide života.

Bila su to duga popodneva, kada je nestajala poezija,
a ja ostajao sam s nerazumljivim molohom grada,
kao siroti putnik pred Gar di Nord
s preteškim koferom, vezanim kanapom,
na koji pada crna kiša, crna kiša septembra.

O, reci kako se izlečiti od ironije, od pogleda
koji vidi, ali ne proniče; reci, kako se izlečiti
od ćutnje.

GRAD, U KOME BIH HTEO DA ŽIVIM

Taj grad je tih u suton,
kada se iz onemoćalosti bude blede zvezde,
i u podne bučni glasovi
ambicioznih filozofa i trgovaca
koji su sa Istoka doneli baršun.
U njemu gore vatre
a ne lomače razgovora.
Stare crkve i kamenje obraslo mahovinom
davne molitve u njemu su kao balast,
kao kosmičke rakete.
To je pravedan grad,
u kome ne kažnjavaju strance,
grad brzog pamćenja
i sporog zaboravljanja,
koji toleriše pesnike i prorocima oprašta
nemanje smisla za humor.
Ovaj grad je sagrađen
prema Šopenovim preludijumima,
preuzevši od njih samo tugu i radost.
Omanji brežuljci okružuju ga
poput širokog prstena; tamo rastu
poljski jasenovi i vitke topole,
sudije naroda drveća.
Brza reka koja teče kroz centar,
danju i noću šapuće
nerazumljive pozdrave
od izvora, od planina, od plavetnila.

MISTIKA ZA POČETNIKE

Dan je bio lagodan, svetlost blaga.
Onaj Nemac na terasi kafane
na kolenima držao omanju knjigu.
Uspeo sam da vidim njen naslov:
„Mistika za početnike“.
Odmah sam svatio da laste,
koje su prodorno pištale
patroliraju ulice Montepulćana,
i tihi razgovori uzdržanih putnika
iz Istočne Evrope zvane Srednja,
i bele čaplje koje stoje – juče, prekjuče? –
na pirinčanim poljima kao kaluđerice,
i sumrak, lagan i sistematičan,
koji briše konture srednjovekovnih kuća,
i drveta maslina na omanjim brežuljcima,
prepuštena vetrovima i požarima,
i glava „Nepoznate princeze“,
koju sam video i divio joj se u Luvru,
i vitraži u crkvama kao krila leptirova
posuta cvetnim polenom,
i mali slavujak koji je uvežbavao recitaciju
kraj same autostrade,
i putovanja, sva putovanja,
da su samo bila mistika za početnike,
početni kurs, prolegomena
za ispit odložen
za kasnije.
Umro Gombrovič; Amerikanci šetali po Mesecu,
skačući oprezno kao da se boje da će se raspasti.

Erbarme dich, mein Gott, pevala je jedna Crnkinja

u jednoj crkvi.
Leto je bilo vrelo, voda u jezerima topla i slatka.
Trajao hladni rat. Rusi okupirali Prag.
Baš te godine sreli smo se prvi put.
Samo je trava, žuta i umorna, bila besmrtna.
Umro Gombrovič. Amerikanci šetali po Mesecu.
Vreme, smiluj se. Propasti, smiluj se.

AUTOPORTRET

Između kompjutera, olovke i pisaće mašine
prolazi mi pola dana. Jednom će to biti pola veka.
Živim u stranim gradovima i ponekad razgovaram
sa stranim ljudima, o stvarima koje su mi strane.
Slušam muziku: Baha, Malera, Šopena, Šostakoviča.
U muzici nalazim snagu, slabost i bol, tri stihije.
Četvrta nema imena.
Čitam pesnike, žive i mrtve, od njih učim
istrajnost, veru i ponos. Pokušavam da razumem
velike filozofe – najčešće uspevam
da shvatim samo mrvice njihovih dragocenih misli.
Volim dugo da šetam pariskim ulicama
i posmatram svoje bližnje, oživljene zavišću,
požudom ili gnevom i srebrn novac
koji prelazi iz ruke u ruku i lagano gubi
svoj okrugli oblik (otire se carev profil).
Odmah pored raste drveće, ne izražavajući ništa,
ako se ne uzme u obzir zeleno, ravnodušno savršenstvo.
Poljima hodaju crne ptice, koje neprestano
nešto čekaju, strpljive poput španskih udovica.
Nisam više mlad, ali još uvek ima starijih od mene.
Volim dubok san, kad me nema,
i brzu vožnju biciklom seoskim puteljkom, kada topole i
kuće nestaju ka kumulusi na vedrom nebu.
Ponekad mi se obraćaju slike u muzejima
i naglo iščezava ironija.
Obožavam da posmatram lice svoje žene.
Jednom sedmično, u nedelju, telefoniram ocu.
Svake druge sedmice nalazim se sa prijateljima,
tako jedni drugima ostajemo verni.
Moja zemlja oslobodila se jednog zla. Hteo bih
da posle toga usledi još jedno oslobađanje.
Mogu li u tome pomoći? Ne znam.
Istina, nisam dete mora,
kako je za sebe napisao Antonio Maćado,
već dete vazduha, metvice i violončela,
i svi putevi visokog društva
ne ukrštaju se sa stazama života, koji zasad
pripada meni.

BRZI STIH

Slušao sam gregorijansko pevanje,
u autu koji je jurio,
autostradom, u Francuskoj.
Drveće je žurilo. Glasovi monaha
slavili nevidljivog Gospoda
(u osvit, u ledenoj kapeli).
Domine, exaudi orationem meam,
molili su se muški glasovi tako spokojno
kao da spasenje raste u vrtu.
Kuda sam putovao? Gde se sakrilo sunce?
Moj život je ležao podeljen
s obe strane puta, krhak kao papir mape.
Zajedno sa slatkim monasima
ciljao sam prema oblacima, plavim,
teškim i nepronicljivim,
prema budućnosti, provaliji
koja guta tvrde suze grada.
Daleko od svitanja. Daleko od kuće.
Umesto zidova – tanak lim.
Umesto benja bekstvo.
Umesto zaborava putovanje.
Umesto himne – brzi stih.
Preda mnom
jurila je mala, umorna zvezda
i prsijavao asfalt puta,
pokazjući gde je zemlja,
gde se sakrila britva horizonta,
a gde crni pauk večeri.
i noć, udovica tolikih maštanja.

Prevela sa poljskog Biserka Rajčić

Izvor: Časopis „Poezija“, godina II, broj 5, mart 1997.

Slika: Jarek Puczel