Žan-Pjer Bajar o lavirintima

Ikar: Prošao sam sve putove logike. Umoran sam već od lutanja vodoravnom (pokošenom, golom) pustolinom. Gmižem, a htio bih uzleteti. – Andre Žid, „Tezej“

U nastavku sledi odlomak iz teksta „Inicijatički hodnik: podzemni lavirint“ koji je napisao Žan-Pjer Bajar. On u osnovnim crtama dobro objašnjava jednu od mogućih simboličkih funkcija lavirinta.

Ako mi, kao i Rene Genon, smatramo da posvećenje (inicijacija) predstavlja delotvorno i neprekidno prenošenje znanja, obučavanje putem inicijatičkog lanca vodi novoobraćenika (neofita) od spoljnog sveta ka unutrašnjosti, od vrata tajnog hrama, do utvrđene i nepomerljive tačke. To nas navodi na ideju o svojevrsnom putu. No, prosvetljenje ostaje lično dobro i malobrojni su kandidati koji dospeju u vrhovno središte. To znači da hodnik koji vodi cilju nije pravolinijski; on stalno krivuda i taman kada čovek pomisli da će stići do cilja, hodnik se naprasno udaljava od žuđenog mesta. Inicijatička iskušavanja omogućavaju da mladić uzastopno prođe kroz razne etape radi preporoda sopstvenog bića. Za vreme tih simboličnih ili potencijalnih putovanja, povremeno izgleda da je novoobraćenik zalutao; međutim, oni koji ga posvećuju u tajnu bdiju, tako da on neprestano, čak i nesvesno, biva vraćen na pravi put.

Rene Genon je ovu temu ispitao u tekstu Pećina i lavirint. Pećina je mesto posvećenja, a put koji do njega vodi za novoobraćenika postaje mračan hodnik, pun neshvatljivih krivudanja. No, kako taj put izgleda dug, pun zamki, on omogućava ponovni hod istim putem, a ipak je nemoguće vratiti se natrag. On vodi do tajnog hrama, duhovnog središta, u kome treba da se dogodi „drugo rođenje“. Do potpunog ostvarenja može doći tek kada biće, došavši iz spoljnog sveta, iz kružnice, dospe u središnu tačku; ono tada izmiče cikličnom toku događaja.

U istom članku Rene Genon traga i za etimologijom reči lavirint. On tu otkriva labrys, ili dvostranu kritsku sekiru ali takođe pominje da bi ova reč mogla poticati od lapis, što znači kamen. Gledajući iz tog ugla, postaje nam jasno da kritski lavirint odgovara našoj definiciji. Po Pliniju, jedna vijugava, krivudava, podzemna staza završavala se središnom odajom u koju je Dedal, po naredbi Minoja, zatvorio Minotaura. Tezej je uspeo da ubije tu mitsku životinju samo zahvaljujući Arijadninom saučesništvu. Pre Tezeja se neke neoprezne osobe, nedorasle posvećenju u tajnu, nisu vratile sa tog podzemnog putovanja. Sam Tezej iz tog iskušavanja izlazi jači no što je bio, budući da je uspeo da pobedi jednu skrivenu silu; sve potrage predstavljaju isto traganje pošto s onu stranu fizičkog podviga ostaje neka duhovna misao. Sam minotaur manje predstavlja čudovište a više neophodnu etapu posvećenja, i vredelo bi razraditi alegorije o njemu. Taj bog, pola čovek, pola bik, mora biti raskomadan da bi nas njegova krv preporodila. Tu se ponovo srećemo sa kultom tauromahije.

Citat: Žan-Pjer Bajar, „Inicijatički hodnik: podzemni lavirint“, prevela Ana Moralić, u Delo, godina XXVII, broj 1-2, januar-februar 1981.

Slika: Bartolomeo Veneto, Portret Venecijanca, 1510.

Iz knjige Hermana Kerna o lavirintima

Nedavno sam posetila Ritman biblioteku u Amsterdamu gde sam među izloženom kolekcijom knjiga pronašla i ovu. Kako su lavirinti, podjednako arhitektonski i simbolički, jedna od mojih omiljenih građevina, a mit o Dedalu i Ikaru, o homo faberu i stradajućem idealisti, jedan od najintrigantnijih odlučila sam da fotografišem neke od stranica verovatno najrelevantnije knjige na ovu temu.

Lavirinti, iako prvenstveno zamišljeni kao arhitektonski objekti, najmanje su nam ostali u toj formi. Pre svega, oni su deo mita, nesvesno u čijem je središtu Minotaur, čudovište sa glavom bika i telom čoveka (na nekim primerima u središtu je kentaur). Lavirinte pronalazimo iscrtane u manuskriptima, kao podne mozaike nekih antičkih hramova, kao i u formi rukopisa koji je predstavljen kao lavirint zarad težeg dešivrovanja sadržaja.

Slike: Hermann Kern: Labyrinthe. Erscheinungsformen und Deutungen. 5000 Jahre Gegenwart eines Urbilds. 4., unveränderte Auflage. Prestel, München 1999, (Erstausgabe 1982).

* Za bolji pregled kliknite na fotografiju i pojaviće se u većoj rezoluciji.

O Dedalu i Ikaru na blogu A . A . A

O lavirintima na blogu A . A . A

WP_20140923_016WP_20140923_018WP_20140923_019WP_20140923_020WP_20140923_021WP_20140923_022

Ernst Pinjon Ernst: „Ekstaze“

Francuski umetnik Ernest Pignon Ernest pre nekoliko godina imao je izložbu crteža u beogradskoj galeriji Haos kojoj sam prisustvovala i od tada počinje moje interesovanje za ovog umetnika.

Prvo delo posredstvom koga želim da ga predstavim jeste instalacija „Ekstaze“ koja je postavljena 2008. godine u katedrali Saint Charles u Avinjonu, a neki od crteža koji pripadaju tom projektu našli su se kasnije i u galeriji Haos.

U baroknom prostoru Pinjon izlaže sedam crteža svetaca u ekstazi. Kombinacijom prostora, ctreža i načina na koji su isti izloženi, umetnik stvara jedinstven utisak, opčinjavajuć, baš kao i što je sam čin religiozne ekstaze.

Ijan Vat: „Renesansni individualizam i protivreformacija“

I BELEŠKA O INDIVIDUALIZMU

Termini individua i individualnost izvedeni su iz latinskog individuus, što znači „nepodeljen“ ili „nedeljiv“. U engleski su stigli preko srednjevekovnog francuskog i po svoj prilici su najpre korišćeni u ranom XVII veku. Oksfordski rečnik engleskog jezika pod odrednicom individualno, koje definiše kao „ono što je svojstveno pojedinačnom ljudskom biću“, citira Frensisa Bejkona: „A kad se tiče ponašanja učenog čoveka, to je lična i individualna stvar.“[1]

Prva važna rasprava o pojmovima koje podrazumevaju termini individua i individualnost pojavljuje se u još uvek klasičnoj studiji Jakoba Burkharta Die Kultur der Renaissance in Italien (Kultura renesanse u Italiji, 1860).[2] U žiži drugih šest delova te knjige, pod naslovom Razvoj individue, nalazi se suprotnost između pripadnika ranijih društava, s jedne strane, i do tada nepoznatog cvetanja „slobodne ličnosti“ u renesansnoj Italiji, naročito u Firenci, s druge strane. Pre renesanse, smatra Burkhart, čovek je „sebe samog spoznavao samo kao rasu, narod, stranku, korporaciju, porodicu ili u bilo kojem drugom obliku općenosti“.[3] Upravo se u Italiji desilo da se „ta koprena raspršila i probudilo se objektivno promatranje i postupanje sa državom, kao i uopće sa svima stvarima ovoga svijeta. Uz to se podiže punom snagom subjektivno – čovjek postaje duhovni individuum i spoznaje se sam kao takav.[4] Argumenti kojima Burkhart ovde podupire svoje tvrdnje svakako su podložni primedbama u svetlu potonjih istraživanja, ali je njegova teorija, u kontekstu knjige kao celine, obilno potkrepljena. On iznosi da su u Italiji i despotske države i republike podsticale ličnu želju za izvrsnošću u širokom rasponu estetskih i naučnih oblasti, te da su isto tako pothranjivale i novo pridavanje važnosti vrednostima privatnog života. Leon Batisata Alberti je, na primer, bio veliki arhitekta, muzičar, matematičar i pronalazač; pisao je romane i pesme na latinskom – da ne pominjemo posmrtni govor njegovom psu – a napisao je i Tratto del governo della famiglia. Mnogi drugi – Dante, Petrarka, Pjetro Aretino, Leonardo da Vinči – podjednako su težili ka slavi samoobrazovanja da bi dostigli univerzalnost čoveka vičnog svim umetnostima i naukama.[5] Svi oni su, naravno, bili aristokratskog porekla; ali malo je društava, ako ih uopšte ima, koja su stvorila tako mnogo ljudi ostvarenih u svom uverenju da je samousavršavanje vrhunski ljudski cilj, i to sa uspehom i u tako velikoj meri. Nastavite sa čitanjem

O tri engleska gotik romana

Ova objava donosi dva znanja: jedno je profesora Džona Bovena o ključnim motivima gotik žanra, izloženog kroz priloženi video, kratak uvod o fenomenu književnosti nastale u 18. veku; drugo je profesora Džona Mulana koje je izloženo u pisanom obliku. Odlomci priloženi u nastavku objave, kao i fotografije prvih izdanja knjiga, preuzete su sa sajta British Library i nalaze se u okviru članka The Origins of the Gothic koji je napisao profesor Džon Mulan.

Odlomci na engleskom jeziku deo su pomenutog teksta i ukratko opisuju neke od osnovnih odlika prvih gotskih romana koji su se pojavili u Engleskoj sredinom 18. veka. U pitanju su dela „Zamak Otranto“ Horasa Volpola, „Misterije Udolfa“ En Redklif i „Monah“ Metju Luisa. U Mulanovom tekstu pominju se i drugi romani koji pripadaju tradiciji gotskog žanra poput dela „Northangerska opatija Džejn Ostin, „Frankenštajn“ Meri Šeli, „Orkanski visovi“ Emili Bronte, kao i kasnije napisanim knjigama – „Velika očekivanja“ Čarlsa Dikensa, „Drakula“ Brema Stokera ili „Doktor Džekil i mister Hajd“ R. L. Stivensona.

Generally regarded as the first Gothic novel, The Castle of Otranto was first published in 1764. Its author is Horace Walpole (1717-97), but it purports to be a translation of a work printed in Naples in 1529 and newly discovered in the library of ‘an ancient Catholic family in the north of England’. The novel relates the history of Manfred, the prince of Otranto, who is keen to secure the castle for his descendants in the face of a mysterious curse. At the beginning of the work Manfred’s son, Conrad, is crushed to death by an enormous helmet on the morning of his wedding to the beautiful princess Isabella. Faced with the extinction of his line, Manfred vows to divorce his wife and marry the terrified Isabella himself. The novel had a major effect on the reading public throughout Europe, with the poet Thomas Gray commenting to Walpole that it made ‘some of us cry a little, and all in general afraid to go to bed o’nights.’

The Mysteries of Udolpho is a Gothic novel by Ann Radcliffe, published in 1794. It was one of the most popular novels of the late 18th and early 19th centuries. It was then and continues to be widely regarded as a key text in the development of the Gothic genre.

The Mysteries of Udolpho is set in France and Italy in the late 16th century. The main character is Emily St. Aubert, a beautiful and virtuous young woman. When her father dies, the orphaned Emily goes to live with her aunt. Her aunt’s husband, an Italian nobleman called Montoni, tries to force Emily to marry his friend. Montoni is a typical Gothic villain. He is violent and cruel to his wife and Emily, and locks them in his castle. Eventually Emily escapes, and the novel ends happily with Emily’s marriage to the man she loves.

Like other Gothic novels, The Mysteries of Udolphocontains ruined castles, beautiful countryside, a virtuous heroine and a villain. There are a number of strange occurrences in the novel which seem to be supernatural, but which are revealed to have rational explanations. This too is a common theme in Gothic novels, although other examples of the genre (such as Horace Walpole’s The Castle of Otranto and Matthew Lewis’s The Monk) do feature the genuinely supernatural.

Matthew Lewis’s novel The Monk (1796) marked a turning point in the history of Gothic literature. With its emphasis firmly on the horrific and the shocking, the book moved Gothic away from the gentle terrors of earlier authors such as Horace Walpole and, instead, confronted readers with an onslaught of horror in the form of spectral bleeding nuns, mob violence, murder, sorcery and incest. Unsurprisingly the book met with outrage and condemnation from critics. Equally unsurprisingly it was hugely popular with the public.

With its twin themes of erotic obsession and the corrupting influence of power, The Monk deals with important issues and contains moments of impressive psychological insight. At heart, however, it remains a morality tale about one man’s fall from grace through greed, pride and lust.

Izvor: British Library

Gotski roman na blogu A . A . A

O gotskim romanima i Hičkokovom filmu „Rebeka“

   

Engleska spisateljica Dafne di Morije 1938. godine objavila je svoj najuspešniji roman „Rebeka“ koji je Alfred Hičkok već 1940. ekranizovao. Svojim slikama, scenarijom i postupcima film polazi od knjige nadograđujući na postojeći narativ podjednako tradiciju engleskog gotskog romana koliko i specifičnu hičkokovsku atmosferu čija je glavna odlika suspence – reč koja je u ovom kontekstu prestala i da se prevodi.

Engleska tradicija gotskih romana poznata je još od Horasa Volpola i En Redklif. „Zamak Otranto“, najpoznatije Volpolovo delo, objavljeno je prvi put 1764, iste godine kada je Redklifova rođena. En Redklif napisala je ukupno šest romana The Castles of Athlin and Dunbayne, Gaston de Blondeville, The Italian, The Mysteries of Udolpho, The Romance of the Forest, A Sicilian Romance. Volpolova dela kamen temeljac su gotskog i horor žanra na koji se kasnije Redklifova nadovezala. Osim nje, vredi pomenuti i sestre Bronte kao spisateljice koje su kroz svoje romane afirmisale određene elemente ovog žanra.

Kao što se po samim naslovima može zaključiti jedna od bitnijih odlika gotskog žanra jesu izmešteni prostori koju upućuju na davninu i daljinu, povratak srednjem „maračnom“ veku koji su preromantičari obožavali da idealizuju kroz arhitekturu i viteške priče. Shodno tome, većina radnji gotskih romana dešava se u udaljenim, napuštenim, ruiniranim građevinama čiji hodnici i krila kriju mračne tajne, aveti koje prolazniku kroz iskričavi plamen sveće poručuju da tajne njihove smrti tek treba razotkriti. Naravno, preterivanja i sentimentalnost dozvoljeni su i, takođe, čine još jednu bitnu odliku žanra. No, najpoznatija je zapravo sama forma. Gotik žanr retko u literaturi pronalazi svoj oblik van forme romana. To mu je isprva I davalo status u okviru određene literarne tradicije.

Roman je kao forma tokom duge evropske literarne tradicije nailazio na snažne otpore. Sve što je bilo van stiha nije bilo delo koje je stvorio poeta doctus, učeni pesnik koji sledi pravila akademije koja ih je nametala oslanjajući se na antičke rimske poetičare Horacija i Kvintilijana i, naravno, pre njih grčkog filozofa Aristotela. Roman je kao forma postojao u antici ali tek pisci poput Servantesa ili, kasnije, Defoa svojim delom ustoličiće roman kao oblik u koji je ukalupljen sadržaj relevantnog značenja. Danas stvari stoje potpuno drugačije i osim romana, sve druge forme su poprilično marginalizovane i daleko ređe.

Ovaj osvrt bio je neophodan jer je sam Hičkok često koristio narative petparačkih romana kako bi kroz naizgled beznačajnu radnju i opšta mesta kojima se svaka žanrovska literatura obilato koristi stvorio delo daleko ozbiljnijih estetskih, idejnih i kulturoloških implikacija. Kasnije će isti režiser koristiti drugo delo iste autorke i snimiti svoj verovatno najpoznatiji film, a moj omiljeni u njegovom opusu – „Ptice“.

Patetika i retorika nalik onima uočljivim u sapunicama prisutna je u filmu o kome govorimo. Glavna junakinja, stidljiva, neiskusna i tek nedavno udata za starijeg gospodina, čija je nedavno preminula supruga Rebeka, za sebe kaže:

The moment of crisis had come, and I must face it. My old fears, my diffidence, my shyness, my hopeless sense of inferiority, must be conquered now and thrust aside. If I failed now I should fail forever.

Njena izjava podstaknuta je neobičnim ponašanjem „dvorske dame“ prethodne supruge, Rebeke, starije žene rigidnog stava. Rebeka je mrtva ali sveprisutna u ogromnom zamku u kome se radnja odvija. Njen portret, soba, nameštaj, sve je i dalje netaknuto i evocira njeno prisustvo, uticaj i značaj koji je imala. Sadašnja supruga je nešto sasvim drugo, no kroz procese neobičnih događaja, a naročito kroz suočavanja sa Rebekinom ličnom služavkom, stvari poprimaju sasvim drugačiji obrt i rasplet.

Gotski žanr se, podjednako kroz literaturu i film, održava i danas pa je pominjanje Alfreda Hičkoka – jednog od najboljih filmskih primera – još jedan od načina i mali doprinos sa moje strane. Ovo je omaž filmu koji sam nebrojeno puta gledala u detinjstvu, a Rebeka je jedna od prvih fikcionalnih junakinja koja me je potpuno opčinila, osoba koja se nijednom ne pojavljuje u filmu, duh, avet, fikcija unutar fikcije, a stvarnija od svih junaka zajedno.

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Julijan Pšiboš

TEBI O MENI

Zagledan da bih samim trepavicama
pomeo sneg sa tvoje staze
lovim u ushit tvoj pokret – i gubim;

Korakom tako pokretno lakim
kao da vodiš pticu po zraku
išla si preda mnom, pred sobom, pred svima.
Podignuta ispod nogu od vrabaca
tvoja senka se zazelenela u žbunju,
sinula u sitnom lišću.

I nestala si u svojoj pesmi. Zaćutali smo.

Ali otada predan slušanju
kad pitam o sebi
od biljke do reči
svaki pupoljak se izražava cvetno;
cvet procveta naglije, ogromnije
u svemir.

(Višnjeva grana
povila se do cveća od lišća
veštije
no što bi se veverica domislila.)

PTICE, SENKE

I s pesmom ću poći bos, veseo
na ptičiji vašar u osvit
sa svojom srećom kao s vrapcem u ruci!

Jadnice – papirčarke na požnjevenoj pustinji,
livade, polja motkama zatvorena gluho.
Samo drveće još sluša na lišće.

Dani se vuku za branom do ruba ponora,
orač po brazdama dugo roni i nestaje
dok celu njivu ne udalji i zbriše.

Mesec se po gluhom nebu valja nepokretno
kao točak kola što voze umrloga.

Ptice su ovde, odlećući, zanavek bacile svoje senke.

NA NAJDALJEM UZVIŠENJU

Na najdaljem uzvišenju, sa rečju načelnom
staću na kraj
Glavom ću
otkriti zvezdu;
svet ću dopuniti.

Na svakom brežuljku
postaviću Zemlju.

Poslednju reč
otkinuću od svojih usta:
podeliću se s vama ćutanjem.

GROB NEZNANOG JUNAKA

Zapovest nas je nosila obojicu
u artiljerijsko nebo koje je silazilo u oganj i buku.
Puk je telima posegao
za odbrambenom vatrom.
Preplašenim srcem priljubljenim uz ogromnu zemlju,
u smrt, kao u napad, ponela te eksplozija.

— Druže, prometejski učeniče iz Žešova.

Žeđ za slavom, branjenu zajedničkom zakletvom,
zasuo je grob: masovna jama bez humke.

Krv je blago sprała s lica tvoje ime.

Danas, kao i onda, naginjem se verno
i odvaljujem iznad tebe, kao najtežu stenu:
ćutanje.

TUHOLSKA ELEGIJA

U šumama crnim i gluhim
prošaranim visoko streljajućim rujem jarbolnih borova,
u gajevima što migaju zlatastim protrčavanjem srna,
u dubravi do koje je doprlo prvo vučje stado…

Trenutak je mina, trenutak je trenutkom miniran,
I vreme je ovde kao eksplozivna materija!

Među lišćem širokim na pola nebosklona
što stere senovito i meko mojoj glavi sunce
i rukom što pokazuje dugu, usku daljinu
razbitu o šumu i zahvaćenu u dve čelične tračnice…

Zar da ne živim do kraja, nedo da uklanjam mine,
a znam da će prerano eksplodirati?
(I to je možda jedina uteha?)

Među zorom što se kupa u jezeru i očekivanjem,
među zorom i padom noći i presude,
među zapahom smole i toplotom što odlazi iz tela…

Lakše bi mi bilo pristati na smrt nego da ćutim…

Pred žutim plamenom lokvanja zapaljenim nad ogledalom vode,
pred približenjem ogledala ustima da se utvrdi
između lokvanja
i daha smrtnika…

Teže no umreti bez straha je
živeti od straha i hraniti se strahom,
tim svakodnevnim hlebom smrti.

U loskotu železnice što juri, u grmljavini razornih točkova
pod koje su pesnici bacali cveće i sebe…

U Tuholskim dubravama
sred masovnih grobnica zasutih u njima…

Dugo, vlažno kao da crpe iz oblaka prve krupne kapi,
drozd poče da duva melodično u idealnu
vazdušnu sviralu
(to je jedina, ne ljudska, objektivna uteha)
I kukavica se oglasi, i odlete da traži gnezda odjeka…

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

JULIJAN PŠIBOŠ

Iako najveći pesnik predratne krakovske avangarde, Julijan Pšiboš je svoja najznačajnija pesnička i teorijska ostvarenja dao posle početka Drugog svetskog rata. Punu zrelost i sklad postigao je u vreme kad je poljska reč bila osuđena na ćutanje, u vreme hitlerovske okupacije. Njegove dve zbirke, koje je izdao konspirativno u ratnim godinama, Dok mi živimo i Tebi o meni, možda su najviši pesnikov domet, a većina pesama iz tih zbirki spada u najviša dostignuća poljske poezije uopšte.

Pšiboš je novator i avangardista u pravom smislu reči. Uložio je ogroman napor da nađe nove izražajne mogućnosti za savremenu poeziju. Stvorio je novi stih, novu intonaciju rečenice, novi rečnik. Ali to nikako nije išlo u raskorak sa živim tradicijama poljskog pesništva. Ovaj najborbeniji poljski modernista najveći je poštovalac velikih poljskih pesnika iz prošlosti, Mickjeviča (kome je posvetio knjigu iskrene ljubavi i poštovanja, Čitajući Mickjeviča 1950), Norvida i Slovackoga, a od međuratnih Boleslava Lesmjana. Izdao je takođe najbolju antologiju poljskih narodnih lirskih pesama.

Pšiboš je dugo bio napadan i osuđivan da razbija poeziju, da je apoetičan. Danas se pokazuje da traženja nisu bila uzaludna. U savremenoj poljskoj poeziji, u kojoj, kao i u poeziji bilo kojeg drugog jezika, nema jedinstvenog vladajućeg pravca i nema nijednog pesnika kome se obraćaju svi – kao što je bilo u vreme Getea, Puškina ili Mickjeviča – Pšiboš je pesnik koji ima najviše uticaja, i to plodotvornog, oslobađajućeg. Kroz njegovu školu prošli su mnogi pesnici srednje i mlađe generacije, pa čak i oni koji su postigli afirmaciju kao najznačajnije individualnosti u posleratnoj poljskoj poeziji – Zbignjev Bjenjkovski, Tadeuš Ruževič, Miron Bjaloševski, Timoteuš Karpovič.

Izvor: Savremena poljska poezija, priredio i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slike: Alex Roulette

Grupa nadrealista na slici Maksa Ernsta

Na slici, koja je više nalik snu, prikazana su tela koja lebde u prostoru koji podseća na površinu Meseca. Na njoj nisu prikazani samo pripadnici grupe nadrealista već i njihov veliki uzor, Fjodor Dostojevski, ali i Rafael, renesansni majstor. Jedina žena na slici je fatalna i frivolna Gala Elijar, prva supruga Pola Elijara, a kasnije muza i životna saputnica Salvadora Dalija. Vidimo ju sasvim desno na slici, vitku, u haljini i sa frizurom tipičnim za dvadesete godine 20. veka.

Dominantna figura, ona koja se čini kao da utrčava u sliku jer kasni na seansu grupnog portretisanja, a zahvaljujući crvenom šalu (aluzija na komunističke ideale pojedinih nadrealista) čini se kao da će doživeti sudbinu Isidore Dankan, jeste Andre Breton, pisac i idejni pokretač nadrealističkog pokreta u Francuskoj.

Tvorac slike, Maks Ernst, prikazan je kako sedi u krilu starog Fjodora. Dve figure nad njima značajne su za nas: prvi je Žan-Hans Arp, muškarac u oker odelu, okrenut ka levoj strani slike. Druga figura, podjednako krupna kao Breton, i fizički i po svom značaju za nadrealistički pokret, jeste Pol Elijar, muškarac u braon odelu, okrenut ka desnoj strani slike.

Kurioziteta radi pomenimo emotivne i erotske trijade ovih avangardnih umetnika: osim Majakovskog, Ljilje i Osipa, ovde prisustvujemo akterima druge trijade koja se, na sreću, nije završila ničijim samoubistvom. Maksu Ernstu, Polu Elijaru i Gali bilo je drago da neko vreme dele zajedničke strasti. Gala je, potom, odlučila da ode k Daliju koga, sa čuđenjem primećujemo, nema na ovoj slici. Elijar je oženio Nuš, a Maks Ernst se, posle Leonore Karington i Pegi Gugenhajm, konačno skrasio u naručju Dorotee Taning.

S obzirom na sve ove erotske i oniričke peripetije mi, još jednom sa čuđenjem, primećujemo da ovde nedostaje i drugi veliki uticaj nadrealista, čuveni bečki lekar.

Slika: Maks Ernst, Prijatelji na okupu, 1922.

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Julijan Kornhauzer

Spaceman Jude 2

SVAKOG SLEDEĆEG DANA

Čekam na svaki sledeći dan
s nadom da ću saznati nešto
više o svetu. To isto svet
govori o meni.

PESNIČE, PREDNJAČI

Pesnici obično ćute onda
kad narod od njih očekuje
istinu. Pesniče, ne daj da te zavedu
prividi. Narod želi da čuje
samo ono što je sam izmislio. To
ima da bude njegova istina, a ne tvoja.
Zato ne povijaj vrat, idi ispred
tog očekivanja.

ODNOS

Neku noć posmatrao sam požar
robne kuće. Gorela su tri
gornja sprata, vatrogasna kola
postavljena su sa svake strane zgrade,
voda je ipak šikljala do visine
prvoga sprata gde još nije bilo
vatre. Pomislih kako odnos
vatrogasaca prema gorućem domu
odgovara odnosu kritičara
prema poeziji.

ZAŠTITNO PRIJATELJSTVO

Sedimo za stolom četvorica,
prijatelji smo, smejemo se,
šalimo, pravimo planove.
Dobro nam je dok tako sedimo.
Ali svaki od nas misli u sebi
kako je već drugačiji
no što je bio. To je istina ali
ko će je prvi shvatiti?

TRENUTAK NESIGURNOSTI

Golub spava.
Mesar spava.
Većina usnula.

Zašto?

Zar sam zaista
tako nedruštven?

JEDAČI KROMPIRA

Trbuh je možda pretežak,
ali kakva jasnoća duha!
Posle tri minuta vraća se pamćenje
u koje su svi već posumnjali.
Zveče kašike, njihov zvučni glas
čuje se u celoj okolini.
Mama, koja stoji i gleda,
zahvata nožem tešku mast.
Krompiri joj se smeju
zlobnim okicama.

KAD JE U SOBI TOPLO

Slušam ploče s Benijem Gudmenom,
pijem čaj s limunom, imam bolesno
grlo, za trenutak uspeću da
zaboravim kako imam da izvršim
veliki zadatak. Dobro gnječim
limun, grizem režanj, razmišljam
da li dobro činim zaboravljajući
na svoje neprijatelje.

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

JULIJAN KORNHAUZER

Rođen 1946. u Krakovu. Tu je završio škole i univerzitet. Jedan od najistaknutijih i predstavnika poljske pesničke avangarde. Romansijer, esejista i prevodilac. Počeo je da istupa kao član grupe „Sada“, koja je delovala u Krakovu, i koja je časno odbranila principe svog manifesta. Vrlo ambiciozni i obrazovani, pesnici ove grupe hteli su da načine oštar rez između sebe i pesnika koji su se formirali u nekoliko posleratnih pokoljenja poljskog pesničkog života. Svoje prethodnike, sve odreda i poimence, žestoko su optužili što su ustuknuli pred stvarnošću, grdeći himere daleke od poljske savremenosti. Sa njim u grupi delovali su još Zagajevski, Baranjčak i Krinjicki, da pomenemo neke. Najznačajnije Kornhauzove pesničke knjige su: „Nastaće praznik i za lenjivce“, 1972 (setimo se za trenutak sudbine Brodskog), „U tvornicama izigravamo tužne revolucionare“, 1973, „Vanredno stanje“, 1978, i „Načelne teškoće“, 1979.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, temat „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slika: Spaceman Jude

Vilijam Blejk: Ilustracije za knjigu „Noćne misli“ Edvarda Janga

Engleski pesnik Edvard Jang autor je poeme Night Thoughts kojom su se inspirisali mnogi kasniji pesnici koje školski svrstavamo u pesnike doba romantizma, prve i druge generacije: Blejka, Vordsvorda, Kolridža, Bajrona, Kitsa i Šelija. Blejk je osim ilustracija za Miltonov ep Izgubljeni raj – još jedne romantičarske lektire – ilustrovao i Jangovo delo koje tematizuje noć kao jedno od doba kontemplacije, sanjarenja i stvaranja. Više ovde.

Osim noći kao snažnog simboličkog potencijala koji je pojavljuje u Blejkovoj pesmi Tigar („Tyger, Tyger burning bright / in the forests of the night“), ona je tematizovana i u Kolridžovoj poemi Stari mornar, Vordsvortovoj poeziji kao promišljenoj poetskoj eskalaciji vizija usamljenog putnika u pohodu na Alpe, Bajronovoj opsesiji krstarenja Mediteranom po mesečini, Šelijevim pesmama stvaranim tokom boravka u Rimu. No, ipak, čini se da je motiv doba noći najveću literarnu afirmaciju doživeo u ranoj nemačkoj romantičarskoj poeziji, u pesmama Getea (ciklus pesama o putniku) i Novalisa (Himne noći).

Edvard Jang je svoje delo elegičnog tona podeljeno u devet manjih celina pisao između 1742. i 1745. godine, dakle u punom jeku doba prosvetiteljstva koje je nasuprot emocija postavljalo razum, nasuprot tame svetlost, nasuprot sentimentalnosti suzdržanu racionalnost. Tek će posledice francuske revolucije pokazati sve dvosmislene tendencija toga doba i njegovih intelektualnih strujanja, razotkriće jalovost idealističkih napora. Vilijam Blejk, jedan od prvih koji je ovo shvatio, ilustrovaoo je knjigu 1797. godine.

02-william-blake-night-thoughts_90003-william-blake-night-thoughts_90004-william-blake-night-thoughts_90005-william-blake-night-thoughts_90006-william-blake-night-thoughts_90007-william-blake-night-thoughts_90008-william-blake-night-thoughts_900

Četri zmaja Vilijama Blejka

Engleski pesnik i slikar Vilijam Blejk između 1805. i 1810. godine dobio je porudžbinu da ilustruje određene biblijske knjige. Četrti akvarela zmaja, čudovišta koje se pominje u „Knjizi Otkrivenja“ nastala su u tom periodu. Svaka od slika ima određeni narativ koji prati tok biblijske knjige koju je napisao sveti Jovan jevanđelista.

Vrhunski primeri vizionarskog zanosa, kreativnog iščitavanja halucinantnih scena kojima pomenuta biblijska knjiga obiluje. Blejk je oduvek bio inspirisan bibliskim tekstovima, podjednako Starog i Novog zaveta. O tome sam već pisala u tekstu Vilijam Blejk i Knjiga Otkrivenja u kome se pominju drugačiji anđeli.

Izvor slika: Wikipedia

Klavirski virtuoz Frederik Šopen

Listova muzika opčinjava duh a Šopenova govori srcu. Ako inspiracija kod jednog ne ide uvek u korak sa čudnom lakoćom izražavanja, kod drugog ona nikad ne izneverava. Rođen u Želazova-Volja, kod Varšave, 1810. godine, Frederik je po ocu poreklom Francuz. Virtuoz od svoje osme godine, on preduzima, kao List turneje koncerata po Evropi. Napušta Varšavu 1830. i odlazi u Pariz, gde ga primaju oni koji zapažaju u njemu više nego običan talenat. Posećuje Lista, Berlioza, Hajnea, Majerbera, i radije izvodi svoja dela u užem krugu publike. Posle jednog putovanja u Drezden, gde se upoznaje s Marijom Vodžinskom, koju ne može da dobije za ženu, on odlazi u Lajpcig, gde nalazi u Klari Vik idealnog interpretatora svojih dela. Zaljubljuje se u Žorž Sand (1836) sa kojom odlazi da provede zimu na Balearskim ostrvima. Ali Šopen, nagrižen bolešću koja ne oprašta, vraća se samo još više bolestan. Ljubavnici žive u Parizu, ili u Noanu, do dana raskida (1847). Posle putovanja u Englesku i Škotsku, Šopen se vraća u Pariz, i tu, sasvim zahvaćen tuberkulozom, umire ubrzo (1849).

Njegova klavirska dela odaju brižnog umetnika koji pati. Nesumnjivo je da se u njima mogu naći mnogobrojne reminiscencije iz njegovog rodnog kraja, izvesna slovenska nostalgija, ritam u osnovi poljski. Ali ima i nečeg više: prisna veza između umetnika, sanjalice, i njegovog omiljenog instrumenta, klavira. Čovek čija je osetljivost neobično utančana crpe iz svoje ljubavi prema Sandovoj stvaralačke snage koje mu inspirišu najslavnija dela: Etide, Preludije, Sonate, Balade, Berseze, dva Koncerta. Romantičar po imaginaciji, neki put klasičar po oblicima koje obrađuje, često inspirisan igrom, ovaj pesnik klavira govori svojim jezikom, sa osetljivošću i prefinjenošću tako ličnom da njegovo celokupno delo, kao kod Baha ili Mocarta, dostiže od prve krajnju granicu lepote. Ima u njegovim Valcerima, Mazurkama, Polonezama, onoliko poezije koliko i u njegovim Impromptima, Nokturnima. Svaka etida, svaki preludij sačinjava jedan potpun i savršen svet. Emocija je izvor njegove umetnosti, a zvučan izraz je njen krajnji cilj. Izrazita melodija, sa svojom osobenom figuracijom, novim ukrasima, koji zahvataju često više oktava, veoma retko osećanje za modulaciju, izvesna tendencija da se insistira na nekom motivu na kome pisac voli da se zadržava, arpeđirani akordi, to su karakteristične osobine ove muzike, u isto vreme i bujne i prijatne, diskretne i strasne, čežnjive i snažne, koja nosi pečat genijalnosti.

*

I tell my piano the things I used to tell you.

U nastavku sledi jedno pismo poljskog kompozitora, na engleskom, upućno nepoznatoj osobi koje otkriva umetnikov senzibilitet, uklopiv u raspoloženja romantičarskih junaka. Ovi crteži, zajedno sa prepiskom i mazurkama, predstavljaju kuriozitet za istraživanje ovog umetničkog i intelektualnog pokreta, ali i za ljubitelje klasične muzike.

Poetski citat na početku koji je floberovski, ako smem impresionistički da ostavim svoj utisak, a bez odgovarajućih dokaza, svedoči o odnosu umetnika i njegovog instrumenta. Za pisca je to papir, za pijanistu klavir, za slikara platno, za skulptora kamen ili glina. Tako klavir postaje dnevnički zapisnik, najbliži poverenik, deo tela.

How strange! This bed on which I shall lie has been slept on by more than one dying man, but today it does not repel me! Who knows what corpses have lain on it and for how long? But is a corpse any worse than I? A corpse too knows nothing of its father, mother or sisters or Titus. Nor has a corpse a sweetheart. A corpse, too, is pale, like me. A corpse is cold, just as I am cold and indifferent to everything. A corpse has ceased to live, and I too have had enough of life….

Why do we live on through this wretched life which only devours us and serves to turn us into corpses? The clocks in the Stuttgart belfries strike the midnight hour. Oh how many people have become corpses at this moment! Mothers have been torn from their children, children from their mothers – how many plans have come to nothing, how much sorrow has sprung from these depths, and how much relief!…

Virtue and vice have come in the end to the same thing! It seems that to die is man’s finest action – and what might be his worst? To be born, since that is the exact opposite of his best deed. It is therefore right of me to be angry that I was ever born into this world! Why was I not prevented from remaining in a world where I am utterly useless? What good can my existence bring to anyone? …

But wait, wait! What’s this? Tears? How long it is since they flowed! How is this, seeing that an arid melancholy has held me for so long in its grip? How good it feels – and sorrowful. Sad but kindly tears! What a strange emotion! Sad but blessed. It is not good for one to be sad, and yet how pleasant it is – a strange state…

Citat: Norbert Dufourcq, Mala istorija muzike u Evropi, preveo Mirko G. Avakumović, Nardona prosvjeta, Sarajevo, 1959.

Izvor: SlikaPismo

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Ježi Gužanjski

Man at the Control Panel

RIBA

Moj deda je pre rata ulovio ogromnu ribu u reci Vepar.
Odneo ju je kolima u gradić Irena
i prodao Jevrejima u bescenje.
Jevreji su ribu napunili
i zatim su je pokazivali na vašarima kao čudo prirode.
Ded je zatražio tantijeme.
Oni mi rekoše: – Kupljena riba nije riba,
nego roba. Mi smo pošteni trgovci –
tvoja riba, a naša roba.
Ded se od jeda bacio u alakoholizam.
Tako umiru samo pravi umetnici.

Kod njega je predmet saznanja značio više
nego legenda o njemu u spektakularnom smislu
(kako bi se danas kazalo).
A i pitanje zarade tu nije bilo beznačajno.

SKLAPANJE PRIJATELJSTVA

Došao k meni čovek sa ulice i kaže da
je moj prijatelj. Ali ja ga nisam poznavao,
dadoh mu po zubima i izbacih ga na stepenice.
On dođe ponovo i reče mi da me odlično poznaje.

Neka to dokaže.
Reče mi da se svučem do naga i kada to
učinih, izvadi iz džepa mantila duga klešta.
Najpre skide s mene kožu, a zatim poče
da ređa po stolu redom srce, jetru, pluća
želudac. Radio je nesređeno, ali savesno.

Kad ostde na meni samo kostur i cela
glava, čovek pokuša da prodre u moj mozak.
Pobunih se.
Tada se uvredi, navuče na mene kožu i iziđe zalupivši vrata.
I na taj način izgubih prijatelja.

OPIS OLUJE

U 12 časova još sam bio srećan dečak
koji veruje u trajnost i poredak stvari.

U 12 časova i 30 minuta zapalio se sto
i knjige što behu na njemu.

U 13 časova izgorela je stolica.

U 13 časova i 30 minuta stigli su vatrogasci.

U 14 časova vatrogasci su ugasili
Paskala, Ustoličenu, Mišoa, Transatlantik,
sve ostalo je sa imovinom pobeglo u Egipat.
Sart je jahao na magarcu.
Dete-Bursu nosila je Gospođa Bovari.
Zbog toga je izbio skandal.

U 14 časova i 30 minuta uspeo sam da ovladam situacijom.

Osvojio sam teren.
Zasadio drveće.
Prosekao staze.
Miškina, Bardema, Izvesnog Plima.
Najzad sam mogao da pustim u vrt kneza
Stavrogina, Konzula, Sanseverinu i
Bogarta koji je, kao što se zna, idealni
crni karakter.

U petnaest časova i 30 minuta
stanje je sazrelo za zločin.

Ko je ubio?
Ko je ubijen?
Kakvu je ulogu u tome odigrao jedan baštovan?

Ali ja nisam ubio.
Moje jedino pravo osećanje bio je Bes,
a potom Bespomoćnost.

Ništa mi se nije bacilo pod pero.
Iako sam bio kadar za dalje ludosti.

Potpuno ništa.
Osim opisa oluje.

Letnja oluja – jeste, to mi je bilo potrebno.
Očišćenje.
Svežina.

Atmosfera razumevanja i poverenja od strane spoljnih činilaca koji uopšte oblikuju naš odnos prema doživljajima. Kao u pravom bioskopu Bogart drži sve na nišanu a potom gine od policijskih metaka u 16 časova i 30 minuta odlazi jednom zanavek glavna ličnost moga vrta

plačite dame plačite gospodo naše strukture su lepe ali će proći zajedno s prvom grmljavinom letnje oluje s prvom munjom na večernjem nebu forme će nas

uništiti uzbuđenje će nas spasti nažalost dragi moji ja ne umem da uzbuđujem

U raju se oseća benzin.

NOVINE SU SKRIVENA ČEŽNJA ZA ILUZIJOM

Ideje za pesme crpim iz novina, iz filmova što pričaju o organizovanom besmislu, iz ponašanja ljudi bližih i daljih, iz radio-emisija punih nebitnih detalja, iz knjiga koje većinom ne čitam do kraja. Znači, iz tzv. života, koji mi sažeto pričaju drugi. Ali odista, kad ne bi bilo novina trebalo bi zatvoriti sve bioskope. Novine izazivaju potrebu za slikom. Novine su skrivena čežnja za iluzijom. Nedavno pročitah o jednom transseksualnom tipu: „Tokom celog života molio sam se Bogu da mi dopusti da budem devojčica.“ I srećno je savladao polnu barijeru kao šatenka. Odmah sam pošao u bioskop „Paladijum“ – u nadi da ću videti dalji tok doživljaja lepe Džejn – na Hilerov film „Bolnica“. Vrlo jaka stvar o impotenciji, u boji. Junak, lekar, pati od dosadne bolesti osećanja dužnosti. Iako odrasla devojka posle posle iskustva sa Indijancima i LSD-om nastoji da ga ubedi u povratak u krilo prirode. Ali jedino mu pomaže da tri puta u toku jedne noći prekorači polnu barijeru s povratnom kartom. I tako, počelo je od lirske transmutacije novinskog opisa da bi se završilo na brutalnom svetkovanju građanskog poziva u neobično atraktivnom „američkom planu“. Danas sve češće Bog čita novine, a đavo sedi u bioskopu – centri huljenja u pokornosti sjedinjeni su u intimnom sporazumevanju. Mistička drama biseksa suseduje na istoj strani sa strahom dobroćudnog neurotičara od pakla naglih preobražaja.

FILM ZA LJUDE

Poznavali su se kratko vreme. Pisali jedno drugom. On je imao svoju struku. Ona je bila nevina. Ništa im nije stajalo na putu. A ipak kad su se uzeli sto je prestao da bude sto. Vaza vaza. Lepe kate lepe kate. Hleb hleb. Samo se nož ponašao tako kao da se na svetu ništa nije promenilo od vremena Džona Bermora. Jednoga dana on ju je nekoliko puta ubo u vrat tim nožem što je pamtio stari, dobri film. Posle čega se predao u ruke milicije. Kasnije se pokazalo da je imao četri žene. Da je pobegao iz psihijatrijskog zavoda. Bio narkoman. Zaveo kaluđericu. Uz to, da nikad u životu nije video nijedan film sa Džonom Berimorom.

Sa poljskog preveo Petar Vujičić

JEŽI GUŽANJSKI

Rođen je 1938. Pripadao je 1963, pesničkoj grupi „Hibridi“ ali je bio jedan od manje bučnih članova. Kasnije se razišao sa programom te i bilo koje postojeće grupe u poljskoj poeziji, i ostvario jedan izrazito individualistički put. Prve dve knjige pesama nose naslove: „Proba prostora“, 1963, i „Delatnosti“, 1967. Međutim, njegova treća knjiga, „Šverc“, 1973, predstavljala je datum ne samo u poljskoj, već i u evropskoj novijoj poeziji. Posle „Šverca“ usledila je knjiga „Mlade godine“, 1977, kojom je samo obogatio i razvio sve one dobre osobine svog pesničkog bića iz predhodne knjige.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slika: Wilhelm Sasnal

Ježi Gužanjski o Traklu

POKUŠAJ OPISA SMRTI GEORGA TRAKLA

Uzrok smrti, u slučaju nasilne smrti, njena vrsta, slučaj, samoubistva, ubistva i način na koji je nasilje izvršeno. Pri smrti plodova do navršenog VII meseca trudnoće treba upisivati oznaku „Albertus“. (Iz posmrtnog lista – 4. novembar 1914.)

Mogu to da opišem:

veče u dvostrukoj koži bremenite žene. Georg Trakl, ekspresionist i narkoman, što po mišljenju književnih veza na jedno izlazi –

„Samotnik pod šatorom zvezda ide u tihu ponoć.
Dečak u ludilu budi se iz sna,
njegovo lice raspada se na mesečini“ –
luta među drvećem i povraća od gneva.

Potom su sto i lampa – stihovi vole ponor.
Pojavljuje se crv u dugom putovanju od kraja do kraja.

Potom je krevet, ćebe što zaudara na znoj i regrutsku spermu.
Sa dvadeset i sedam godina predmeti se još mogu tretirati
ravnopravno sa doživljajima.

Opipljiva vrednost pojava biva početak umiranja.
U krevetu leži sestra – nagost iz građanskog doma:
noge stidljivo priljubljene, ruke na velikim dojkama,
čuperak što pada na obrvu – to je silazak u pakao.

Georg Trakl, pesnik i Medikamentenakzesist,
poseže za smrtnom dozom.
Još ne zna da košmar treba preživeti zatvorenih očiju.
Ne spava, bdi i umire
videći kako svet polako gasi sve želje.

Na kraju gasi se lampa u gornju Schadenfreude.
Crv beži pred opasnošću mraka.
Sestra šapće: „Zašto me napuštaš?“
A on poslednjim naporom prebacuje ćebe preko glave.

Tu prisilu ne mogu da opišem.
Uopšte, muči me taj tip stvaranja slika.
Šta ipak učini sa njegovom rukom pruženom u pravcu stola?
S cipelom što viri van ruba kreveta?
One govore jedna drugoj:
Ruka – pomozi mi.
Noga – ti si bliže pesmama.

To će izdajnički osvit: vojnička pesma i vežba.

Sa poljskog preveo Petar Vujičić

JEŽI GUŽANJSKI

Rođen je 1938. Pripadao je 1963, pesničkoj grupi „Hibridi“ ali je bio jedan od manje bučnih članova. Kasnije se razišao sa programom te i bilo koje postojeće grupe u poljskoj poeziji, i ostvario jedan izrazito individualistički put. Prve dve knjige pesama nose naslove: „Proba prostora“, 1963, i „Delatnosti“, 1967. Međutim, njegova treća knjiga, „Šverc“, 1973, predstavljala je datum ne samo u poljskoj, već i u evropskoj novijoj poeziji. Posle „Šverca“ usledila je knjiga „Mlade godine“, 1977, kojom je samo obogatio i razvio sve one dobre osobine svog pesničkog bića iz predhodne knjige.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slika: Wilhelm Sasnal

Anđelo Marija Ripelino o kabinetu kurioziteta Rudolfa II

Kunst und Wunderkammer bili su zlatni majdan sitnih predmeta koji su ređani jedan uz drugi mikroskopski brižljivo: sitni radovi izvedeni u slonovači, na orahovim ljuskama, košticama trešnji i školjkama, tanani ornamenti u emajlu. Sjajno slikarstvo Jorisa Hofnagela može da posluži kao zaštitni znak Rudolfove velike ljubavi prema sitnim drangulijama: tu umetnik nabacuje cveće, voće, leptire, evroazijske vodene pacove, žabe krastače, pužiće, skakavce i svakojake insekte oko bele ruže, one vrste svele ruže koja će se nekoliko vekova kasnije pojaviti u Halasovim pesmama.

Kovači koji su radili za praški dvor optakali su ajkuline zube i zmijske jezike zlatom. Draguljari su brusili sirove kristale, Handsteine, u oblike čudesnik pejsaža, scena raspeća i maketa rudnika. Sve nesvakidašnje ili začudno smatralo se talismanom „snova“, zgodnim povodom za pravljenje analogija. Tako se događalo da ljudi zagledani u oštar narvalov zub vide rog nesrećno zaljubljenog jednoroga ili parčence ćilibara ili zamrznuti komad svetlucavog etra ili izlučevinu neke neznane životinjske vrste. Videli bi kost džina u kosti izumrle životinje, kandže grifona u rogovima afričke antilope. Nastavite sa čitanjem

Anđelo Marija Ripelino: „Čarobni Prag“ (odlomak)

be5bd32a-0da0-4bbb-bc3b-c638e658d542

Trabunjanja alhemičara, natalni horoskopi, eliksiri života i filozofski kamen, Tiho Brahe i Kepler, Zlatna staza, životinjske i biljne fiziognomije Arčimbolda, rabi Lev i njegov homunkulus Golem, zastrašujući, nakazni Geto, staro jevrejsko groblje i careva Kunstkammer – to su slike, delovi tog začaranog kaleidoskopa koji nazivamo Rudolfovim Pragom.

Prebivalište kralja Češke i Mađarske, gospodara Austrije i Svetog rimskog carstva, Prag je uživao u svim blagodetima koje su civilizacija i bogatstvo mogli da pruže. Mnoštvo destilatera, slikara, alhemičara, botaničara, kovača, astronoma, astrologa, spiritista, proroka, mađioničara i učitelja spekulativnih umetnosti jagmilo se oko Rudolfa. Šarlatanstvo je cvetalo. Grad je vrveo ne samo od mudroslova koji su pričali fantastične besmislice i prodavali turpet i pilule od ravena i hermodaktila u drvenim kovčežićima već i od plaćenih razbojnika, mačevalaca i ubica sa svih strana sveta. Za njih je Prag bio zemlja u kojoj teku med i mleko, brojgelovska Luilekkerland. Avanturisti i probisveti često su završavali u tamnici Bele kule, koja se uzdiže iznad Jelenjeg jarka. Jedna družina italijanskih lopova tu se, kako se čini, uortačila s velemajstorom spletkarenja Filipom Langom od Langenfelsua.

Još 1884. godine romanopisac Alfred Majsner žalio je zbog toga što Rudolfova epoha još nije dobila svog Valtera Skota. Bilo je to doba koje je zaista zasluživalo da se o njemu spevaju balade, sa svim onim isparenjima vradžbina, trikovima iscelitelja, krčkanjem u alhemičarskim loncima i urokljivim pogledima kepeca. Đordano Bruno posetio je Prag 1588, 12 godina pre nego što je spaljen na lomači. Prema legendi, Faust je takođe živeo u Pragu. Englische Komoedianten stigli su u srednju Evropu otprilike u to doba, i njihov klovn, poznat pod imenom Pickelhering, počeo je da uveseljava publiku u Nemačkoj. Priliv tako velikog broja stranaca pretvorio je grad u melting pot jezika.

Anđelo Marija Ripelino, Čarobni Prag, prevod Đorđe Čolić.

Izvor: Gradac, časopis za književnost umetnost i kulturu, br. 169-170, priredio Ivan Ninić.