Nedavno sam posetila Ritman biblioteku u Amsterdamu gde sam među izloženom kolekcijom knjiga pronašla i knjigu o lavirintima Hermana Kerna. Kako su lavirinti, podjednako arhitektonski (zapravo, likovni, jer je većina lavirinata do nas stigla posredstvom slike a ne posredstvom realnih građevina) i simbolički, jedna od mojih omiljenih građevina, a mit o Dedalu i Ikaru, o homo faberu i stradajućem idealisti, jedan od najzanimljivijih, odlučila sam da za ovu priliku pronađem neke od stranica verovatno najrelevantnije knjige na ovu temu.

Lavirinti, iako prvenstveno zamišljeni kao arhitektonski objekti, najmanje su nam ostali u toj formi. Pre svega, oni su deo mita, nesvesno u čijem je središtu Minotaur, čudovište sa glavom bika i telom čoveka (na nekim primerima u središtu je kentaur). Lavirinte pronalazimo iscrtane u manuskriptima, kao podne mozaike nekih antičkih hramova ili hrišćanskih katedrala, kao i u formi rukopisa koji je predstavljen kao lavirint zarad težeg dešivrovanja sadržaja. Najzad, lavirint je i koncept: Borhes ga je uočio na telu tigra.

Slike: Hermann Kern: Labyrinthe. Erscheinungsformen und Deutungen. 5000 Jahre Gegenwart eines Urbilds, Prestel, München 1999. (Erstausgabe 1982).