Rečnik simbola: Lavirint

Inkedb.-poznanovic487-2_LI

Lavirint je bio Minosova palata na Kritu u kojoj je bio zatočen Minotaur i iz koje je Tezej mogao izaći samo uz pomoć Arijadnine niti. Bitno je dakle da mu je građa zamršena i da je prolaz kroz njega težak.

Lavirint je u prvom redu splet puteva od kojih neki nemaju izlaza; to su slepi putevi među kojima treba otkriti put što vodi do središta te neobične paukove mreže. Poređenje s paukovom mrežom nije baš najbolje, jer je ona simetrična i pravilna, a suština lavirinta je što u manjem prostoru opisati što zamršeniji splet puteva i tako zadržati putnika koji želi da stigne u središte.

Takva zamršena putanja postoji i u prirodi; to su prilazni hodnici u nekim praistorijskim pećinama; prema Vergiliju, lavirint je nacrtan na vratima Sibiline pećine u Kumi; ugraviran je na tle katedrala; igrao se u raznim krajevima, od Grčke do Kine; bio je poznat u Egiptu. Lavirint omogoćuje pristup središtu nekom vrstom inicijacijskog putovanja i onemogućuje pristup onima koji to nisu zaslužili, što potvrđuje i njegovo povezivanje sa pećinom. U tom smislu se lavirint upoređivao sa mandalom koja ponekad podseća na njega. Posredi je, dakle, simboličko prikazivanje inicijacijskih iskušenja koja diskriminišu putnike koji se probijaju prema skrivenom središtu.

Lavirinti ugravirani na tlu crkava bili su u isti mah signatura inicijacijskih bratstava graditelja i zamena za hodočašća u Svetu zemlju. Tako u središtu ponekad nalazimo samog graditelja, a ponekad jerusalimski hram: izabranog, koji je stigao u središte sveta, ili simbol tog središta. Vernik, koji nije moga da pođe na hodočašće, prošao bi kroz lavirint u mašti i tako bi došao do središta, do svetog mesta: to je bio hodočasnik na licu mesta. Prešao bi, na primer, na kolenima put od dvesta metara lavirinta u Šartru.

Lavirint je služio i kao odbrambeni sistem na vratima utvrđenih gradova (tvrđava). Bio je ucrtan i na maketama starih grčkih kuća. U oba slučaja reč je o odbrani grada, ili kuće, kao da se oni nalaze u središtu sveta. Nije posredi samoodbrana od ljudskog neprijatelja, nego i od štetnih uticaja. Identična je uloga ekrana usred središnje aleje hramova u kineskom svetu, gde se veruje da se štetni uticaji šire samo po ravnoj crti.

Kao simbol odbrambenog sistema lavirint nagoveštava postojanje nečega dragocenog ili svetog. Može imati vojničku funkciju, u odbrani teritorije, sela, grada, groba, blaga: omogućuje pristup samo onima kojima je poznat nacrt, upućenima. Može imati versku funkciju u odbrani od navala zla: zlo nije smo demon nego i uljez, onaj koji je spreman da povredi tajne, svetost, poverljivost veza sa božanskim. Središte koje zaštićuje lavirint namenjeno je samo upućenome, onome koji se u iskušenja inicijacije (stranputice lavirinta) pokaže dostojnim da dosegne skrovitu objavu. Onoga trena kada stigne u središte on je kao posvećen; čim je upućen u tajne, vezan je tajnom. Lavirintski obredi, na kojima se temelji inicijacijski ceremonijal, imaju za cilj da neofita nauče, još za života na ovome svetu, kako da prođe, a da ne zaluta kroz područja smrti. U nekom smislu Tezejevo inicijacijsko iskustvo u kritskom lavirintu odgovara potrazi za Zlatnim jabukama u Vrtu Hesperida ili za Zlatnim runom u Kolhidi. Svako od iskušenja, u morfološkom jeziku, svodi se na pobedonosno prodiranje u teško dostupan i dobro čuvan prostor u kom se nalazi više ili manje jedan simbol moći, svetosti, besmrtnosti.

Lavirint bi mogao imati i solarno značenje, jer je on palata dvosekle sekire koja je ugravirana na mnogim minojskim spomenicima. Solaran je i bik zatočen u lavirintu. Možda u tim misaonim okvirima lavirint simbolizuje kraljevsku moć, Minosovu vlast nad narodom.

Dok postepeni zavoji zigurata slede u prostoru trodimenzionalnu projekciju spiralnog lavirinta, samo ime, palata sekire, podseća na to da je u Knososu mitsko prebivalište Minotaurovo bilo pre svega svetište dvosekle sekire (kraljevski amblem) odnosno arhaične munje Zevsa-Minosa.

U kabalističkom predanju, koje su preuzeli alhemičari, lavirint je imao magijsku funkciju jedne od tajni što su se pripisivale Solomonu. Zato se lavirint u katedralama – niz koncentričnih krugova isprekidanih na nekim mestima tako da čine neobičnu i nerazmrsivu putanju – nazvao Solomonovim lavirintom. Prema alhemičarima, lavirint je slika celokupnog rada Dela s glavnim poteškoćama: jedan je put kojim treba ići da bi se došlo u središte, gde započinje borba dve prirode; drugi je put koga se umetnik mora držati da bi odatle izašao. To tumačenje blisko je određenoj asketsko-mističkoj doktrini: usredsrediti se na sebe, pomoću hiljadu puteva čula, emocija i predstava, uklanjajući svaku prepreku intuiciji, i vratiti se na svetlost ne dajući se zavesti stranputicama. Ulazak u lavirint i izlazak iz njega bili su simboli duhovne smrti i uskrsnuća.

Lavirint vodi i u unutrašnjost ličnoga ja, u neku vrstu unutrašnjeg i skrivenog svetilišta gde se nalazi najskrovitiji deo čovekove ličnosti. Pomišljamo na mens, hram Duha Svetog u duši koja je u stanju milosti, ili pak na dubine nesvesnog. I jedno i drugo svešću se može dosegnuti tek nakon dugotrajnog lutanja ili intezivne koncentracije, kad konačnom intuicijom sve postane jednostavno u nekoj vrsti nadahnuća. Ovde, u toj kripti, ponovo se postiže izgubljeno jedinstvo bića koje se bilo raspršilo u mnoštvu želja.

Dolazak u središte lavirinta, kao završetak inicijacije, uvodi u nevidljivu ložu, koju su umetnici lavirinta uvek ostavljali obavijenu tajnom, ili bolje, koju je svako mogao da ispuni prema svojoj intuiciji ili svojim ličnim afinitetima. U vezi s lavirintom Leonarda da Vinčija, Marsel Brion podseća na društvo sastavljeno od ljudi svih vekova i svih zemalja koje ispunjava magični krug koga je Leonardo ostavio belim, jer nije bilo u njegovom duhu da odviše objašnjava značenje središnjeg svetilišta lavirinta.

Lavirint je kombinacija dva motiva, spirale i pletenice, a izražava očiglednu nameru da se prikaže beskonačno sa svoja dva oblika što ih poprima u ljudskoj mašti: beskonačno spirale koje je neprestano u nastajanju (spirala barem teorijski nema kraja), i beskonačno večitog povratka koje predstavlja pletenica. Što je putovanje teže, to su brojnije i napornije prepreke, to je veći preobražaj koji doživljava adept stičući tim inicijacijskim putovanjem novo ja.

Preobražaj do koga dolazi u središtu lavirinta, i koji će se potvrditi u svetlu kad završi putovanje , na kraju tog prelaza iz tame u svetlo, označava pobedu duhovnog nad materijalnim, večnog nad prolaznim, razuma nad instinktom, znanja nad slepom silom.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveo dr Pavle Sekeruš i drugi, Kiša, Stylos, Novi Sad, 2009.

Crtež: Bogdanka Poznanović