Pesme o Bloku Marine Cvetajeve

catonhottinroof:
“ Vojtěch Preissig (1873 - 1944)
Night. Dreams. 1906
”

1

Ime je tvoje – u ruci ptica,
Ime je tvoje – na jeziku leda kockica.
Jedno-jedino micanje usana.
Ime je tvoje – pet slova osama.
Loptica uhvaćena u letu svom,
U ustima srebrnog praporca zvon.

Kamen bačen u ribnjak, u zovu,
Zajecaće tako kako tebe zovu.
Ko noćnih kopita štropot strmi
Gromko tvoje ime grmi.
I kazaće nam ga u slepe oči, zorom,
Zvonko krcnuli oroz.

Ime je tvoje – ah, ne sroči! –
Ime je tvoje – poljubac u oči,
U nežnu studen kapaka – usne.
Ime je tvoje – poljubac u sneg.
Izvorski, leden, plav gutljaj gust.
S imenom tvojim – san je dubok, gust.

16. april 1916.

2

Priviđenje nežno,
Viteže bez mane,
Ko te prizva, grešno,
U moje mlade dane?

U magli nad visom
Stojiš – rizom
Snežnom ogrnut.

Ne goni me to
Vetar gradom,
Već mi je treće
Veče – nečisti za tragom.

Ureko me nežni,
Plavooki – snežni
Pesnik.

Snežni mi labud
Ćilim stere šuštav.
Perje lebdi sad svud
I u sneg se spušta.

Po perjanim vlatima
Idem ka vratima
Za kojima je – smrt.

On mi peva
Za plavim oknom mekim,
On mi peva
Praporcima dalekim.

Dugim krikom,
Labuđim klikom –
Zove.

Milo priviđenje!
Znam – vidim te tek kad zaspim.
Učini milost:
Amin, raspi se, raspi!
Amin.

1. maj 1916.

3

Ti odlaziš gde sunce zapada
I videćeš večernje svetlosti sag.
Ti odlaziš gde sunce zapada,
I mećava zameće trag.

Mimo prozora mojih – bestrasan – ti ćeš
Proći u snežnoj tišini, stušten,
Moj divni božji pravedniče,
Tiha svetlosti moje duše!

Na tvoju dušu lakoma nisam!
Nezadrživ tvoj je put.
U ruku bledu od poljupca prisna
Neću zabiti kljun svoj ljut.

I po imenu te neću viknuti,
I ruke neću pružiti, ni skloniti.
Tvom svetom, voštanom liku
Iz daleka ću se pokloniti.

I stojeć pod sporim snegom, setno,
Spuštaću se kolenima u sneg,
I u ime tvoje sveto
Poljubiću večernji sneg –

Tamo gde si korakom uzvišenim
Prošao u grobnoj tišini, stušten,
Svetlosti tiha, slavom uslišena,
Svedržitelju moje duše.

2. maj 1916.

4

Zveri – brlog pun.
Putniku – drum,
Mrtvacu – hum.
Svakom – svoje.

Ženi – varanje,
Caru – carevanje,
Meni – da slavim
Ime tvoje

2. maj 1916.

5

Kod mene u Moskvi – kupole gore,
Kod mene u Moskvi – zvona romore,
I grobnice, redom, kod mene govore,
U njima carice i carevi dremlju.

Ti ne znaš da se zorom u Kremlju
Lakše diše no na celoj zemlji!
Ti ne znaš da se zorom u Kremlju
Molim tebi – do zore, glasno.

Ti prolaziš iznad Neve plave
U čas kad nad Moskvom, rekom slave,
Ja stojim pognute glave
I fenjeri gasnu.

Svom nesanicom te volim, čedno,
Svom nesanicom te slušam žedno,
U čas kad po celom Kremlju vredno
Bude se zvonari.

No moja nek se reka – s tvojom rekom,
No moja nek se ruka – s tvojom rukom
Ne slije, Radosti moja, dok s mukom
Ne stigne zora – zoru – da ozari.

7. maj 1916.

6

Mislili su da je čovek!
I u smrt ga nagna tlačitelj.
Sad mrtav je. Dovek.
Za mrtvim anđelom plačite!

On je u smiraj dana
Opevao lepotu večernju.
Tri voštana plama
Drhture, u sujeverju.

Polazili su od njega zraci –
Žarke žice po snegu posnom.
Tri voštane sveće kraci –
Suncu! Svetlosnom!

O, pogledajte – kako su
Upali tamni kapci!
O, pogledajte – kako su
Slomljeni krila kraci!

Crni čita čtec,
Tapkaju ljudi prazni…
Mrtav leži poet-žrec
I vaskrs praznuje praznik.

6. maj 1916.

7

Mora biti – za onom se šumom prostire
Selo gde sam živela i snivala.
Mora biti – ljubav je prostija
I lakša no što sam očekivala.

– Ej, budale, crkli, dabogda, svi!
Podiže se i zamahnu bičem.
I za povikom – zvizd.
I opet: praporci ciče.

Nad gladnim i jadnim žitom
Za mlatom mlat se diže krt.
I pod nebom, žica sa žicom,
Peva i peva smrt.

13. maj 1916.

8

I oblaci obada oko ravnodušnih kljusa,
I rodno kaluško platno što ga vetar drmusa,
I veliko nebo, i zvizd prepelice,
I talasi zvona nad talasima pšenice,
I priče o Nemcu, dok ne dosade sasvim,
I žuti-žuti krst sa modrim šumama kasnim,
I slatka jara što slatko na zemlju čuči,
I ime tvoje što anđeoski zvuči.

18. maj 1916.

9

Ko slaba svetlost kroz mrklinu paklenih vrata,
Glas je tvoj sličan tutnjavi granata.

I gromovima, ko serafim neki,
Obaveštava glasom gluhim i dalekim –

Odnekud iz drevnih jutara maglovite stepe –
Kako nas je voleo, bezimene i slepe,

Za sivi plašt, za verolomstva – greh…
I kako nežnije od sviju – onu što je pre

Svih duboko u noći nestala – za dela svetla
I kako te nije prestao voleti, Rusijo sveta,

I duž slepoočnice – smešteni se prsti lome,
Sve prstom mota, mota… I još o tome

Kakvi nas čekaju dani, kako će Bog obmanuti dični,
Kako ćeš sunce početi da zoveš – i kako se neće dići.

Tako, kao zatočenik, sa sobom sam, i usud,
(Ili to ludo dete govori u snu?)

Javilo nam se – kao aleja široko!
Sveto srce Aleksandra Bloka

9. maj 1920.

10

Evo ga – gledaj – umoran od tuđina
Vođ bez družina.

Evo – šakom pije iz uzvišene bistrine
Knez bez baštine.

Tamo mu je sve: i kneževina, i četa,
I hleb, i mati sveta.

Divno je tvoje nasleđe – nek je tvoja želja,
Prijatelju bez prijatelja!

15. avgust 1921.

11

Prijatelji njegovi – ne dirajte ga!
Sluge njegove – ne dirajte ga!
Na licu njegovom bilo je tako jasno:
Nije od ovog sveta moje carstvo.

Kobne su mećave kružile duž žila,
Ramena zgrbljena svijala se od krila,
U pevački procep, u zapeklu jaru, u prisoju –
Ko labud je dušu ispustio svoju.

Padaj, padaj, bronze glasu presveti!
Krila su saznala pravo: leteti!
Usne što vikale su reč: odgovori, umeš li!
Znaju da toga nema – umreti!

Zore pije, more pije – do grla sit
Pijanči. – Parastose nemoj da služiš ti!
Kod onog što je naredio: biti treba!
Da se on nahrani – biće uvek hleba!

15. avgust 1921.

12

I nad ravnicom sinjom
Krik labuđi sinu.
Majko, zar ne pozna sina?
To on – sa zaoblačnih vrsti,
To on – poslednje oprosti.

A nad ravnicom
Zlosrećne mećave tuga.
Devo, zar ne pozna druga?
Poderane rize krilo se u krvi krivi
To on – poslednje nam: Živi!

Nad grešnom –
Uzlet ozaren: osama.
Pravedni je dušu oteo – osana!
Robijaš je našao postelju-kamin.
Pastorak majci u dom. – Amin…

15-25. avgust 1921.

13

Nije se rebro slomilo –
Slomljeno je krilo.

Nisu streljačkim metkom, znaj,
Grudi probili. Ne izvadi taj

Metak. Ne popravi krila u ne-letu.
Nagrđen je išao po svetu.

Hvata, hvata venac od trnja!
Šta je pokojniku – trepet grmlja,

Ženskog laskanja labuđe paperje…
Prolazio je, sam i gluv, bezmerjem,

Zaleđujući zalaske, prikovan
Prazninom bezokih kipova.

Jedno je samo u njemu živo bilo:
Prelomljeno krilo.

15-25. avgust 1921.

14

Bez reči, bez zova –
Ko zidar što pada s greda svežih.
A možda si snova
Došao – u kolevci ležiš?

Goriš i ne gasneš, a smrtnik,
Svetiljko dana bez oduška…
Koja ti od smrtnih
Kolevku ljuljuška?

Blažena težino reči!
Proročka trsko gipka!
O, ko će mi reći
Gde je tvoja zipka?

„Zasad ga izdali nisu!“
Samo s tom mišlju u svesti
Poći ću u pohod, ko na misu,
Po ruskoj zemlji i povesti.

Ponoćne zemlje predano
Proći ću s kraja na kraj,
Gde je usana-njegovih-rana,
Očiju plavetnih olovni sjaj?

Zgrabiti ga! Snažno!
Voleti ga bez oduška!
O, ko će da mi šapne važnu
Vest: koja te kolevka ljuška?

Bisera bela zrna,
Muslinske sene sneni pad.
Ne poput lovora, već poput trna –
Kape oštrozubi hlad.

Ne koprena, već ptica
Raširila krila bela!
– I opet se roditi iz tmica,
Da bi te mećava ponovo zamela!?

Baciti ga! Snažnim zamahom!
Držati ga! Samo ga ne dati!
O, ko će mi reći nežnim dahom:
U kojoj zipki? Koja mati?

A možda je lažan
Moj podvig, i zaludan trud je.
Ko položen u zemlju vlažnu,
Možda ćeš da spavaš – do trube.

Vidim opet sumor
Tvojih slepoočnica, sjaj njinim rubom.
Takav umor –
On se ne diže ni trubom.

Veličajna, ražana
Tišina pašnjaka svežih.
Meni će pokazati stražar
U kojoj kolevci ležiš.

22. novembar 1921.

15

Ko snen, ko pjan,
Nespremno za vest.

Na slepom oku jama:
Besana savest.

Prazne očne duplje:
Mrtvo i svetlo – zaklon.
Snovidica, svevidica šuplje
Prazno staklo.

Nisi li ti
Njen plašt što šuštav pada
Ne-izneo
Suprotnim klancem Hada?

Nije li ova,
Puna zvona srebrnoplava,
Duž snenog Hebra
Plivala glava?

25. novembar 1921.

16

Tako, gospode! I moj obol
Primi za utvrđenje hrama.
Ne pevam svoju ljubav, svoj bol,
Već zemlju svoju u ranama.

Ne tvrdice zarđali kovčeg, no žar,
Granit izglačan kolenima žrtvi!
Svima su žrtvovani heroj i car,
Svima – pravednik – poet – i mrtvi.

Lomeći Dnjepra led žilav,
Nezbunjen lesom mrtvačkim i talasom.
Rusija – Uskrsom tebi pliva,
Poplavom hiljaduglasom.

Tako, srce, plači i hvale romori!
Nek na vapaj tvoj – vapaja moru –
Smrtnu ljubav počne zavist da mori.
A druga se raduje – horu.

2. decembar 1921.

Preveo Danilo Kiš

Izvor: Danilo Kiš, Pesme i prepevi, Prosveta, Beograd, 2003.

Slika: Vojtěch Preissig, Snovi, 1906.