Ekspresionističke vizije Georga Trakla i Franca Marka

Two CatsThree Horses in landscape with HousesBlack Cow Behind a TreeTwo Sheep

Ekspresionizam, stilski pravac u slikarstvu i književnosti prožet vizijama, fantazmagoričnim zanosima pojedinca u susretu sa prirodom, ratom, bolom, religioznim iskušenjima, strahovima i, najzad, ljubavlju, često je pominjan na ovom mestu.

Od Franca Kafke do Franca Marka životinje su poseban element umetničkih dela ekspresionizma. Njih možemo videti i na razglednicama koje je Mark upućivao  Albertu Blohu, Kandinskom, Ernstu Hekelu, Elzi Lasker-Šiler i Kleu.

Boja, takođe, preovlađuje, istrzan pokret četkice, oštar zamah ruke, nalik zvezdanoj oluji. Naredne pesme Georga Trakla, kao i prethodni put kada su iste postavljene u odnos sa Munkovim slikama, nisu u naročitoj značenjskoj vezi, ali jesu kuriozitet po sebi.

Analogije su dobri demoni otkrivanja, a duh vremena prožet je ili oformljen na osnovu oba priložena umetnička artefakta. Pejsaži, boja, pojavnost zamenjena vizijom, izraz raskinut. Slomljena čela noći, slepe kazaljke ponoći, pastiri koji su sahranili sunce u šumi, ribari koji su izvukli mesec iz svoje mreže.

PROPAST

Preko belog jezera
odletele su divlje ptice.
Uveče sa naših zvezda veje leden vetar.
Preko grobova naših
nadvija se slomljeno čelo noći.
Pod hrastovima se ljuljamo u srebrnom čunu.
Stalno odzvanjaju beli zidovi grada.
Pod lukom od trnja,
o, brate moj, veremo se mi slepe kazaljke ka ponoći.

MIR I ĆUTANJE

Pastiri pokopaše sunce u goloj šumi.
Ribar izvuče
kostretnom mrežom mesec iz mrzlog ribnjaka.
U plavom kristalu
boravi bledi čovek, nasloniv čelo o svoje zvezde;
ili priklanja glavu u purpurnom snu.
Al’ uvek dotiče crno proletanje ptica
onog ko gleda, svetlost plavih cvetova,
bliska tišina zaborav snuje, anđele utrnule.
Opet čelo noćiva sred mesečastog kamenja;
k’o blistav mladić
iskrsava sestra kroz jesen i crno truljenje.

GRODEK

Uveče bruje jesenje šume
od smrtnog oružja, zlatne ravnice
i jezera plava, nad kojima sunce
tmurno se kotrlja; obujima noć
ratnike samrtnike, divlju žalopojku
njihovih smrvljenih usta.
Al’ tiho se skuplja u niskim livadama
crven oblak gde jarostan boravi bog,
krv prolivena, mesečasta svežina;
u crnu trulež svi putevi vode.
Pod zlatnim granjem noći i zvezda
leluja sestrina senka kroz ćudljivi lug
da pozdravi seni junaka, krvave glave;
i tiho bruje u trsci tamne svirale jeseni.
O gordija tugo! tučani oltari,
vatru kojom duh gori ogroman danas hrani bol,
unuci nerođeni.

Poezija: Književni klub Prejaka reč  | Razglednice: The I. B. Tauris Blog