Šarl Svan, jedan od junaka Prustovog romana U traganju za minulim vremenom, pokušava da napiše esej na temu Vermerove slike Pogled na Delft. Prust je prisustvovao izložbi Vermerovih slika u Parizu, zatim i detaljno opisao odnos pisca Bergota, još jednog junaka svog romana, prema ovom holandskom majstoru. Iako se obično Prust smatra prvim koji je u literaturi pominjao Vermerovo delo, činjenice idu u prilog Henriju Džejmsu. On piše o ovom slikaru dve decenije pre Prusta. Toliko o modernističkoj literaturi i ovom slikaru tišine čije kamerne poetske scene stoje nasuprot buci i haosu sveta.
Zašto je Vermer slikar važan piscima? Njegovo slikarstvo nije jedino pokušaj vizuelne hronike holandskog enterijera, građanske klase u usponu koja je predata zadovoljstvu sviranja muzike, ili iščekivanja odgovora na poslato pismo, niti teži žanrovskom prikazu susretanja zaljubljenih i svakodnevnih rituala. Ono je suptilna igra odnosa predstavljenih figura, razvijena kroz simbolički nagoveštaj predmeta kojima su prikazane ličnosti okružene, kao i svetlosti koja je graditeljski princip atmosfere na tim slikama. Zato je pominjanje Prusta u ovom kontekstu važno.
Pojedini umetnici dugo moraju da čekaju druge umetnike ili kritičare ne bi li njihova dela bila adekvatno osvetljena, ne bi li draperija, nalik onima koje je Vermer slikao, bila do kraja povučena, ne bi li do kraja osvetlila značenjski i poetski prostor slike. Analogije su neophodne. Odnosi Prustovih junaka, fizički posmatrano, mogu imati slilčan položaj Vermerovim naslikanim parovima. Dakle, u pitanju su susreti, en plein air ili kamerni, ali svetlost, ono što određuje atmosferu, a što je tako upečatljivo i distinktivno kod Vermera, jeste ono što čitavu scenu čini nedorečenom i dvosmislenom, a takvi su odnosi i mnogih Prustovih parova. Sugestija i nedorečenost, pak, Vermera približavaju i Džejmsu, kao i značaj predmeta, prikaz materijalnog, posedovanje i njegova simbolička moć.
U prostorima u kojima Vermer smešta svoje portretisane sve deluje tiho, nepomično. Tišina je najprisutniji zvuk na njegovim slikama, možemo ju seći kroz vazduh, uprkos koncertima i susretima uz vino. Sve je, istovremeno, puno glasova koje posmatrač oseća, oni lebde, oni bi da se probiju iza teških velvetnih zavesa koje prekrivaju visoke prozore i teške stolove od punog drveta. Glasovi odzvanjaju iza starih slika i mapa, iz muzičkih instrumenata, ispod teških orijentalnih tepiha i stolnjaka pod koje su, komplikovane kao i ornamenti na njima, skrivene emocije, neodređene, guste, baš kao i odnos svetlosti koja dopire spolja i svetlsti koja je već prisutna, unutar tih camera obscura – soba gde su značenja izvrnuta u odnosu na sam prikaz.
Vermer je rođen 1632. u Holandiji, u zlatno doba njenog ekonomskog i društvenog uspona. Retko ima velikih umetnika a da, prethodno, vreme i mesto ne rade u njihovu korist. U protestantskoj sredini Vermer je bio katolik, sa suprugom, taštom i mnogobrojnim potomstvom. Iza sebe nije ostavio puno slika, ukupno trideset četiri, sve su malog formata. Po smrti je bio zaboravljen da bi tek krajem 19. veka jedan austrijski istoričar umetnosti sastavio katalog njegovih radova i objavio ih u jednom umetničkom glasilu, uz tekst, zahvaljujući čemu Vermer biva prepoznat kao izvanredan umetnik koji je prikazivao uobičajene trenutke u životu: presipanje mleka iz bokala u činiju, čitanje pristiglog pisma, pospanost posle čaše vina.
Većina njegovih slika prožeta je na izuzetno suptilan način snažnom simbolikom koju oformljuju mnogobrojni predmeti: bokali, draperije, slike i mape, nakit, globusi i vitraži. Vermer nas vraća tišini, svakodnevnom, jednostavnom. Na kraju krajeva, mi ga dobro razumemo. U vremenu u kome mi živimo kakofonija dominira i retko smo kod kuće, ništa ne radimo sporo, ta odlika je veoma nisko kotirana, retko smo predati lepoti i religiji tišine. Vermer nam saopštava da, zapravo, nije neophodno na napustimo svoju kuću. Poezija stvarnosti je pred nama, samo treba da naučimo da ju prepoznamo. Veliki slikari su ti uz čiju pomoć se otvaraju naše oči. A kada je u pitanju predstavljeni ideal življenja: ni slikar ga nije osetio u iskustvu. Zato je stvorio ovako uzvišenu umetnost.
Slike: Pismo, 1670; Par za virginalom, 1660; Čaša vina, 1661; Dama i dva muškarca, 1659; Pristiglo pismo, 1667; Dama piše pismo, 1665; Devojka čita pismo, 1659;
A . A . A 