Sugestija, nedorečenost i tišina u Vermerovom slikarstvu

Šarl Svan, jedan od junaka Prustovog romana U traganju za minulim vremenom, piše esej na temu Vermerove slike Pogled na Delft. Prust je prisustvovao izložbi Vermerovih slika u Parizu, zatim i detaljno opisao odnos pisca Bergota, još jednog junaka svog romana, prema ovom holandskom majstoru. Iako se obično Prust smatra prvim koji je u literaturi pominjao Vermerovo delo, činjenice idu u prilog Henriju Džejmsu. On piše o ovom slikaru dve decenije pre Prusta. Toliko o modernističkoj literaturi.

Zašto je ovaj slikar važan piscima? Vermerovo slikarstvo nije jedino pokušaj vizuelne hronike holandskog enterijera, građanske klase u usponu koja je predata zadovoljstvu sviranja muzike, ili iščekivanja odgovora na poslato pismo, niti teži žanrovskom prikazu susretanja zaljubljenih i svakodnevnih rituala. Ono je suptilna igra odnosa predstavljenih figura, razvijena kroz simbolički nagoveštaj predmeta kojima su prikazane ličnosti okružene, kao i svetlosti koja je graditeljski princip atmosfere na tim slikama. Zato je pominjanje Prusta u ovom kontekstu važno.

Pojedini umetnici dugo moraju da čekaju druge umetnike ili kritičare ne bi li njihova dela bila adekvatno osvetljena, ne bi li draperija, nalik onima koje je Vermer slikao, bila do kraja povučena, ne bi li do kraja osvetlila značenjski i poetski prostor slike. Odnosi Prustovih junaka, fizički posmatrano, mogu imati slilčan položaj Vermerovim naslikanim parovima. Dakle, u pitanju su susreti, en plein air ili kamerni, ali svetlost, ono što određuje atmosferu, a što je tako upečatljivo i distinktivno kod Vermera, jeste ono što čitavu scenu čini nedorečenom i dvosmislenom, a takvi su i odnosi mnogih Prustovih parova. Sugestija i nedorečenost, pak, Vermera približava i Džejmsu, kao i značaj predmeta, prikaz materijalnog, posedovanje i njegova simbolička moć.

Johanes Vermer, „Par“, 1661.
Johanes Vermer, „Čas muzike“, 1660.

U prostorima u kojima Vermer smešta svoje portretisane sve deluje veoma tiho, nepomično. Tišina je najprisutniji zvuk na njegovim slikama, možemo ju seći kroz vazduh, uprkos koncertima i susretima uz vino. Sve je, istovremeno, puno glasova koje posmatrač oseća, oni lebde, oni bi da se probiju iza teških velvetnih zavesa koje prekrivaju visoke prozore i teške površine drvenih stolova. Glasovi odzvanjaju iza starih slika i mapa, iz muzičkih instrumenata, ispod teških orijentalnih tepiha i stolnjaka pod koje su, komplikovane kao i ornamenti na njima, skrivene emocije, neodređene, guste, baš kao i odnos svetlosti koja dopire spolja i svetlsti koja je već prisutna, unutar tih camera obscura – soba gde su značenja često izvrnuta u odnosu na sam prikaz.

Vermer je rođen 1632. u Holandiji, u zlatno doba njenog ekonomskog i društvenog uspona. Retko ima velikih umetnika a da, prethodno, vreme i mesto ne rade u njihovu korist. U protestantskoj sredini Vermer je bio katolik, sa suprugom, taštom i mnogobrojnim potomstvom. Iza sebe nije ostavio puno slika, ukupno trideset četiri, sve su malog formata. Po smrti je bio zaboravljen da bi tek krajem 19. veka jedan austrijski istoričar umetnosti sastavio katalog njegovih radova i objavio ih u jednom umetničkom glasilu, uz tekst, zahvaljujući čemu Vermer biva prepoznat kao izvanredan umetnik koji je prikazivao uobičajene trenutke u životu: presipanje mleka iz bokala u činiju, čitanje pristiglog pisma, pospanost posle čaše vina.

Većina njegovih slika prožeta je na izuzetno suptilan način snažnom simbolikom koju oformljuju mnogobrojni predmeti: bokali, draperije, slike i mape, nakit, globusi i vitraži. Vermer nas vraća tišini, svakodnevnom, jednostavnom. Na kraju krajeva, mi ga dobro razumemo. U vremenu u kome mi živimo kakofonija dominira i retko smo kod kuće, ništa ne radimo sporo, ta odlika je veoma nisko kotirana, retko smo predati lepoti i religiji tišine. Vermer nam saopštava da, zapravo, nije neophodno na napustimo svoju kuću. Poezija stvarnosti je pred nama, samo treba da naučimo da ju prepoznamo. Veliki slikari su ti uz čiju pomoć se otvaraju naše oči. A kada je u pitanju predstavljeni ideal življenja: ni slikar ga nije osetio u iskustvu. Zato je stvorio ovako uzvišenu umetnost.

Johanes Vermer, „Žena piše pismo“; 1670.
Johanes Vermer, „Žena piše pismo“; 1665.
Johanes Vermer, „Žena čita pismo“; 1663.
Johanes Vermer, „Žena čita pismo“; 1659.
Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.