Jedan od najznačajnijih slikara „zlatnog doba holandske umetnosti“ bio je Adrian Korte (1665-1707), aktivan u Midelburgu od svoje osamnaeste godine pa do smrti, koja je nastupila kada je umetnik imao četrdeset i dve godine. Korte je slikao dela malog formata i jednostavnih kompozicija. Njegova dela pripadaju intimističkom pogledu na svet pod kojim se podrazumeva okrenutost ka svakodnevnom, jednostavnom, kamernom.

Političke prilike 17. veka su za Holandiju, zemlju tek istrgnutu upornošću svojih građana iz ruku španskih političkih interesa, bile dosta neizvesne. Borbe Holanđana sa prirodom bile su konstantne. Zemlja zbog svog posebnog geografskog položaja vodi stalnu borbu sa vodom. Međutim, ta voda donela joj je najmanje dva puta nešto dobro: prvi put kada su na neprijateljsku vojsku građani pustili brane (kojima su u normalnim uslovima zadržavali vodu da se ne izlije na zemlju) i na taj način ga porazili, drugi put kada je, zahvaljujući nagomilanom pesku po kanalima Briža, koji je tada izgubio svoj trgovinski značaj, a i zahvaljujući opustošenom Antverpenu od strane španske vojske tokom ratova za nezavisnost, Holandija postala jedna od najvećih pomorskih sila, svoje bogatstvo temeljeći na prekookeanskoj trgovini, naročito zahvaljujući svojoj Istočno-indijskoj kompaniji i kolonijama. Amsterdam, kao luka od izuzetnog značaja, stupa na svetsku trgovinsku pozornicu. Sve dotadašnje istorijske okolnosti radile su u holandsku korist.

Setimo se, za trenutak, Vermera. On je u groznici zbog oscilacija na berzi i novčanog gubitka u roku od nekoliko dana preminuo. Svet u kome je živeo, u kome je stvarao i pokušavao da nađe mesto za svoju umetnost bio je neizvestan, destabilizovan stalnim slutanjama o mogućem bankrotu ili nepovoljnoj okolnosti koja bi pojedinca odvela u finansijsku propast. Ništa od toga ne možemo videti na njegovim slikama. Usred borbe sa prirodom i usred stalnih političkih turbulencija, promena na berzi i novčane neizvesnosti, postoji jedan svet iza prozora, svet tišine, svet nagoveštaja i malih dnevnih rituala. Svet umetnosti, orijentalnih tepiha, muzike i ljubavnih pisama, iščekivanja posetioca i isprobavanja ogrlica pred ogledalom. A sve to u svetlosti neodređenih tonova koji su u stanju da evociraju magličaste, izmičuće utiske.

Odlika i Vermerovog i Korteovog slikarstva je specifična kamerna atmosfera, tajanstvena, tiha. Obojica imaju sklonost ka zatvorenom, uobičajenom, poznatom, ali prikazanom tako da evocira sve suprotno, nešto nepoznato i neodređeno, a privlačno i ospokojavajuće. Materijalnost je obojici bitna. Materijalističku kulturu omogućava višak vrednosti. Predmeti su naročito bitni tadašnjem građanstvu, oni su njihova materijalna potvrda duha i vremena uloženog u rad, u proizvodnju, u stremljenje određenom cilju. Predmeti su dokaz postojanja razloga, svrhe, cilja, utilitarnog pogleda na date životne okolnosti.

Tu dolazimo do razlike između ova dva slikara: Vermerovi predmeti su veštački, oni se ogledaju u lepim predmetima, Korte slika ono što je izdvojeno iz prirode ali je, takođe, moralo biti kupljeno, breskve, divlje jagode, školjke, nar, špargle. Dinamiku u njegov svet unose leptiri, nagoveštaj kretanja njihovih krila, koji se pojavljuje i realizuje jedino u svesti posmatrača, razbija atmosferu potpune tišine i tame jednog špajza. Adrian Korte rodonačelnik je posebne poetike u okviru žanra mrtve prirode: poetike špajza.

Uobičajeno je za slikarstvo toga doba da prikazuje prirodne pojave otrgnute iz njihovog prvobitnog staništa. Na primer, Korteov učitelj, Melhior Hondekoter, slikao je egzotične ptice u izmaštanim, nestvarnim vrtovima. Najpoznatiji češljugar u istoriji umetnosti, ptica sa lancem oko noge, pripada Karelu Fabricijusu. Dona Tart ga je kasnije dodatno proslavila. Mnoge ptice ubijene u lovu vise okačene naopako i naturalistički su prikazane na različitim slikama toga doba. Everet Kolie slika različite papire, ugovore, rukopise, knjige između nekoliko kaiševa na zidu.

Dakle, posedovanje i prisvajanje je izuzetno bitno za ljude onoga doba. U tu kategoriju spadaju i slike, za koje ondašnji građani, kao i uopšte za vizuelnu kulturu, imaju mnogo afiniteta. Njihove crkve lišene su slika i prikaza, ali domovi holandskih građana nisu lišeni slika na kojima su prikazane crkve belih zidova. Slike crkvenih enterijera takođe su prisutne kao žanr u holandskom slikarstvu 17. veka. Takva tema ni u jednom drugom slikarstvu nije zabeležena, osim ukoliko nisu u pitanju isključivo crteži za arhitektonsku namenu. Piter Jans Senredam, bio je najpoznatiji slikar ovakvih tema.

Ovim primerima pokušavamo da smestimo Kortea i njegovo delo u određeni kontekst koji je u vezi sa duhovnim tendencijama doba koje su, opet, bile u vezi sa političkim i ekonomskim okolnostima. Te okolnosti su omogućile određen način mišljenja, količinu porudžbina i stalnu potrebu za zaradom. Međutim, njima se ne mogu objasniti talenat i vizija, stvaralaštvo i vaspitanje ukusa. Zašto je višak vrednosti holandskog građanstva išao baš u tom pravcu, zašto slikarstvo, i zašto baš takvo slikarstvo? Sve su ovo pitanja na koja nam Korteovo slikarstvo ne nudi odgovor, mi ga od njega ni ne zahtevamo, ali nas podstiče da izađemo iz kamerne atmosfere, iz njegovog špajza, i da se uputimo ka trgu, ka katedrali, pored kanala, pred brod.

Danas znamo za osamdeset potpisanih slika ovog umetnika. Sva njegova dela su ista, sva slede isti tematski okvir: lepo raspoređeno voće, školjke i leptiri zarad harmonije kompozicije, koju dodatno obogaćuje detaljno razmotrena i predočena svetlost. Upravo ona doprinosi valerima tajne.

Preporuke: Rijks Museum | Sothebys | Besplatan katalog izložbe