Teme impresionizma: Jutra

Image result for angelo morbelli il risveglio

BUĐENJE

Jedna od tema impresionizma jeste prostitutka koja je ostala sama. O njoj sam već pisala u tekstu Napokon sama koji, sada, ima nastavak. Ovoga puta predstave su još intimnije, jutra još tiša i bistrija, sobe jednostavne, poetične, baš kao što su i zraci koji ističu vlagu njihovih zidova. Ima nešto kod buđenja što čoveka uči o svetosti i svetlosti tišine.

Related image

PRIPREME

Jutrom je tišina neophodnija nego tokom sna. Po buđenju, kada pojavni oblici polako postaju konkretni i kada um ponovo privikava sebe na zvukove, prvi sat je vreme ćutanja. Tada se postaje iznova. Prvo što čovek uradi po buđenju je da se pogleda u ogledalo. Onda se posveti čišćenju svoga tela. Ali pre toga, on se posmatra.

UMIVANJE

I kao što se oblici postepeno oformljuju značenjem, i ne ostaju tek praznina, tako i lice u tim trenutcima sledi svoju putanju oblikovanja. U pitanju je ritual koga ponavljanje održava. I kao što ruke kruže licem i vratom, tako i rituali bivaju održavani, kruženjem i ponavljanjem. Kruženjem, kao na slici Edgara Dege tokom jutarnjeg ritualnog pranja ili ponavljanjem radnje oblačenja, kao na slici Bernara Danstena.

Slike: Angelo Morbelli (1), Edgar Degas (2), Bernard Dunstan (3, 4)

Poetske crtice Emila Siorana

Image result for andré kertész photography

PARIZ Kad sam došao u Pariz odmah sam shvatio da je zanimljivost toga grada u mogućnosti koju mi pruža da živim uz u pravom smislu dokone, besposlene ljude. Ja sam i sâm primer besposličara: nikad u životu nisam radio, nikad nisam imao neko zanimanje, osim jedanput, za vreme jedne godine u Rumuniji, kad sam predavao filozofiju u Brasovu. To je bilo nepodnošljivo. Zbog toga sam i došao u Pariz. U svojoj zemlji čovek mora nešto raditi, ali nije nužno da radite kad živite u inostranstvu. Imao sam sreću da sam više od četrdeset godina svoga života proživeo kao besposlen čovek i – kako da to kažem? – bez države. Ono što je zanimljivo u Parizu je, mislim, to da u njemu možete, da u njemu morate živeti kao potpuni stranac, tako da ne pripadate nekoj naciji nego samo jednom gradu. Osećam se na neki način Parižaninom, ali ne Francuzom – osobitno ne Francuzom.

Postoje dve knjige koje, za mene, predstavljaju, izražavaju Pariz. Ponajpre, Rilkeova knjiga „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“, a zatim prva knjiga Henrija Milera, „Rakova obratnica“, koja prikazuje drugačiji Pariz nego što je onaj Rilkeov, čak njegovu suprotnost, Pariz bordela, prostitutki i makroa, Pariz razvrata. I to je onaj Pariz koji sam ja upoznao: Pariz osamljenih ljudi i prostitutki.

Istinu govoreći, to isto sam već doživio u Rumuniji: život bordela bio je na Balkanu vrlo intenzivan. A jednako je bilo i u Parizu, barem pre rata. Kad sam došao ovamo, vodio sam duge razgovore s mnogima od tih dama. Početkom rata stanovao sam u jednom hotelu nedaleko od bulevara Saint Michel i tamo sam se sprijateljio s jednom prostitutkom, nekom starom gospođom sede kose. Postali smo jako dobri prijatelji; hoću reći: bila je prestara za mene. No, bila je neverovatna glumica, s izrazitim talentom za tragediju. Sretao sam je gotovo svake noći oko dva, tri sata ujutro, jer uvek sam se jako kasno vraćao u svoj hotel. Bilo je to početkom rata, 1940. godine – ili, zapravo ne, bilo je to pre rata, jer se za vreme rata nije moglo izlaziti posle ponoći. Šetali smo zajedno i ona mi je pripovedala o svom životu, ispričala mi je celi svoj život – a kako je o tome govorila, kakvim se rečima služila: bio sam opčinjen! Iz iskustava koja sam u životu imao s tom vrstom ljudi mnogo sam više naučio nego iz susreta s intelektualcima.

FRANCUSKI JEZIK Održavam vrlo kompleksan odnos s francuskim jezikom. Kad sam počeo pisati na francuskom, rekao sam sebi da to nije jezik za mene. Osećao sam se u njemu kao u luđačkoj košulji. Ali sad, poslednjih nekoliko godina, otkad francuski jezik tone, osećam se na neki način vezanim uz sudbinu tog propadajućeg jezika. Francuzi, rekao bih, nisu ravnodušni prema opadanju svoga jezika, ali ga prihvaćaju – ja ne. I što više svet bojkotuje francuski jezik, to mu se ja osećam bliži. Razlog je možda i u tome što sve što propada, što se raspada i nestaje ima za mene snažnu privlačnu moć. I ta izolacija francuskog me fascinira. Dodir s francuskim bio je za mene u početku beskrajno težak” U Rumuniji, svi su govorili francuski i druge jezike, a ja sam dolazio iz Transilvanije, gdje se govorio samo nemački ili mađarski. Tu promenu jezika shvatio sam vrlo ozbiljno, i sve što sam napisao na francuskom prerađivao sam i iznova pisao nekoliko puta, recimo, „Kratak pregled raspadanja“ prepravljao sam četiri puta. Za mene, bio je to zaista izazov, ta ideja da moram pisati kao Francuz, takmičiti se s Francuzima u upotrebi njihova jezika – možda pomalo luda ideja. Po svom temperamentu, trebao sam pre pisati na španjolskom, na mađarskom ili ruskom. Jer strogost francuskog jezika nespojiva je s mojim temperamentom. Ali upravo je to ono što mi se u njemu sviđa.

ŽENE Imam jednu zajedničku crtu sa Sartrom. Sartr je, nedugo pre svoje smrti, rekao da se uvek bolje slagao sa ženama nego s muškarcima. To je slučaj i sa mnom: dajem prednost ženama pred muškarcima. A znate li zašto? Zato što je žena neuravnoteženija od muškarca. Ona je biće beskrajno morbidnije i bolesnije od muškarca. Ona oseća stvari jače nego što ih može osetiti neki muškarac. Primetio sam da su žene obično bile bliže mom pisanju nego muškarci. Snažno me se dojmilo kad sam pročitao da je Sartre rekao da više voli razgovarati sa ženama nego s muškarcima.

Kad su me jednoga dana upitali kako sam mogao živeti a da nisam imao nikakvo „zanimanje“, odgovorio sam: „zato što sam bio makro“. To je, naravno, šala, ali iza te izjave skriva se i nešto istine. Za mene, „makro“ je jako univerzalan pojam. Hoću reći, kad neki pisac živi sa ženom koja se brine za život njih oboje, onda je taj pisac makro. Mnogi poštovani pisci koje poznajem u Parizuživeli su kao paraziti na račun svoje žene. U tom smislu, iako nikad nisam bio oženjen, i ja sam također bio makro.

RUMUNIJA Odvojio sam se od svojih korena. Ipak, i dalje me snažno privlače bogumili, ti balkanski manihejci, i njihova ideja da je rođenje katastrofa. Bilo je gotovo neizbežno da se tako, na nesvestan način, vratim svojim korenima. Ideja da svet nije stvorio Bog nego Sotona, jedan mali Sotona, Satanael, ta ideja oduvek me privlačila. Zato sam i napisao knjigu „Zli demijurg“, koja je bila pomalo nadahnuta bogumilskom teorijom. Držim značajnim da sam se tako u Parizu, nakon toliko godina, vratio svojoj prvoj domovini, duhovnom svetu Dunava. Karpata. Ideja jedne mistike pred-rođenja pripada tom svetu: Orijentu. Iako sam se želio osloboditi svojih korena, moji napori nisu, dakle, bili stvarno uspješni. Sve te ideje, maniheizam, pa i gnoza, ili barem jedna pomalo izrođena gnoza, poteču delom s Balkana. Čovek se ne oslobađa svoga porekla, svojih korena, svog početka. Mnogo sam pisao protiv svoje rodne zemlje. Na primer: tvrdio sam da je biti Rumun smešno, beznačajno, ali istodobno moram priznati da sam u životu veliki fatalist. A fatalizam je nacionalna religija u Rumuniji, svatko je tamo fatalist u svakodnevnom životu i uopšte u svemu. Dakle: čovek se ne može osloboditi samoga sebe.

PROTUREČJA Uvek sam živeo u proturečjima i nisam zbog toga nikad patio. Da sam bio sistematično stvorenje, bio bih morao lagati, jer bih morao naći neko rešenje. No, ne samo da sam prihvatio taj nerešivi karakter stvari, nego sam u njemu čak, moram reći, našao neku slast, slast nerešivog. Nikad nisam pokušavao izravnati, ujediniti ili, kako kažu, Francuzi, pomiriti nepomirljivo. Uvek sam primao proturečja onako kako su dolazila, kako u svom privatnom životu tako i u teorijskom. Nikad nisam imao cilj, nisam pokušavao doći ni do kakvog razultata. Mislim da, ni uopšteno ni kad je reč o sebi, ne može biti ni rezultata ni cilja. Sve je, ne bez smisla – te reči se pomalo grozim, nego bez nužnosti.

Normalno, da sam bio potpuno dosledan sâm sebi, ne bih smeo uopće ništa raditi. Budući da sam ipak nešto radio, proturečio sam sebi, živeo sam u proturečju. No, svaki je život, verujem, u osnovi osuđen na proturečje.

Hteo bih ispričati nešto pomalo glupo: kad odete na groblje – to je sasvim banalna stvar – i kad vidite da je neki prijatelj s kojim ste se još pre dva ili tri dana smejali nestao bez traga, kako nakon toga još možete graditi neki sistem? Za mene, to je nezamislivo! Jedan od mojih znananca, koga sam jako volio, jedan poljski Židov, vrlo simpatičan i zanimljiv čovek, s kojim sam se mnogo smejati o svemu – bio je inače mnogo veći nihilist od mene – ali pred njegovim grobom, za mene je to bilo, kako da kažem”? To je banalno, svi su ljudi doživeli taj osećaj. Ali kad se to prevede u filozofiju – kakav je zaključak? Zaključak je sledeći: čak je i nihilizam dogma. Sve je smešno, bez supstancije, čista fikcija. Eto zašto ja nisam nihilist, zato što je ništa još neki program. U osnovi, sve je bez važnosti. Ništa ne postoji drukčije nego površinski, sve je moguće, sve je drama.

Naravno, postoji ljubav – i ja sam se često pitao: kad smo sve prozreli, sve proniknuli, kako se još neko može zaljubiti u bilo što? Pa ipak, to se događa. To je čak ono što je u životu istinito i zanimljivo. Želio bih završiti ovo razmišljanje jednom optimističkom notom: život je stvarno zanimljiv i privlačan, zato što, iznad svega, nema nikakvog smisla. A u vezi s tim navodim uvek sledeći primjer: možete sumnjati apsolutno u sve, potvrditi se kao savršeni nihilist, a ipak se zaljubiti kao najveći idiot. Ta teorijska nemogućnost strasti, ali koju stvarni život neprestano izigrava, razlog je što život ima sigurnu, neospornu, neodoljivu draž. Patimo, smejemo se svojim patnjama, radimo što god hoćemo, ali to osnovno proturječje je na kraju možda ono zbog čega život još vredi truda da bude proživljen.

CINIZAM Nikad nisam pisao kao autor; verujte mi, ja ne tražim slavu, ne smatram sebe autorom i ne podnosim to ni od drugih. Nikad nisam bio nimalo promišljen i naprosto sam govorio ono što mi je prolazilo glavom. Na neki način, pokušavao sam demaskirati život, i zbog toga me smatraju cinikom. No, ako sam cinik u onome što pišem, uglavnom uopšte nisam, cinik u životu. Pa ipak, priznajem vriednost cinizma, kao taksonomijsko gledište.

Uvek sam govorio da treba pisati ono što u nekom trenutku doživljavamo kao istinu, čak i ono što ne bismo trebali reći, koliko god to mučno, beznačajno ili drsko bilo. Kad nešto pišem ili kad razmišljam ne postavljam nikakvu granicu izražavanju osećaja istine. Nikad, nikad nisam mislio na posledice. I nitko se nikad nije ubio zbog mene. Naprotiv, poznajem mnoge ljude koji mi kažu: zahvaljujući vama nisam počinio samoubojstvo. A ljudi koji pate od depresije, kad čitaju moje knjige, shvaćaju da mogu još dublje uroniti u svoju depresiju. Da kažem poput Kierkegaarda: depresija je jedan stadij na životnom putu. Nemam niti dojam da sam, ako mogu tako reći, napravio „negativnu“ karijeru. A, uostalom, znate, sve je na kraju krajeva svejedno, zar ne?

PESIMIZAM Za mene kažu da sam pesimist – to nije istina! Te školske kategorije su smešne. Ja tačno znam što je pesimizam. No, kao što ste upravo rekli: postoji bitna razlika između pesimizma kao sistema i svakidašnjeg iskustva pesimizma, koje se rađa naprosto iz činjenice da ste živo biće. Ne možete biti pesimist u životu, čim živite: to nema nikakvog smisla. Čovek ste poput drugih, i ja ovdje govorim o onome što sam doživio. Pokušao sam izneti apologiju skepticizma i također apologiju pesimizma, ali – to nije važno. Važno je ono što živimo, ono što pokušavamo, i kako to osećamo.

NIČE Niče je izvršio vrlo velik uticaj na mene u mojoj mladosti. No, danas se osjćam jako daleko od njega. Zašto? Zato što je on konstruirao svoju teoriju. Niče ima jedan ideal, jednu ideju o ljudima, o vrednosti, s obzirom na koju je pisao, oblikovao, razrađivao celo svoje delo. I tako se u meni postupno razvio dojam da je sve to pomalo lažno. Kao prorok ili analitičar – jer, čak i kad želi biti analitičar, on ostaje prorok – Niče hoće „doneti“ nešto apsolutno, stvoriti nešto, igrati neku ulogu u kulturi, itd. Zbog toga danas mogu s užitkom čitati samo njegova pisma, jer se u pismima pokazuje kao suprotnost onome što je u svojim spisima. U pismima vidimo Ničea onakvog kakav je zaista bio: jadan čovjek. I svi oni heroji, oni heroji mišljenja koji igraju neku ulogu u njegovim knjigama, sva ta velika iluzija pokazuje mi se tada lažnom. Iako je, razumije se, genijalan; Niče, na neki način, nije istinit. Za mene, pravi je Niče u pismima, u njima je uistinu on sâm. Zbog toga sam se udaljio od velikog dela njegova dela. Niče je sâm sebi dao jedan Weltanschauung, jedno shvatanje sveta. Nije se oslobodio svojih ideja i svojih projekata, ostao je ovisan o njima, rob svojih ideja. Za mene, on nije postao slobodan čovjek, barem ne u svojim knjigama. Možda malo preterujem; no, čini mi se da ima istine u tome što tvrdim. Niče je bio heroj moje mladosti, ali danas više nije: iako je genijalno zajedljiv i ciničan, za mene je sad previše juvenilan, previše prostodušan.

Niče nije izrazio svoje iskustvo života, on je uvek imao samo jednu misao u glavi: teba prevladati, prevladati, prevladati – to je u osnovi jako nemački. Možda je čak u tome osnovna zabluda Nemaca i nemačke misli: treba prevladati, treba konstruirati, treba graditi. To je razlog da je nemačka istorija besprimeran brodolom, katastrofa, jer Nemci su hteli graditi svoju istoriju. Nemcima nedostaje mudrosti; oni imaju genija, ali ni najmanje mudrosti. Oni ne žive ni istoriju ni sâm život: oni žele uvek i iznova graditi, podizati. A u filozofiji se to može učiniti samo posredstvom sistema. Da sve mora biti homogeno, to je, rekao bih, glup greh, mana. Nemci su previše sistematični, oni su eksperimentirali i izgradili su sebi jednu sistematičnu istoriju i izvukli su iz toga konsekvence. Nemci su uvek bili izvan života. Ima nešto nestvarno u celoj njemačkoj sudbini. Zbog toga su oni i tragičan narod, jer su Nemci postali strašno ozbiljni i nikad nisu uspeli naučiti smejati se sami sebi: ne postoji nemačka ironija. Nemci su pisali o ironiji, ali nikad se nisu sami u njoj okušali, ili je prakticirali – samo su o njoj govorili ili razmišljali na apstraktan način. I to je uzrok nemačkog brodoloma. Jer, na kraju, kad pomislimo da je nemački narod bio najgenijalniji u Europi, ili u svakom slučaju najdarovitiji, velik je poraz to da je takav narod mogao pasti tako nisko, gotovo besprimeran poraz; i to ne samo za vreme Drugog svetskog rata nego već za vreme Prvog rata. Nemačka istorija, nemački duh bili su na neki način s one strane, jer oboje su bili promišljani na suviše sistematičan način, bez mudrosti.

PREDNOST NESIGURNOSTI Razdelivši celo svoje bogatstvo, Wittgenstein se duhovno spasio. Znate, bilo mi je mnogo bolje, s duhovnog gledišta, živio sam intenzivnije, kad sam imao samo jedan mali kovčeg i celu godinu nosio samo dva odela, čak samo jedno. Danas – nisam bogat, plaćam sasvim mali porez, trošim vrlo malo, ali živim prilično dobro, mogu jesti šta hoću, putovati, itd. – ukratko, moj život je na neki način postao sigurniji. I to je bacilo tešku senu na mene – duhovne sene. Pre, živio sam u Parizu od danas do sutra, ali bio sam duhovno svežiji, također mlađi, i, ne treba ni reći: bio sam drugi čovek. Nikad nisam znao kakav će mi biti sutrašnji dan. Dvadeset pet godina živio sam u hotelima i uvek sam bio kao životinja, kao divlja zvijer. Sigurnost je neverojatna opasnost na duhovnom planu, kao što je savršeno zdravlje katastrofa za duh. Zato intelektualac, ili recimo pisac, mora zadržati osećaj da nema tla na koje se može odloniti. Ako se, naprotiv, počne smeštati i, kako da kažem, kućiti se, izgubljen je. Onda počinje stvarati delo ili postaje – ne znam – veliki pisac, „netko“. Ali sve je to jadno. Nesigurnost je apsolutna nužnost: pisac čiji život postaje siguran izgubljen je pisac.

ŠPANIJA Osećam, moram to reći, duboku ljubav prema Španiji, jedinoj zemlji doslovce opsednutoj mišlju o dekadenciji. I to već vrlo rano, nakon Conquiste, nakon slavne epohe, kraja osvajanjâ. Nakon toga usledila su dva, tri stoleća u kojima je prevladavala ideja dekadencije, koja je postala središnji pojam španjolske historiografije. To je razlog zašto sam osećao tako veliku slabost prema Španiji, zašto Španske ima za mene takvu privlačnu snagu. Pre rata, hteo sam otići u Španiju da bih slušao predavanje Ortege y Gasseta, i možda se tamo nastanio. Predao sam molbu za špansku stipendiju i čekao sam odgovor. Onda je izbio građanski rat, i moj je život krenuo postpuno drugim smerom. Možda bih, da nije bilo rata, postao Španjolac i proživio ostatak života u Španiji. Fascinira me da jedan tako izvanredan narod kao što su Španci ima tako snažnu svest o dekadenciji. Narodi koji su dopustili da im izmakne vlastita sudbina uvek su me silno privlačili. To je slučaj i s Nemcima. Nemci nisu imali istoriju kakvu su mogli zaslužiti. S jednim Bachom, Hegelom, Kantom ili pak Hölderlinom, Nemačka je trabala imati drugačiju istoriju. Ali ona je svoju istoriju promašila. Nemačka nije uspjela postati ono što je trebala biti. Ta patetična dimenzija istorije mi se sviđa. Engleska me nikad nije zanimala kao sudbina – ona nema nikakvu sudbinu, jednako kao, u osnovi, ni Francuska. Ali Nemačka je imala tu sudbinu: kao neki genij koji nije ostvarila.

HEIDEGGER Heidegger je previše verovao rečima. On nije rešavao probleme, on ih je samo prevladavao stvarajući reči. Smatram to krajnje nečasnim. Ne osporavam da je Heidegger bio genij, ali ja ga gledam i kao varalicu. Umesto da rešava pitanja, on se zadovoljio time da ih postavlja, da stvara reč, da premešta probleme, da na njih odgovara – kako bih rekao? Proizvodnjom vokabulara. Za mene, Heidegger je zaista bio previše naivan, iako istodobno lukav poput kakva seljaka. Bio je, usudio bih se reći, nesvesno beskrupulozan čovek.

AFORIZMI I ROMAN Sve što sam napisao je rezultat – aforizme ne pišem najpre kao aforizme: „napišem jednu stranicu“ zatim sve bacim i počnem iznova. Da biste napisali roman, morate izabrati detalje. Mene ne zanimajun detalji, ja idem odmah na zaključak. Kad bih pisao pozorišni komad, počeo bih ga od petog čina, jer od početka bilo čega ja već nazirem kraj. S takvim shvaćanjem stvari ne možete ni napisati knjigu, ni baviti se književnošću, ni, negovati bilo koji književni rod. Zato ja nisam pisac, ja sam „ne znam“ čovek fragmenta.

Sa Sioranom razgovarao Hans-Jürgen Heinrichs

Prevedeno iz časopisa “Magazine littéraire”, 1999.

Izbor i prevod s francuskog Bosiljska Brlečić

Fotografija: André Kertész

Plesni pokret i linija: Vasilij Kandinski i Gret Paluka

Related image

Dancer and choreographer Gret Palucca (1902-1993) was a former student of Mary Wigman, the leading figure in German Expressionist dance. In 1925, Palucca opened her own dance studio in Dresden and developed close contacts with various Bauhaus instructors, many of whom greatly admired her dance style. Wassily Kandinsky’s four “analytical drawings,” which were based on photographs of Palucca by Charlotte Rudolph, illustrate how closely the dancer’s style coincided with the Bauhaus aesthetic. The drawings and photographs were published in the arts journal Das Kunstblatt in 1926. According to Kandinsky, Palucca’s “principal assets” were “1. Simplicity of the whole form, and 2. Construction of the large form.

Istinsko umetničko delo nastaje „iz umetnika“ na tajanstven, zagonetan, mističan način. Razrešeno od njega ono dobija samostalan život, postaje ličnost, postaje samostalni subjekt koji odiše duhom, koji vodi i materijalno stvaran život, koji je jedno biće. Ono dakle nije ravnodušno i slučajno nastala pojava koja takođe ravnodušno prebiva u duhovnom životu već, kao i svako biće, poseduje dalju delatnu, aktivnu snagu. Ono živi, deluje i sposobno je za stvaranje opisane duhovne atmosfere. Polazeći isključivo od ovog unutrašnjeg oslonca treba odgovoriti na pitanje da li je delo dobro ili loše. Ako je „loše“ u formi ili suviše slabo, onda je ta forma loša ili slaba da na bilo koji način prizove duševno treperenje koje čisto zvuči.[1] Isto tako u stvarnosti nije „dobro naslikana“ ona slika koja je ispravna u vrednostima (neizbežne Valeurs Francuza) ili je na nekakav način skoro naučno podeljena na hladno i toplo, već je slika dobro naslikana kada živi punim unutranjim životom. Takođe, „dobar crtež“ je samo onaj na kome se ne može ništa promeniti a da se taj unutrašnji život ne uništi, bez osvrtanja na to da li ovaj crtež protivreči anatomiji, botanici ili bilo kojoj drugoj nauci. Ovde se pitanje ne sastoji u tome da li je narušen spoljašnji oblik (uvek dakle samo slučajan) već samo u tome da li umetnik upotrebljava ili ne ovaj oblik onako kako spolja postoji. Isto tako, boje se ne upotrebljavaju zato što postoje u prirodi u tom zvuku ili ne, već zato što su u tom zvuku nužne za sliku ili ne. Ukratko, umetnik nije samo ovlašćen već i prisiljen da sa oblicima postupa onako kako je nužno za njegov cilj. Ni anatomija niti bilo šta slično, ni načelno rušenje ovih nauka nije nužno, već puna nesputana sloboda umetnika u izboru njegovih sredstava.[2]

Slikarstvo je umetnost a umetnost u celini nije nesvrhovito pravljenje stvari koje se rasplinjavaju u prazno, nego jedna moć koja je svrhovita, koja mora da služi razvitku i profinjenju čovekove duše – kretanju trougla. Ona je govor koji na samo sebi svojstven način priča duši o stvarima koje su duši nasušni hleb, koji ona može da primi samo u ovom obliku.

Ako se umetnost udalji od svih zadataka, tada se ukazuje otvorena rupa, budući da ne postoji druga moć koja može da zameni umetnost.[4] I uvek je u vremenima u kojima ljudska duša živi snažnim životom i umetnost životnija, jer se i duša i umetnost nalaze u vezi koja je uzajamna i koja se usavršava. A u razdobljima u kojima je duša zaglušena i zapuštena usled materijalističkih stavova, bezverja i iz njih proisteklih čisto praktičnih težnji, nastaje mišljenje da „čista“ umetnost nije čoveku data za posebne svrhe već je nesvrhovita, da umetnost postoji samo radi umetnosti (lʼ art pour lʼ art).[5] Ovde je veza između umetnosti i duše napola obamrla. To se međutim brzo sveti, budući da se umetnik i gledalac (koji razgovaraju jedan sa drugim pomoću duhovnog jezika) više ne razumeju i drugi okreće leđa prvom ili ga doživljava kao opsenara, čija spoljašnja veština i dosetljivost zadivljuju.

Umetnik najpre mora da pokuša da promeni svoj položaj, tako da spozna svoju umetničku dužnost, i, takođe, u vezi sa tim i sebe, i da se smatra – ne gospodarem situacije već slugom više svrhe, čije su dužnosti precizne, velike i svete. Mora da se povuče i zadubi u sopstvenu dušu, da tu sopstvenu dušu pre svega neguje i razvija kako bi njegov spoljašnji talenat imao šta da odene i da, kao izgubljena rukavica sa neke nepoznate šake, ne bi bio prazan nesvrhovit privid ruke.

Umetnik mora nešto da kaže, budući da njegov zadatak nije ovladavanje formom već prilagođavanje ove forme sadržaju.[6]

Umetnik u životu nije dete sreće: on nema pravo da živi bez obaveza, on mora da se pobrine za težak zadatak, koji je često i njegov krst. On mora da zna da svako od njegovih dela, osećanja, misli grade fini i neopipljivi, ali čvrsti materijal, od koga nastaju nova dela, i da stoga on nije slobodan u životu već samo u umetnosti.

Iz ovoga samo po sebi sledi da je, u poređenju sa neumetnikom, umetnik trostruko odgovoran:

1. Mora da vrati dat mu dar.

2. Njegova dela, misli, osećanja, kao i svakoga čoveka, grade duhovnu atmosferu, i tako preobražavaju ili zagađuju duhovnu atmosferu.

3. Ova su dela, misli i osećanja materijal za njegova stvaranja, koja utiču na duhovnu atmosferu.

On nije samo „kralj“, kako ga naziva Sar Peladan, u smislu da ima veliku moć, već i u smislu da je njegova dužnost velika.

Ako je umetnik sveštenik „lepoga“, i ovo se lepo mora tražiti kroz istovetno načelo unutrašnje vrednosti koje smo našli svuda. Ovo se „lepo“ može meriti samo na osnovu unutrašnje veličine i nužnosti, koja nas je do sada služila uvek i potpuno pouzdano.Lepo je ono što izvire iz unutrašnje duhovne nužnosti. Lepo je ono što je unutrašnje lepo.[7]

Jedan od prvih pobornika, jedan od prvih duševnih kompozitora u umetnosti današnjice, koji će iznedriti umetnost sutrašnjice, Meterlink, rekao je:

Nema ničeg željnijeg na zemlji što bi bilo željnije lepote i što bi se lakše prolepšalo od duše. Zboga toga se mali broj duša protivi vođstvu duše koja je predana lepoti. [8]

Citati:

[1] Tzv. „nemoralna“ dela su ili uopšte nesposobnada prizovu treperenje duše (tada su po našim određenjima neumetnička), ili ipak prouzrokuju treperenje, pri čemu poseduju neku vrstu ispravne forme. Tada su „dobra“. Ako, međutim, gledano sa stanovišta ovog duhovnog treperenja, izazivaju i čisto telesno treperenje nižega roda (kako se to kaže u našem vremenu), iz toga ne bi trebalo izvlačiti zaključak da treba prezreti delo a ne ličnost koja reaguje na delo putem nižeg treperenja.

[2] Ova nesputana sloboda mora biti zasnovana na unutrašnjoj nužnosti (koja se naziva čestitost). Ovo načelo ne važi samo za umetnost već i za život. Ovo je načelo najveće oružje istinskih nadljudi protiv ćiftinstva.

[3] Jasno je da ovo podražavanje, ako nastaje od ruke umetnika koji živi duhovnim životom, nikada nije potpuno mrtvo oponašanje prirode. Duša može da govori i da se čuje čak i u ovom obliku. Kao suprotan primer mogu da posluže npr. Kanaletovi pejsaži kao i tužno poznate Denerove glave (stara Pinakoteka u Minhenu).

[4] Ova se rupa, međutim, lako može ispuniti otrovom i kugom.

[5] Ovo mišljenje je jedan od malog broja idealnih delatnih činilaca u takvim vremenima. Ono je nesvestan protest protiv materijalizma koji želi da svemu nađe praktičnu svrhu. A ovo svedoči dalje o tome koliko je jaka i neuništiva umetnost i moć ljudske duše, koja je životna i večna, koja se može prigušiti ali ne i ubiti.

[6] Jasno je međutim da je ovde reč o vaspitanju duše a ne o nužnosti da se u svakom delu na silu utisne sadržaj ili da se ovaj izmišljeni sadržaj na silu umetnički odene! U ovim slučajevima nastaje ništa drugo do beživotni proizvod glave. Gore je već rečeno: istinsko umetničko delo nastaje tajanstveno. Ne, kada umetnička duša živi, ne treba je podupirati mozganjem i teorijama. Ona može da iskaže i ono što je umetnik iskusio sasvim kratko i nejasno. Unutrašnji duševni glas govori mu takođe i koja mu je forma potrebna i gde je može naći (u spoljašnjoj ili „unutrašnjoj“ prirodi). Svaki umetnik koji radi na osnovu takozvanih osećanja zna koliko mu se iznenada i za njega neočekivano pojavljuje forma suprotna onoj koju je zamišljao, kako se „sama od sebe“ prirodno postavlja na mesto prethodne, odbačene. Beklin je rekao da pravo umetničko delo mora da bude velika improvizacija, tj. promišljanje, izgradnja, prethodna kompenzacija ne smeju biti prethodni stepeni kroz koje je dosegnut cilj, koji se i samom umetniku neočekivano ukazuje. Na isti se način mora razumeti i upotreba budućeg kontrapunkta.

[7] Samo po sebi razume se da se pod ovim lepim ne podrazumeva spoljašnje ili unutrašnje, kako se to pokazuje na osnovu najšire shvaćenog morala, već sve ono što na sasvim neopipljivom obliku profinjuje i obogaćuje dušu. Stoga je npr. u slikarstvu svaka boja unutrašnje lepa jer svaka boja prouzrokuje duševno treperenje a svako treperenje obogaćuje dušu. I stoga konačno sve što je unutrašnje „ružno“ može biti lepo. Tako je u umetnosti, tako je u životu. I tako ništa nije „ružno“ gledano iznutra, tj. u delovanju na dušu drugoga.

[8] O unutrašnjoj lepoti. (Izdanje K. Robert Langeviše, Diseldorf i Lajpcig, str. 187).

Izvor: V. Kandinski, „Umetnik i umetničko delo“, O duhovnom u umetnosti (posebno u slikarstvu: sa osam slika i deset originalnih drvoreda), prevod s nemačkog Bojan Jović, Esotheria, Beograd, 2004.

Slika: Fotografije Šarlot Rudolf dok Gret Paluka pleše i crteži Vasilija Kandinskog. 1926.

Prvobitno objavljeno na blogu Santa Maria della Salute

O Đorđoneovom slikarstvu

Padova je udaljena od Venecije pedeset kilometara. Kao i sada, tako i u doba Đorđoneove mladosti to nije bila velika razdaljina koja bi sprečila kretanje od periferije ka centru događanja. Stoga, mnogi umetnici renesanse, rođeni u Padovi ili Veroni, često su prelazili u Veneciju, ako već ne bi otišli južnije, u Firencu ili Rim. Nekada, tri grada dosta su se razlikovala kada je reč o umetnosti.

Veruje se da je najpoznatija Đorđoneova slika „Oluja“ nastala oko 1508. godine, ali je do danas zadržala opskurno značenje koje može podjednako upućivati na neku od biblijskih scena, neko od gnostičkih učenja ili likove prisutne na tarot kartama. Pejsaž, jedna od bitnijih odlika slike, inspirisao je mnoge umetnike, od Salvatora Rose do lorda Bajrona. Veruje se da je grad u pozadini prikazanih likova – vojnika i majke sa detetom, dakle, dva univerzalana karaktera – Padova.

Đorđoneova dela poseduju auru arkadijske jednostavnosti i tišine, podjednao koliko i nemogućnosti probijanja kroz guste nanose nedorečenosti. Prva slika, „Tri filozofa“,  datira iz 1508. i prikazuje tri muškarca različito odevena i u različitom starosnom dobu koji diskutuju o matematičkim ili astronomskim pitanjima na koja upućuju geometrijski nacrti i instrumenti. Kompozicija slike u funkciji je njenog mogućeg značenja. Tri muškarca su na desnoj strani slike. Na levoj je tamna količina zemlje ili početak pećine u čiju je dubinu zagledan najmlađi muškarac.

Koncert u prirodi, slobodno nazvana slika, nastala oko 1510, kao da je inspirisana Bokačovim delom „Dekameron“. Dve nage ženske figure i dve obučene muške u izolovanom su idiličnom predelu. Muziku čujemo kako dopire sa suptilno dotaknutih žica laute. Devojka levo čini se kao da vodu iz vrča vraća u bunar. Pastir iz daljine posmatra ovu družinu, na trenutak, između dva koraka. Sliku je tri veka po njenom nastanku video francuski slikar Eduar Mane i naslikao svoju verziju iste, poznatiju pod nazivom „Doručak na travi“.

Slika nage devojke u pejsažu sličnom kao na predhodna dva platna nastala je 1510. godine. Svojom atmosferom i bojama taloži spokoj koji na posmatrača deluje poput sna. Venera, Eva, tek otkrivene oku. Italijanska renesansa, sklad, jednostavnost, povrtak snu. Belezza, kako što je jednom napisao Tomas Man.

  

Mrtva priroda: Adrian Korte

Adrian Korte (1665-1707) je bio jedan od slikara holandskog zlatnog doba, naročito aktivan u Midelburgu od svoje osamnaeste godine pa do smrti koja je nastupila kada je umetnik imao četrdeset dve godine. Slikao je dela malog formata, jednostavnih kompozicija i tema. Njegova dela pripadaju intimističkom pogledu na svet pod kojim se podrazumeva okrenutost ka unutrašnjosti doma, svakodnevnom, zatvorenom, jednostavnom, pokućstvu koje nas okružuje.

Intimistička odlika holandskog baroknog slikarstva nije specifična samo za žanr mrtve prirode koji, zapravo, Holanđani u tom trenutku i stvaraju, iako je on, kao deo veće celine, postojao i u umetnosti stvaranoj na prostorima van Holandije, i pre 17. veka. Teška svakodnevica, prouzrokovana nestabilnim političkim prilikama, opterećenošću novcem, borbom za egzistenciju, bila je deo života tadašnjih ljudi.

Političke prilike toga doba bile su za Holandiju, zemlju tek istrgnutu upornošću svojih građana iz španskih političkih ruku, prilično neizvesne. Njihove borbe sa prirodom bile su konstantne. Zemlja kao takva nije naročito bogata a zbog svog posebnog geografskog položaja vodi konstantnu borbu sa vodom. Međutim, ta voda donela joj je najmanje dva puta nešto dobro: prvi put kada su na neprijateljsku vojsku građani pustili brane kojima su zadržavali vodu i na taj način ga porazili, drugi put kada je, zahvaljujući nagomilanom pesku po kanalima Briža, koji je tada izgubio svoj trgovinski značaj, a i zahvaljujući opustošenom Antverpenu od strane Španaca, Holandija postala jedna od najvećih pomorskih sila, svoje bogatstvo temeljeći na prekookeanskoj trgovini, naročito zahvaljujući svojoj Istočno-indijskoj kompaniji.

Setimo se Vermera. On je u groznici, zbog sloma berze i novčanog gubitka, u roku od nekoliko dana umro. Svet u kome je živeo, u kome je stvarao i pokušavao da nađe mesto za sebe bio je neizvestan, okrutan, destabilizovan stalnim slutanjama o mogućem bankrotu ili nepovoljnoj okolnosti koja bi pojedinca odvela u propast. Sve suprotno možemo videti na njegovim slikama. Usred borbe sa prirodom, stalnog mraza, stalnog naleta vode i borbe sa drugim ljudima, usred stalnih promena na berzi, stalne novčane neizvesnosti, stoji jedan svet iza prozora, svet tišine, svet nagoveštaja i malih dnevnih poslova. Svet umetnosti, orijentalnih tapiserija, svet muzike i ljubavnih pisama, iščekivanja i isprobavanja ogrlica pred ogledalom. A sve to u određenoj, blagoj svetlosti, izvesnih tonova.

Odlika i Vermerovog i Korteovog slikarstva je kamerna atmosfera, misteriozna, tiha. Njihovo slikarstvo ima sklonost ka zatvorenom, uobičajenom, poznatom, ali prikazanom tako da evocira nešto neznatno i neodređeno, a ipak privlačno i ospokojavajuće. Materijalnost je bitna. Materijalističku kulturu omogućava višak vrednosti. Predmeti su naročito bitni tadašnjem građanstvu, oni su njihova materijalna potvrda duha i vremena uloženih u rad, proizvodnju, stremljenje određenom cilju. Predmeti su dokaz postojanja razloga, svrhe, cilja, utilitarnog pogleda na date okolnosti. Oni su kao takvi potvrda da je svrhovitost ostvarena (zašto nešto raditi ukoliko ne postoji konkretna dobit za to što se radi).

Tu dolazimo do razlike između ova dva slikara, jedne od mnogih, iako sam ja do sada samo predočavala njihove sličnosti: Vermerovi predmeti su veštački, oni se ogledaju u lepim stvarima. Korte slika ono što je izdvojeno iz prirode, ali je, takođe, moralo biti kupljeno: breskve, divlje jagode, školjke, nar, špargle. Dinamiku u njegov svet unose leptiri, nagoveštaj kretanja njihovih krila, koji se pojavljuje i realizuje jedino u svesti posmatrača, razbija atmosferu potpune tišine i tame jednog špajza.

Uobičajeno je za slikarstvo toga doba da prikazuje, u formi mrtve prirode, doslovno i metaforički (kao datost i kao žanr), prirodne pojave otrgnute iz njihovog staništa. Korteov učitelj, Melhior Hondekoter, slika egzotične ptice u izmaštanim, imaginarnim, nestvarnim baštama, ali veštačkim, one ne mogu biti slika prvog vrta, okružene majmunima i drugim egzotičnim životinjama. Najpoznatiji češljugar u istoriji umetnosti, ptica sa lancem oko noge, pripada Karelu Fabricijusu. Mnoge ptice, ubijene u lovu, vise okačene naopako i naturalistički su prikazane na različitim holandskim slikama toga doba. Sa druge strane, Evert Kolier slika različite papire, ugovore, rukopise, knjige između nekoliko kaiševa na zidu koji ta dokumenta „zatežu“ i o koje oni vise.

Dakle, posedovanje i prisvajanje je izuzetno bitno za ljude onoga doba u ma kojoj formi. U tu kategoriju spadaju i slike, za koje ondašnji građani, kao i uopšte za vizuelnu kulturu, imaju mnogo afiniteta. Njihove crkve lišene su slika i prikaza, ali domovi holandskih građana nisu lišeni slika na kojima su prikazane crkve belih zidova. Slike crkvenih enterijera takođe su prisutne kao žanr u holandskom slikarstvu 17. veka. Takva tema ni u jednom drugom slikarstvu nije zabeležena, osim ukoliko nisu u pitanju isključivo crteži za arhitektonsku namenu. Piter Jans Senredam, slikar najpoznatiji po ovakvim slikama, nije imao na umu da potvrđuje svoje arhitektnoske crtačke sklonosti stvarajući svoja dela.

Ovim sam pokušala da smestim Kortea u određeni kontekst koji je u vezi sa duhovnim tendencijama i umetničkim običajima doba koji su, nedvosmisleno, bili u vezi sa političkim i ekonomskim događajima. Oni su omogućili takav način stvaranja i mišljenja, potrebu za porudžbinama i potrebu za zaradom. Ni jedna ni druga, pak, ne mogu objasniti, niti su kao takve dovoljne, da omoguće talenat i viziju, kao i vaspitanje ukusa. Zašto je višak vrednosti holandskog građanstva išao baš u tom pravcu, zašto slikarstvo, a ne arhitektura, bar ne u tako razvijenom obiliku kao u drugim evropskim zemljama. Zašto uopšte umetnost? Zašto nema značajne književnosti na tom prostoru tokom 17. veka? Sve su ovo pitanja na koja nam Korteovo slikarstvo ne nudi odgovor, mi ga od njega i ne zahtevamo, ali nas podstiče da izađemo iz kamerne atmosfere, iz špajza, za koji ja smatram da je odaja stvaranja ovog slikara, na trg, pored kanala, pred brod.

Danas znamo za osamdeset potpisanih dela ovog umetnika. Sva su ista, sva slede isti tematski okvir: lepo raspoređeno voće ili školjke zarad harmonije kompozicije, koju dodatno obogaćuju detaljno razmotrena i predočena svetlost. Upravo ona doprinosi dozi tajne, ali i činjenica da je do kraja svog života ovaj slikar slikao, zapravo, samo pet slika.

Preporuke: Rijks Museum | Sothebys | Artsy | Besplatan katalog izložbe

Poezija Milene Pavlović Barili

KIŠA MI KAPLJE U SOBU

Kiša mi kaplje u sobu
u sobu koja nije moja
(u bilo koju sobu).
Čuje se kako trči poput miša.
Tako sam zadovoljna kad zamišljam
kako palim mesec
kako ga palim da plane i izgori
i vidim kako crni i odleće
kao mali ugljenisani leptiri
spori i kosi
koji ne menjaju ništa u tišini.
Ali treba se čuvati oblaka
jer sa njima
on može da nam umakne
zauvek.
Treba ih se čuvati uporno,
uporno
kao što čine i ostali.

JEDNIM OKOM

Jednim jedinim okom
videli smo svetove
tvrde i sive puteve
vode što mru od žeđi.
Zbog toga,
oni koji ne saznaše
okovaše nas, misleći da nas imaju.
Ali naš je život bio sigurniji
nego busola –
jer mi bejasmo deca Sokola.
I, čekajući čas pogubljenja
rasla su naša krila
tako ponosita
i tako silna,
da ni njihov užareni čelik,
ni otrov njihovih golubica
nije sprečio veličanstveni let
naše ravnodušnosti.
Treba ih se čuvati uporno,
uporno
kao što čine i ostali.

DOLAZAK BUJICE VODA

Dolazak bujice voda
izbledeo je kraljevski put.
Ali za nas
koji ne možemo hodati
važni su samo horizonti.
Živećemo u miru
nepomičnog nadiranja
u kojem leži spokoj.
Nećemo pokušavati da shvatimo više od toga
jer reči
nisu naša priroda.
Osedećemo
na dnu zajedničke senke
bez pokreta,
u tišini
pustićemo da ode
teret za koji smo mislili da je naš.

NEPOMIČNE I SJAJNE

Nepomične i sjajne
gledahu tvoje daleke oči
Na mojim praznim dlanovima
nosim spomen
na oblik tvoje glave,
tvojih ramena,
tvojih usana.
Čuvam i vedri osmeh
tvoje dobrote.
Nemam ništa drugo
Niti će mi išta drugo nedostajati
Bila sam bogatija od celog sveta!

RASPLELA SAM DUGE KOSE

Rasplela sam duge kose
sa hiljadama vitica.
To je bio težak posao
koji nisam mogla privesti kraju
jer su se kose splitale
sa granjem drveća
dok sam prolazila trčeći.

Činilo mi se da ih opet vidim,
svoje lađe,
ali one su bile otišle,
dok sam spavala one su digle sidro
i otišle su sve
(a ipak
san je tako divlji,
treba ga goniti danima
i danima,
biti strpljiv, ne drhteći, ne dišući,
ne misleći).

Ali dok sam ja spavala
oni su otišli u rat…
I sada –
kome da pišem?.

A mogla sam da budem
mala, plava devojčica
u cveću rezede,
među belim krilima golubice,
devojčica koja se igra sa Odjekom
na obali jezera jednog ogledala.

Avaj!
Sačuvala sam svoje detinjstvo
opaljeno od morskih priča
samo u svojim rukama.

Da bih možda ponovo njih stigla
mogla bih da trčim, trčim
brže od svog srca:
mogla bih da pojašem konja
da što manje vremena izgubim.

Ali stvar nije u tome.
Ako bolje posmotrim,
mislim da je njih oluja
odnela
jer oblaci imaju čudnovat oblik
iako zora nije granula.

A ja nisam unajmila posadu
jer su ljudi bili pijani
i klecali su
i tukli se zbog jedne reči,
zbog sitnice, ćuteći.
Videla sam njihove hitre pokrete
na beloj fasadi
crkve.

SABLAST

Oh, mlade žene u belo odevene
ovaploćenja čini i potajnog milovanja
da li ste ikad ljubav videle?
Daleko na horizontu
pre nego što svane dan, njen bledi lik,
skriven pod zlatnom kosom
sa grudima natopljenim krvlju,
kreće se sporo, sanjareći u skitnji.
Čuvajte se, ne recite mu ništa
on je stariji nego svet.
Skupite svoje skute, sklopite crne rukavice
i vratite se neopažene, sa ugaslim mesecom.

SLIKA

Pod mojim kapcima
ti si mesec u bašti,
ti si magla na reci,
ti si jedini uvijen u san,
u Odjek detinjstva
i u plač.
Ti si val što se propinje visoko
tražeći zvezde u visini neba.

SPALIĆEMO MESEC

Spalićemo mesec
da upotpunimo noći
da odrešimo snove
da suzdržimo dah.
Onda će Igra
poteći iz naših dlanova
suhih od života.
Ni hitra
ni spora neće biti.
Biće sama.
Kao veliki šestar
potpuno uporedna
s mehaničkim ritmom
raspadanja.

U MOJOJ SVESTI

U mojoj svesti tvoja slika
jača od svetlosti.
Kidajući strune svetlosti
utisnuo si svoj lik
u moju svest.
Samo mudraci razumeju moje reči,
za ostale
vreme donosi pepeo.
Kao beskrajni nerazgovetni glasovi
krstare dani mojim životom,
kao seni
i kao vode.
Ali ja ostajem da sanjam pokraj tebe
jer tvoj dah je jedini magnet
koji sam srela na ovom putu,
sada se odmaram.
Na licu nosim svetlost jedne zvezde,
u srcu tvoju sliku.
Samo mudraci razumeju moje reči.

HTELA BIH DA TE VOLIM

Htela bih da te volim
više nego što mogu
Okrenuta od sveta –
bez vremena i prostora –
biti urezana u tvom odrazu.
U teskobi postojanja,
htela bih
da svest uronim
u tvoje spokojstvo
oslobađajući se svake suze
koju ipak moram isplakati
na strašnoj granici
izmišljenog odnosa.

Pesme Milene Bavlović Barili sa italijanskog i francuskog jezika preveo je Nikola Bertolino. Prevodi su prvi put objavljeni u monografiji Miodraga B. Protića Milena Pavlović Barili, Život i delo, „Prosveta“, Beograd, 1966, a kasnije preneti u katalogu retrospektivne izložbe 1979, kao i u monografiji istog autora Milena Pavlović Barili, Požarevac, 1990. i zbirci njenih pesama koju je pod naslovom Poezija priredio Milisav Milenković, a objavio Verzal-press, Beograd, 1998. Pesme sa španskog objavljene su u prevodu Radivoja Konstantinovića, jedino u zbirci Poezija.

U periodu od decembra 1934. do februara 1936. godine Milena Pavlović Barili je objavila 17 pesama i dva crteža u italijanskom časopisu Kvadrivio (Quadrivio). Ona je napisala ukupno oko 60 pesama na četri jezika, i to, pored na srpskom, isključivo na romanskim jezicima – 17 na italijanskom, 7 na francuskom i 14 na španskom jeziku. Na taj način usitnila je svoje pesničko delo i onemogućila da ono pripadne nekoj od ovih književnosti. Verovatno je ipak da nije ni nameravala da stvori sistematičan pesnički opus, već da je pesme pisala iz unutrašnje potrebe, odnosno da bi izrazila trenutna osećanja, zbog čega su joj zvučnost i kolorit jezika na kojima je pisala bili značajniji od složenosti značenja, semantičkih igara, ili eksperimenta u jeziku.

Ritam i melodija ovih stihova grade jednoličan, ljuljuškav tok, a pesničke slike se spajaju kao kod simbolista – ne toliko na osnovu uobičajene upotrebe reči i logike koliko prema njihovoj psihološkoj rezonanci i ličnim analogijama. Kao i slike koje su im prethodile, i pesme objavljene 1934. godine odnose se na melanholična raspoloženja, na inhibicije, nemogućnost pokreta, stanja ni života ni smrti čoveka koji pati zbog osećajne ambivalentnosti. Pošto je osećanje okeanske praznine glavni sadržaj ove poezije, umetnica nalazi za njega odgovarajuću formu u labavo vezanim rečima koje naizgled slobodno dolaze jedna za drugom.

Izvor: Olivera Janković, Milena Pavlović Barili, Topy, Vojnoizdavački zavod, Znamenje, IK Prometej, Galerija Milene Pavlović Barili, Beograd, 2001.

Slika: Milena Pavlović-Barili, Slikarka sa strelcem, 1936.

Branko V. Radičević: „Ljubomora“

Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi grešna miso.

Jutrom reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško,
ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogao ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći dva bela studenca.

I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.

Bio je to ludi galop od jutra do noći.
Povaljali smo trave i izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, svojoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.

I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga vola.

I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka, tvoja ili tvog vuka.

Slika: Akseli Gallen-Kallela, Ljubavnici, 1906.

Časopis „Pariska revija“

The Paris Review jedan je od mojih omiljenih književnih časopisa od koga sam više puta pozajmljivala sadržaje, naročito one koji su se ticali intervjua sa umetnicima, a oni su samo još jedan od brojnih dokaza da je razgovor sa umetnikom u toj formi, zapravo, punopravni književni žanr.

Sve intervjue, tokom svih dekada, možete pregledati ovde.

Sam časopis je od početka svog osnivanja, početkom pedesetih godina 20. veka, podjednaku pažnju kao i sadržaju pridavao i formi pa je, shodno tome, dizajn naslovnih strana oduvek je bio bitan urednicima, među kojima je najpoznatiji bio Džordž Plimpton, jedan od njegovih osnivača.

 

 

 

Dizajn naslovnih strana ovog časopisa tokom decenija radilo je mnogo umetnika čija su dela bivala i predstavljana u datom broju. Trebalo bi obratiti pažnju na imena koja su se našla na mnogobrojnim naslovnicama. Neiscrpan izvor informacija, udžbenik iz teorije, kritike i istorije knjievnosti druge polovine 20. veka.

O Džordžu Plimptonu, osnivaču časopisa i jednoj od bitnih figura na posleratnoj američkoj umetničkoj sceni, snimljen je i dokumentarni film Plimpton! Starring George Plimpton as Himself a priloženi video njegov je trejler. Celokupnu vizuelnu arhivu časopisa kroz decenije možete pogledati ovde.

The Paris Review na blogu A . A . A