Ivana Hadži Popović o Margerit Jursenar

Marguerite Yourcenar

Sve počinje u osvit Prvog svetskog rata kad osmogodišnja Margerit Krejankur u pariskom metrou kupuje Aristofanove „Ptice“. Lutke je ne privlače već svet odraslih o kome sanjari i talasi čije nadimanje satima posmatra na belgijskim plažama. Grčki počinje da uči sa deset, latinski sa dvanaest godina. Ovaj zanos prekida rat i ona 1914. brodom punim izbeglica stiže u London u kome je Britanski muzej i ono što će obeležiti njen život: Hadrijanov kip izvađen iz Temze u devetnaestom veku. Voli da sluša oca  koji joj svakog dana čita Rasina, Sen Simona, Šatobrijana, Flobera, Šekspira, Tolstoja, Dostojevskog, Vergilija na latinskom, Homera na grčkom. Kad se zatim s ocem vrati u Pariz , grad u kome će otkriti Luvr, njeno srce zauvek osvaja antička nagost i sklad. Kad još bude otkrila i delo Konstantina Kavafija koje će prevoditi, u Grčkoj će godišnje provoditi i po nekoliko meseci.

Prirodno kao što je disala ona je živela u antičkim civilizacijama osetljivim na cikluse stvari, u pokolenjima bogova i ljudi koji se stalno smenjuju  u srcu nepromenljivog; među misliocima antičkog sveta koji su znali da su njihovi bogovi smrtni jer je njihov svet smrtan; među mitovima o bogovima koji su mitovi o ljudima, o njihovoj drami; u spoju poetskog i istorijskog koji je Helenima pomogao da ostvare „grčko čudo“.

Veliki humanista u njoj znao je da su Nioba, Likurg i Tantal tom starom narodu omogućili da izbegne grubost, gramzivost i oholost i da pronađe smisao u mukotrpnom lutanju između dva bola, bola rađanja i bola umiranja. Iz njenog eseja „Mitologija Grčke“ ili „Grčka mitologija“ proizlazi da oni verovatno i ne bi zaposeli sve obale od Gibraltara do Kavkaza da nije bilo legende o argonautima i Odiseju; da je zauzeće Troje čas koji će sve nesrećne časove objediniti u isti središnji plamen koji pustoši istorijom; da iz krezubih Hekubinih usta odjekuje kuknjava svih starih majki sveta za čije vapaje hronika nije imala vremena; da je Antigona svaka sestra koja pod ruševinama traži svog brata.

Od Aleksisa do Zenona, od Hadrijana do Mikelanđela, Margerit Krejankur, koja će postati Margerit Jursenar, prikazuje želju za ljubavlju povezanu s teškoćom da se ona ostvari: „Poljubite me jer nema sumnje da ćemo se sresti tek na drugom svetu kada naši poljupci više ne budu imali usana“, šapuće Fedra u „Minotauru“. Za ovu jedinu žensku članicu Francuske akademije ljubav je haos ili opasnost ili sreća, što je u suštini isto.

Spisateljka nije osporavala časove sreće ali je mislila da je život mešavina sjajne svetlosti i crnog dima i da se kao i vatra, i on hrani uništavanjem. Nije osporavala utešni plam ljubavi mada je isticala da se on često gasi brže od ostalih ili i sam postaje proždrljiv.

Kao osoba koja je imala mnogo poštovanja prema slučajnosti verovala je u prihvatanje datosti života i događaja kako dolaze. „Sve može da se promeni u jednom času i samo Bog zna gde ćemo biti za deset godina ako nas još bude…“, govorila je. „Suviše smo zaslepljeni sadašnjicom, a događaji često slede tokove koji se ne mogu ni nazreti. Ne samo što se sve menja već se sve menja u smeru koji ne mogu da predvide ni najpronicljiviji duhovi. Koliko su se samo razlikovali Rim iz vremena Nerona i Rim iz vremena Marka Aurelija!“

Razapet između pakla, njegove teskobe, nepostojanja izlaza i želje da osvoji raj, pobedi smrt i vreme, čovek želi da pronikne u tajnu svog postojanja, da osvoji slavu, ljubav. Ono čemu bi po njoj trebalo neprestano da teži jeste ravnoteža, sklad koji ona otkriva u Hadrijanu, imperatoru izuzetnog časa Rima. Za ovog ljubitelja helenskog smisla za laku sreću, plemenitu jednostavnost i mirnu veličinu, svaka sreća bila je pravo remek-delo.

Kroz njega ona otkriva jednu kulturološku istinu: pošto je dve izgubljene decenije vladao u istoriji, Hadrijan svoju večitu vladavinu započinje u senzibilitetima. Lice tog vladara dobija jedan broj emocija,spoznaja, poluafektivnih, poluintelektualnih, nezavisno od epoha i u korist polusenke koju im dodeljuju vekovi. Od tada njihovo prožimanje na raskršću srca i duha može da se nazove njegovim imenom.

Sudbina Margerit Jursenar se poistovećuje sa strpljivim istraživanjem koje prosejava prašinu grčko-rimskih nalazišta, kulture koja nije bila njena. To upravo izražava jedan fotografski snimak koji nosi potpis fotografa Sadrija: spisateljka pozira u osenčenom podrumu Luvra pored ogromne glave Antinoja; na uglu njenih usana nevidljiv osmeh tek neznatno omekšava kamen koje je već obezbedila književnu večnost.

Izvor: Kulturni dodatak dnevnog lista „Večernje novosti“ od 4. aprila 2007. godine.

Margerit Jursenar na blogu A . A . A