Poezija Milene Pavlović Barili

KIŠA MI KAPLJE U SOBU

Kiša mi kaplje u sobu
u sobu koja nije moja
(u bilo koju sobu).
Čuje se kako trči poput miša.
Tako sam zadovoljna kad zamišljam
kako palim mesec
kako ga palim da plane i izgori
i vidim kako crni i odleće
kao mali ugljenisani leptiri
spori i kosi
koji ne menjaju ništa u tišini.
Ali treba se čuvati oblaka
jer sa njima
on može da nam umakne
zauvek.
Treba ih se čuvati uporno,
uporno
kao što čine i ostali.

JEDNIM OKOM

Jednim jedinim okom
videli smo svetove
tvrde i sive puteve
vode što mru od žeđi.
Zbog toga,
oni koji ne saznaše
okovaše nas, misleći da nas imaju.
Ali naš je život bio sigurniji
nego busola –
jer mi bejasmo deca Sokola.
I, čekajući čas pogubljenja
rasla su naša krila
tako ponosita
i tako silna,
da ni njihov užareni čelik,
ni otrov njihovih golubica
nije sprečio veličanstveni let
naše ravnodušnosti.
Treba ih se čuvati uporno,
uporno
kao što čine i ostali.

DOLAZAK BUJICE VODA

Dolazak bujice voda
izbledeo je kraljevski put.
Ali za nas
koji ne možemo hodati
važni su samo horizonti.
Živećemo u miru
nepomičnog nadiranja
u kojem leži spokoj.
Nećemo pokušavati da shvatimo više od toga
jer reči
nisu naša priroda.
Osedećemo
na dnu zajedničke senke
bez pokreta,
u tišini
pustićemo da ode
teret za koji smo mislili da je naš.

NEPOMIČNE I SJAJNE

Nepomične i sjajne
gledahu tvoje daleke oči
Na mojim praznim dlanovima
nosim spomen
na oblik tvoje glave,
tvojih ramena,
tvojih usana.
Čuvam i vedri osmeh
tvoje dobrote.
Nemam ništa drugo
Niti će mi išta drugo nedostajati
Bila sam bogatija od celog sveta!

RASPLELA SAM DUGE KOSE

Rasplela sam duge kose
sa hiljadama vitica.
To je bio težak posao
koji nisam mogla privesti kraju
jer su se kose splitale
sa granjem drveća
dok sam prolazila trčeći.

Činilo mi se da ih opet vidim,
svoje lađe,
ali one su bile otišle,
dok sam spavala one su digle sidro
i otišle su sve
(a ipak
san je tako divlji,
treba ga goniti danima
i danima,
biti strpljiv, ne drhteći, ne dišući,
ne misleći).

Ali dok sam ja spavala
oni su otišli u rat…
I sada –
kome da pišem?.

A mogla sam da budem
mala, plava devojčica
u cveću rezede,
među belim krilima golubice,
devojčica koja se igra sa Odjekom
na obali jezera jednog ogledala.

Avaj!
Sačuvala sam svoje detinjstvo
opaljeno od morskih priča
samo u svojim rukama.

Da bih možda ponovo njih stigla
mogla bih da trčim, trčim
brže od svog srca:
mogla bih da pojašem konja
da što manje vremena izgubim.

Ali stvar nije u tome.
Ako bolje posmotrim,
mislim da je njih oluja
odnela
jer oblaci imaju čudnovat oblik
iako zora nije granula.

A ja nisam unajmila posadu
jer su ljudi bili pijani
i klecali su
i tukli se zbog jedne reči,
zbog sitnice, ćuteći.
Videla sam njihove hitre pokrete
na beloj fasadi
crkve.

SABLAST

Oh, mlade žene u belo odevene
ovaploćenja čini i potajnog milovanja
da li ste ikad ljubav videle?
Daleko na horizontu
pre nego što svane dan, njen bledi lik,
skriven pod zlatnom kosom
sa grudima natopljenim krvlju,
kreće se sporo, sanjareći u skitnji.
Čuvajte se, ne recite mu ništa
on je stariji nego svet.
Skupite svoje skute, sklopite crne rukavice
i vratite se neopažene, sa ugaslim mesecom.

SLIKA

Pod mojim kapcima
ti si mesec u bašti,
ti si magla na reci,
ti si jedini uvijen u san,
u Odjek detinjstva
i u plač.
Ti si val što se propinje visoko
tražeći zvezde u visini neba.

SPALIĆEMO MESEC

Spalićemo mesec
da upotpunimo noći
da odrešimo snove
da suzdržimo dah.
Onda će Igra
poteći iz naših dlanova
suhih od života.
Ni hitra
ni spora neće biti.
Biće sama.
Kao veliki šestar
potpuno uporedna
s mehaničkim ritmom
raspadanja.

U MOJOJ SVESTI

U mojoj svesti tvoja slika
jača od svetlosti.
Kidajući strune svetlosti
utisnuo si svoj lik
u moju svest.
Samo mudraci razumeju moje reči,
za ostale
vreme donosi pepeo.
Kao beskrajni nerazgovetni glasovi
krstare dani mojim životom,
kao seni
i kao vode.
Ali ja ostajem da sanjam pokraj tebe
jer tvoj dah je jedini magnet
koji sam srela na ovom putu,
sada se odmaram.
Na licu nosim svetlost jedne zvezde,
u srcu tvoju sliku.
Samo mudraci razumeju moje reči.

HTELA BIH DA TE VOLIM

Htela bih da te volim
više nego što mogu
Okrenuta od sveta –
bez vremena i prostora –
biti urezana u tvom odrazu.
U teskobi postojanja,
htela bih
da svest uronim
u tvoje spokojstvo
oslobađajući se svake suze
koju ipak moram isplakati
na strašnoj granici
izmišljenog odnosa.

Pesme Milene Bavlović Barili sa italijanskog i francuskog jezika preveo je Nikola Bertolino. Prevodi su prvi put objavljeni u monografiji Miodraga B. Protića Milena Pavlović Barili, Život i delo, „Prosveta“, Beograd, 1966, a kasnije preneti u katalogu retrospektivne izložbe 1979, kao i u monografiji istog autora Milena Pavlović Barili, Požarevac, 1990. i zbirci njenih pesama koju je pod naslovom Poezija priredio Milisav Milenković, a objavio Verzal-press, Beograd, 1998. Pesme sa španskog objavljene su u prevodu Radivoja Konstantinovića, jedino u zbirci Poezija.

U periodu od decembra 1934. do februara 1936. godine Milena Pavlović Barili je objavila 17 pesama i dva crteža u italijanskom časopisu Kvadrivio (Quadrivio). Ona je napisala ukupno oko 60 pesama na četri jezika, i to, pored na srpskom, isključivo na romanskim jezicima – 17 na italijanskom, 7 na francuskom i 14 na španskom jeziku. Na taj način usitnila je svoje pesničko delo i onemogućila da ono pripadne nekoj od ovih književnosti. Verovatno je ipak da nije ni nameravala da stvori sistematičan pesnički opus, već da je pesme pisala iz unutrašnje potrebe, odnosno da bi izrazila trenutna osećanja, zbog čega su joj zvučnost i kolorit jezika na kojima je pisala bili značajniji od složenosti značenja, semantičkih igara, ili eksperimenta u jeziku.

Ritam i melodija ovih stihova grade jednoličan, ljuljuškav tok, a pesničke slike se spajaju kao kod simbolista – ne toliko na osnovu uobičajene upotrebe reči i logike koliko prema njihovoj psihološkoj rezonanci i ličnim analogijama. Kao i slike koje su im prethodile, i pesme objavljene 1934. godine odnose se na melanholična raspoloženja, na inhibicije, nemogućnost pokreta, stanja ni života ni smrti čoveka koji pati zbog osećajne ambivalentnosti. Pošto je osećanje okeanske praznine glavni sadržaj ove poezije, umetnica nalazi za njega odgovarajuću formu u labavo vezanim rečima koje naizgled slobodno dolaze jedna za drugom.

Izvor: Olivera Janković, Milena Pavlović Barili, Topy, Vojnoizdavački zavod, Znamenje, IK Prometej, Galerija Milene Pavlović Barili, Beograd, 2001.

Slika: Milena Pavlović-Barili, Slikarka sa strelcem, 1936.