Artur Rembo: „Noć u paklu“

Jean Louis Forain - Rimbaud, 1872

Progutao sam golem gutljaj otrova. – Neka je triput blažen savet na koji sam nadošao! – Utroba mi gori. Žestina otrova savija mi udove, izobličuje me, obara me. Umirem od žeđi, gušim se, ne mogu da vičem. To je pakao, večno mučenje! Vidite plamen kako suklja! Gorim baš propisano. Požuri, đavole!

Nazirao sam povratak dobru i sreći, spasenje. Zar mogu opisati svoje priviđenje kad vazduh pakla ne podnosi himne! To su bili milioni divnih bića, jedan ljupki duhovni koncert, snaga i mir, plemenite ambicije, i šta sve ne?

Plemenite ambicije!

I to je još život! – Ako je osuda večita! Čovek koji želi da se obogalji zaista je osuđen, zar ne? Ja verujem da sam u paklu, dakle i jesam u njemu. Tako se ostvaruje veronauka. Ja sam rob svoga krštenja. Roditelji, vi ste izazvali moju nesreću; izazvali ste i svoju. Siroto nevinašce! – Pakao ne može da napadne pagane. – To je još uvek život! Slasti prokletstva biće docnije još dublje. Hoću zločin, brzo, neka padnem u ništavilo, na osnovu ljudskog zakona.

Ćuti, ali ćuti… Sramno je to prebacivanje ovde: Satana koji tvrdi da je plamen gadan, da je moj bes užasno glup. Dosta! Dosta s tim zabludama što mi ih šapuću, s tom magijom, lažnim mirisima, detinjastom muzikom. – Kad pomislim da posedujem istinu, da vidim pravdu: moje rasuđivanje je zdravo i odrešito, spreman sam za savršenstvo… Oholost. – Koža na mojoj glavi sasušuje se. Milost! Gospode, bojim se. Žedan sam, tako žedan! Ah, detinjstvo, trava, kiša, jezero na stenama, mesečina, kad je zvonik izbijao dvanaest.. Đavo je tada na zvoniku. Marijo! Sveta device! Užasava me moja glupost.

A tamo dole, zar nisu sve to čestite duše, koje mi žele dobro. Dođite… Imam nekakav jastuk na ustima, one me ne čuje, to su aveti. Uz to, niko nikad ni ne misli na drugoga. Neka se ne približuju. Ja mirišem na izgoretinu, bez sumnje.

Priviđenja su bezbrojna. To je zaista ono što sam uvek imao: ne verujem više u istoriju, zaboravljam načela. Ćutaću o tome: pesnici i vidoviti ljudi mogli bi da budu ljubomorni. Ja sam hiljadu puta bogatiji od najbogatijih, budimo škrti kao more.

A! gle! časovnik života upravo se zaustavio. Ja više nisam na svetu. – Bogoslovlje je zaista ozbiljno, pakao je sigurno dole – a nebo gore. Zanos, mora, spavanje u plamenom gnezdu.

Koliko u pažnji polja ima zluradosti… Satana, Nečastivi, trči sa divljim semenkama… Isus ide preko purpurnih kupina, ne savijajući ih… Isus je hodao po razljućenim vodama. Fenjer nam ga je pokazao kako stoji, beo i smeđih vitica, uz bok smaragdnog vala…

Ja ću skinuti veo sa svih tajni: s tajanstvenosti verskih ili prirodnih, sa smrti, rođenja, budućnosti, prošlosti, kosmogonije, ništavila. Ja sam majstor u fantazmagorijama.

Slušajte!

Ja posedujem sve darovitosti! – Ovde nema nikoga i nekog ima: ne bih hteo da rasipam svoje blago. – Da li neko želi crnačke pesme, ili plesove hurija? Želi li neko da iščeznem, da uronim u potragu za prstenom? Želi li neko? Praviću zlato, lekove.

Poverite se, dakle, meni; vera daje olakšanje, vodi, isceljuje. Dođite svi – čak i mala deca – da vas utešim, da se za vas raspe neše srce – čudesno srce! – Siromasi, radnici! Ja ne tražim molitve; dovoljno mi je vaše poverenje da bih bio srećan.

– I mislimo na sebe. Ja zbog ovoga ne žalim mnogo za svetom. Imam sreću da ne patim više. Moj život je bio samo slatka ludost, to treba žaliti.

Koješta! Nakreveljimo se što bolje možemo.

Zaista, mi smo izvan sveta. Nema više nikakvog zvuka. Moje čulo opipa je iščezlo. Ah! moja kulo, moja Saksonijo, moja vrbova šumo! Večeri, jutra, noći dani.. što sam umoran!

Morao bih da imam svoj pakao za gnev, svoj pakao za oholost – i pakao milovanja; koncert paklova.

Umirem od umora. To je grob, ja odlazim k crvima, o užase nad užasima! Satano, lakrdijašu, ti hoćeš da me rastopiš svojim čarolijama. Ja tražim. Ja tražim! udarac vila, kaplju plamena.

Ah! opet se popeti u život! Ošinuti očima naše nakaznosti. I onaj otrov, taj hiljadu puta prokleti poljubac! Moja slabost, okrutnost sveta! Bože moj, smiluj se, sakrij me, držim se suviše loše! – Ja i jesam i nisam sakriven.

To je plamen koji se propinje sa svojim osuđenikom.

Izvor: Artur Rembo, Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

Slika: Jean-Louis Forain (1852-1931)