MAČKA (XXXIV)
Mačko, mom srcu zaljubljenom kroči,
uvuci kandže ljupki stvore,
i daj da ronim u te lepe oči
gde metal i ahati gore.
Dok natenane milujem ti glavu
i gipka leđa gladim dlanom
i klizim rukom uz nasladu pravu
po telu naelektrisanom,
ja vidim svoju ženu. Isto tako
gleda ko i ti, mila zveri,
duboko, hladno, do dna bića strelja,
a tanan dašak lebdi lako
i miris mamno-ubistveni treperi
svud oko njenog tamnog tela.
Preveo Branimir Živojinović
MAČKA (LI)
I
Po mome mozgu ide lako,
ko po svom stanu, jedna mila
mačka, i pitoma i čila.
Kad maukne, to čini tako
tanano da se jedva čuje;
al’ vazda, mazno il’ žestoko,
glasi se puno i duboko,
čarolijom mi dušu truje.
Taj glas rominja bićem mojim,
najtamniju dubinu pali,
ko blagoglasan stih me gali,
ko meleman napitak poji.
Svim zanosima raspolaže,
najsvirepija zla zaleči;
nisu potrebne njemu reči
da i najveće stvari kaže.
Ne, nema gudala što tiče
najtreperaviju strunu srca,
od koga ono tako grca,
od koga tako carski kliče,
ko što je tvoj glas, nepojamna
mačko nebesna, lepa tajno,
ti što ko anđeo si trajno
skladna i nežna i omamna!
II
Iz njenog krzna smeđe-belog
diže se miris sladak tako
da samo jednom nju dotakoh,
jednom, a on me prože celog.
Duh domaći je, veličanstvo
što sudi, vlada i ozari
u carstvu svom sve redom stvari;
ili je vila, il’ božanstvo.
Kad mi oči zanesene,
vezane za lepotu njenu,
od tog magneta najzad skrenu
i zagledaju u dno mene,
ja vidim sjanje neobično,
zenice njene proplamsale,
živa svetlila i opale
koji me motre nepomično.
Preveo Branimir Živojinović
MAČKE (LXVI)
U zrelom kad su dobu, ja znam za jednu sličnost
Ljubavnika vatrenih i strogih učenjaka:
Jednako vole mačke, bića blaga i jaka,
Što poput njih su zimljiva i vole nepomičnost.
One, ti prijatelji i nauke i slasti,
U muku, stravi maraka provodile bi sate,
I Ereb bi ih uzeo za svoje grobne ate,
Kad bi im ponos mogao svom jarmu da podvlasti.
Čine se, dok sanjare, ponosne i daleke,
Kao u dnu samoće ogromne sfinge neke,
U jedan san beskrajni na izgled uronjene;
Od čarobnih iskara bok im se plodni ljeska,
A zlatna zrnca, poput najfinijeg peska,
Ovlaš ozvezdavaju tajnovite im zene.
Preveo Nikola Bertolino
Od svih životinja Bodler je najviše voelo mačke. U Cveću zla tri pesme su posvećene mačkama, a u čitavom Bodlerovom delu ima dosta poređenja sa mačkama. Bodler voli mačke zbog njihove tajanstvenosti, zbog njihovog odbijanja da potpuno pripadnu. Slika žene stapa se sa slikom mačke, Bodlerova ljubav je jednosmerna: ko voli ne može biti voljen. Otuda prividno paradoksalna situacija: bezdušnost, odnosno patnja, uslov su za ljubav.
Uočava se dvostruki registar druge pesme posvećene mačkama. Bodler je namerno dvosmislen. Da je pažljivije čitao Cveće zla, državni tužilac Pinar bi uvrstio i prvu strofu drugog dela među dokaze Bodlerove „nemoralnosti“.
Treća pesma posvećena mačkama (LXVI), po svedočenju Anrija de la Madlena, najstarija je od pesama posvećenih mačkama, a inspirisana je Rozalijom, mačkom u kafani Divan le Peltje, koja je bila opšta ljubimica čitavog književnog kruga i miljenica Gotjea i Nervala.
Komentari dr Radivoje Konstantinović
Šarl Bodler, Cveće zla, preveli Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Narodna knjiga, Beograd, 1979.
Akvareli: Endre Penovác
A . A . A 