Zabluda, greh i glupost i tvrdičenje plove
po duhovima našim i tela naša kinje,
krmimo milu grižu savesti ko svinje,
ko prosjaci što svoje buve i vaši tove.

Tvrdoglava u grehu, duša nam mlako žali;
naplaćujemo skupo kad bilo šta priznamo,
i opet blatnim putem veselo koračamo
ko da smo svaku mrlju jevtinom suzom sprali.

Zahvaljujući onom vičnom alhemičaru,
Satani Trismegistu, što duh nam opčinjeni
na jastuku zla dugo uljuljkuje i pleni,
čvrst metal naše volje pline u prah i paru.

Konce koji nas kreću Đavo spušta i diže!
Pronalazimo draži u svemu što je gadno;
bez groze silazimo niz mračno grotlo smradno
i svakoga smo dana za korak Paklu bliže.

Kao razvratnik koji grize u bednom žaru
grudi precvaloj drolji, od muka razrivene,
krademo prolazeći slasti nedopuštene,
pa ih cedimo snažno kao narandžu staru.

Poput gustoga roja crva što drobom mili,
jato demona naših mozgom bančeći gmazi,
i dok dišemo vazduh, Smrt nam u pluća slazi
ko nevidljiva reka koja potmulo cvili.

Nasilje, otrov, kama i požar još ispleli
nisu ukrase preko nacrta banalnoga
naših sudbina bednih, al’ to je samo stoga
što u dnu duše, avaj! nismo dovoljno smeli.

Al’ tu gde su šakali, keruše i panteri,
majmuni i kraguji i škorpije i guje,
čudovišta što kevću, urlaju, grokću, zuje,
tu gde nam puze gnusni poroci ko zveri,

ima jedan još većma ružan, prljav, zao!
I mada niti topće niti galami drsko,
celu bi zemlju rado u paramparčad smrsko
i zevnuvši najednom sav svet bi progutao;

zove se Čama! – Dok je nevoljne suze prate,
nargile ona puši i sneva gubilište –
ti znaš, o čitaoče, to nežno čudovište
– dvolični čitaoče – nalik na mene, – brate!

Preveo Branimir Živojinović

Pesma Čitaocu (Au lecteur) objavljena je 1. juna 1855. u Reviji dva sveta (Revue des Deux mondes).

Uvodna pesma zbirke Cveće zla može se smatrati nekom vrstom prologa pesničke drame. To je drama podeljenog i pobeđenog čoveka koji je hteo dobro a izabrao je zlo. U ovom prologu, pored glavnog junaka, čoveka koji je u sukobu sa samim sobom, pojavljuje se personalizovana Čama, Dosada, tu su neizbežni par Greh i Griža i pokretač marioneta, Satana.

Pesnik koristi oblik naročito drag renesansnim i baroknim pesnicima, neposredno obraćanje čitaocu, ali to čini na neobično sugestivan način tražeći od čitaoca saučesništvo i više od toga: identifikaciju. U francuskoj poeziji pre Bodlera sličnu identifikaciju uspeo je da postigne samo Vijon.

I po drugim odlikama ova pesma je Cveće zla u malom: neočekivana, šokantna poređenja, brojni teološki izrazi, a iznad svega ono neumitno kretanje naniže, srljanje u ponor.

Stih 10. Trismegist – trostruko veliki. Grci su taj epitet pridevali egipatskom bogu Totu, izumitelju svih umetnosti i nauka, načinivši od njega Hermesa Trismegista. Po alhemičarskoj tradiciji, Hermes Trismegist je otac alhemije i magije.

Stih 13. U pismu Floberu od 26. juna 1860. Bodler piše: „Oduvek me je mučila nemogućnost da shvatim neke iznenadne čovekove postupke ili misli bez pretpostavke da se u to meša neka zla, njemu strana sila.“

Stihovi 29. i 30. Nabrojane životinje personifikuju sedam smrtnih grehova: oholost, tvrdičenje, požudu, gnev, lakomost, zavist i lenjost. Po hrišćanskom učenju, počinjenje smrtnog greha dovodi do gubitka spasenja, odnosno vodi grešnika u pakao.

Komentari dr Radivoje Konstantinović

Izvor: Šarl Bodler, Cveće zla, preveli Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Narodna knjiga, Beograd, 1979.

Slike: Otto Marseus van Schrieck (1613-1678). Šumska flora i fauna sa insektima, gmizavcima, pečurkama i egzotičnim rastinjem. Slike datiraju iz 1660. godine.